Учините свако добро дело за које вам се укаже прилика

[Guest - . . .-]

''У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.''

( Лк 12, 16-21)

Богатство као резултат стваралачког истрајавања, труда и рада, увек је благослов Божији човеку и показатељ човекове успешности да овлада светом онако како га је Бог благословио у моменту стварања. У самом корену речи богатство налази се Бог, зато је увек потребно промишљати о човеку и његовом богатству, кроз Божији поглед на човека и његова дела, како бисмо дошли до истинског смисла живота и постојања. То никако није могуће, ако живот поистоветимо са данашњим примерима неразумног богаћења у безобразном присвајању туђег рада и иметка. Због тога је веома важно препознавати и разликовати једно од другога како би се о свему трезвено расуђивало.

Колико је данашње време уткало презира према онима који имају мало или немају ништа, колико им је неправди учињено, колико им је врата затворено, колико им је могућности ускраћено? Колико су се пута сиромашни осетили одбаченим, презреним и непожељним? Колико су се пута богати осетили надмено, бахато и силно? Одговор је свима јасан, али ја верујем да ћемо пажљивим разматрањем видети да су, хвала Богу, чешћи добри примери у вези са овим, али они лоши су некако приметнији нашем оку и као да понекад радије причамо о њима. Разлог томе је један нови проблем, људска завист у безбожној занесености и лењости, па једино што видимо јесте обиље другога, без претходног промишљања о његовом стваралаштву. То стање треба препознавати и преображавати на боље тако што ћемо уочавати и истицати на увид јавности добре примере неоптерећеног богатства и несебичног давања богатих свима којима је то потребно. Један у низу добрих примера те врсте јесте један богати човек у сваком погледу, који живи у Канади, а иметак који ствара, у близини водопада Нијагаре, несебично дели са мештанима свог родног села у близини Јошаничке Бање, као и са другима којима је помоћ неопходна, јер у њима види самога Христа. Помажући потребитима, он Божије враћа Богу са пуно уважавања и љубави, јер је открио истинско значење речи богат и богатство. То је један добар пример који опомиње и подстиче на добро. Овде не помињем име доброчинитеља, знајући да то њему није потребно, него у први план стављам Бога и добро дело, како бих себе и све нас покренуо на слично чињење. Не истичем ни цифре, како бих растеретио мање имућне од бројки, јер права доброта је немерива тим мерама. У том смислу размишљам и препоручујем свима који то желе да промисле о новим могућностима, како би улепшали живот и себи и другима.

Да би све добило позитивну динамику препоручујем заједничком расуђивању вишедеценијску појаву градње недовршених објеката без стварне намене, што се може видети у скоро сваком насељеном месту у Србији. Заправо, једина намена им је била показивање појединаца пред другима, што је било бесмислено и веома неуспешно. Сви видимо те недовршене и урушене објекте вишемилионских вредности који, под налетом временских промена, свакога дана све мање вреде. Замислите да су ти људи „показивали“ своју успешност давањем онима који немају, уместо што су се склањали иза тих неупотребљивих зидина које сада никоме не служе. Чак и ако су завршени, покривени и украшени, али у неколико стотина квадратних метара живи само један човек, или двоје њих, остаје питање – какав смисао и срећу ту могу наћи?! Колико би све било лепше да је било мере у градњи и одговорности према немоћи и потребама ближњих. На крају се види да су то стварно бачене паре, понижено стваралаштво и обезвређено трудољубље. Да је учињено другачије, давањем онима којима је потребно, изградили бисмо људскост и човекољубље као неразрушиву живу грађевину. То добро разуме човек из Канаде, као и многи њему слични, и подстиче нас на одговорније промишљање и поступање.

Овде је врло важно истаћи да чињење овог добротвора представља пре свега чин богољубља и човекољубља. Он даје са захвалношћу Богу на добијеним даровима и, у пуноћи љубави према човеку, не очекујући за то ни награду ни захвалност, жели само једно, да другима дâ себе и све од себе. Богу је благодаран и то показује на најбољи могући начин, милостивим срцем. Стварно је побожан, што и потврђује конкретним чињењем, имајући увек у првом плану потребе других, а не себеистицање. Он је стварно радостан што може да подели са многима радост животног стваралаштва, јер није оптерећен собом и својим иметком. Није му једина жеља то да његов сувишак буде за њихов недостатак, као ни то да себи „стекне име“, него све чини у пуноћи љубави према Богу и човеку. Својим добрим поступањем све нас учи лепоти доброте, јер много је оних који сав свој живот оптерете потребом да побегну од самих себе, свога порекла са једном жељом да забораве „тешке дане“. То даље доводи до потребе да се показују у „пуноћи успешности“ повременим доласцима међу „своје“, са много речи самохвалисања. Све то се коначно обесмишљава градњом индивидуалних вавилонских кула и кулица, о којима смо говорили на почетку овога текста. Тако поступајући, од себе и свога иметка не видимо другога са свим његовим лепотама и потребама, посебно не онда ако је у било чему „мањи“ од нас. Једино видимо оне „веће“, па им се у зависности од сопствених потреба за њима или клањамо или им завидимо. Ово је веома опасно стање, али се бојим да представља реалну слику наших дана, а само мало је потребно да га превазиђемо и исправимо на боље.

Наведени пример доброчинитеља из Канаде, који се није оптеретио својим богатством него из дана у дан стиче све више несебичним давањем, требало би све нас да подстакне на добро чињење. Овај и њему слични примери себедавања и давања од себе веома су подстицајни и треба о њима промишљати и чинити слично. Ту није меродавна количина давања, него је најважнија добронамерност у добром делу. Сувишак и недостатак нису једине опредељујуће чињенице, већ је примарна радост због учињеног дела, слободна од потребе за узвраћањем и похвалама. Такође је важно и то да се не оптерећујемо због пропуштених прилика, него да се трудимо да не пропустимо више ни једну могућност да помогнемо. Ако до сада нисмо на овај начин размишљали и чинили потрудимо се да променимо своје ставове и навике. Зато, не стојмо немоћно у сенци недовршених здања и не очајавајмо, почнимо другачије да се понашамо. Не дангубимо рачунајући шта је до сада узалуд утрошено, почнимо да промишљамо најпре како да свој вишак препознамо и од њега дамо онима који немају. Небитно колики је тај вишак и небитно да ли је то новац или физичка снага, али је важно да га употребимо на прави начин, помагањем потребитим. То наше мало неком може бити довољно, и више од тога, само је потребно да нам ништа не буде важније од човека и његовог живота. Тада ћемо видети да тако најбоље стварно чувамо и себе и своје, али не на себичан начин од другога и само за себе, него на један стваралачки начин. Бићемо у стварној радости живљења у заједници са другима, неоптерећени потребом борбе за опстанак. Тада ће нам увек бити доста оно што имамо, и од тога ће нам увек остати довољно. Дајући једни другима себе и од себе ослободићемо се страха од губитка и лишавања, јер ћемо у свему бити сатрудници а не супротстављени потрошачи. Томе нас учи и народна мудрост која каже: “У добру се не понеси, нити се у злу покуди“. Дакле, врло је важно знати носити себе и свој живот и не посрнути у безнађе које обесмишљава сваки стваралачки оптимизам. Без обзира на материјално стање, човек треба да остане одговорно Божије биће, борац који не губи наду у себи и добронамерност према другима. Живот је леп, али није увек и лак, пун је искушења и изненађења, али је највише угрожен нашим грешним мислима и ружним делима. Без обзира на степен и врсту иметка, увек треба бити спреман за подвиг служења бољитку другога, са пуним уважавањем себе што је једино могуће истрајношћу у добру. У том смислу су и богатство и сиромаштво истовремено и благослов и искушење, све у зависности од тога какав однос имамо према једном или према другом. Ако је лењост у темељу сиромаштва, а среброљубље основ богатства – у великом смо искушењу, али ако стрпљиво носимо једно или друго много можемо помоћи и себи самима и једни другима. Веома је важно овде указати и на опасност зависти и гордости којима се све додатно обесмишљава до потпуне одвојености и незаинтересо-ваности једних за друге. Тада нико не може да носи себе, те су подједнако тешки и сиромаху сиромаштво и богатоме богатство. Ако све другачије и потпуније разматрамо видећемо да од нас самих много тога зависи. Једини услов је да стрпљиво носимо себе и свој живот и са уважавањем се односимо једни према другима, не оптерећујући се иметком, ни својим ни туђим. Када тако једни друге препознамо, у пуноћи боголикости, онда ће све оно што чинимо бити усклађено на прави начин. Видећемо једни друге као браћу и вечну децу Божију и разумећемо потребе једни других. Неће нам бити на првом месту наш себични интерес, јер ћемо тада једино желети да будемо једни другима стварно на услузи зарад бољитка свих, неоптерећени себичним интересом.

Само онда кад и сами пожелимо да, у зависности од наших могућности, помогнемо другима, разумећемо добре поступке о којима се пише и прича. Видећемо да наведени пример доброг човека из „далеке“ Канаде може и нас да подстакне да се вратимо једни другима. Расклонићемо све ограде око себе, којима смо се оградили једни од других, и почећемо да стварамо другачије, стицаћемо више давањем него присвајањем. Разумећемо да је највећи животни добитак када поделимо једни са другима оно што имамо, а не када украдемо једни од других. Овако виђен живот осветљава светлошћу богопознања и човека који нађе осам хиљада евра на путу и врати их власнику! На први поглед све ово делује веома тешко, чак и немогуће, тако да би вечни песимисти додали да је то могуће само у житијима светитеља, али сам сигуран да има смисла бити истрајан и тако победити страх и себичност. Кад све то осмислимо лепотом и радошћу онда видимо да тако стичемо неистрошиво благо, немериво банковним контом. Да, могао је добри човек из Канаде да, уместо давања другима, има много већи банковни конто, или онај човек који је пронашао изгубљени новац да га задржи за себе, али обојица су одлучила да учине другачије, да помогну и оставе иза себе траг Добра, подстичући и водећи многе на прави Пут. Нису желели да се покажу колико су моћни у смислу поседовања, него колико су стварно добри људи. Они су разумели величину и снагу речи нашег блаженопочившег патријрха Павла: „Будимо људи“. На тај начин, учињеним делом, све нас подстичу да промишљамо о себи и свом иметку кроз истинску љубав једних према другима, а не само кроз бројке. Како би све било још боље кад бисмо умели да се угледамо на њих, па да и ми почнемо да стичемо ново и непролазно богатство давањем онима којима је потребно уместо гомилањем бројки и папира и зграда без коначне намене и стварне функције. Можда ће нас и покренути све ово на боље, па ћемо уместо чуђења пред оним што неко други чини и осуђивања ранијих промашаја и својих и туђих, почети да чинимо добра дела. Са свешћу да то наше мало може некоме бити много и да тако полако, мало по мало, можемо покренути све напред и на боље, за почетак се потрудимо да видимо једни друге. Након погледа и сусрета лицем к лицу стаћемо на пут препорода, повратка себи и лику Божијем у нама. Не склањајмо се, дакле, једни од других, јер ћемо једино у сусрету човека са човеком превазићи потребу да се доказујемо под нагоном себичног интереса. Тако ћемо помоћи и себи самима и једни другима и бићемо радосни што смо другога обрадовали.

Знам да ове речи вреде мање од тоне угља, два метра дрва, плаћеног рачуна за струју или... али исто тако знам да је безнађе наш највећи и последњи непријатељ, јер убија и душу и срце одвајајући нас како од Бога, тако и од људи. Зато зажелех да Вам ове речи бар мало оживе веру, додају наду и загреју љубав. Има смисла живети, има смисла веровати, има смисла чинити добро и надати се Добру. Ми, православни хришћани, знамо да Бог Отац није зажалио ни Сина свога Јединородног него је допустио да буде разапет на Крсту, како бисмо ми, крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, видели да је свако наше страдање неупоредиво мање од Његовог. То је наша вера да без Великог Петка, Крста и Распећа нема Васкрсења. То је наша вера да је живот који поседујемо дар Божији, с једне стране мука, а са друге стране радост, али у сваком случају припрема и траг за будући вечни живот. У овој тачки можете разумети зашто сам ове речи о добру и богатству, о нама и времену у коме живимо започео јеванђелским речима: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? ( Лк 12, 20)

Уз ово јеванђелско питање, на крају постављам и неколико питања за размишљање: Зашто нам је детињство било досадно те смо журили да одрастемо, а сада бисмо опет хтели да будемо деца? Зашто трошимо здравље да бисмо стекли новац, а потом трошимо новац да бисмо вратили здравље? Зашто размишљамо о будућности занемарујући садашњост, тако да не живимо ни у садашњости ни у будућности? Зашто живимо као да никада нећемо умрети, а онда умиремо као да никада нисмо ни живели? Док размишљате о овим питањима препоручио бих Вашој љубави пар животних поука као да их упућујем својој рођеној деци, са надом да ћете их применити у животу. Научите да никога не можете присилити да Вас воли, можете само волети. Није највредније оно што поседујете, него какав Вам је живот. Није добро упоређивати се са другима. Није богат онај који највише има, него онај коме најмање треба. Само је неколико секунди довољно да се повреди вољено биће, а потом су потребне године да се то излечи. Нема веће речи од речи- Опрости. У животу постоје особе које Вас воле, а то не умеју рећи нити показати. Новцем се може купити све, осим среће. Две особе могу посматрати исту ствар и видети различито. Прави пријатељ је онај који зна све о Вама... а ипак Вас воли. Људи ће заборавити шта сте рекли и шта сте учинили, али никада неће заборавити каква сте осећања у њима пробудили.

Пред нама је још један Васкрс, Дан над Данима и Празник над Празницима, наша нова шанса и нова нада. Ако сте срећни и задовољни благодарите Богу. Ако сте остављени и заборављени, понижени и презрени, болесни и немоћни, ако ни због чега немате разлог да се радујете- радујте се зато што је Христос устао из мртвих.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!! + ЗАИСТА ВАСКРСЕ!!!

извор: http://www.otacmilic.com/

[Таша]

Lepa tema pred pocetak posta.

[JESSY]

Протојереј Артемије Владимиров

 

 

Један сусрет о којем хоћу да вам испричам урезао се у моје сећање. Још као сасвим млад свештеник имао сам прилику да посетим старачки дом, каквих је у престоници много. Попевши се на спрат, ишао сам ходником тражећи тешко болесну, за кревет приковану средовечну жену која је хтела да се причести Светим Христовим Тајнама. Она је још била при свести и, пошто се исповедила са сузама, примила је Свете Дарове. Лице јој се просветлило и та кротка хришћанка се завалила на јастук с видљивим олакшањем. Веровала је да ју је Сам Господ посетио. Учестало се крстећи, та причесница је понављала: "Слава Теби, Господе!" У таквом стању сам је оставио, утешивши је речима о Створитељевој милости према нама.

Али нисам успео да одмах одем из тог тужног дома. Било је просто немогуће да пролазим поред соба из чијих дубина су у мене свештеника гледали житељи старачког дома - неко с разумевањем и поштовањем, неко с дечјом радошћу и израженом жељом да се истог тренутка исповеди и причести, а неко с унутрашњом хладноћом и отуђеношћу (мада је таквих било мало).

 

[JESSY]

Разговарајући с бакама (по својим годинама могао сам бити њихов праунук) и питајући их о протеклом животу, почео сам да схватам колико је недокучива људска судбина која се налази једино у рукама Божијим. А још ме је задивило душевно богатство срца која су се отварала на исповести. Тада сам ухватио себе како размишљам о томе да можда данас код омладине не можемо срести такву бојазан од греха, нити гађење због сваког неправедног и ружног поступка. "Да, беху људи у наше време, не као ово данашње племе: јунаци - не ви!"

Велики је то дар - бити свештеник и имати могућност да овако разговараш с људима који се, дозивајући у сећање најважније тренутке свог паћеничког живота, не обраћају теби, него Господу који стоји поред тебе, Његовог недостојног служитеља! И тек кроз сат и по, осећајући унутрашње задовољство и радост због свести о значају обављеног посла, најзад сам затворио своје свештеничко коферче и већ се спремао да се упутим према лифту (Ево, приближио сам се оном најважнијем у мојој причи.)

[JESSY]

У сусрет мени ходником су клизила мала колица на којима се обично по собама развози храна. Управо беше време ручка. Колица је гурала жена веома поодмаклих година, учинило ми се да је имала око осамдесет, а можда и више. Кретала се лагано и с великим напором, сваки час се заустављајући, тешко и испрекидано дишући. Судећи по радном мантилу (уредном и чистом), схватио сам да је то једна од станарки старачког дома. Малог раста, осредње угојена, некако сва округла, подсећала би на девојку да није имала потпуно седу косу. Лице јој беше веома ведро. Поздрависмо се. Успео сам да приметим израз кроткости, спокоја и пословности, и то све истовремено. Старачку немоћ одавало је незнатно подрхтавање главе и руку.

"Зарне бисте желели да се исповедите и причестите?", одмах упитах јер сам у њој осетио православну добру душу. "Ех, то бих веома желела, али немам кад - морам моје да нахраним." "А ко су то ваши?" "Ма непокретни, има их шесторо, и још две спрат ниже", одговарала је потпуно смирено и кротко. "Па зар нема ко да им да храну?", настављам ја зачуђено. "Ко да их нахрани, мили мој оче, особље остави тањир и оде, а они, јадници, не могу ни руку испод ћебета да извуку без туђе помоћи. Ја сам се зато и пријавила да им дајем ручак. Ево какву су ми кочију дали", рече она с благим и пријатним осмехом, показујући на колица с тањирима. "А како се ви осећате?" "Хвала Теби, Господе, само се мало задувавам; нешто ми је баш тешко последње две недеље: метар-два погурам ручак - и већ морам да предахнем, иначе, ноге ни макац! Извините ме, оче, чекају ме. Дао вам Бог здравља, хвала што не заборављате на нас грешне а следећи пут ћу се обавезно причестити."

[JESSY]

Осетиши каква је душа преда мном, нисам могао да је отпустим без Животворне Светиње. Право у ходнику, јер осим нас тамо никог није ни било, пошто сам кратко прочитао молитве, исповедио сам Божијег човека (имена се, нажалост, више не сећам) и дао му Свете Тајне. Поклонивши се, она је кренула даље с колицима, носећи Христа у своме срцу.

 
Враћајући се кући, захваљивао сам Богу што ми је омогућио сусрет са Својом скривеном слушкињом. У простодушју и чистоти хришћанске савести она је свакодневно чинила подвиг, уопште не размишљајући о величини дела које је на себе преузела. Гордости и сујете у њој уопште није било. У речима праведнице нисам приметио ни наговештај осуде због начина рада установе, због равнодушних сестара и томе слично, осуде која је увек у устима сваког мало грађанина.

[JESSY]

Она је све радила с молитвом, уздајући се само у помоћ Божију, од Христа иштући снагу за своје добровољно послушање - да храни све оне који су лежали у тој безљудној пустињи очекујући смрт. Беше очигледно да је Господ продужавао дане живота слушкињи Својој која је заборавила на себе и на своје бољке ради жеље да храном окрепи снаге оних које је називала "својима". "Ово је заповест Моја, да волите једни друге као што сам Ја вас заволео. Нема веће љубави од оне кад неко да душу своју за пријатеље своје." "Знаћу да сте Моји ученици ако будете имали љубав између себе."

Сада схватам зашто сам на њу обратио пажњу. Душа пастира одмах је препознала мученицу Христа Бога коме је име - Љубав. Да ли је још жива та малена старица? Убеђен сам да је жива. Љубав је јача од смрти. Код Бога нема мртвих - код Њега су сви живи. "Ја јесам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, оживеће." "Ја сам - хлеб живота који је сишао са неба: ко једе овај хлеб, живеће занавек."

[JESSY]

Велики број људи тражи много тога у овом земаљском пролазном животу. Једне маме слава и признања од других људи, друге - новац и власт над људима, трећи су опседнути сопственом телесном лепотом и њоме напајају незаситу гордост свог срца. Али хтели ми то или не, дани земаљског живота прохујаће врло брзо, прохујаће као што вода брзо протекне између прстију. Као што ишчезава сећање на отопљен снег и као што се у ушима не задржава шум опалог лишћа које је одувао јесењи ветар, тако и душа која се приближава крају неће наћи ни ослонца, ни утехе у ономе што је било и што је прошло. Пријатељи моји, страшно је стати пред лице Вечности с празнином у срцу, када се сви земаљски изазови и сва задовољства покажу као зјапећа мрачна рупа која у свој бездан одвлачи душу што је током живота на земљи у себи потиснула жудњу за истином и глас светог саосећања! За шта се онда ухватити, где наћи тачку ослонца? "И ко напоји једног од немоћних само чашом хладне воде, у име ученика, истину вам кажем, неће изгубити награду своју."

Дела љубави која се чине у име Господа Исуса Христа јесу храна душе већ овде, пре смрти, и дарују души благодат Божију. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена да се искушавамо гордошћу или потиштеношћу! Сада је остало време само за молитву и за дела Христовог милосрђа.

[JESSY]

Нећемо маштати о ономе што немамо, већ ћемо захвалити Господу за оно што имамо. А имамо много: од Бога смо даровани да у овом свету умножавамо љубав црпећи снагу с Извора љубави - од Христа Спаситеља. И не треба да размишљамо о великим делима, већ о најмањим и на први поглед безначајним. Један једини осмех, добар љубазан поглед, мала реч охрабрења и утехе - већ је дело пред Господом! Уздржи се од раздражљивости, избори се с лењошћу, буди на услузи блиском човеку - немој хладно одбити његову молбу, него је испуни и као одговор на захвалност реци: "Хвала Богу".

Здање спасења душе гради се од малених цигала доброчинства у име Христово. Оно што је за цвет сунчева светлост, оно што је за рибу вода, то су за нас саосећање и милостива дела. Енглези имају овакву пословицу: "Charity begins at home". Ha руском: "Милосрђе почиње код куће". Понекад добра дела тражимо са стране, испољавамо срдачност и саосећање према онима које видимо први пут. И то није лоше. Али лакмус папир по коме се истог трена може одредити квалитет наших добрих дела јесте наш однос према укућанима. Колико је тешко, очигледно, стално чинити добро онима који живе с нама раме уз раме.

[JESSY]

Научи се да живиш у кући тако да нико од укућана према теби не испољи ни огорчење, ни увреду. Ето, то је добро! Буди за њих као меки восак на коме се отискују све њихове разумне заповести, молбе и жеље. Ето, то је добро! Буди као сунце, како би сваког огрејао, умирио, осоколио и похвалио. Ето, то је добро! Када осетимо колико нам прија то што чинимо мале добре ствари, мало-помало почећемо да заборављамо на своје лоше расположење, на личну несавршеност, постаћемо простодушнији и чистији, спокојнији и радоснији. И можда ће нам тада Господ указати на право поље нашег деловања где ћемо се, подвизима, испунити истинским Сунцем правде и љубави - Христом.

"Ко има заповести Моје и придржава их се, тај воли Мене; а ко воли Мене, тога ће волети и Отац Мој; и Ја ћу заволети њега и јавићу му се. (...) Ко воли Мене, тај ће поштовати реч Моју; и Отац Мој ће га заволети, и Ми ћемо доћи к њему, и рај му створити." Док не куцне час, времена још има, милост није ускраћена, поље рада је пред нама, помоћ одозго је спремна - пожуримо да се покајемо и да чинимо добро. Данашњи дан нам је дарован. Хоће ли бити сутрашњег? То само Бог зна.

[Душка]

Predivno i poucno... Veoma inspirativno, kao i sve sto potice od Jessy

[JESSY]

  On 24. 4. 2013. at 20:13, Душка рече

Predivno i poucno... Veoma inspirativno, kao i sve sto potice od Jessy

.hvala.

[keka]

  On 24. 4. 2013. at 18:14, JESSY рече

Дела љубави која се чине у име Господа Исуса Христа јесу храна душе већ овде, пре смрти, и дарују души благодат Божију. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена да се искушавамо гордошћу или потиштеношћу! Сада је остало време само за молитву и за дела Христовог милосрђа.

   

[JESSY]

...да ли чините добра дела....? да ли сте се током овог поста посебно трудили....? да ли је вама неко скоро учинио нешто лепо....?

[Guest - . . .-]

Интервју са Архијерејским намесником лазаричким, старешином Цркве Лазарице у Крушевцу, протојерејем-ставрофором Драгијем (Вешковцем)

 

 

Интервју је урађен за часопис "Богољуб" који излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина др Давида, који издаје Црквена општина Јасика. Уредник издања је свештеник Иван Милановић, парох у Јасици код Крушевца

 

 

 

 

 

 

 Оче Прото, кренућемо са питањима, од Вашег доласка у Крушевац,у цркву Лазарицу.  Да ли  можете да нам упоредите то време са данашњим у смислу духовног стања Крушевљана? Живот Цркве тада и сада?

               

За пароха крушевачког при цркви Лазарици постављен сам 24.јуна,1991.г. Тада су при цркви Лазарици биле три парохије, а у граду Крушевцу, са приградским насељима, укупно осам парохија и исто толико парохијских свештеника, у два парохијска храма: Лазарици и  цркви Св.Ђорђа, у којима се служила света Литургија недељом и празником, а само повремено и у трећем крушевачком храму,  св. муч. Агатоника на Старом крушевачком гробљу.  Данас, Богу хвала, од ондашњих осам парохија, имамо  деветнаест и  то: при цркви Лазарици, цркви Светог Ђорђа, као и при новоподигнутим храмовима на Расини, у Мудраковцу и Читлуку. У истом  периоду (од 1991.г. до данас), саграђен је и храм Васкрсења Христовог на Новом крушевачком гробљу и Св. безсребреника Козме и Дамјана у кругу Здравственог Центра у Крушевцу, у којима се редовно служи.

 

Негде сам прочитао, да се парохије не стварају, већ се рађају. Постоје узроци њиховог рађања, као и услови да нове парохије дођу на свет. Дубоко верујем да, основни узрок рађања једне парохије-јесте Богослужење. Нама се у Крушевцу, Богу хвала, родило  једанаест нових парохија, али родила нам се и Епархија, што је и најбољи показатељ духовног стања и живота Цркве, онда и данас , како у светолазаревом граду Крушевцу, тако и у његовој околини.  Богу сам благодаран, што је и мене најнедостојнијег слугу свога, удостојио да будем сведок свих тих  значајних збивања у нашој Цркви.

 

2.

 

Сви знамо да сте „орали дубоку бразду“  на Њиви Господњој. Да ли је дошло време када се убирају плодови са те Њиве и да сада све некако лакше иде?

 

Сматрам  за велику срећу, то што ми је Бог дао могућност да служим Цркви. „Орање дубоке бразде“ на њиви Господњој, јесте наша обавеза, као и све остало, нашта смо се обавезали још на   рукоположењу. Ако се свештеник труди  у сваком погледу и ако стално  има на уму благе речи Господње да: „Без мене не можете чинити ништа“(Јн.15,5), онда се све полако сређује . Народ  долази на Св. Литургију и остала Богослужења, приступа  светој тајни покајања и исповести, причешћује се, градe се нови храмови , појављује се омладина, долазе боготражитељи са свих страна, организују се предавања, негује се црквено појање, украшавају се храмови...Наравно, то није питање године дана , или  две – то је питање дугог низа година.

Наше је, дакле, да чинимо све што нам је заповеђено, али стално да имамо на уму  да смо ми у ствари  „залудне слуге, јер учинисмо што смо дужни били чинити“ (Лк.17,10).Опет кажем, наше је да уложимо сав свој труд, а у Божијој је власти , да наш труд благослови. Апостол Павле нам објашњава:“Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, нити онај који залива, него Бог који даје те расте „ ( 1.Кор.3,6-7). Од Бога, дакле, зависи све, - од  Божје силе, мудрости и милости. Но наше је ипак да садимо и заливамо и ми нашу дужност не смемо пропустити. Плодови, свакако,  неће  изостати.

 

 

 

3.

 

Познато је да, као свештеник, имате изузетну сарадњу са другим институцијама, као што су:  Управа Града, Позориште, Култутрни Центар, Културно-просветна Заједница, Здравствени Центар, Музеј, Војска, Васпитно-поправни Дом, Затвор... Оно што би можда интересовало наше читаоце, то је  Ваш однос са затвореницима? Недавно сте, заједно са нашим Владиком посетили Затвор, поводом њихове славе- Часне вериге Св.ап.Петра?

 

Парохијски свештеник је заиста, први и прави савезник за сваког  човека, као и за институције, јер се и тамо налазе људи. У Крушевцу је данас свештеник присутан и даје свој пуни допринос:  у војсци, просвети, болници, општини, у државним и приватним фирмама, у музеју  и архиву Града, у позоришту, у библиотеци, културном центру, културно-просветној заједници, старачком  думу, васпитно-поправном дому, затвору... Душекорисни разговори  потрбни су сваком човеку , а нарочито онима који пате, који су гладни, или жедни, или су у болници или у затвору.  Као што рекосте, недавно сам имао прилику да поново посетим Затвор, овога пута заједно са нашим Архипастиром, Епоскопом крушевачким Господином др Давидом, који је као прави отац смирено закуцао на врата сваке ћелије, те сваком затворенику поделио благослов и иконице, не питајући због чега су доспели на то место, него храбрећи их на покајање и постављање новог почетка у својим животима. Заиста је могуће да и од  покајаног разбојника постане светитељ. То нам је познато још од оног разбојника који је био разапет на крсту са десне стране Христа Спаситеља.

 

4.

 

Познато нам је да је Ваш дом, мала домаћа црква. Ваша супруга Ружица, којој је Бог дао да буде свештеница, не у храму, већ у своме дому, поред послова у кући, води црквени хоr“Св.Кнез Лазар“, који је један од најуспешнијих хорова у нашиј земљи. Најстарија кћи Софија је монахиња Харитина, средња Катарина је дипломирани диригент, а најмлађа Теодора свира виолину и пева у црквеном хору, дакле, права музичка породица, где сви, у мери датој вам, славите Бога. Породица је најбитнији фактор у животу, не само свештеника, већ сваког човека. Човек, да би био предан служби, за коју је позван, неопходна му је здрава породица. Заправо здраве породице су потребне друштву на глобалном нивоу. Вредно је да човек  и последњи атом снаге уложи и не жали ни једног трена себе зарад неговања породице и хармоничности у њој. Са Богом све добија  смисао. Да ли се слажете? Молим Ваш коментар?

 

Нажалост, колико је  данашњи систем вредности искривљен и погрешан може се најбоље приметити баш у васпитању деце. Под васпитањем рачуна се не искључиво школа, која представља само један део тога, већ и кућно васпитање, одређивање исправних вредности и правог циља у животу детета.

Ситуација која погађа сваког искреног Православца , има корен управо у данашњем васпитању и образовању деце. Свако ко јесте или очекује да буде родитељ, треба да се запита:

Да ли је за његово дете битније да буде само добар ученик или, пре свега  добар човек,т.ј.Божји човек?

Да ли његово дете учи само због оцена или због  стицања  знања?

Да ли само  брине о телесном здрављу, исхрани и одевању, или  о животу дечје душе у Христу, који каже: „пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божје“ (Мар., 10:14) .

Да ли има свест  да су деца Божји дар , који подразумева огромну одговорност пред Дародавцем?

Како треба данас васпитати децу?  Онако као што су своју децу васпитавали древни хришћани. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се, не само о општем образовању, о изучавању разних наука и уметности.Учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом: "Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног, ко зна Бога, макар не знао ништа друго."

Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. Нажалост, многи данас говоре - зар је то дечије занимање? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Свети Тихон Задонски о васпитању деце, рекао једноставно: "Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту." Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна. Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће деца увек мирисати пред људима. Биће радост и утеха за своје родитеље.

Отац и мајка, својим примером, такође треба да васпитавају  своју  децу. Не може остати бесплодном за децу вера њихових родитеља.

Молитве родитеља учвршћују темеље домова деце. Најтврђи темељ који могу родитељи да поставе за своју децу, јесте литургијски живот. Када видите младе родитеље, како своју дечицу упорно доводе у храм на свету литургију, да би их причестили , знајте да су то најодговорнији родитељи данас.

 

5.

 

Оче Прото, шта бисте поручили након свега реченог нашим читаоцима, нашим богољубима?

 

Све Ваше читаоце, оче Иване, најсрдачније поздрављам, препоручујући се Вашим и њиховим молитвама. А порука  за све нас, нека буду речи Светог Јована Лествичника, који каже:

 „Учините свако добро дело за које вам се укаже прилика; ни о коме  немојте лоше  говорити; ни од кога немојте украсти; никога немојте мрзети; немојте пропуштати службе Божје; никога немојте вређати; не нарушавајте породичну срећу другога човека … Ако се будете овако понашали, нећете бити далеко од Царства Небеског".

Благодаримо Вам оче часни и пастиру добри на разговору. У жељи да служите  Богу  и своме  народу  још много година у здрављу и миру, препоручујем се Вашим молитвама! Помените  и   благословите .

 

 

 

Интеврју водио уреднк часописа "Богољуб" свештеник Иван Милановић