Tумачења посланице Римљанима

[JESSY]

...пошто смо завршили са тумачењем псалам, могли би да полако пређемо и на тумачења делова Светог Писма.....за почетак посланице Римљанима - св.Теофилакта охридског....

 

PRVA GLAVA

 

1. Pavle

 

Ni Mojsej, ni mnogi posle njega, pa cak ni evandjelisti, nisu stavljali svoja imena ispred svojih spisa. Apostol Pavle, medjutim, postavlja svoje ime ispred svake od svojih poslanica. To je ucinio zato, sto su oni (proroci i evandjelisti) pisali za one koji su ziveli zajedno s njima, dok je on slao svoje spise izdaleka i prema obicaju ispunjavao pravilo kakvim se odlikuju poslanice. On tako nije postupio samo u Poslanici Jevrejima, jer su ga oni mrzeli. Da se ne bi dogodilo da, cim zacuju njegovo ime, prestanu da ga slusaju, on je na pocetku zatajio svoje ime. A zasto je on umesto imena Savle dobio ime Pavle? Zato da i u tom pogledu ne bi bio manji od vrhovnog medju apostolima, koji je nazvan Kifa, sto znaci kamen (Petar, Jn. 1; 42) ili sinova Zevedejevih nazvanih Voanerges, odnosno sinovi groma (Mk. 3; 17).

 

Sluga.

 

Sluzenje ima mnogo vidova. Postoji sluzenje po stvaranju u kojem se govori u Ps, 118; 91. Posgoji i sluzenje kroz veru, o kojem je receno: Poslusaste od srca pravilo nauke kojoj se predadoste (Rim. 16; 17). Najzad, postoji sluzenje prema nacinu zivota, i u tom smislu je Mojsej nazvan slugom Bozijim (v. Is. Nav. 1; 12). Pavle je "sluga" u svim tim vidovima.

 

Isusa Hrista.

 

Iznosi imena Gospodnja od vaplocenja, ushodeci od nizeg ka visem, jer su imena Isus i Hristos, tj. Pomazanik imena nakon vaplocenja. On nije pomazan jelejem nego Duhom Svetim, Koji je, naravno, neuporedivo prevashodniji od jeleja. O tome, da se pomazanje moze savrsiti i bez jele-ja, poslusaj sledece: Ne doticite se pomazanika Mojih (Ps. 104; 15), jer pre zakona nije postojao niti pojam niti ime za pomazanje jelejem. Pozvani. Ova rec oznacava smirenoumlje, jer pokazuje da nije on sam (apostol) trazio i nasao, nego da je bio pozvan.

 

Apostol.

 

Tu rec je upotrebio zbog razlikovanja od ostalih zvanja. Svi veruju-ci su pozvani. Medjutim, oni su pozvani samo zbog toga da bi poverovali, a meni je, kaze, povereno i apostolstvo, koje je bilo povereno i Hristu, kada Ga je Otac poslao.

 

Izabran za evandjelje Bozije.

 

Drugacije receno, izabran za sluzenje Evandjelju. Izabran je receno umesto: predodredjen za to, kao sto je Bog rekao i Jeremiji: Pre nego sto si izasao iz utrobe, Ja sam te posvetio (Jer. 1; 5). I sam Pavle na jednom mestu kaze: A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe ma-tere moje (Gal. 1; 15). Pavle nije uzaludno rekao: izabran za evandjelje Bozije. Buduci da je njegova rec bila upucena slavoljubivima, on nagovestava da je, kao poslati od nebesa, on dostojan vere. Samo "evandjelje" tj. "blagovestenje", naziva se tako ne samo po dobijenim nego i po budu-cim dobrima. Nazivom "evandjelje" tj. "blagovestenje" istog trenutka tesi slusaoca, jer "blagovestenje" ne sadrzi nesto zalosno, kao pred-skazanja proroka, nego riznicu neizmernih dobara. To blagovestenje je blagovestenje Boga, tj. Oca. Zato, sto je od Njega darovano i zato, sto Njega otkriva. On se otkrio i u Starom Zavetu, premda samo Judejcima, ali je i njima bio nepoznat kao Otac. Tek se kasnije kroz Evandjelje (blagovestenje) otkrio celoj vaseljeni, zajedno sa Sinom.

 

[JESSY]

2. Koje unapred obeca preko proroka

 

Buduci da su ovu propoved prekorevali kao novotariju, pokazuje da je ona starija od Jelina (tj. od mnogobostva) i da je vec bila opisana kod proroka. Rec "blagovestenje" se susrece jos kod Davida, koji kaze: G-spod ce dati rec onima koji blagoveste snagom mnogom (Ps. 67; 12), kao i kod Isaije: Kako su krasne na gorama noge blagovesnika, koji oglasava mir (Isa. 52; 7).

 

U Svetim Pismima.

 

Proroci nisu samo govorili, nego su i pisali, i izobrazavali postupcima, na primer: Avraam posredstvom Isaaka, a Mojsej posredstvom zmije, uzdizanja ruku i zaklanja jagnjeta. Kada Bog priprema nesto veliko, On to unapred obznani mnogo ranije. Zato, kada On (Hristos) kaze da su mnogi proroii zeleli da vide to, sto vi vidite i nisu videli (upor. Mt. 13; 17), time izrazava da nisu videli samo Njegovo telo i zbog toga, kaze, nisu videli ni znamenja koja se savrsavaju pred njihovim ocima.

[JESSY]

3. O Sinu Svojemu, kojije po telu rodjen od semena Davidova.

 

Ovde ocigledno ukazuje na dva rodjenja, jer kroz reci: o Sinu Bozijem ukazuje na visnje rodjenje, a kroz izraz: od semena Davidova na zemaljsko rodjenje. Dodavanjem reci: po telu pokazao je da Njemu pripada i rodjenje po Duhu. Zbog toga to nije evandjelje, tj. blagovestenje o obicnom coveku, nego (evandjelje) o Sinu Bozijem, i ne samo o Bogu, nego o Rodjenom od semena Davidovog po telu, jer je On i jedno i drugo, tj. i Sin Boziji i Sin Davidov. Najzad, neka se Nestorije[1] zastidi zbog toga. Apostol pominje i Njegovo rodjenje po telu, kao i trojica evandjelista, da bi od njega (rodjenja po telu) uzneo slusaoca ka visnjem rodjenju. Tako je i Sam Gospod najpre bio vidjen kao covek, da bi Ga zatim priznali za Boga.

[JESSY]

4. Koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Bozijega vaskrsenjem iz mrtvih.

 

Prethodno je rekao: o Sinu Svojemu, a sada dokazuje da su Ga i (pre)po-znali kao Sina Bozijeg, i kaze da je On objavljen, to jest pokazan, potvrdjen i priznat; objavljivanje je samo priznanje, i potvrda i odluka. Svi su priznali i odlucili da je On Sin Boziji. Kako to? U sili, tj. kroz silu znamenja (znakova) koje je tvorio, i to kroz Duha Svetoga Kojim je osvestao verujuce, jer je Bogu svojstveno da to daruje. Takodje i vaskrsenjem iz mrtvih, jer je On prvi vaskrsao i pri tom je Sam Sebe vaskrsao. On je, dakle, kroz vaskrsenje prepoznat i potvrdjen kao Sin Boziji, jer je i to veliko delo, kao sto i On Sam kaze: Kada podignete Sina Covecijega, onda cete poznati da Ja jesam (Jn. 8; 28).

[JESSY]

5. Kroz kojega primismo blagodat i apostolstvo, da radi Imena Njegovog privedemo u poslusnost vere

 

Zapazi priznavanje. Nista kaze, nije nase, nego smo sve dobili kroz Sina. Ja sam kroz Duha dobio blagodat i apostolstvo. On ce vas pouciti, kaze Gospod. I Duh kaze: Odvojte mi Pavla i Varnavu (Dela ap. 13; 2) i Kroz Duha se daje rec mudrosti (1. Kor. 12; 8). Sta to znaci? Znaci da ono, sto pripada Duhu pripada i Sinu, i suprotno. Dobili smo, kaze, blagodat i apostolstvo, odnosno, mi nismo postali apostoli prema svojim zaslugama, nego od blagodati sa nebesa. I ubedjivanje je, medjutim, delo blagodati, jer je apostolsko delo (apostolski zadatak) bio da idu i da propovedaju, dok ubedjivanje slusalaca u potpunosti pripada Bogu. U poslusnost vere. Mi, kaze, nismo poslati radi prepirki, niti radi ispitivanja i dokazivanja, nego da privedemo u pokornost vere, kako bi poucavani slusali, verujuci bez ikakvog protivurecenja.

 

Sve neznabosce.

 

Blagodat da u poslusnost vere privedemo sve narode dobili smo mi tj. ne ja sam, nego i ostali apostoli. Pavle nije posetio sve narode. Neko ce reci da, ukoliko to nije ucinio za zivota, nakon smrti pohodi sve narode posredstvom poslanica. Poverovali bi slusajuci o imenu Hristovom, a ne o Njegovoj sustini. Naime, cuda je savrsavalo ime Hristovo: i ono samo zahteva veru, jer se ni ono ne moze pojmiti umom. Pogledaj kakav je dar blagovestenja: ono nije predato jednom narodu, kao Stari Zavet, nego svim narodima.

[JESSY]

6. Medju kojima ste i vi pozvanici Isusa Hrista.

 

Ovde se rusi gordost Rimljana. Vi niste dobili nista vise nego drugi narodi, za koje smatrate da ste njihovi gospodari. Kao sto propovedam drugim narodima, tako propovedam i vama: ne preuznosite se. Drugacije receno, i vi ste pozvani, predupredjeni blagodacu, i niste sami prisli.

 

7. Svima koji su u Rimu, ljubljenima od Boga.

 

Nije jednostavno rekao: svima koji su u Rimu, nego: ljubljenima od Boga. Odakle se vidi da su ljubljeni? Na osnovu osvecenja, a svetima naziva sve verujuce. Dodao je: pozvanima, ukorenjujuci u pamcenje Rimljana dobrocinstvo Bozije, i mada se medju njima nalaze i konzuli i prefekti, pokazuje da je Bog sve prizvao istim prizivom, kojim je prizvao i proste ljude, podjednako ih ljubeci i osvestavajuci. Dakle, buduci da ste podjednako i ljubljeni, i pozvani, i osveceni, ne preuznosite se nad nistavnima.

 

Blagodat vam i mir.

 

Gospod je zapovedio apostolima da najpre izgovore ove reci kada udju u domove. Bitka, koju je Hristos okoncao, a koju je greh porodio za nas protiv Boga, nije bila laka. Taj mir nije zadobijen nasim trudom, nego blagodacu Bozijom. Dakle, najpre blagodat a zatim mir. Apostol se moli za neprekidno i nenarusivo obitavanje ova dva dobra da se ne bi, ukoliko opet padnemo u greh, rasplamsala nova bitka.

 

Od Boga, Oca nasega i Gospoda Isusa Hrista.

 

O, kako je svemocna blagodat proistekla iz ljubavi Bozije! Neprijateljima i unizenima, nama je Sam Bog postao Otac! Dakle, od Boga Oca i Gospoda naseg Isusa Hrista da kod vas budu nepokolebiva blagodat i mir. Oni su ih darovali, i oni mogu i da ih sacuvaju.

 

Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista za sve vas, sto se o vasoj veri govori po svemu svetu.

 

Nastup kakav dolikuje Pavlovoj dusi! On i nas poucava da zahvaljujemo Bogu, i to ne samo za nasa sopstvena dobra, nego i za dobra nasih bliznjih. U tome se i sastoji ljubav: da ne zahvaljujemo za zemaljsko i propadljivo, nego za to, sto su Rimljani poverovali. Recima: Bogu svojemu pokazuje tadasnje raspolozenje svoga duha, prisvojivsi zajednickog Boga za sebe, kao sto postupaju proroci pa cak i Sam Bog, nazivajuci Se Bogom Avraamovim, Isaakovim i Jakovljevim, da bi na taj nacin pokazao Svoju ljubav prema njima. Zahvaljujte, kaze, kroz Isusa Hrista, jer je On zastupnik nase zahvalnosti Ocu. On nas nije naucio samo da zahvaljujemo, nego i prinosi Ocu nasu zahvalnost. Za sta da se zahvaljujemo? Zato sto se o veri Rimljana Govori po citavom svetu. Pred njima svedoci o dve stvari: i o tome da su oni poverovali, i o tome da su poverovali s potpunim ubedjenjem, jer se o njihovoj veri govori po citavom svetu i kroz njih zadobijaju korist svi, koji plamte od zelje da se nadmecu sa carskim gradom i da ga podrazavaju. I Petar je propovedao u Rimu ali Pavle, smatrajuci svoj trud istovetnim sa njegovim, zahvaljuje za veru onih, koje je Petar poucio, toliko je Pavle bio slobodan od zavisti!

[JESSY]

9. Jer mi je svedok Bog, kojem sluzim duhom svojim u evandjelju Sina Njegova, da vas se secam bez prestanka, moleci se svagda Bogu.

 

Buduci da se Pavle jos nije video s Rimljanima, a da je zeleo da kaze da ih svagda pominje, za svedoka poziva Onoga, Koji poznaje srca. Zapazi plemenitost apostola: on svagda pominje ljude, koje nije cak ni video. Gde ih pominje? U molitvama, i to neprestano. Sluzim Bogu, tj. sluzim Mu duhom svojim, sto znaci da Ga ne sluzim telesnim sluzenjem nego sluzenjem duhovnim. Naime, neznabozacko sluzenje je telesno i lazno. Judejsko sluzenje, iako nije lazno, takodje je telesno. Hriscansko sluzenje je istinito i duhovno, o cemu i Gospod govori Samarjanki: Istinski bogomoljci klanjace se Bogu u duhu i istini (Jn. 4; 23). Buduci da se Bogu moze sluziti na mnogo nacina (neko sluzi Bogu tako, sto ustrojava svoja dela, neki tako sto se brine o strancima i obezbedjuje udovice, kao sto su postupali Stefanovi sasluzitelji, a neki tako sto sluzi recju), apostol kaze: Bog kojem sluzim duhom svojim u evandjelju Sina Njegovog. Prethodno je evandjelje pripisao Ocu, ali to nije nista cudno jer Ocevo pripada Sinu i Sinovsko pripada Ocu. Govoreci to, dokazuje da je ta briga za njega neophodna, jer je onome, kojem je povereno da sluzi evandjelju, neophodno da se brine o svima, koji su prihvatili rec.

 

10. Moleci se svagda Bogu u molitvama svojim da bi mi nekada voljom Bozijom uspelo da dodjem k vama.

 

Sada dodaje zbog cega ih pominje. Da dodjem, kaze, k vama. Obrati paznju: ma koliko da ih ljubi i ma koliko silno zeli da ih vidi, on ne zeli da ih poseti mimo volje Bozije. Mi, medjutim ili nikoga ne ljubimo ili pak, kada ljubimo, sve cinimo protivno volji Bozijoj. To, sto se Pavle neprestano molio da ih vidi i sto je proisticalo iz njegove velike ljubavi prema njima, kao i to, sto se pokoravao odluci Bozijoj, bilo je znak njegovog velikog blagocesca. Ni mi necemo tugovati ako ne dobijemo ono, sto trazimo u molitvama. Mi nismo bolji od Pavla, koji je tri puta molio da bude izbavljen od zaoke u telu, i nije dobio ono sto je zeleo, (2. Kor. 12; 7-9), jer to nije bilo korisno za njega.

 

11. Jer zarko zelim da vas vidim, da vam predam neki duhovni dar.

 

Drugi, kaze, preduzimaju daleka putovanja radi drugacijih ciljeva, a ja zbog toga da bih vam predao neki dar. Neki kaze usled skromnosti, jer nije rekao: idem da vas poucim, nego: idem da vam predam ono sto sam dobio, i to malo i srazmerno mojim duhovnim snagama. Naime, iako je uciteljstvo dobro delo, i nasa dobra dela su darovi, jer je i za njih potrebna pomoc sa nebesa.

 

Za vase utvrdjenje, 12. To jest, da se tu sa vama utesim zajednickom verom, i vasom i mojom.

 

Na skriveni nacin daje im da razumeju da Rimljani u velikoj meri treba da se poprave. Buduci da je i to receno veoma snazno (jer su Rimljani mogli da kazu: sta to govoris? Zar se mi kolebamo i lebdimo, i zar si potreban ti da bismo se utvrdili?), dodaje: to jest, da se tu sa vama utesim. Smisao je sledeci: vi trpite mnoga ugnjetavanja, i zato zelim da se vidim s vama da bih vas donekle utesio ili, bolje receno, da bih se i sam utesio. To zahteva zajednicka korist. Tadasnjim verujucim, koji su ziveli kao u zatocenistvu, bilo je neophodno da odlaze jedni drugima i time su silno tesili jedni druge. Znaci li to da je i Pavlu bila potrebna njihova pomoc? Ni najmanje, jer je on stub Crkve. Naprotiv, da se ne bi ostro izrazio i, kao sto smo rekli, da ih ne bi ogorcio, rekao je da mu je potrebna njihova uteha. Ako pak neko kaze, da je apostola u tom slucaju veselilo narastanje vere kod Rimljana, onda ce i takva rec biti dobra; ona se vidi i iz apostolovih reci: zajednickom verom, i vasom i mojom. U tom slucaju, misao ce biti sledeca: i ja cu se, videvsi vasu veru, utesiti i obradovati, i vi cete se utvrditi mojom verom, dobivsi utehu u onome u cemu se mozda kolebate usled malodusnosti. On to, medjutim, ne govori otvoreno, nego vesto to podrazumevajuci.

[JESSY]

13. Ali vam necu zatajiti, braco, da sam mnogo puta nameravao da vam dodjem... pa bihdosad sprecen.

 

Prethodno je rekao da se moli da dodje kod njih i neki su verovatno pomislili: ako se molis i zelis da nas utesis i da sam zadobijes utehu, sta te onda sprecava da dodjes? Zbog toga je dodao: nailazio sam na prepreke od Boga. Obrati paznju na to da apostol nije ljubopitljiv i da ne ispituje zasto je nailazio na prepreke, nego se pokorava zapovestima Vladike, poucavajuci i nas da ne ispitujemo dela Bozija. On, dakle, dokazuje da uzrok njegovog nedolaska kod njih nije prezrenje ili nemar. Ja vas, kaze, toliko silno ljubim da, iako nailazim na prepreke, ne odustajem od namere nego, naprotiv, stalno nastojim da dodjem kod vas.

 

Da i medju vama imam neki plod, kao i medju ostalim nezsboscima.

 

Rim je bio slavan grad, u koji su svi priticali kao u grad bogat neobicnostima i velelepan. Da neko ne bi pomislio kako je Pavle iz tog razloga pozeleo da vidi Rimljane, kaze: zarko zelim da dodjem kod vas, da bih i medju vama imao neki plod. Uporedo s tim ponistava i drugo podozrenje, jer bi neko mogao da kaze: na prepreke si nailazio zbog toga, sto si hteo da dodjes protivno volji Bozijoj. Ne kaze: da vas poucim u veri i da vas naucim, nego se skromno izrazava: da bih imao neki plod, kao sto je i prethodno rekao: da vam predam neki dar. Istovremeno ogranicava i njih, govoreci: kao i medju ostalim nezsboscima. Nemojte misliti, kaze, da ste bolji od ostalih naroda zato sto gospodarite; svi vi stojite u istom redu.

 

14. Duzan sam i Jelinima i varvarima, i mudrima i nerazumnima. 15.Otuda i moja zelja da i vama, koji ste u Rimu, propovedam evandjelje.

 

I ovo je delo skromnosti. Ja vam, kaze, ne ukazujem neku milost, nego ispunjavam zapovest Vladike. Vi ste duzni da blagodarite Bogu, jer On cini dobra dela a i ja sam duzan. Isto je rekao i Korincanima: Tesko meni ako ne propovedam evandjelje (1. Kor. 9; 16). Zato sam spreman da i vama propovedam, cak i ako bi mi pred ocima bile opasnosti. Takva je bila njegova revnost u Hristu!

 

16. Jer se ne stidim evandjelja Hristova, jer je ono sila Bozija na spasenje svakome koji veruje.

 

Rimljani su bili isuvise privrzeni svetovnoj slavi, dok je Pavle trebalo da propoveda Isusa, Koji je pretrpeo svako lisavanje slave, i bilo je prirodno sto su Rimljani mogli da se zastide sto je takav bio Spasitelj. Zato i kaze: ne stidim se, jer on ne samo da se nije stideo Raspetoga, nego se i hvalio i ponosio Njime. Osim toga, kako su se oni preuznosili mudroscu, ja, kaze, idem da propovedam krst, i ne stidim se toga, jer je on sila Bozija na spasenje. Postoji sila Bozija i za kaznjavanje, i Bog je Egipcanima dokazao Svoju silu tako, sto ih je kaznio. Postoji takodje i sila na propast, kao sto je receno: Bojte se onoga koji moze pogubiti u paklu (v. Mt. 10; 28). Dakle, ono sto propovedam ja, Pavle, ne sadrzi ni kaznu ni propast nego spasenje. Kome? Svakome koji veruje. Blagovest (evangelion, evandjelje), naime, ne sluzi jednostavno svima na spasenje, nego onima koji je prihvate.

 

A najpre Judejcu i Jelinu.

 

Ovde rec "najpre" oznacava prvenstvo u poretku, a ne prevashodstvo u blagodati, jer Judejca ne bi trebalo pretpostavljati kao da je on, toboze, vise opravdan. On se samo udostojio da najpre dobije opravdanje, zbog cega se recju "najpre" izrazava samo prvenstvo u poretku propovedi.

[JESSY]

17. Jer se u Njemu otkriva pravda Bozija iz vere u veru, kao sto je napisano: A pravednik ce od vere ziveti..

 

Rekavsi da je blagodat na spasenje, objasnjava kako je ona na spasenje. Nas, kaze, spasava pravda Bozija a ne nasa. Kakvu pravdu mozemo imati mi, prokleti u delima i iskvareni? Medjutim, Bog nas je opravdao, ne zbog dela nego zbog vere, koja bi trebalo da uzrasta u sve vecu i vecu veru. Nedovoljno je da na pocetku poverujemo, nego bi trebalo da se od prvobitne vere uzdizemo u savrseniju veru, tj. u cvrsto i nepokolebivo stanje, kao sto su i apostoli rekli Gospodu: Dometni nam vere (Lk. 17; 5)! Ono pak sto je receno, tj. da smo spaseni pravdom Bozijom, potvrdjuju reci iz Avakumovog prorostva: Pravedni ce, kaze, ziveti verom. Buduci da ono sto nam je od Boga darovano prevashodi svaku ljudsku misao, pravedno nam je neophodna vera, jer ako bismo poceli da istrazujemo sva dela Bozija, sve bismo izgubili.

 

18. Jer se otkriva gnev Boziji s neba na svaku bezboznost i nepravdu ljudi koji drze istinu u nepravdi.

 

Pocevsi od onoga, sto donosi veca dobra i rekavsi da se pravda Bozija otkriva kroz blagovest, sada upotrebljava izraze koji mogu da zastrase, jer je znao da vecinu ljudi strah privlaci ka vrlini. Tako i Gospod Isus, govoreci o Carstvu, govori o geeni. I proroci najpre izgovaraju obecanja, a zatim pretnje. Prvo je delo volje Bozije koja prethodi, a drugo - posledica naseg nemara. Obrati paznju na red reci. Dosao je, kaze, Hristos, i doneo ti opravdanje i oprostaj. Ako ih ne prihvatis, otkriva se gnev Boziji sa neba, ocigledno - u vreme Drugog dolaska. I sada dozivljavamo gnev Boziji, ali radi naseg popravljanja, a tada - samo radi kazne. I sada u mnogo cemu mislimo da vidimo uvredu od ljudi, a tada ce biti jasno da od Boga dolazi kazna za svaku bezboznost. Istinsko sluzenje i blagocesce je jedno, dok je bezboznost mnogolika, zbog cega je i rekao: svaku bezboznost, jer ona ima mnogo puteva, i nepravdu ljudi. Bezboznost i nepravda nisu jedno isto.

Prvo je protiv Boga a drugo protiv ljudi; pri tom je prvo misleni (teorijski), a drugo delatni (prakticni) greh. I nepravda ima mnogo puteva, jer bliznjeg neko moze da uvredi na mnogo nacina - ili u pogledu imanja, ili u pogledu zene, ili u pogledu casti. Uostalom, neki tvrde, da Pavle i pod nepravdom podrazumeva ucenje. Poslusaj sad sta znaci: koji drze istinu u nepravdi. Istina ili poznanje o Bogu, polozeno je u ljude na samom njihovom rodjenju. Medjutim, neznabosci su tu istinu i poznanje potisnuli nepravdom, tj. uvredili su je, istupajuci protiv onog, sto im je predato i pripisujuci slavu Boziju idolima. Zamisli coveka koji je dobio novac da ga potrosi na slavu cara; ako bi ga on potrosio na lopove i bludnice, pravedno bi se reklo da je on uvredio slavu cara. Tako su i neznabosci potisnuli nepravdom, tj. sakrili i nepravedno zatamnili slavu Boga i poznanje o Njemu, upotrebivsi ih onako, kako ih nije trebalo upotrebiti.

[JESSY]

19. Jer sto se moze doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. 20. Jer sto je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se s stvorenjima jasno vidi, Njegova vecna sila i bozanstvo, da nemaju izgovora. 21. Jer kad poznase Boga ne proslavise Ga kao Boga, niti Mu zahvalise.

 

Prethodno je rekao da su neznabosci uvredili poznanje o Bogu, upotrebivsi ga onako, kako nije trebalo. Odakle se vidi da su oni imali to poznanje, govori sada: Jer sto se moze doznati za Boga poznato je njima. Zatim i to dokazuje, govoreci da o Stvoritelju blagovesti sklad tvorevine, kao sto kaze i David: Nebesa kazuju slavu Boziju (Ps. 18; 1). A sta se zapravo moze znati o Bogu, doznaj iz sledeceg. O Bogu se nesto ne moze znati, i to je Njegova sustina. Nesto se, medjutim, moze i poznati, a to je sve sto se odnosi na Njegovu sustinu, odnosno, dobrota, premudrost, sila, bozanstvenost ili velicina. Pavle je to nazvao na Njemu nevidljivo, a moze se poznati kroz razmatranje vidljive tvorevine. Na taj nacin, apostol je pokazao neznaboscima sta se moze znati o Bogu, tj. sve, sto se tice Njegove sustine, sto je za culne oci nevidljivo, ali se umom moze poznati na osnovu harmonicnosti tvorevine. Neki pod nevidljivim ovde podrazumevaju angele. Medjutim, takvo tumacenje je prema mom misljenju netacno.

Jedan od Sv. Otaca kaze da je vecna sila Sin, a bozanstvo Sveti Duh. Da nemaju izgovora. Tako se pokazalo na delu. Bog nije stvorio svet zbog toga da oni nemaju izgovora, ali tako se pokazalo na delu. Zapazi tu osobitost Pisma i nemoj je kuditi. U Pismu se na mnogim mestima susrecu takvi izrazi, za cije je objasnjenje potrebno da se uzrok onoga, sto se pominje, trazi u iskustvu. Tako i David kaze: Zlo pred Tobom ucinih, jer si pravedan u presudi Svojoj (Ps. 50; 6). Taj izraz bi mogao izgledati cudno, ali on nije takav. U njemu se iskazuje sledece: iako si mi cinio dobra dela preko svakog ocekivanja, ja sam sagresio pred Tobom; odatle je proisteklo da ces Ti, ako na sudu iskazes Svoja prava protiv mene, pobediti. Znaci, Bog se opravdava nasim postupcima, kad se pokazemo neblagodarni, i kad nicim ne mozemo da se opravdamo. To znaci da, isto tako, nemaju opravdanja ni neznabosci, jer oni, iako su Boga poznali iz Njegove tvorevine, nisu Ga proslavili kako dolikuje, nego su postovanje, kakvo dolikuje Njemu, ukazali idolima.

 

Nego zaludese u svojim umovanjima, i potamne nerazumno srce njihovo.

 

Navodi razlog zbog kojeg su pali u takvo bezumlje. U svemu ste se, kaze, oslonili na svoje mudrovanje. Zeleci da Neizobrazivog pronadju u izobrazenjima i Bestelesnog u telima, pokazali su se kao neuspesni i nesposobni da taj cilj dostignu posredstvom svog umovanja. Njihovo srce se naziva nerazumnim zbog toga, sto nisu zeleli da sve poznaju verom. Zbog cega su dosli do takve zablude, da su se u svemu oslonili na svoje umovanje? Zbog toga sto su sebe smatrali mudrima, zbog cega su i postali bezumni. Naime, da li je ista bezumnije od poklonjenja drvetu i kamenu?

 

23. I zamenise slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga coveka i ptica i cetvoronoznih zivotinja, i gmizavaca.

 

Onaj, koji menja, pre nego sto promeni, ima u sebi nesto drugo. I oni su, znaci, imali znanje ali su ga ponistili i, pozelevsi da umesto toga imaju nesto drugo, izgubili su i ono, sto su imali. Slavu nepropadljivog Boga nisu iskazali coveku nego podobiju propadljivog smrtnog coveka i, sto je jos gore od toga, dosli su do gmizavaca, pa cak i do njihovih izobrazenja, u toj su meri postali bezumni! Poznanje, kakvo je trebalo da imaju o Sustastvu, koje neuporedivo prevazilazi sva ostala, oni su primenili na predmet, neuporedivo prezreniji od svega ostalog! Slava Bozija sadrzi se u tome da poznaju da je Bog sve stvorio, da o svemu promislja i sve ostalo, sto Njemu dolikuje. Ko je zapravo sagresio u onome, o cemu smo govorili? Najmudriji, Egipcani, jer su oni postovali cak i izobrazenja gmizavaca.[2

[JESSY]

24. Zato ih predade Bog u zeljama njihovih srca u necistotu, da se bescaste telesa njihova medju njima samima, 25. Koji zamenise istinu Boziju lazju, i vise posluzsie tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vekove. Amin.

 

Rec predade upotrebljena je umesto dopusti, slicno kao sto lekar, zeleci da bude od koristi bolesniku a videci da on ne mari za uzdrzanost i ne slusa ga, dopusta da se jos vise razboli, tj. napusta ga i dozvoljava mu da sledi sopstvenu volju, i na taj nacin ga ne oslobadja od bolesti. Neki su, uostalom, izraz predade ih Bog razumeli u smislu da ih je predao vredjanju i drskosti prema Bogu, slicno kao sto kazemo: toga i toga je unistio novac, iako novac ne unistava, nego nasa zloupotreba novca. Ili, kazemo da je Saula izopacilo carstvo, odnosno njegova (Saulova) zloupotreba carstva. Prema tome, neznabosci su predati necistoti sopstvenim razvratom. Nije, dakle, bilo potrebno da ih drugi vredjaju nego su uvredili same sebe, jer su takve te neciste strasti. Zasto su predati necistoti? Zato sto su uvredili Boga.

Onaj, koji ne zeli da pozna Boga, istog casa postaje i moralno izopacen, kao sto kaze i David: Rece bezumnik u srcu svome: nema Boga a zatim raspade se i ogadi u postupidzma svojim (v. Ps. 13; 1). Izmenili su ono, sto je istinski pripadalo Bogu i primenili to na lazne bogove. Postovase je receno umesto ukazase casg a posluzise umesto izrazavali su sluzenje delima, cime se oznacava cast, koja se iskazuje na delu. Nije jednostavno rekao: postovase i posluzsie tvari nego je dodao i: umesto Tvorcu, uvecavajuci krivicu poredjenjem. Bez obzira na to, kaze, Bog je blagosloven u vekove, tj. ni najmanje nije pretrpeo stetu zbog toga sto su Ga oni uvredili, nego je blagosloven u vekove - nepokolebivo i nesumnjivo, jer to znaci amin.

 

26. Zato ih predade Bog u sramne strasti, jer i zene njihove pretvorise prirodno upotrebljavanje u neprirodno. 27. A isto tako i muskarci ostavivsi prirodno uposrebljavanje zena i raspalise se zeljom svojom jedan na drugoga, muskarci sa muskarcima cineci sram, primajuci na sebi odgovarajucu platu za svoju zabludu.

 

Opet kaze da ih je Bog predao strastima jer su sluzili tvari. Kao sto su se izopacili u ucenju o Bogu i napustili rukovodjenje tvorevine, tako su i u zivotu postali gnusni i napustili prirodno zadovoljsgvo (koje je najugodnije i najprijatnije) i predali se neprirodnom zadovoljstvu (koje je od svega teze i neprijatnije). To oznacava rec zamenise koja pokazuje da su oni napustili ono sto su imali i izabrali drugo. Na taj nacin, i jedan i drugi pol optuzuje sama priroda, koju su prestupili. Izrekavsi skriveno o zenama nesto sramno i takvo da je nepristojno jasno govoriti o tome, govori i o muskarcima da su se i oni raspalili zeljom jedan na drugoga, pokazujuci da su se predali sladostrascu i mahnitoj ljubavi.

Nije rekao da su udovoljavali zelji, nego da su cinili sram, pokazujuci da su oni osramotili prirodu; raspalise se zeljom rekao je s ciljem da neko ne pomisli da je bolest bil a sama njihova zelja. Cineci sram. Drugim recima, usrdno su se prepustali necistoti, tvoreci je na samom delu, dobijajuci platu za otpadanje od Boga i za idolopoklonicku zabludu u samom tom sramu i u samom tom zadovoljstvu, imajuci kaznu u njoj kao u protivprirodnoj i polnoj necistoti. Pavle to kaze zbog toga, jer jos nije bilo moguce da ih ubedi u ucenje o geeni (paklu). Ako, kaze, ne verujes ucenju o geeni, onda veruj tome da se njihova kazna sadrzi u samom njihovom necistom delu.

[JESSY]

28. I kako ne marise da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da cine sto je neprilicno.

 

I po treci put ponavlja istu misao i upotrebljava istu rec, govoreci: predade ih. Razlog zbog kojeg ih je Bog ostavio svagda je bezboznistvo ljudi. I kako ne marise da poznaju Boga, predade ih strasti. Uvreda, kaze, koju su naneli Bogu, nije bila greh neznanja, nego nameran greh. On, nije rekao: buduci da nisu poznali, nego: Kako nemarise, tj. odlucili su da nemaju Boga na umu i dobrovoljno su izabrali bezboznistvo. Prema tome, njihovi gresi nisu gresi tela, kao sto tvrde neki jeretici, nego nepravilnog rasudjivanja. Oni su u pocetku odbacili poznanje Boga, a zatim je Bog dopustio da budu predati u pokvaren um. Da bi bolje protumacili izraz predade ih Bog, neki od Otaca koristili su prekrasan primer.

Oni rasudjuju na sledeci nacin: kada neko, ne zeleci da vidi sunce, zatvori oci a zatim padne u jamu, mi ne kazemo da je sunce, koje on i ne vidi, bacilo coveka u jamu, nego da je tamo pao zato, sto ono nije osvetlilo njegove oci. A zbog cega pak ono nije osvetlilo njegove oci? Zato sto ih je on zatvorio. Tako je i njih Bog predao sramnim strastima. Zasto? Zato sto Ga ljudi nisu poznali. A zasto Ga nisu poznali? Zato sto nisu rasudjivali i sto su odlucili da Ga ne poznaju.

 

29. Njih koji su ispunjeni svake nepravde.

 

Primeti kako pojacava rec; naziva ih ispunjenima, i to svakom nepravdom, tj, kaze da su dostigli krajnji stepen svakog poroka. Zatim nabraja i vidove poroka; Bluda. Bludom naziva svaku necistotu uopste.

Zloce.

 

To je lukavstvo protiv bliznjeg.

 

Lakomstva.

 

To je zelja za imovinom.

 

Nevaljalstva.

 

To je zlopamcenje.

 

Puni zavisti, ubistva.

 

Ubistvo svagda sledi iz zavisti. Tako je i Avelj ubijen zbog zavisti, kao sto su i Josifa hteli da ubiju zbog zavisti.

 

Svadje, lukavstva.

 

Od zavisti poticu i svadje i lukavstva koji treba da budu na propast onome, kojem zavide.

 

Zlocudnosti.

 

Duboko sakrivena zloba, zaboravljena zbog neke dobrote.

 

30. Dosaptaci.

 

To su tajni potkazivaci.

 

Opadaci.

Javni psovaci.

 

Bogomrsci.

 

Oni koji nenavide Boga ili koje nenavidi Bog.

 

Nasilnici, hvalisavci, gordeljivci.

 

Ushodi ka uporistu zla. Naime, ako onaj, koji se gordi dobrim delom ponistava to delo gordoscu, koliko ga vise gubi onda, kada cini zlo? Takav covek nije sposoban da se pokaje. Znaj da je preuznosenje preziranje Boga, a gordost preziranje ljudi iz kojeg se radja uvreda, jer onaj, koji prezire ljude, svakoga vredja i gazi. Po svojoj prirodi, gordost prethodi uvredi; mi na pocetku jasno vidimo uvredu, da bismo kasnije upoznali i njenu majku - gordost.

 

Izmisljaci zala, jer se nisu zadovoljili prethodno pocinjenim zlom, a odakle se opet vidi da nisu gresili nagonski, nego namerno i prema sopstvenim sklonostima.

 

Nepokorni roditeljima.

 

Ustali su, kaze, i protiv same prirode.

[JESSY]

31. Nerazumni.

 

I to je pravedno: da li su ista mogli da razumeju oni, koji nisu bili pokorni roditeljima?

 

Nevere (verolomnit), tj. oni sto su nepostojani u pogodbama.

 

Neosetljivi, nepomirljivi, nemilostivi.

 

Koren svakog zla je hladjenje ljubavi, jer otuda proishodi da se jedan s drugim ne mire, da jedan drugoga ne ljube, da jedan drugome nisu dragi. O tome je i Hristos rekao: I zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnece ljubav mnogih. Sama priroda nas sjedinjuje jedne s drugima, kao i ostala ziva bica. Ljudi to, medjutim, nisu razumeli.

 

32. Oni, poznavsi pravdu Boziju, da koji to cine zasluzuju smrt, ne samo da cine to, nego i odobravaju onima koji to cine.

 

Dokazavsi da su se neznabosci ispunili svakim porokom zbog toga, sto nisu hteli da poznaju Boga, sada dokazuje da oni ne zasluzuju opravdanje. Oni ne mogu da kazu: mi nismo znali za dobro, jer su znali da je Bog pravedan. To znaci, da su oni zlo cinili dobrovoljno i, sto je jos gore, odobravaju onima koji ga cine, tj. bivaju zastitnici zla: takva je neisceljiva bolest.

 

 

[JESSY]

DRUGA GLAVA

 

1. Zato nemas izgovora, o covece, koji god sudis, jer u cemu sudis drugome, sebe osudjujes; jer ti koji sudis cinis to isto.

 

Nismo svi mi, ljudi, podjednakih sklonosti: ponekad stitimo zlo, ponekad smo sudije tudjeg zla i osudjujemo one, slicne sebi. Dakle, posto je najpre govorio o onima, koji odobravaju zlo, sada govori o osudjivanju drugih: Zato nemas izgovora. Drugim recima, ti si znao da se pravedni sud Boziji sastoji u tome, da dostojno kazni zle; zato i nemas izgovora ti, koji osudjujes one, sto cine isto sto cinis i ti. Izgleda da se te reci odnose na upravitelje, posebno na Rimljane, kao na tadasnje gospodare vaseljene, jer je sud delo upravitelja. Uostalom, to se moze primeniti na svakog coveka, jer svaki covek moze da sudi, cak i ako ne obavlja duznost sudije. Kaze, dakle, da, osudjujuci preljubnika a i sam cinis preljubu, osudjujes samoga sebe.

 

2. A znamo da je sud Boziji istinit nad onima koji to cine.

 

Da neko za sebe ne bi rekao: "Ja sam do sada cinio preljubu, i izbegao sam sud", apostol ga plasi i kaze da kod Boga nije tako: kod nas jednoga kaznjavaju a drugi izbegava kaznu. Kod Boga, medjutim, nije tako, jer uistinu postoji sud Boziji nad rdjavim ljudima.

 

A pomisljas li to, o covece, koji sudis onima koji to cine, a cinis isto, da ces ti izbeci sud Boziji? 4. Ili prezires bogatstvo Njegove dobrote i krotkosti i dugotrpljenja, ne znajuci da te dobrota Bozija na pokajanje vodi! 5. Nego svojom upornoscu i nepokajanim srcem sabiras sebi Gnev zadan Gneva i otkrivanja i pravednoga suda Boga, 6. Koji ce dati svakome po delima njegovim.

 

Prethodno je rekao da se plata rdjavim ljudima za zablude i postovanje tvari sastoji u samim onim bezboznim delima kojima su se predavali, jer je sama necistota bila dovoljna kazna za njih. Sada pak otkriva i kaznu za njih. Za tebe, kaze, covece, postoji i druga kazna: ti neces izbeci sud Boziji. Kako ces izbeci sud Boziji, kad nisi izbegao ni svoj sud? Ono, u cemu si osudio drugoga, izgovorio si presudu samome sebi. Ako se oslanjas na dugotrpljenje Bozije zato sto jos nisi kaznjen, onda ce to nekaznjavanje posluziti kao razlog jos vece kazne za tebe. Dugotrpljenje Bozije spasonosno je za one, koji ga koriste da bi se popravili; za one, koji ga koriste za umnozavanje grehova, ono ce posluziti kao povod za vecu kaznu, ali ne po svojoj prirodi nego zbog kamenosrdnosti onih (kojima je ukazano).

Sabiras, kaze, sebi gnev. Ne sabira ga Bog za tebe, nego ga sabiras ti sam. Kako to? Svojim srcem koje je nepopustljivo i skamenjeno za dobro. Sta moze biti kamenosrdnije od tebe, kad niti dobrota moze da te omeksa, niti strah da te pokoleba? Dalje, govoreci o danu gneva, dodaje: otkrivanja i pravednoga suda Boga. I to je pravedno, da neko sud ne pocne dejstvovanjem gneva. Otkrivanje svega, kaze. Zbog toga je plata saobrazna onome sto se otkriva, a posledica toga je i pravedni sud. Ovde pravda ne pobedjuje uvek, jer se dela skrivaju, dok ce tamo za otkrivanjem uslediti pravedan sud. Primeti ovo mesto i uporedi ga sa sledecim: Skamenicu srce faraonovo (2. Mojs. 4; 21), jer se Pavle izrazava gotovo istim takvim recima.

[JESSY]

7. Zivot vecni onima koji istrajnoscu u dobrim delima traze slavu i cast i besmrtnost.

 

Rekavsi da ce Gospod svakome dati platu, poceo je od nagradjivanja dobrih, ucinivsi na taj nacin svoju rec ugodnom. U recima postojanoscu u dobrim delima izrazava, kao prvo, da od dobra ne treba odstupati, niti ga tvoriti nemarno, nego da u njemu do kraja treba obitavati, a kao drugo, da se ne treba oslanjati samo na veru, jer je potrebno i dobro delo. Recju besmrtnost otvara dveri vaskrsenja. Zatim je, kako cemo svi ustati - ali ne svi za jedno isto, nego jedni za slavu a drugi za kaznu - pomenuo slavu i cast. Dakle, celokupna beseda ima takav smisao. Onima, kaze, koji traze buducu slavu, cast i besmrtnost i nikada ih ne gube iz svojih misli, Bog ce dati platu, tj. u vaskrsenju, zivot vecni. Na koji se nacin zadobijaju buduca slava, cast i nepropadljivost? Istrajnoscu u dobrim delima jer onaj, koji je istrajan u dobrim delima i cvrsto se suprotstavlja svakom iskusenju zaista zadobija i slavu i cast i besmrtnost ili nasladjivanje nepropadljivim dobrima u nepropadljivom telu.

 

8. A jarost i gnev onima koji se uporno protive istini i pokoravaju nepravdi. 9. Nevolja i tuga na svaku dusu coveka koji cini zlo, a najpre Judejca i Jelina.

 

Koji se uporno protive, tj. s velikim trudom. Ovde pokazuje da oni nisu postali zli usled neznanja nego usled upornosti, zbog cega su i nedostojni pomilovanja. I pokornost nepravdi i nepokornost pravdi takodje je greh slobodne volje, jer nije rekao: koji su prinudjeni i trpe nasilje, nego: koji se pokoravaju. Obrati paznju da se o Gospodnjoj plati u zivotu vecnom izrazio drugaci-je nego o onom zalosnom. Jarost, kaze, i gnev i tuga.

Naime, nije rekao: dace im Bog, nego je besedu ostavio nedorecenu, da bi podrazumevali: bi ce. Bogu je svojstveno da ozivotvorava, i kazna je posledica naseg nemara. Recima: na svaku dusu coveka obuzdava gordost Rimljana. Cak i ako je neko car, kaze, nece izbeci kaznu ako tvori zlo, odnosno, ako ostane u zlu i ne pokaje se, jer nije rekao "koji samo cini zlo", nego kaze, koji "zlo cini sa slavoljubljem". Kako je Judejac dobio vecu pouku, dostojan je i vece kazne, jer silno ce biti muceni, i oni, koji su vise znali, teze ce biti kaznjeni.