Речник српских народних веровања о биљкама

[JESSY]

Веселин Чајкановић

 

 

 

БАГРЕМ

Akazіe (robіnіa pѕeudacacіa). Багрем, багрен, багрена, египатско трње, капиника, крунчица, нерод (Софрић, 10).

 

Б. није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, ,јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320). Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво пред кућом, али то никад не сме бити б. (СЕЗ, 19, 1913, 154).

 

БАДЕМ

Mandel (amygdaluѕ communіѕ). Бадем, бајам, мендуо, мигдал (Šulek).

 

Б. зејтин лек је од краста (Софрић, 12, из србуља), и од ухобоље (СЕЗ, 40, 233). Б. је и средство против колике (ZNŽOJS, 14, 76). Горки б. са шећером лек су за оне који пљују крв (о. с., 67).

»Ко хоће да се не опије, нека наште срце поједе пет горких бадема« (из србуља, Софрић, 12. Још римско веровање! в. Софрић, 1. с. ).

У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34).

 

[JESSY]

БЕЛА ЛОЗА

Waldrebe (clematіѕ vіtalba). Бела лоза, павит, павитина, В. Šulek, Rad, 39, 16. у Šuleka (Imenіk) 33 назива.

Везују је око себе, и говоре басму, жене које желе да имају деце (ZNŽOJS, 7, 1902, 179). Цветом се каде од урока, плача и страве (С. Тројановић, Ватра, 188). На светог Игњата (20. XII) нахрани жена живину у кругу од п. (»да буде све у купу у кругу«, СЕЗ, 19, 69).

Да би се грађевина одржала, била је некада потребна људска жртва; данас се то супституише и узиђује се човекова сенка. То се ради овако. Кад какав човек или чељаде дође близу до места на коме зидари раде, мајстор узме п. и кришом њоме измери чељадету сенку; по томе поједе своју сопствену поган, и онда узида п. у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265).

 

(БЕЛИ) КРИН

Lilie (lіlіum candіdum). (Бели) крин, љиљан, лијер (грчке речи), занбак турски), богородичино цвеће, бела богиша (упор. Šulek; Софрић, 146), иваново цвеће (Врчевић, Помање, 43).

У народним песмама к. се каткад идентификује са момком (»лијер-момче«, в. Софрић, 147).

Да не би падао род с дрвета, треба на свако дрво метнути к. корен (из србуља, в. Софрић, 147).

К. се сади по баштама на Цвети (СЕЗ, 19, 40). У пољу бере се на Биљани петак (іbіdem, 47).

Арханђел Гаврило, када је навестио Деви Марији да ће зачети Исуса, држао је овај цвет у руци, и зато се он зове богородичин цвет (Врчевић, Помање, 43).

Теј од к. корена препоручује се у Luіćevoj Ljekaгušі као средство против мокраћног песка и камена (ZNŽOJS, 14, 86).

[JESSY]

БЕЛИ ЛУК

Knoblauch (allіum ѕatіvum). Бели лук, чешањ, чесно, чешњак (Šulek; Софрић, 149), сарамсак (БВ, 16, 1901, 280).

У народној медицини и враџбинама има б. л. међу свима биљкама највећи значај. За њега је карактеристична пословица у којој он опомиње човека: »Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од свакога зла« (Вук, Посл., 6419; упор. и Мојо Медић, Бијели лук и нокат, Јавор, 1891, 189 ид.). Занимљиво је такође народно веровање да б. л. може помоћи против метиља (»за два дана и двије ноћи не једе се ништа, па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се, међутим, да метиљ код стоке наш народ, иначе, сматра неизлечивим (»метиљу је лијек нож под грло«, ГНЧ, 32, 1913, 344; »кад су Нијемци ухватили ђавола па га питали шта је лијек од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда ону пошљедњу треба обнијети око тора, па више ни једна неће липсати осим ње«, Вук, Рјечн., ѕ. v. метиљ).

Б. л. је најуниверзалнији апотропајон у биљном царству, и један од најјачих уопште. На њ »не сме никаква нечастива сила« (ЖСС, 326). Нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези са врачањима и гатањима (упор. Вук, Посл., 974: »Да не једе бијелога лука, био би врач«, са објашњењем. »Који не једе б. л., сматра се за вештицу«, СЕЗ, 32, 41). За време »некрштених дана« њега носе за појасом »као предохрану од сваке нечастиве силе« (ЖСС, 177); о Белим покладама сви се мажу ‹њиме› или га једу, од вештица (ZNŽOJS, 7, 139; 23, 315); пред спавање за препоруку (је› метнути око врата венац б. л., такође од вештица (ZNŽOJS, 6, 300); божићни б. л. треба стално носити собом, или га у нужди мало загристи (ZNŽOJS, 19, 118). Кад у источној Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се макну од куће без б. л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399). Као сталан апотропајон држи се он више кућних врата (ZNŽOJS, 7, 1902, 386), и уплиће се у ивањдански венац који се оставља више врата (обичај у Београду и свуда). Нарочито је б. л. потребан апотропајон за новорођено дете и за породиљу: новорођенчету се б. л. меће под главу или поред главе, »да га не би нагазиле ноћнице« или од бабица, или »да боље спава«, и ту стоји 40 дана (СЕЗ, 13, 1909, 394; 14, 109; 16, 171; 176; С. Трој., Ватра, 184), или га, из истог разлога, њиме мажу (СЕЗ, 13, 283), или пљују сажватаним б. л. (СЕЗ, 19, 101), или му се веша око врата (СЕЗ, 17, 73; 19, 95), или се натакне на вретено и обеси уз вериге (да брани новорођенче од вештица, ЖСС, 194, Стиг), или се (такође од вештица) маже њиме новорођенче кроз седам дана по рођењу (СЕЗ, 17, 534 и 535), или се метне поред новорођенчета, заједно са ножем (ГЗМ, 6, 1894, 667), или главицу б. л. закопају тамо где је новорођенчету, приликом мерења, ударила глава (»Кад ти никла, онда њему наудиле вештице«, ЖСС, 194). Поред породиље мора бити б. л. обично кроз 40 дана (Караџић, 1, 1899, 246; 4, 1903, 118; ГЗМ, 6, 1894, 670); или јој се б. л. веша о врат или о десну руку (СЕЗ, 17, 72), или јој се ушива у капу (ЖСС, 194), или је њиме мажу кроз 7 дана после порођаја (СЕЗ, 17, 534 и 535); такође јој се б. л. мажу брадавице (да је не доји мора или ноћнице, ZNŽOJS, 7, 1902, 187; СЕЗ, 32, 1925, 418); то се нарочито ради на дан Светога Томе (СЕЗ, 7, 1902, 199). Б. л. се меће детету у амајлију (ЖСС, 295; СЕ3, 13, 289; Караџић, 4, 1903, 194; 196; 198; 200), или му се пришива за капу (да га штити од море или ноћница, ГЗМ, б, 1894, 688; СЕЗ, 13, 287), или се меће на прса или под мишку (Караџић, 4, 1903, 196), или под главу (Hangі ‹Život i obіčajі Muѕlіmana u Boѕnі i Hercegovіnі, Sarajevo, 1906› 121); нарочито се меће у амајлију б. л. који је проникао кроз главу убијене змије (ЖСС, 196; Караџић, 4, 1903, 195). О Ђурђевдану меће се б. л. у торбу са семењем које се, у апотропајском циљу, сипа око тора (СЕЗ, 19, 51). Од вештица и сваког злог диханија уопште мажу се и деца и одрасли б. л. по длановима, табанима, прсима, испод мишке, нарочито о покладама, или на Младенце, или Бадњег вечера (ЖСС, 183; 326; ГЗМ, б, 1894, 662; 671; ZNŽOJS, 7, 1902, 139; 140; СЕЗ, 13, 1909, 400; 445; СЕЗ, 40, 45; 83 Беговић, 103; 200). Њиме се детету мажу она места за која се мисли да их сише мора (Беговић, 163). Телету се б. л. веша око врата, од урока (СЕЗ, 14, 338). Б. л. се мажу вимена и стоци, да јој чинилице не би одузеле млеко (СЕЗ, 17, 577; 19, 56); или на Ђурђевдан планинка гони краве. изеђу два завежљаја у којима има б. л. (Беговић, 120). У околини Ђевђелије на Велики четвртак 6. л. ките лесе са свиленим бубама (»да их не урекну«, СЕЗ, 40, 58). Њиме се опасује ведрица о Ђурђевдану (СЕЗ, 14, 63). Обичај да се, ако муж и жена немају деце а желе да их добију, пред сношај муж маже 6. л., има свакако за циљ да се одагнају зли демони који сметају зачећу (ZNŽOJS, 7, 179).

Најбоље се види религијски значај б. л. из чињенице да се он ритуално једе и да се њиме људи у неку руку причешћују о покладама (Караџић, 2, 1900, 100) и о Бадњем вечеру (Караџић, 3, 1901, 64; СЕЗ, 16, 148; 40, 1927, 83). Иначе се људи њиме дивинизирају (»узимају га као предохрану«) кад се појави чума (СЕЗ, 19, 234), или колера (СЕЗ, 14, 239), или уопште која било епидемија (С. Трој., Ватра, 83). У том чају децу мажу увек пред спавање б. л. (СЕЗ, 19, 20).

Нарочиту моћ има б. л. који је проникао из главе прве змије коју у пролеће видимо (или: из змије коју убијемо пре Благовести, или у Међудневице). Ко такав струк б. л. носи са собом угледаће [на првом белом волу кога сретне] ђавола са [црним] штапчетом; он треба да уграби ђаволу тај штап (само при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том месту никада неће моћи закрпити), па ће га ђаво морати служити (Караџић, 1903, 194 ид). Ко такав б. л. носи за капом, или под језиком, или у амајлији, моћи ће [на Ускрс у цркви] познати вештице (ГЗМ, б, 1894, 672; ЖСС, 98; Караџић, 4, 1903, 195), и на њега неће смети никаква авет ни анђама (СЕЗ, 32, 41).

Б. л. употребљује се и у гатањима. У околини Ђевђелије, мајка која има више деце па хоће да дозна које је најсрећније, уочи Ђурђевдана намени у башти по један струк б. л. сваком детету, штуцује их маказама, па чији ујутру највише истера, то дете је најсрећније (СЕЗ, 40, 65). Девојке удаваче уочи Ђурђевдана откину подједнако два пера на струку б. л., па ако ујутру десно перо буде веће, удаће се, а ако лево буде веће, неће (СЕЗ, 32, 1925, 40; слично љубавно гатање и у Караџић, 3, 1901, 123).

У народној медицини б. л. се јавља, тако рећи, као универзално средство, као панакеја; он дејствује и тамо где никакво друго средство не помаже; при лечењу, међутим, долази готово увек у обзир његова егзорцистичка природа, и третман с њиме је врло често у вези са врачањима, бајањима, записима. Отуда је природна ствар да је нпр. нарочито лековит онај лук који је био уплетен у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4, 1903, 194; СЕЗ 32, 41), или који је о Бадњем вечеру био на столу (ZNŽOJS, 19, 118). Б. л. употребљава се као лек за све болести: велики кашаљ (СЕЗ, 13, 1909, 343), гушобоља (іbіd., 338), главобоља (СЕЗ, 32, 40; ZNŽOJS, 11, 262), грчеви у стомаку (СЕЗ, 13, 378), срдобоља (ЖСС, 311; СЕЗ, 13, 297), сушица (СЕЗ, 14, 219; ZNŽOJS, 11, 262), тифус (СЕЗ, 40, 240), грозница (ЖСС, 280; 281; СЕЗ, 13, 340; СЕЗ, 17, 542), жутица (СЕЗ, 40, 229), отоци, гуке, крајници (ЖСС, 133), далак (ЖСС, 282), зубобоља (ЖСС, 319), окобоља (ЖСС, 317; СЕЗ, 16, 428), ухобоља (ЖСС, 318), глисте, и у том случају обично се носи о врату (ZNŽOJS, 9, 52; 19, 206; СЕЗ, 13, 369), пантљичара (СЕЗ, 13, 1909, 350 ид; 14, 226), чмичак (СЕЗ, 40, 232), лишај (СЕЗ, 13, 369; 40, 235), шуга (СЕЗ, 19, 228), пришт (ЖСС, 263; СЕЗ, 13 373; 14, 233; 19, 226), мртва кост (СЕЗ, 13, 380), метиљ (БВ, 16, 1901, 280), реуматизам (СЕЗ, 19, 218; 40, 229; 236), мицина (СЕЗ, 40, 236), изостанак менструације (СЕЗ, 13, 392). Б. л. се меће у мелем за ране (ZNŽOJS, 11, 262) и од уједа беснога пса (ZNŽOJS, 15, 124). Њиме трљају дете по устима када има »бабице«, па стеже мајку за сисе (СЕЗ, 13, 395). Б. л. лечи се и окобоља код стоке (іbіd., 430 и (даје се) кокошкама, када је помор (іbіd., 428). Њиме се мажу овцама болесна вимена (СЕЗ, 19, 331), а коњима се даје у сирћету од гонтураћа (СЕЗ, 14, 350).

Лечење се обично врши уз магичне радње и по нарочитим магичним прописима. Б. л. се баје око болесног места (ЖСС, 329). Кога хвата грозница, испече пре сунца главицу б. л., оде каквој врби, тресне је и рекне три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«, па онда метне б. л. на врбу и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, и бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца, и на б. л., који после баци изван куће (ЖСС, 280). Болесник од грознице треба да пљуне на јаје и б. лук, и то се закопа испод дирека којим се подупире плот (»Овде закопавам Н. Н. грозницу — ту нека и остане!« СЕЗ, 14, 224. О преношењу грознице на б. л. упор. и СЕЗ, 17, 542). При бајању од пришта употребљује се б. л., који се мора истући на камену што »се не померава« (ЖСС, 263).

У Босни и Херцеговини верују да би семе од б. л. могло човека учинити бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ZNŽOJS, 6, 130).

Бели лук не треба требити ноктима, »јер од тога плаче« (Софрић, 150). Не вала га доносити резачима, да не би град тукао виноград (СЕЗ, 32, 1925, 25). Од његова мириса беже змије (СЕЗ, 40, 238). Б. л. пече се уз божићне хлебове, »ради здравља« (іbіd., 81). О Бадњем вечеру једе се б. л. заједно с медом (Беговић, 86, и иначе свуда!), и меће на колач (іbіdem). Б. л. сади се чим се чује да голуб дупљаш виче: »клилук« (СЕЗ, 32, 10). Он се сеје преко Беле недеље, »макар само једна леја« (СЕЗ, 14, 32; 19, 33). Не сеје се у »расипан« месец (СЕЗ, 19, 11).

Ако умре сиромах, па се нема ништа да закоље, онда се на горњи крај софре меће главица б. л. (ТРЂ, КНР, 36).

[JESSY]

(БЕЛИ) СЛЕЗ

Eіbіѕch (althaea offіcіnalіѕ). (Бели) слез.

С. је у народној медицини једно од најпопуларнијих средстава од, тако рећи, свих болести. Он је »јунак са свачијем: ама на рану, ама на којугод бољу хоћеш с. најпрви иде« (ZNŽOJS, 11, 270). Нарочито јаку снагу има с. који је убран на Биљани петак (Караџић, 3, 1901, 121), на Ђурђевдан (ZNŽOJS, 19, 171) и у Међудневице (ЖСС, 134). Лек је од кашља, назеба, грудобоље (СЕ3, 40, 242; Г3М, 4, 163; 12, 1900, 159; БВ, 16, 280), пробади (ЖСС, 305), стомака (ГЗМ, 20, 1908, 347), затвора (пити га 40 дана наште срце, ZNŽOJS, 11, 270; Г3М, 4, 163), шарлаха (СЕЗ, 16, 433), заушака и болести ушију (ГЗМ, 4, 163; СЕЗ, 16, 433) залца или пришта (ГЗМ, 4, 163; СЕЗ, 13, 1909, 374), живе ране (СЕЗ, 13, 358; 17, 569); мицине (СЕЗ, 14, 237; 40, 236), вренге или сифилиса (СЕЗ, 13, 370).

 

БИБЕР

Pfeffer (pіper nіgrum). Бибер.

У народним приповеткама типа Сигфрида често се јунак роди на тај начин што му је мајка окусила зрно бибера (Ваљавец2, стр. 111), или га носила под појасом (СЕЗ, 41, № 11); и где се тај начин партеногенезе не спомиње изриком, јасно је да га треба претпоставити, јер се јунак назива именом Биберко и сл. (в. иначе примере у мом коментару СЕЗ, 41, 499). На једном месту (БВ, 7, 1892, 327 идд) јунак се зове »Паприка-Јанче«.

У Хрватској мећу бибера у младожењине чизме, »да би му деца имала црне очи« (ТРЂ, ННЖ, 3, 106).

Б. у ракији (или вину) против грознице, и као примеса других средстава (ГЗМ, 12, 1900, 151; 20, 1908, 346; СЕЗ, 16, 424); у црном вину, заједно са орашчићем, карамфилом, циметом, против срдобоље (СЕЗ, 13, 1909, 346).

[JESSY]

БОЖУР

Pfіngѕtroѕe (paeonіa femіna). Божур, божурак, брозгва, деветак, духовска ружа, краљев цвет, кресник, курјак, мачур, пивонка (Šulek; Софрић, 14).

О постанку б. причају се разне скаске. По једној, б. је био најпре беле боје, али је на Косову од крви српских јунака добио црвену боју, и после се као црвен цвет свуда раширио (Софрић, 15). У околини Ћустендила налази се црква Спасовица, око које има много божура: за тај б. прича се да је поникао из помешане крви Срба и Бугара, који су се некада ту сукобили (Караџић, 1, 1899, 12). Најзад, за б. на Добричу (топлички округ), који је различите боје., прича народ да је постао после једне велике битке, у којој су се бориле различите »вере«: црни б. постао је од циганске крви, плави од турске, а црвени од српске (Браство, 7, 1896, 52).

Б. има у себи извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са »бог«). Кад би, уочи Видовдана, полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк б. и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак« (Софрић, 16). »Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је« (народни лек, в. Софрић, 17). Б. се носи о врату као средство против падавице, лудила, промуклости и вратобоље (ГЗМ, 4, 138). Поред жртвених јел која се о Ђурђевдану носе на запис, мора се облигатно налазити и б. (СЕЗ, 16, 137).

 

БОКВА

Wegerіch (plantago maіor). Боква, боквица.

У народној медицини лишће од б. је саставни део мелема од рана (СЕЗ, 13, 1909, 354; ГЗМ, 1892, 138; ZNŽOJS, 9, 49; 11, 263), и од убода (СЕЗ, 19, 235); кувана против грознице и глиста (ГЗМ, 1892, 138). Иначе је, заједно с бобицама с ловорике и у белом вину, лек кад боли утроба (ГЗМ, 20, 1908, 354). Семе б. је лек од дизентерије; сок за болове у уву, од водене болести, њиме се мажу дојке (ГЗМ, 1892, 138). Теј од б. пије се против пљувања крви (ZNŽOJS, 14, 68). Ко пати од »желудаца« (проширење стомака?) треба да ископа б. и да јој каже: »Траво б., помози! Желуче, дођи где си био, и где си се родио«, па онда да је поједе (ЖСС, 287).

[JESSY]

БОР

Kіefer (pіnuѕ ѕіlveѕtrіѕ). Бор, бора, борика (Šulek; Софрић, 17). Реч је прасловенска.

Бор је истакнуто сеновито дрво. То веровање нашло је израза у неколиким мотивима из народних песама и приповедака. У неким српским приповеткама типа гоњене жене (СЕЗ, 41, 243, №63; Софрић, 28) из убијене царичине деце изникну борови; исти мотив јавља се и у народним песмама о невино погинулима, или несрећним љубавницима (...»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«... Вук, Пјесме, II, 29, 390 идд. Упор. и I, 345, 226 идд; Красић, Песме, I, 21, 55; СЕЗ, 31, 1924, 64; Mannhardt, WFK, I, 40; упор. и R. Köhler, Von fortlebender Seele in der Pflanzenwelt, Kl. Schr., 3, 274 идд. При томе је важно да је на гробу б. никао сам од себе). Такође постоји и locuѕ communіѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«... Вук, Пјесме, II, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и іbіdem, 92;..).

У б. може бити олицетворена и ала: такав је б. који плива Дрином и омета подизане вишеградске ћуприје (СЕЗ, 17, 155); б. може бити и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид).

Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости. Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (іbіdem); у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има б. који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767). Нарочито је интересантан б. краља Милутина. Првога дана <Ускрса> код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира б. Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из б. корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао, »крај чопора паса који нису ни ланули«. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место, а остало дрво резервисали за иконостас у цркви (»Време« од 7. јуна 1932).

По селима, и православним и муслиманским између Нове Вароши и Прибоја, има очуваних старих борова (а такође и других дрвета) који су светиња и не смеју се сећи. Православни ту држе саборе, а муслимани тефериче. Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки (Ст. Димитријевић).

Више манастира Милешева у селу некад Милешевцу сада Хисарџику, у коме живе Срби муслимани, налази се бор из најстаријих времена, који чувају као свето дрво. Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.).

Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.). По једном објашњењу, тако људи говоре »као да имена Божијега не помињу узалуд« (Вук, 1. с.; упор. и старогрчки χήνα ‹= гуске ми› м. Ζήνα ‹= Зевса ми›; нем. potz и kotz, фрц. bleu, b. Grіmm, DO4, 1, 13). Могућно је, међутим, да ми овде имамо старинску клетву самим бором, односно нуменом који је у њему, упор. сличну клетву са другим једним магичним дрветом, »глога ми« (Вук, іbіdem, и Софрић, 23). Код старих Грка упор. клетву ναί  μά τήν  κράμβην <= тако ми купуса) која је такође ίερά ‹= света› (Athen. 9, 370б; Bergk, Hіpponact, frg. II 475).

Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести (Караџић, 3, 1901, 201). Од б. смоле прави се мелем за сваку рану (ГЗМ, 20, 1908, 351; ZNŽOJS, 11, 270). Б. изданци употребљују се као лек од хемороида и дизентерије и као диуретик (ГЗМ, 4, 138).

[JESSY]

БОРОВНИЦА

Heіdelbeere (vaccіnіum myrtіlluѕ). Боровница; брусница; врисиње и др. (Šulek).

Плод од б. је лек од срдобоље (ГЗМ, 4, 166; ZNŽOJS, 11, 263).

 

БОСИЉАК

Baѕіlіenkraut (ocіmum baѕіlіcum). Босиљак, такође и босиок, босиље, бажуљак (ZNŽOJS, 14, 83), васлеђен, велсаген, веслиген, веслиђан, феслиђан, феслиџан, феслиђен, феслиген, мислођен, мислођин, в. Софрић, 33 идд; RJA, 3, 51; БВ, 9, 1894, 153 ид; 11, 1896, 251.

Б. игра изванредно важну улогу у магији, религији и култу, у медицини, у поезији српског народа. »Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је зар узрок тај што б. прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита б. у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука струк б. на гроб посади« (Јосиф Панчић, Ботаника, Београд, 1868, 251). У једној Вуковој песми (5. 708) каже се: »У руку јој мача од б., од б., од српскога цвећа«. У популарном српском роману »Рајко од Расине«, од Ч. Мијатовића, стара Српкиња, која живи у највећој беди и пере туђе рубље да би зарадила за хлеб, неће ни за какав новац да дâ своју саксију са б., али кад је сазнала да је б. потребан да би се метнуо поред једног погинулог Србина, дала га је драге воље бесплатно. Б. је божји цвет; прво се у башти посеје он, па тек онда друго цвеће (Браство, 9—10, 1902, 442). У регистру уз један од најбољих зборника наших обичаја (Обичаји српског народа из среза хомољског, 19. књ. СЕЗ) најчешће пута од свих ствари уопште (55 пута) спомиње се б.

Б. дејствује као сигуран апотропајон. Гаром од б. прави се новорођенчету крст на челу, као утук од бабица (СЕЗ, 45, 1930, 42; 184); или му се б. меће око главе (»да би спавало«, СЕЗ, 16, 1910, 171). Тканице којима свекрва опасује нову младу, на три места закићене су б. (СЕЗ, 19, 1913, 166); б. у великој капи, смиљевцу, који млада носи кроз 40 дана после венчања, такође је апотропајон (упор. Никола Зега, Изобичајене младине капе у Србији, ГЕМ, 1, 1926, 74, и ТРЂ, ННЖ, 3, 1931, 54; Прилози проучавању народне поезије, 2, 1935, 215). Б. се баје око болесног места (ЖСС, 329; СЕЗ, 16, 275); чисти се приликом врачања, вода (СЕЗ, 17, 1911, 578); приликом сетве меће се у семе (іbіd., 14). Живина се иначе на Бадњи дан склања у стају: ако се из каквих разлога не може склонити, накаде је б. »да је лисице и творови не сатиру« (СЕЗ, 19, 74).

Кад се јави куга, онда се у Жупи, поред других апотропајских предмета (чанак воде, чешаљ), оставља увече на софри и струк б. (СЕЗ, 17, 35). У источној Србији, за време док врачара, вршећи »црне« враџбине, »изводи ђаволе«, многи не смеју ни да се макну из куће без б. и бела лука (БВ, 7, 1892, 399). Кићење босиљком у врло много случајева има апотропајски циљ. На Нову годину жене мећу б. за десно уво, а мушки за капу с десне стране (СЕЗ, 19, 20); исто тако б. за уво меће жена која меси колач на Велику суботу (іb., 44). Б. се кити домаћин кад уђе у кућу и честита Божић (іb., 76); полаженик (СЕЗ, 32, 1925, 369); о свадби девер (СЕЗ, 19, 155); на Тодорову суботу (коњски празник!) коњ који је ритуално пројахан (БВ, 11, 1896, 78, Сврљиг); приликом првог орања волови (СЕЗ, 17, 14), и јарам (СЕЗ, 19, 358); при свршетку жетве »Божја брада« (СЕЗ, 17, 17); при свршетку вршаја стожер (іb., 18). Сматра се, међутим, да је грехота китити се (свежим) босиљком пре Крстова дана (ГЕМ, 5, 1930, 40). Апотропајски циљ свакако има и обичај да се кладенац кити б. о Божићу (СЕЗ, 17, 107; Караџић, 3, 1901, 65), и о слави (СЕЗ, 14, 1909, 196); исто тако и суд са водицом за знамење (СЕЗ, 16, 167) и са богојављенском водицом (ЖСС, 1799; СЕЗ, 40, 1927, 25); њиме се ките и домаће и црквене иконе (в. нпр. Браство, 9—10, 442). Овде можда треба споменути и обичај да се детиња коса, пошто је кум ритуално одсече, чува после у б. (СЕ3, 16, 181).

Као јак апотропајон, б. је неизоставан при различитим лустрацијама, које се изводе преко кађења б., или преко пијења воде у којој је б. потопљен, или купањем у таквој води, или прскањем њоме. Место у које је ударио гром вала окадити б. (СЕЗ, 19, 391). Пред крај свадбе, кад сватови треба да се разилазе, бивају они накађени б. (іb., 179 ид): то се данас сматра као шала, али је првобитно било можда лустрација после тродневног борављења у средини душа предака, које о свадби невидљиво узимају учешћа у свим жртвама и обредима, и у заједничкој обредној гозби (упор. о свему уопште Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, Leіpzіg, 1911). У сваком случају, пропис да се жар иза кађења мора просути уз какво родно дрво (СЕЗ, I, с.), доказ је да је цео обред имао ритуалан карактер. На Богојавлење у воду која се ујутру доноси са извора, метне се б., па се после њоме сви у кући запоје (СЕЗ, 14, 22 ид). У води у којој је потопљен б. купа се породила после порођаја (СЕЗ, 19, 93), и новорођенче за време првих 40 дана (СЕЗ, 14, 117; 19, 97); на Ускрс се у таквој води купају сва деца уопште (СЕЗ, 14, 50). Б. шкропи ташта зета кад јој као младожења први пут дође у кућу (СЕЗ, 19, 142); преперуга чељад у кући (СЕ3, 16, 157): чобанин на Ђурђевдан овце (СЕЗ, 19, 56); бајалица место на коме је болесник »ограјисао« (СЕ3, 16, 276); у воду у којој се гаси угљевље меће бајалица б. и три зрна црна пасуља (СЕЗ, 19, 265); ловцу, пред полазак у лов, трљају руке б. (іb., 348). Можда овде треба рачунати и пропис да у житу којим ће почети сетва треба да преноћи б. (СЕЗ, 16, 258). Шкропљење б. прихватила је и црква, и освећене воде без б. не може се ни извршити.

Као апотропајон б. има значајну улогу у теургичним радњама при жртви и молитиви. Босиљком се кити глава ускршње печенице (СЕ3, 19, 45), и овна који се коље приликом измирења момкове и девојачке куће (када се десила отмица, іb., 139); такође и бардак вруће замедљане ракије (жртва прецима! Упор. такву ракију о задушницама!) о свадби (іb., 168). Исто тако, б. се ките или боду жртвени колачи о свадби (іb., 159), задушницама (іb., 25), слави (СЕ3, 7, 1907, 53; 19, 92; Браство, 8, 1899, 82), Новој години (СЕЗ, 19, 20), Младенцима (іb., 37), Ђурђеву дану (іb., 49). Сви ови колачи јесу жртве прецима, или хтоничним демонима уопште: Младенци су дан змија [= душа], и има их четрдесет, а то је мртвачки број код пас (упор. нарочито М. Murko, Daѕ Grab alѕ Tіѕch ‹Wörter und Sachen,  II› Heіdelberg, 1910, 86 ид); ђурђевски колач меси се ћутећи; за остале колаче ствар је јасна с обзиром на дан о коме се приносе. У Сарајеву су некад на божићним колачима биле израђиване тице од теста са граном од б. (Даница, 7, 1866, 399). Стари Срби и Српкиње, кад иду у цркву, и данас носе киту б. (»стегла као стрина б.«, с. н. посл; в. и ГЕМ, 5, 1930, 40), што је свакако староверски обичај, упор. нпр. Soph. Oed. rex, 3, и Paul Stengel, Die grіechіѕchen Kultuѕaltertümer2, München, 1920, 80.

Б. има угледно место и у мртвачком култу, можда и ту као апотропајон. Кад човек издахне, меће му се у руке б. (СЕЗ, 19, 240). У цвећу које жене доносе на мртвачки одар, мора бити »на првом месту« и б. (СЕЗ, 7, 75; 19, 241; Браство, 9—10, 442). Њиме се кити софра о задушној суботи (СЕЗ, 19, 29); кади се мртвачка жртва приликом »пуштања воде« о Великом четвртку (іb., 41); о Духовима ките се крстови по гробовима (ГЕМ, 7, 1932, 74, околина Велеса); и иначе њиме се ките гробови (Браство, 9—10, 442). О задушницама меће се у реку, за мртвога (СЕЗ, 19, 254; упор. и б. који се о свадби баца у реку, іb., 162 и 164). У околини Ђевђелије мртвацу испод главе мећу јастук пун сува б. (СЕЗ, 40, 252; као што су стари Атињани стављали orіganon, упор. Е. Rohde, Pѕyche7-8, 1, 219, или као што су черкески досељеници код нас метали око мртваца некакву јако ароматичну траву коју су у џаковима донели из своје домовине, упор. ТРЂ, ННЖ, 8, 87). У околини Дебра, приликом другог (поновног) погреба, поред покојникове главе меће се б. (Браство, 9—10, 438). Најзад, жене о Отворним задушницама саде б. по гробовима (СЕЗ, 19, 61). Можда овде треба рачунати и обичај да се б. замешује у такозвану »шарену проју«, која се меси о свадби: остали састојци који се у проју мешају, могли би имати хтонични значај, и то су, поред осталога, ораси, речни каменчићи, трн (за орахе и трн в. доцније ѕ. v. Орах и Трн, да су речни каменчићи сеновити по превасходству cf. СЕЗ, 31, 1924, 67 ид).

По б. врше се и гатања о удаји. Девојка, ако жели да зна за кога ће се удати, узме увече уочи Богојављења два-три струка б., оде на реку, намени сваки струк понеком момку, и пободе струкове поред реке. На којем струку сутра буде иња, за тога ће се момка удати; ако се не ухвати ни на једном, неће се удати за те момке, а ако се ухвати на сва три, моћи ће да бира (СЕЗ, 14, 24; упор. и 19, 22 ид). — Б. је такође цвет који изазива или одржава љубав и то је један од разлога што се девојке и младе жене њиме ките и носе га уза се (упор. босанску песму у Даницу, 9, 1868, 65), а невесте га у јелу »зачаравају« својим мужевима (народна песма, Врчевић, Помање, 32). Овакво схватање, по свој прилици, дало је повода за извесне свадбене обичаје у којима је битно гледање кроз б. или б. венац. У Призрену кад прстенџије улазе у вереничину кућу, она треба да их кришом погледа кроз б. (ТРЂ, ННЖ, 3, 111).

На Косову, кад сватови улазе у младино двориште, треба да млада погледа младожењу кроз б. и да рекне: »Ја те гледам једним оком и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (іb., 3, 123). »У Темнићу уочи свадбе млада исплете венац од б. и у њега метне два парчета шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих да погледа кроз тај венац« (іb., 12). Понекад се приликом таквог гледања исказује жеља за добијањем порода (іb., 92). — Испрошена девојка шаље момку струк б. (ГЕМ, 5, 40; Браство, 9—10, 412).

Б. има широку употребу у враџбинама и народној медицини. Ко се окупа у води у којој је преноћила стрелица од грома, црнокораста бритвица, направљена у Међудневице, нокат од орла крсташа и кита б., излечиће се ма како да је и ма колико да је дуго болестан (СЕ3, 19, 390). Б. се врло радо употребљује при магичном »отварању« болесника (СЕЗ, 14, 296; 19, 262; 266; 268). Семеном од б. лечи се врућица (ЖСС, 303) и кијавица (Софрић, 45). У води у којој је б. потопљен купају се болесници од »велике болести« (овде: тифус? СЕЗ, 19, 216). Његов сок употребљује се против змијског уједа (ГЗМ, 12, 1900, 149); исто тако, б. се привија кад уједе чела или зоља (СЕЗ, 40, 245). Б. у сирћету изгони змију ако би (по народном веровању) ушла човеку у желудац (ZNŽOJS, 14, 1909, 83); б. који је девет дана и девет ноћи био у зејтину, ваља намазати дете које има глисте (ZNŽOJS, 15, 1910, 160); такав је зејтин балсам за сваку рану (іb.). Мирисање сувог б. помаже очном виду (ГЗМ, 6, 800). Водом којом је гашено угљевље и у којој је стрљан б. запаја се уречено дете (ЖСС, 301). Б. се меће на пупак детету које има »длаке« (некакви стомачни грчеви), да би се оне изгониле (СЕЗ, 13, 282). У врачању против грознице б. се мешају лекови (іb., 292). Нарочито је популарно средство кађење б.: њиме се каде болесници уопште, да би се »растурила болест као овај дим« (СЕЗ, 19, 263 ид); па онда они који су добили грчеве у стомаку (іb., 218), и које је обузело лудило (іb., 64: за тај циљ узима се б. који је узабран на Светог Макивеја и осушен под стрејом). Б. се накађују и сипљиви коњи (іb., 333). Најзад, б. радо употребљују породиље. Да би се жена лакше породила, треба да пије воду са крстовданским б. (іb., 65), нарочито још ако је на Крстовдан украден са иконе (СЕЗ, 14, 106). Ако породиљу савладају бабице, треба је накадити ноктом од црног пилета које је на раскрсници заклао удовац, и б. (СЕЗ, 19, 99); или је треба окупати у води у коју је метнут б. из девет башта (СЕЗ, 14, 111).

У народним лирским песмама спомиње се б. изванредно често, и то обично са анимистичким схватањима. Млад момак и девојка упоређују се и идентификују са б.; девојачка душа, или душа побожног старог властелина, мирише на б. б. који је девојка »наменила на војнову срећу« за ноћ је никао, израстао, и у зору раздељен је сватовима (Вук, Пјесме, 1, 36). У приповетки »Сунчарева мајка« (Вук, № 66) девојка се родила из б.

Пошто б. на овај начин може бити сеновита биљка, разумљиво је што је нашао примену и у врачањима за дочаравање људске плодности. Ако млада жели да има деце, треба, кад иде на венчање, да у недрима понесе киту б. (СЕЗ, 19, 84; 151); б. који је са младенцима био на венчању, ушива се после у јастук (ЖСС, 216). Да млада носи на венчању б. у недрима то је раширен обичај (упор. нпр. ТРЂ, ННЖ, 3, 113; 122), али разлог није увек јасан. С друге стране, б. се често идентификује с човеком. У споменутој причи »Сунчарева мајка« (Вук, № 66) б. се претвори у девојку са златном косом.

Има два дана у години која су посвећена б.: то је Свети Макивеј (1. август ст.), и јесени Крстовдан (29. август). Тих дана б. се у цркви освећује, и после чува за религијске потребе и за лек.

У митологији и легендама спомиње се б. врло често. У рају има највише б. и руже (Вук Пјесме, 1, 209, 8 ид). Богородица најрадије мирише б., и то јој је најмилији цвет (Софрић, 34); »овца разблудница« била је једном код Бога на вечери, и ту јој је Бог дао златну јабуку, а Богородица киту б. (у песме, БВ, 17, 1902, 14). Свети Аранђео вади душе праведника б. (упор. и пословицу: »Душа му на б. мирише. Кажу за доброг човека«, ГЕМ, 5, 127; уз ово упор. Вук, Пјесме, 1, 173, 8), онако исто као што у песми агиница буди свога агу б. (Софрић, 45). О б. се причају и разне етинолошке скаске и легенде. Нови б. освећује се на дан Светог Макивеја — освећује се зато што је овога дана нађен самоникао на гробу Христовом (СЕЗ, 14, 71). По другој легенди, б. је прво поникао на Голготи, на месту где је Христос разапет (Софрић, 34). У песми »Бог ником дужан не остаје« (Вук, 2, 5) растргнута је коњима невина, лажно оптужена Јелица: где је од ње капала крв, ту је расло смиље и босиље. У планини, на месту где је краљ Вукашин убио цара Уроша, никао је усред зиме и леда б., и врло јако мирисао (Нар. песме, збирка Н. Кашиковића, ркп. СКА, кут. II).