Каруља - шта је то?

[Guest]

Овде раније ништа није било као сада. Много касније сам на страницама часописа Пантелејмоновог манастира «Душекорисни саговорник» успео да пронадјем опис ове пећине, написан крајем XИX века. Поклоник је задивљено у стени угледао малу колибу ( у то време су чешће говорили “калива”, а не “колиба”) сличну онима, које се обично налазе споља. Та колибица је била изградјена од дасака, и имала је једну собу и неколико икона, испред којих је висило мало кандило. Ова колибица је опустела када се старац, који се у њој подвизавао, упокојио у једном од руских светогорских скитова. Велики подвижници понекад овако неприметно напуштају свет... Међутим, изглед те колибе је толико инспирисао поклоника, да је он на страницама овог часописа забележио такве речи, да се боље просто не могу наћи како би се описало ово место: «Ево где је тишина, где је савршено тиховање… Као да је сасвим далеко од свега живог, негде далеко унутар највеће стене, где не допире ни звук, ни шум мора, ни струјање ветра, ни људски глас, никакво живо кретање, нити вика ладјара, који плове по мору. Ево, где је дивота! У понирању у сопствену тишину, у сопствену душу... Не, моја рука то не може да опише… То тешко може да се објасни. Само неко, ко је ту неко време боравио, може да се наслади плодовима ове савршене тишине. Једино он може да осети право богатство за душу и дух, које можеш стећи само помоћу Божије благодати».

 

А, даље… Видимо светлост. То је, дакле, излаз. Изнад саме провалије види се мала зараван, на којој се виде трагови човековог пребивања. Неки савременици су покушавали да опонашају старце. Али, често су имали посла са полицијом. Да би се овде живело, мора да се поседује грчко држављанство, а, најбоље је имати прећутну сагласност Лавре за боравак. Иначе је могућ сукоб са полицијом.

 

Враћамо се знатно храбрије. Увек је лакше ићи већ познатим путем. Поклањамо се чесним остацима старца који се овде спасавао. То је чесна лобања грчког старца Вартоломеја, који је био сурови аскета и подвизавао се сухоједењем. Испод Георгијевске келије крије са мала колиба, која по спољашњем изгледу више личи на кокошињац. Тешко да ико може да се сети ко се овде подвизавао. Нешто ниже, велика пећина са дограђеним малим балконом. Овде се некад подвизавао руски јеромонах Серафим, и то је једино што се може рећи за њене житеље. Да, још и ово, да сада у њој бреме отшелничког живота носи наш сународник. Сада у овој пећини и није тако лоше, али само када је топло време... Можете замислити како ће ту бити зими, када се свуда увуче ледена влага!? Ево, ово је цела Каруља.

 

 

 

јеромонах Серафим Каруљски

 

Враћамо се у Георгијевску келију, захваљујемо се њеном житељу Русу за помоћ и разговор, и спуштамо се назад ка оцу С. Ујутру се сетисмо да смо већ одавно хтели да питамо оца С. шта значи реч каруља. Имали смо прилике да се сусретнемо са разним објашњењима.

 

«Додјите и погледајте, она је тамо. Спустите се мало ниже и, видећете».

 

Када се пробисмо кроз растиње кактуса, угледасмо малу зараван, на чијем крају је под нагибом, изнад провалије, причвршћена мала брвнара.

 

«На једној од стена, која се спушта у море, древни оци су поставили канап, који је на врху причвршћен за камен. На његовом крају би привезали корпу, коју би дрвеним точком спуштали чак до мора, која скоро увек, и дан и ноћ, виси на око пола хвата од воде. Страни бродари и ладје многих манастира, који би пролазили поред, ако би се нашли у близини, стављали би у корпу милостињу: једни хлеб, други сочиво или боб, или нешто друго. Сваке вечери један од братије би силазио овим стрмим путем до места на коме је канап привезан за велики камен, и довукавши корпу, стално захваљујући Богу, узимао би оно што у њој надје; а ако нема ништа, опет би се братији враћао без роптања...».

 

Наравно, Каруља више није иста. Ни ми више нисмо исти. Међутим, не би та кошарица ни данас остала празна, јер туда пролазе многи рибарски чамци, па чак и туристички бродови! Риболов у близини светогорских обала је забрањен, као и вожња са веома гласним мегафонима. Ипак, они који то чине тешко да се кају, као и да свој грех желе да загладе милостињом. Али, били смо сведоци, када на обалу доплови један чамац, одакле неко гласно позва оца С., тако да наш монах доби пакет. Истина, не преко каруље, већ помоћу савременијих средстава.
Отац нам рече да му тај човек редовно помаже. Али, може се рећи да ова каруља и данас ради.

[Guest]

Узгред, да видмо шта све нарушава ову тишину. Човек, који је некада живео на Каруљи, испричао нам је како се тачно у тренутку, када би сви седали за трпезу, чуо звук циркулара, а и остали звуци са градилишта. Овај «рад» се настављао у тачно одредјено време, а тако се и завршавао. Ја лично, целу ноћ нисам имао мира од неког неумесног славља у летовалишту, чији је гласан шум допирао до мојих ушију. До полуострва Ситоније, где се заиста налазе многа летовалишта, доста је далеко, тако да је просто немогуће да Светогорци чују људе који се ту шетају и одмарају. Истина, отац С. рече да виком и разговорима отшелнике узнемиравају и рибари када крену у ноћни риболов. Јасно је ко координира њихов рад, али, очигледно је да је то постао обичај у православној Грчкој.

 

Напомињемо да су нас интересовала могућа искушења овде, на Светој Гори. Уз то, један од угледнијих часописа својевремено је објавио приче једног послушника, који је већ одавно напустио Каруљу, да се, између осталог, овде дешавају незамислива искушења са поклоницима. Ово питање је посебно узнемирило Валеру, коме је допало да спава напољу. На ово је отац С. једноставно, монашки, дивно одговорио да, када су овде били знаменити оци, тада су била и велика искушења, док данас, када је снага подвижника ослабила, и искушења су ређа. Шта ћеш, у неком смислу је то тужно, али, у ведријем тону не може да се дочара. Сетили смо се приче из каруљског предања, како је један подвижник имао видјење. Одједном је видео велики брод на коме су стајали неки из свештеничких и монашких редова, док су се поред њих виделе капе виших официрских чинова и нека отмена публика. Сви су позивали подвижника, и викали да је изабран за Патријарха, и да одмах мора да додје на брод. Подвижник се чудио, али пошто је ствар била таква, брзо је спремио све ствари, да не задржава важна лица и истрчао из своје колибе.

 

Али, ту се зауставио и - прекрстио брод. И, као што сви лако могу да се досете, брод је тог тренутка нестао. Дакле, чак и такав подвижник само што се није поколебао! А шта би било када би нама, који смо још увек бебе у духовном животу, дошла таква искушења? Предање прећуткује коме се то десило. И, вероватно, без потребе прећуткује и о много чему другом, што би за нас могло да буде веома поучно. Међутим, на жалост, ми веома мало знамо о животу Светогораца XX века. И да ли је само револуција крива за то? Подаци о претходним годинама такодје су крајње оскудни. Па ипак се мало тога може додати ономе што је већ речено.

 

Поклоник, који је посетио Каруљу крајем XИX века, оставио је иза себе задивљујућу причу о томе како је овдашњи старац обратио из раскола двојицу теодосијеваца. Али, о томе ћемо другом приликом.

 

 

 

У једној од каруљских келија

 

Шездесетих-седамдесетих година XИX века у келији при главној каруљској цркви Великомученика Георгија подвизавао се руски старац, духовник свих монаха из најближих келија. Звао се јеросхимонах Израиљ. Имао је два ученика: јеромонаха Јону и монаха Исихију. Али, старац је из неких нама непознатих разлога морао да напусти Каруљу и предје у Андрејевски скит. Архимандрит Теодорит га је упутио у један од метоха скита на острво Тасос, где се и упокојио. Тужно је да Светогорац умре ван свете светогорске земље. Дакле, чак ни таквом подвижнику, као што је отац Израиљ, није било дато да свој животни пут заврши на Васељенском стубу Мајке Божије. Тешка је била смрт и његовог ученика, оца Јоне. Како је био снажне конструкције, отац Јона је одлучио да сам извуче један чамац на каруљску обалу… Али, тада је осетио како му је у утроби нешто прсло. Донели су га у Пантелејмонов манастир, где је ускоро дочекао свој смртни час.

[Guest]

Поред старца Израиља, по сећањима Светогораца, на Каруљи се подвизавао и архимандрит Онуфрије, који је имао браду до колена, попут истоименог древног светитеља. Али, ови појединачни подаци, који се састоје само од имена и веома нетачних датума, бледе заједно са каруљском причом, коју сам успео да пронадјем у одломцима из дневника Светогораца у једном од бројева часописа «Душекорисни саговорник».

 

Ово је прича неког јеромонаха Августина, бившег житеља Тројице-Сергејеве лавре, који се населио у пустињској келији на Керасији. Ево шта у свом писму од 30. септембра 1852. године, пише Јеросхимонаху Сергију: «Веома је корисно да вам испричам једно чудо, које се десило на Каруљи. И ја сам се удостојио да ту будем. Наиме, 17. октобра сам био у каруљском скиту, где се подвизавао старац Јевтимије и његов ученик Лукијан, рибар. Старац Јевтимије је желео да увек буде горе, на Каруљи, где је црква. Раније су и други покушавали да тим тешким и опасним путем некако извуку старца из те пећине, међутим, како старац Јевтимије није имао снаге да се сам попне тим путем, отац Пахомије се усрдно одазвао да понесе старца. Болесног старца ставише на платно од џака и привезаше за рамена оца Пахомија, тако да га он, с Божијом помоћу, понесе горе. У то време један од наших пријатеља, као и сам отац Јевтимије, угледа како се одједном појави Андјео Божији. У десној руци је држао перо, а у левој мастионицу и папир. Идући иза њих нешто је записивао. А када отац Пахомије донесе старца до саме стрмине, односно, опасног места изнад мора, одједном се у белој одежди појави други Андјео Божији, и, идући по ваздуху, једном руком придржа старца Јевтимија и шапну му на уво да се ничега не боји, док је први Андјео и даље нешто записивао. Када се попеше на сам врх Каруље, ставише болесника на постељу. Тада оба Андјела, пошто мало поседеше изнад његове главе, утешише старца да се нада на будућа блага, а онда постадоше невидљиви. Да ли се сећате да сам Вам причао како се дјаво јављао у виду јарца и терао старца Јевтимија из пећине и још је хтео с њим да се бије? То је тај исти Јевтимије».

 

Да, било је стараца, а било је и борбе! Хтео не хтео, овде мораш да се сетиш оца С. и његовог виђења живота на Светој Гори. Ако је неко ишао тим путем, којим је отац Пахомије носио старца, схватиће да је потпуно невероватно и немогуће на раменима пренети другог човека таквом уском стазицом, где нога мора да стане на тачно одредјено место, и, ни у ком случају ни центиметар у страну. То је веома ризичан подухват. Ово је та ситуација када монашки живот не може да се објасни рационалним, овоземаљским категоријама. Зашто би се два човека излагала таквој страшној опасности? Да ли због хира старог, болесног човека? Али, да то није био никакав хир, демантују Андјели, који су се појавили. Или је то л ј у б а в према Цркви, према заједничкој молитви, која је награђена заштитом Андјела? Или овај одломак говори о томе да су земаљски анђели толико угодили Господу, да им Он у помоћ шаље небеске? Да ли то значи да тежак пут постаје лак, уз помоћ оваквог невидљивог изасланика?

 

Али, примаче се време нашег одласка. Опраштамо се са руско-српском дијаспором и са оцем Х. Сада ће нас брод одвести далеко од каруљске земље, или, тачније, од литице. Да ли ћемо имати прилике да опет стојимо на овој земљи и да ту поново сретнемо наше оце? Али, добро, можда не баш ове, али бар достојне њих.

 

Да, у свету се грех умножава, па ипак постоји мала противструја, која до каруљских обала доноси оне који се спасавају, и избацује их на ову благословену обалу. Тако је некада, по благослову преподобног Атанасија, сила покајања, која победјује сваки грех, овде довела разбојника. А, ко зна колико их је она овде донела? И за колико њих је ово место постало спасоносно уже, које је бачено ономе, који тоне? Запамти ово, свете!

 

«Обитаваху овде мужеви добродетељни, с њима разговарах и хлеб једох, и имах користи од њихових беседа. Беше медју њима старац са пресеченом руком, који је раније био саобраћајац, као и морски разбојник, који је овде многе године провео у покајању, иако се о њему ништа више не зна. Тада се сетих велике Христове милости према грешнику који се покајао, и Његових Јеванђељских речи како се и многи грешници, а и фарисеји радују Царству Божијем, и уздахнувши, сетих се својих грехова, молећи Творца да и мени, и сваком ко то пожели, дарује блажену кончину».

[Guest]

Белешке и коментари

 

1. Према каруљском предању отац Партеније је припадао царском роду Романових. У 25. броју «Руског поклоника» објављена су сећања схимника Макарија о каруљским монасима. О оцу Партенију се каже следеће: «Тајанствена личност. Прочуло се да је припадао познатој кнежевској породици. Веома ретко је некога примао у својој кућици са црквицом.

 

 

Често је служио Свету Литургију, а помагао му је отац схимонах Зосима - Каруљац, који је појао и читао за певницом. Другима није дозвољавао да буду присутни док служи. Једном сам се удостојио да ме прими у својој кућици, и у разговору са њим уз шољу чаја, јасно сам схватио да није обичан човек. Нећу се заустављати на нашем разговору, али он је био подвижник и делатељ умне молитве. Сабраност његових осећања, његова одвојеност од света, говорили су сами за себе, дајући пример и нама који желимо да се спасавамо.

 

Његова кућица са црквицом се налазила доле, недалеко од мора, окружена оградом. Она се добро видела са средине путића, којим је отац Партеније уобичајавао да шета и вуче бројаницу. Упокојио се тихо, мирно, неприметно… Какав је био његов живот, таква је била и његова смрт».

 

 

2. Отац Никон је ништа мање загонетна личност од оца Партенија. Касније смо успели да на Каруљи пронадјемо не само његову фотографију, већ и грчки пасош, који је, на жалост, имао врло мало података. По професији је био Јеромонах. У току 1935-1936. године путовао је у Србију. То и није чудно, јер је према подацима из «Руског поклоника» живео у емиграцији у Србији где је и примио монашки постриг. Осим тога, руски посланик у Србији био је његов родјени брат. Из тог часописа још сазнајемо да је отац Никон причао своме суседу из друге келије, оцу Макарију, о Аљасци. Отац Никон је био на Алеутским острвима, на острву Афогнак, које је суседно Јеловом острву, где се подвизавао преподобни Герман, и где је тада живео тулски монах Герасим, који је својевремено боравио и на Светој Гори. Једини поуздани податак из пасоша руског монаха је тај да је родјен 1873. године. Натпис на његовој лобањи у Каруљској костурници сведочи о томе да се упокојио у деведесетим годинама. Истина, ти подаци су у некој противречности са подацима наведеним у извештају Архиепископа Аверкија (Таушева) Сабору Епископа Руске Заграничне Цркве «Света Гора и њено савремено стање»: «Осим тога на Каруљи ... где су Руси изградили 3 цркве, до данас се подвизава седам руских монаха: 2 јеромонаха, од којих један има 79 година, а други 62. Оба служе. Затим, 1 монах од 78 година, 1 монах од 80 година, 1 монах од 58 година, 1 монах од 60 година, и још један, најмладји јеромонах од својих 48 година» (на дан 1.октобра 1962. године).

 

 

С. Бољшаков је у Бриселу издао малу књижицу о Исусовој молитви. У њој је наведен његов разговор са библиотекаром Дионисијатског манастира оцем Јевтимијем:

 

 

«Пође ти молитва сама од себе, као поточић:

 

 

било да ходаш, било да радиш, или да спаваш. Ја спавам, а моје срце бди, а онда ни речи нису потребне, а ни мисли, и читав твој живот постаје молитва. Ево како ти отац Доротеј говори о Јовану Молдавском.

 

 

- “А има ли таквих људи, као што је старац Јован?”

 

 

- “ Има. А нису ни далеко, овде су, на Светој Гори, на Каруљи… Постоје пустињаци… Неки од њих су веома високо, високо ...».

 

 

Било је то 1951. године. Ко зна, можда су се ове речи односиле на оца Никона.

 

 

 

Павел Троицки

 

Превод с руског: Танкосава Дамјановић
25.3. 2013.

 

Извор: Манастир Лепавина

[Јадранка-Дервента]

Ух, фасцинантно!

[Guest]

Морао сам овако део по део због пресловљавања, дугачак је текст...

[N.Petrovic]

Odlicni tekstovi brate Martirije! 

 

Још теже је одредити његове године.

 

Jeromonah Stefan Karuljski je rodjen 1922.

 

Jos par njegovih slika.

 

 

                                                                     

 

 

 

 

 

 

                                                                    

 

 

 

 

 

                                                              

[Guest]

Ух, фасцинантно!

 

 

вала баш...данас сам читао и рекао сам вечерас ћу поставити када има мало више форумаша.

[Guest]

@@N.Petrovic,

 

подвижници - подвижник, нема шта...

[N.Petrovic]

  После оца Партенија, у тој келији се подвизавао отац Симеон, а онда јеромонах Серафим, родом са Далеког Истока, чији ученик је и био отац Симеон, који данас преживљава овакву трагедију.

 

 

                                                  

 

 

 

 

 

                                                            

 

 

 

                                                Jeromonah Serafim 1905 - 1982

[N.Petrovic]

После оца Теодосија овде се подвизавао његов ученик Никодим

 

 

Shimonah Nikodim Karuljski 1988 - 1984

 

                                                                

 

[N.Petrovic]

  Јеромонах Никон је био царски генерал, кажу, чак и адјутант Његовог Величанства Великог кнеза Андреја Владимировича. Последња граница овог официра, коју је бранио, била је управо овде, на грчкој земљи, дакле, као и последње место његове службе и последње утврдјење, којим је командовао. Према каруљском предању, у посету му је долазио неки буграски генерал, тачније, допловио је подморницом. Али, наш генерал је сада већ командовао исто тако достојном војском

 

 

Jeromonah Nikon Karuljski 1894 -1963

 

 

                                                       

 

 

 

 

 

                                                                     

 

[Nicholas]

Јуче ме је изненадио са посетом о.Симеон Каруљски.

Упознали смо се, попили кафу и сок и мало попричали (око сат времена које ми се учинило као 10 минута). Занимљво је да је сво време био бос.

 

Позвао ме је да дођем код њега на Каруљу да ми пече рибу на роштиљу и даривао ме са стварчицама од дрвета које каже да је сам направио 

 

Каже: "Дете сликај нас и дај слике на интернет" - (Иако не волим да се сликавам у селфи фазону, ипак сам му испунио жељу) 

 

 

Још увек сам под утиском од његове посете.