Шта на психолошком језику значи „баксузан човек“?

[JESSY]

Владета Јеротић

Сваки неуспех у животу човека, било да је реч о некој његовој интимној драми или драми друштвених размера, проузрокује одређене реакције које су карактеристичне за сваког човека посебно. Док једна врста људи на први већи неуспех реагује повлачењем из сваке даље животне борбе, демонстративно се ограђује од сваке ситуације која би их подсетила на претрпљени пораз, градећи при том све чвршће и привидно безбедније бране, друга врста на сваки доживљени неуспех реагује још жешћим и одлучнијим постављањем захтева себи да се борба настави све док не доведе до жељеног успеха. Уколико је такав циљ уопште остварљив и не спада у сферу неуротичних Ја-идеала, такве људе сматрамо врлим борцима који остварују своје циљеве. А циљеви људског стремљења, у својој суштини, готово су увек исти: задовољавање двају основних нагона свеколике људске делатности - Ероса, под којим, заједно са Фројдом, подразумевамо сексуални и нагон самоодржања и потребу за важењем, моћи.

Како оваква формулација човекових основних тежњи изгледа у први мах једноставна, упрошћена и готово би се рекло сиромашна! Али и састав човековог тела је на први поглед једноставан, састављен од неколико десетина простих хемијских елемената; коначно, и читав живот је настао од неколико простих аминокиселина које су створиле прву беланчевинасту материју из које је потекао сав живот. У основи сваке сложености је нешто просто и једноставно; оно што нас збуњује, у чему се нимало лако не сналазимо, то су бескрајне комбинације које је нама још непозната животна динамика остварила с овим простим основним елементима живота.

Ако хоћемо због тога да откријемо било какав механизам физиолошких, психолошких или патолошких сложености у човеку или природи, морамо у експерименталној лабораторији и нашег духа и физичке стварности да изводимо често бескрајан, у сваком случају временски веома дуг и на крају понекад узалудан покушај понављања и биолошких и психолошких операција, које су и саме у току милиона година вршене док нису дале готов резултат, који нам је и даље загонетка. Овако раде биолози када хоће да открију управо ону једну пресудну комбинацију аминокиселина која је довела до формирања првог живота, тако раде научници пре него што им успе да издвоје узрочника неке тешке болести, слично поступају психолози и психијатри пре него што открију неку законитост у психичком животу човека.

Због наведених разлога је и борба човека за остваривањем двеју основних нагонских тежњи у њему веома разноврсна, па онима који се професионално или због других разлога баве откривањем средстава и начина како појединци доживљавају успехе или неуспехе у овој борби није лако да покажу и докажу који је фактор у спољашњем или унутрашњем животу неког човека био пресудан у одлучивању његовог успеха или неуспеха. Овакво истраживање није ни у коме случају бесмислено, пошто и појединци и читава друштва траже најбоље начине и могућности како би са што мање личних оштећења, али и оштећења других, најбрже доспели до неког претпостављеног циља.

Ако оставимо по страни питање да ли такав циљ уопште постоји и да ли је он достижан и није ли човек у суштини биће које је некаквог прелазног типа, још I увек само на путу ка достигнућу нечег што и сам још не уме да дефинише (нека свељудска хармонија, бесмртност?), онда је за таквог истраживача људских путева ка успеху или неуспеху посебно занимљив један тип људи који је сам народ још давно и на свим језицима света назвао најтачније: баксузан човек.

И на пољу овог истраживања Фројд је био један од првих који је у своме раду Они који страдају од неуспеха осветлио у први мах неразумљиву психологију људи који у борби за неки животни циљ доживљавају углавном само поразе. И то поразе, често, тек онда када су постигли жељени успех или циљ.

Реч је о људима које сви познајемо, којих увек и свугде има око нас: који употребе сва могућа средства, најчешће тачно и одмерено, у достизању неког жељеног успеха, на пример у освајању еротично-сексуалног партнера или неког положаја у друштву, и који у тренутку када је овај циљ достигнут и успех присутан, одједном затаје и доживе неку лакшу или тежу катастрофу. Поломе, на пример, руку или ногу, разболе се од неке озбиљније болести, или просто постану апатични или депресивни. Колико има студената који после сасвим марљивих припрема за неки испит или одустану од испита или на њему падну, или других опет који пошто се својски намуче око припрема за неки бољи положај у друштву, у тренутку када овај положај добију, покажу се савршено неспособни да га успешно и обављају. Није мали број ни оних женидбених кандидата који после дугих припрема и спремања на заједнички живот са брачним другом, пред само венчање одустану или просто побегну. (Међу оваквим било је и великих људи, на пример Кафка или Кјеркегор.)

У чему је тајна овог неуспеха у успеху? После Фројда, овим занимљивим психолошким проблемом нарочито су се успешно бавили психоаналитичари Теодор Рајк (Успех и несвесни страх од савести), Лафорг (Психопатологија неуспеха) и Менингер (Човек против самог себе). Наравно да су они описали више типова људи који доживљавају, често у току целог живота понављање једног истог феномена: страха од успеха. Описаћемо само неколико типова.

Једни, заправо, никад и не постигну успех, јер увек изнова, што се више приближавају циљу, несвесно, све више стварају себи теже и непремостивије препреке које их спречавају у напредовању. Други, опет, у току свог напредовања ка успеху, тачно осећају да средства која употребљавају у овој борби нису ни довољно морална, нити законски оправдана, па када је циљ постигнут или не доживљавају никакво задовољство од успеха, чак постају депресивни, или једним потезом поништавају читав задобијени успех.

Није мало оних људи који због најразличитијих траума које су доживели у детињству и касније стварају у себи неку неуротичну равнотежу, при којој и не очекују никакав успех, једноставно зато што сматрају да га нису ни заслужили. Обично је у периоду душевног развоја таквих личности престроги ауторитет једног од родитеља произвео неизгладив конфликт између Ја и Над-Ја у оваквој психи. Престрога савест, настала идентификацијом са престрогим родитељем, спречава таквог човека да у миру и радости доживи било какав успех. Тај сукоб Ја и Над-Ја у несвесном, а делимично и свесном делу личности налази се у основи и неких других поменутих и непоменутих типова „баксузних“ људи. Све дотле, наиме, док се жеља налази у царству фантазије овакве личности, она је спремна да јој се преда и себе њоме задовољи. Од момента када ова жељена фантазија „запрети“ да се и у реалности оствари, личност све чини, наравно несвесно, да створи у спољашњем животу такве препреке које неће дозволити да се жеље стварно и реализују.

Ево, још једног примера како човек може сам себи да створи неприлике у спољашњем свету, потпуно независне од стварних услова социјалне средине у којој живи. Наравно да уколико и ова друштвена средина, са своје стране, својом структуром није наклоњена реализацији неких жеља појединаца, круг се затвара и успеха нема на обе стране.

Изнели смо само неколико типова људи омађијаних унутрашњом спутаношћу своје неуротичне личности, који увек изнова доживљавају неуспех, или када је успех ипак постигнут све чине да би га поништили. Није било речи о бројнијим примерима неуспеха оних који се саплићу о често и сувише сурову реалност спољашњих околности.

[keka]

оно што нас збуњује, у чему се нимало лако не сналазимо, то су бескрајне комбинације које је нама још непозната животна динамика остварила с овим простим основним елементима живота.

 

 odlicno!!!  

[Бојан Сарачевић]

Супер .smesko.

[JESSY]

U junu 1980. godine, Morin Vilkoks je postala najveći gubitnik u istoriji američke lutrije. Naime, Morin je kupila tikete za nedeljnu lutriju u državama Rod Ajlend i Masačusets i popunila oba.

 

Brojevi koje je upisala na tiketu za lutriju Rod Ajlenda bi osvojili glavnu premiju da ih je upisala na tiket iz Masačusetsa i obrnuto! Malerozna Morin nije mogla da poveruje šta joj se dogodilo. Uz malo sreće, mogla je da osvoji glavne premije u dve države, a ovako...
    U međuvremenu, advokat Džon Vuds je postao jedan od srećnika koji su za dlaku izbegli smrt u ruševinama njujorških kula bliznakinja 11.septembra 2001. On se zaista može nazvati srećnikom pogotovo što je, takođe za dlaku, izbegao i smrt u avionskoj nesreći kod Lokerbija 1993. godine, kada su svi putnici i članovi posade stradali prilikom eksplozije podmetnute bombe.
    Ovi primeri pokazuju da sreća ima nekakav misteriozni uticaj na ljude. Ispostavlja se, međutim, da postoji nešto mnogo više nego biti na pravom (ili pogrešnom) mestu u pravo (ili pogrešno) vreme. Stručnjaci iz psihologije smatraju da je sreća uglavnom stvar čisto psihološkog karaktera. Svi poznajemo 'srećne ljude' - to su oni koji imaju dobre odnose sa drugim ljudima, uspešne karijere i uvek se dočekaju na noge. Za druge, život predstavlja samo beskrajni niz loših događanja. Istraživači su proučavali srećne i nesrećne ljude i otkrili značajne psihološke razlike. Srećni ljudi su otvoreniji za brojne mogućnosti i veruju svojim predosećanjima. Skloniji su optimizmu i uvek očekuju da im se osmehne sreća. Kada stvari krenu naopako, oni su daleko prilagodljiviji i snažniji, pa bolje podnose životne probleme.

[JESSY]

Moglo bi se smatrati da ljudi koji sebe smatraju srećnim redovno dobijaju na lutriji. Možda srećnici poseduju neku specifičnu vrstu psihičkih sposobnosti koje im pomažu da predvide dobitne brojeve?
    Profesor psihologije dr Ričard Vajzman i njegov saradnik, dr Piter Haris sa univerziteta u Saseksu, sproveli su masovni TV eksperiment. Javno su zamolili sve koiji planiraju da kupe tikete, da odgovore na upitnik čiji je cilj utvrditi jesu li oni srećni ili nesrećni ljudi. Brojevi koje su ispitanici odabrali su takođe analizirani. Postojale su male ali značajne razlike u odabranim brojevima, zavisno da li je osoba sebe smatrala srećnom ili nesrećnom. Određeni brojevi privlače srećne ljude, a nesrećni ih izbegavaju.
    Profesor Vajzman je odabrao šest brojeva iz 'srećne grupe'. Ukoliko su brojevi srećni zato što su ih odabrali srećni ljudi, onda bi njihova šansa da osvoje dobitak na lutriji morala biti velika. Na kraju se ispostavilo da ni jedan jedini 'srećni' broj nije izvučen. Kada su učesnike eksperimenta upitali kako su prošli na tom izvlačenju, pokazalo se da srećnici nisu imali ništa više sreće od nesrećnika. Međutim, srećni pojedinci ispoljavaju daleko veće očekivanje dobitka, pa su, zahvaljujući tome, dvostruko ubeđeniji da će i osvojiti nagradu. Kod nasumičnih i nepredvidljivih događaja kao što je lutrija, takva očekivanja su potpuno besmislena. Ipak, to je ukazalo istraživačima na jednu značajnu karakteristiku psihološkog profila srećnih ljudi.
    Optimizam srećnih ljudi je neograničen - toliki, da poprima formu onoga što psiholozi nazivaju pozitivna obmana. Iako je reč o samoobmani, to je veoma dobra karakteristika jer nagoni čoveka da se ne prepušta očaju i depresiji, već da pokušava i dalje. Naravno, teško da će i najsrećniji od nas dobiti premiju na lutriji ukoliko ne popuni tiket i uplati ga. I u mnogim drugim oblastima života, pozitivna i optimistična očekivanja značajno povećavaju izglede da će i krajnji rezultat biti pozitivan. Ne kaže se zadžabe: 'Svako je kovač svoje sreće'.
 

[Драшко]

Враћамо се моја најбоља другарица и ја, са дочека 1992ге нове године

 

Узимамо такси

 

Таксиста креће причу типа "прошле године ми пукла шофер-шајбна, коштало је 200 марака, а делови..јао....а ово а оно, а онда колко кошта бензин......." QQ све у свему

 

Ми клинци још ни 17 година немамо, слушамо, климамо главом

 

"Где да станем?" упита возач, а сво време је ламентирао над такси-судбином

 

"Скрените ту и до краја улице.." рекох

 

БУУУУМ

 

шта би

 

пуче гума, човек налетео на неки лед или нешто оштрије

 

"Јао јао", излази он, "Пуче гума, " мјаук и јаук

 

Ми вадимо наше  ствари из аута, брзо вадимо лову да му платимо и довиђења

 

Немамо ништа с тим

 

ал ето пример наслова теме

 

само QQ и резултат исти