Моје писаније....

[Богдановић Тамара]

Душа за душом пати, тело за телом пати, човек пати за женом, жена пати за човеком. Јесам, и то сам ти признала, да те волим, можда ме не схваташ озбиљно - али ти ја отвореног срца и душе још једном признајем. Ко су људи, да то осуде? Мрави, који миле овом земљом, не знајући да их је Бог створио, спрам себе, тако ситне и безначајне. Ко су они да осуђују љубав, дар од Бога? Не заноси се, човече... никога није брига што ја тебе волим. А ти? Ко теби даје за право да својим страховима и самообманом одбијаш ЉУБАВ? То што си вољен не даје ти улогу Творца... прихвати љубав, и узврати је. Не мораш начином на који ти је пружам, али свакако ми узврати, макар поштовањем. Признајем, у теби сам видела делиће себе - како се губим у бунилу и охолости света. Ти то не видиш, јер си намерно затворио очи, јер си намерно закључао срце. Заиста не знам откуд ти смелости, мали човече да изиграваш Творца, да се поиграваш са судбином коју Он кроји? Ти од судбине побећи нећеш, то је неминовно. Та судбина можда нећу бити ја, можда ће бити неко трећи, али ухвати се у коштац са тим - не глуми храброст, не гради зидове који се темеље на страху, прихвати дар од Бога - и ти и ја верујемо у Њега, поштујемо га и славимо.

 

Сваког чуда, три дана доста - знам да је тешко, због овоземаљских перипетија, због овоприродног небожанског закона који трује сваки делић наше судбине... али и ти си тај који се противи Његовој вољи. Не дозволи и не дај да ти срце и душа пада у амове овог света, не дозволи себи да патиш, да се дичиш самоћом.

 

Ако ти, човече, не осећаш узајамно љубав, награди ме бар разговором, заледи ме истином, загрли ме пријатељством, обгрли ме реалношћу. Не дозволи да лажне слике твојих баријера у мени буде узаврело тињање наде, негде тамо далеко, али опет тако близу. Не одвајај ме од себе челиком својих зидова које градиш, буди макар искрен, отворен и коректан...

 

награди моју љубав, ако не љубављу онда искреношћу и буди моје откровљење - отвори ми очи, срце заледи, мисли разбистри - не знаш колико ће нам, обома, бити лакше.

 

[Berkut]

@

Богдановић Тамара

 

не дозволи себи да патиш, да се дичиш самоћом

 

wooow,5 pljus

[Рапсоди]

Искорак из равнодушности

 

 

 

Посматрам лица око себе,можда људима изгледам  чудно што тако буљим ,понекад стварно нападно гледам  у лица људи, осврћем се око себе не би ли у нечијем   одразу видела, Боголикост , ни би ли бар у крајичку нечијег ока видела нешто што бар личи на самилост, љубав људскост.Али поражава ме оно што видим.Чудна равнодушност, и  грчеви на лицима људи, ваљда обузетих само својом сопоственошћу. Лица која не виде,не чују равнодушна без израза , лица очајна из којих се чита журба и велики немир, одсутни изрази, не ту, не сада, ко зна где , у неком другом времену, у неком другом свету далеко,маштајући и  сањајући на  ногама и живећи за сутра. Чујем откуцаје сопственог срца и неки надолазећи крик наслућујем  у себи, да би сви ти људи које посматрам сва та безлична гомила људи без гласа једноставно прошла и  окренула се на неку очигледну несрећу која би могла да се деси  пред њиховим очима,  да би за неки  апел за помоћ , окренули главе или на највећу несрећу не приметили је ,заокупљени превише собом, загледени  и покренути  новцем као јединим идолом који поста духом овог времена. Посматрам нечије лице у затамњеном стаклу градског превоза, лице као и друга, без израза, равнодушно, а онда зачуђено и са ужасом констатујем да посматрам себе.У паници истрчавам из превоза, бежим а не знам куда, бежим од њих од себе од духа овога доба против кога сам слаба борити се. Хтела би да крикнем,викнем да гласно зајецам, трљам очи да се пробудим из тог сна у коме  ме прате  сва та равнодушна и самозадовољна лица,као хорда лутки и робота и зову ме у њихово братство. Сањам те њихове равнодушне  мртве очи и сопствени израз који ме поражава. Несвесно долазим до Светосавског Храма и знам да нисам случајно ту а  сузе полако суше , улазим у Храм и поклањам се пред престоном иконом и дуго дуго стојим молећи се, не би ли ми Бог повратио бар мало оног људског израза што чини човека, не би ли из мојих очију   склонио ону погубну равнодушност и безизраз који  ме порази, и не би ли  ми слабој  улио много, много наде и вере  за предстојећа времена која долазе.