Каруља - шта је то?

[Ред Змаја]

Каруља, пут до келије. 

[Ред Змаја]

Каруља, келија. 

[Ред Змаја]

Жичара на Каруљи. 

[Ред Змаја]

Залазак Сунца у Каруљи. 

[Ред Змаја]

Отац Милан, домаћин Црвене пећине. 

[Ред Змаја]

Сакупљање кишнице - борба за воду 

[Guest]

 

«Одавде, на око пола сата хода на исток, налази се трећи, веома мали скит, назван Каруља. Приближавајући му се, запазих да је пут тежак и опасан, каквог не видех за све време свог путешествија. Четврт сата треба да се пентраш и ногама, и рукама, да залазиш тамо и овамо, између ужасно стрмих кланаца и камених стена, које висе изнад мора и огледају се у његовим дубинама. Путнику, који се овуда пентра, срце замире. Да не би клизнуо у провалију, човек мора да буде веома опрезан. Али, они, који ту живе, само ако имају велику потребу, жељу и стрпљење, силазе и пењу се, оптерећени једино суштом суштином - они све трпе Господа ради, јер, за вечни живот имају плату!», - овако је за Каруљу написао Василије Григорович - Барски.

 

Међутим, ми на Каруљу долазимо другим путем. Не оним, којим је ишао Барски. Он је ишао од скита Свете Ане, па поред Мале Ане, док ми малом бетонском зиду пристаништа прилазимо бродом. Овде пристају бродови који плове из луке Дафни у Кавсаколивију. То је заједничко пристаниште за Каруљу и Катунаке. Ми смо и прошле године крочили ногом на ову, може се рећи, легендарну земљу, о којој смо чули многе приче, које нису баш увек биле без гомиле неких фантазија.

 

Ту, готово на самом пристаништу, видесмо једног чудног монаха. Посебну пажњу нам привуче начин на који је био одевен. Обични светогорски монаси, када овим путем треба да иду, крајеве подрјасника задену за појас, јер, како је на по неким местима веома лако да се запетљају у сопствену мантију, могли би да падну у неку добро разјапљену провалију. Тешко је било да се схвати да ли овај монах уопште има подрјасник, јер су се испод мантије сасвим лепо виделе спортске панталоне, које се у Русији из неког разлога зову „тренерка“. Уз све то, имао је врло сметен поглед. Стајао је поред нас и некако деловао одсутно, правећи повремено звучну паузу некаквим чудним узвицима. Нисмо се одмах досетили да је пред нама чувени Архимандрит отац Стефан, кога каруљски житељи зову «папа-краљ».

 

Архимандрит Стефан Каруљски

Овај надимак се родио због смутних пророчанстава оца Стефана, у којима је предвиђао да ће он бити краљ Србије, и да ће по њега доћи или авионом, или пак - подморницом. Наравно, у то нико није поверовао, иако оца Стефана овде поштују за све његове раније подвиге, који свакако нису из мноштва чисте фантазије. Отац Стефан је главни и најстарији Каруљски житељ. Очигледно, мало је њих, који би могли тачно да кажу, колико је овде провео година. Још теже је одредити његове године. Јер, монаси не воле сувишна питања, нити сувишне информације. Али, једно је сигурно, то уопште није мало година, јер је за живота оца Стефана у Србији, данашњи Патријарх Павле успео код њега да буде ђакон. За оца Стефана се такође зна да је служио у штабу четничке војске, а то је, како год да окренеш, било пре више од педесет година.

[Guest]

И, на крају, по високом расту, и по замршеној дугој, седој коси, схватамо ко стоји пред нама. Па, таквог смо га видели и на фотографијама, а таквог су га описивали и многи светогорски приповедачи. Убрзо ће нам постати јасно и који је узрок због кога је старац тако растројен.Три дана пре нашег доласка, његова келија, заједно са црквом и великом библиотеком, потпуно је изгорела. Познато је да је отац Стефан код себе у келију ставио лобању Никодима Каруљског, а сада се не зна да ли је она остала цела. То ће нам објаснити касније, као и то да је пре доласка оца Стефана, управо ту, у сагорелој келији, живео отац Софроније (Сахаров), познати аутор књиге о преподобном Силуану Атонском.

 

Архимандрит Софроније (Сахаров)

Касније ћемо срести „папа-краља“ на броду, који је пловио у луку Дафни, где се упутио са циљем да напусти Свету Гору. Али, вратио га је један млади српски Каруљац. Отац Стефан је на броду био центар пажње. Велики број путника је прилазило старцу, међу којима је било и странаца, с тим што не знамо како су сазнали за Архимандрита. Свима је показивао фотографију из календара, на коме су се видели српски војници. Све их је пропратио кратким коментаром на српском језику. Помислили смо да он тако документује своју мисију у Србији, која се није догодила те године, већ следеће, и то као последица и другог пожара, који је сада већ представљао крај за све могуће грађевинске подухвате око његове келије. Након његовог одласка, брзо се проширила вест да је «папа - краљ» у Србији поучио једног тамошњег Епископа како да понекад примени и физичка средства. Вероватно је Епископ имао потребе за сличним лекцијама.

[Guest]

Завршавајући излагање о «папа-краљу» желим да подсетим да његово понашање и његове приче свакако изазивају дивљење и осмех, јер, не сме да се заборави да је он подвижник са најдужим стажом на Карљи, тако да житељи слободног каруљског братства очекују његов повратак, као нешто што мора да се деси, ни мало не сумњајући у то. И, без обзира на било какве недоумице, Каруљци оца Стефана сматрају подвижником. Али, то ипак само Бог зна, а не ми, грешни. Истина, касније сам сазнао да отац Стефан болује од склерозе, болести, која је раширена у целом свету, тако да, надати се његовом повратку из српског манастира, где живи уз негу своје родјаке, монахиње, није реално. Приликом та два сусрета, ми нисмо имали среће да са оцем Стефаном мало поразговарамо, да ли због тога што овај српски подвижник није знао руски језик, или што он није имао жеље за тим. Међутим, желим овде да додам да се за многе светогорске монахе сматра да су у прелести...

 

Старац Стефан Каруљски

Овога пута, приликом нашег доласка, дочека нас тужна вест, која нас још више растужи. Наиме, изгорео је један од најбољих храмова на Светој Гори – црква светог Инокентија Иркутског са параклисом посвећеном преподобном Давиду Солунском. Ово је келија оца Симеона, кога смо у време нашег другог доласка срели у луци Дафни. Као и увек, упознали смо се са радошћу, јер, отац Симеон и ја смо се до сада упознавали најмање четири пута, и сваки пут би ме отац са великим интересовањем о свему испитивао. Очигледно, да је то карактеристика свих Светогораца. Због њиховог смерног живота и, уопште, малог броја поклоника из Русије, они као да се труде да вас забораве, и када поново, кроз годину дана додјете, рекло би се да вас се тешко сећају и то, не баш јасно. Рекао бих да то није нека тактичка лукавост, пре ће бити да то сведочи о њиховој потпуној одвојености од света. Мада, могуће је да је то и од премора, јер они врло мало спавају.

 

 

И, ево, поново пловимо поред стрмих стена на којима се, као да су некако прилепљене, налазе каруљске келијице, издалека једва приметне. Пре сто година овуда је такодје пловио један брод, са кога је један руски монах са дивљењем гледао на те необичне објекте. Поред њега је стајао Немац, који се чак није ни чудио, он просто није ни веровао да ту живе људи. Зар неко може да живи у кућици која се налази изнад провалије? Очигледно је, да је руски монах знао немачки језик, па је повео разговор са њим, убедјујући га да тамо живе прави монаси. Одједном се њихов спор разреши на веома необичан начин - из једне келије појави се седа глава подвижника, украшена дугом белом брадом. Немац није могао себи да дође.

 

 

Помогосмо оцу Симеону да истовари велики број пакета и пошиљки намењених Каруљцима. Тада му рекосмо да прошле године у овај храм нисмо свраћали, јер је отац Симеон имао госте, а други пут, када смо се надали да ћемо успети да свратимо, Бог није дао. Овај храм је изградио познати подвижник схимонах Инокентије Сибирјаков, бивши сибирски власник рудника злата, који се упокојио 1901. године. Он је дао велику помоћ за изградњу Андрејевског саборног храма, који је завршен годину дана пре смрти оца Инокентија. Списи о скиту нам говоре да се гроб оца Инокентија налази одмах ту, поред скита. Можемо само да замислимо како је овај каруљски храм некада био леп!? Али, то ипак, само можемо да замишљамо.

[Guest]

Међутим, у овој келији се подвизавао још један познати подвижник –отац Партеније. И о њему, на жалост, имамо врло мало података. Како су време и немар прогутали много тога...! Али, овај живот, који се завршио на једном јединственом месту на свету, где се људи не рађају, већ само умиру, без сумње би могао да украси Светогорски Патерик.

 

 

 

 

Храм келије у којој се подвизавао каруљски јеромонах Партеније

 

Познато је само да је отац Партеније био велики кнез и, према лично његовом сећању, у детињству се играо са будућим грчким краљем Георгијем ИИ. Многи светогорски монаси су осећали како се од њега шири благоуханије ... Ево, ово су само два податка... А шта се налази измедју њих?... Може само да се нагадја: смирење, добровољно сиромаштво и многи подвизи.

 

«Када ми отвори вратанца своје келије, видех га пред собом као симбол победе над земаљском славом и сујетом. Аристократска, благородна фигура, одевена у поцепану расу». (Архимандрит Херувим «Из Васељенског стуба Мајке Божије»).

 

После оца Партенија, у тој келији се подвизавао отац Симеон, а онда јеромонах Серафим, родом са Далеког Истока, чији ученик је и био отац Симеон, који данас преживљава овакву трагедију.

[Guest]

Пењемо се и даље и доспевамо у келију оца Х. Када смо овде први пут дошли, нисмо га затекли. Али, он је сада ту. Прима нас са радошћу. У његовој келији нас очекује радосно откриће. Овде смо видели лобању познатог каруљског старца – схиархимандрита Теодосија, бившег професора Казањске духовне академије, који је на Свету Гору дошао крајем 80-их година XИX века, а отишао Господу 1938. године.

 

 

 

Схиархимандрит Теодосије

 

Отац Х. нам дозвољава да фотографишемо старчев напрсни крст, у коме се налази честица Животворног Крста Господњег, и чесну лобању овог подвижника. Отац Х. је такође један од најстаријих житеља овог скита. О њему се зна да је добар фотограф и да је још увек једини сакупљач историјских података о Каруљи. Овде је провео више од 20 година. Кажу да је некад био полицајац, и да је чувао председника. А, ето, сада је на Каруљи. Неизмерно воли свој народ – Грке, или, тачније - Јелине, како их он назива. Али, та љубав према свом народу, који је велики због својих заслуга, у његовим очима не умањује друге народе. Не, та љубав се излива као вода из препуњене посуде и напаја све што је око ње.

 

Овај схимонах воли и Русе… А, како да их и не воли, кад је до недавно цела Каруља практично била руска, тако да се фотографије многих њених представника, вероватно, чувају негде у његовој архиви. Много пријатеља отац има у Русији, тако да након упознавања са оцем Х. ми морамо да испунимо дуг љубави: све пакете ћемо да одвеземо у Даниловски манастир и у Лавру. Замислите само ово, он је већ четири пута био на Соловкама. Да се постидиш... Био је, практично, свуда по Русији, па чак и у Иркутску, а и на Далеком Истоку. Да... А, високоумни монаси оспоравају и нападају грчки национализам, како данашњи, тако и у ранијем периоду. Овакав национализам заиста има смисла и велику снагу, тако да ћемо се са овом штетном појавом, нападима, овде, на Светој Гори, још сукобљавати... Али, ствар је, очигледно, пре свега у побожности и ни у чему другом.

 

 

Пре оца Х. у овој келији се подвизавао један диван старац, молитвеник,отац Нил. «Стари руски исихаста, који уопште није знао грчки језик», - овако је о њему писао Архимандрит Херувим.

 

Али, нама ваља путовати даље. Ево и келије старца Теодосија. Овде је храм Свете Тројице. Прошле године смо овде срећно доспели на Васкршњу Литургију, која се поклопила са празником преподобног Серафима Саровског. Служили су наши, руски оци, који су тамо привремено боравили. Прилазећи овој келији, нехотице се сетих речи из књиге Мајевског, које се урезаше у фантастично и немирно, често непокорно људско сећање, али, које нам понекад донесе неочекивану радост. Ови старчеви описи откривају нам све што може и треба да буде откривено: «Иза малих врата зачусмо старачке кораке. Зашкрипа одшкринута реза – а онда се пред нама из тамног оквира на отвореним вратима појави предивно лице старца - пустињака, једно од најдивнијих људских лица, које сам у свом животу икада могао да видим... Оно је било чисто, отворено, расуте беле косе, беле, попут овчијег руна, и исте такве беле браде, која је падала преко старе монашке расе. Али, оно што је на том светлом старачком лицу било најлепше и најдивније, јесу његове сјајне и ведре очи, којима као да је грлио и привлачио свакога ко му се приближи. Привлачан је био и његов добри, нежни дечији осмех, који као да је све око нас обасјао неком несвакидашњом тихом светлошћу, која ништа заједничко није имала са сунчевом, а која се богато изливала на предивну светогорску природу».

 

Келија оца Теодосија је за време његовог живота на Каруљи постала нешто попут локалног центра. Сви који су ова места посећивали, обавезно су остављали опис свог сусрета са оцем Теодосијем. Било да је то писац Зајцев или, пак, унијатски монах. На жалост, ти описи мало шта говоре о оцу Теодосију.

 

Период спорова о Имену Божијем затекао је оца Теодосија на Катунакама. У тим споровима он је морао да одигра велику улогу. Наиме, о постојању тих спорова он је упознао старца – безмолвника Калиника. Отац Калиник је написао мали рад о Имену Божијем, који се, по предању, веома свидео нашем Цару. Ни ја, а ни моји сапутници нисмо имали прилике да читамо радове оца Теодосија по питању ових спорова о Имену Божијем, али знамо да му је од стране Светог Синода додељена повеља, а за благослов је на поклон добио икону Свемилостивог Спаситеља. Али, били смо у прилици да у рукама држимо књигу, коју је отац Калиник написао у одбрану старог календара, под називом «Учење Православне Цркве о Светом Предању и њен однос према новом календару». Аутор није назначен, али је наведено да су је саставили светогорски ревнитељи побожности. Хвала оцу Теодосију.

[Guest]

После оца Теодосија овде се подвизавао његов ученик Никодим, такође познати руски старац, који је посебно поштован у руској емиграцији. Мајевски описује свог вођу пута, који му је показао пут ка старцу, како је још као веома млад, ишао као «што коза скаче с камена на камен». Али, прођоше године у подвигу и молитви, те он и сам постаде познати старац, коме се за савет и помоћ сада већ обраћају многи амерички јерарси.

 

 

 

Схимонах Никодим, ученик старца Теодосија

 

Кончину овог светог старца описује Павле Рак у својој књизи «Приближавања Светој Гори». Пред крај живота Бог му дарова болест, коју старац прихвати као благодат. Старац све заборави: и своју далеку прошлост у Русији, и много тога из свог пређашњег светогорског живота, и чак све молитве, тако да је за њега остала само једна једина молитва - «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Ове речи су му биле сасвим довољне. Ово је поука и нама, који се надамо да ће нам и наша многоглагољивост бити услишена.

 

Каруља нам даље постаје права Каруља, јер нам је управо оваква позната по многим описима. Дуж целог пута, који отац Х. духовито назива «Московском улицом», причврћени су ланци. Без њих би овде било веома опасно, а, вероватно напорно и искусним алпинистима. Али, помоћу ланаца може да иде ко год хоће, тако да они који пишу «какав ужас!», благо речено - преувеличавају. Може да се падне само ако се ланац испусти. Па, ипак, домаћин келије, у коју нас сада доведе наш «проспект», монах Пахомије, управо је свој земни пут завршио на тај начин – његово тело су извадили из мора.

 

Наравно, нико не зна шта се заиста десило. Било је то пре око двадесет година, и, очигледно, ова келија је од тада празна. Чини се да на њој нема ни једног ћошка који није почео да се обрушава. Кажу да је «време најбољи лекар», али, оно је и најбољи рушитељ. Каруља, која је опустела у периоду опадања светогорског монаштва у XX веку, данас се постепено попуњава монасима, као и онима који тек трагају за монашким животом. Можда ћемо једном да затекнемо некога ко живи и у келији Христовог Родјења.

[Guest]

«Московска улица» нас доведе у келију Србина – схимонаха С., који је од тог тренутка наш драги пријатељ. Ево велике српске заставе! Одмах се види да се овде поштује славна историја словенских народа. Недавно се овде подвизавао Дачанин – јеромонах Антоније, који је, што се садржаја тиче, написао ретку књигу «Житија светогорских подвижника побожности XИX века». Они, који сматрају да су прошла времена великих подвижника, у овој књизи могу да прочитају житије јеросхимонаха Арсенија, Хаџи-Георгија, Пахомија - Србина и других, који по својим подвизима ничим не заостају за старим Светогорцима. Дакле, није ствар у томе што нису она времена, већ у томе, што ми нисмо као они.

 

 

 

О. Антоније и о. Симеон

 

Дакле, шта представља Света Гора, а шта прошли век, можемо да видимо из књиге монаха Всеволода Филипјева, који каже: - «Када је у Словачкој успостављена совјетска власт, он (јеромонах Сава, бивши житељ Џорданвилског манастира) био је приморан да прими подвиг јуродства. Цела три месеца он од хране ништа није узимао, ништа осим Светих Тајни, које је свакодневно узимао после Литургије. Онда је ублажио пост, па, ипак, последње три године свог живота није јео чак ни хлеб, нити пио чај. Јео је само неслан барени кромпир, и то не сваки дан, већ, сваки пети».

 

Дакле, филозофирање о томе како је савремени човек слаб – јесте лукавство које нас доводи до тога да постанемо житељи овоземаљске раскоши, што нас претвара у трулеж; а не житељи вечних небеских станова, па макар и у будућности.

 

На самим вратима келије дочекују нас две лобање – остаци оних који су се овде раније подвизавали. То је подсећање на смрт, које је потребно и монаху и мирјанину. На једној од њих још увек може да се прочита име – Јосиф.

 

Сате и сате проводимо са оцем С. На зидовима његове келије виси велики број икона. Он сакупља сва обележја данашњег времена, тако да се код њега могу наћи репродукције чудотворних икона свих новопројављених светитеља. Са оцем С. водимо дуг разговор о последњим временима ...

 

Пењемо се даље и долазимо до испред келије Великомученика Георгија, која је најстарија на Каруљи. «Овде је изградјена мала црква посвећена Великомученику Георгију, и три мале келије. Изградили су је честити српски пустиножитељи, који су се овде подвизавали. У време мог странствовања, овде су живели Грци, који су водили испоснички и подвижнички живот. Било их је тројица - један јеромонах, један монах, и један црноризац. Због неприступачности овог места, монаси су живели нешто мало од рукодеље, а више од милостиње».

 

Међутим, пре него што додјосмо до келије Великомученика Георгија, скренусмо десно и још већом узбрдицом кренусмо ка Иверској келији. Овде су некада живела два руска монаха,Александар и његов ученик Андреј. Када се овај старац упокоји, који беше подвижник узвишеног духовног живота, његов ученик паде у прелест, и, само што душу не изгуби. Нађоше га у стању потпуног губитка разума. Тек пред саму смрт кратко му се врати памћење и он тада све исприча. Наиме, њему се јавио «христос». Тек када му се отшелник поклони до земље, угледа јареће ноге. Демон се закикота и кроз уста уђе у њега.

 

Ово је прича из каруљског предања, али, ми смо је чули већ неколико пута. Видимо да ову причу описује и Павле Рак у својој књизи. У овој келији живот није лак. Ако би се још неко сместио на том преосталом малом, равном простору, келија би подсећала на мајушни стан, око кога се свуда види једино провалија. Ако у обичном окружењу има оних који се спасавају у затворништву, онда су овде сви у извесној мери затворници. Ако бих чак и јако пожелео, опет се не бих баш често пентрао до суседне келије. Ако би се десило да нешто и можеш да купиш у луци Дафни, прво ћеш размислити како ћеш то вући по тим стенама.

[Guest]

Враћамо се назад ка раскрници, и, савладавши неколико метара тешког успона, стижемо до срца Каруље – Георгијевске келије. Тек сада имамо времена да мало одахнемо. Одмарајући се, присећам се како је Каруља почетком века, па и после револуције, била руска. У то време је на Каруљи било 40 житеља! Данас се Каруља поново попуњава монасима. Али, колико их је сада овде? Па, ето, тек десетак. А онда их је било четрдесет... Сматрали су да је Каруља најсуровије место на Светој Гори. “Јер, ова разграната брда, која су се још од потопа овде одвојила, стоје попут неког зида, који као да је из једног камена, широк петнаест хвати, а висок два или три пута толико. На њему је мало места, али мора да се уложи велики труд, јер, ту је црква и неколико малих келија. Монаси овде живе од кишнице, а хране се неким дивљим купусом, који природно расте из камених пукотина. Ово место је најтише и најтоплије од свих других на Каруљи. Иако се налази одмах изнад мора, пута који се спушта ка обали, уопште нема.

 

 

Успон уз литицу

 

Ту су само пећине и страшне провалије, као и високе камене стене...». Да, овде пута ка мору нема, то је само литица, тако да оваква келија из правца мора изгледа као ластино гнездо, које се ко зна како прилепило за стену. Зид келије се тесно прибија уз стену, тако да ту постоји само узан пролаз, који води ка самом крају Каруље. Ова стазица води на Катунаке, поред келије Даниелев, како је Каруљци зову. На зиду тог малог пролаза налази се прозорчић који води у малу каруљску костурницу. Чији то чесни остаци овде почивају? Отварамо врата и улазимо у црквено двориште, где расте пар стабала дрвећа. То је или гигантска алоја, или нека слична биљка. По опису Барског, поред цркве су биле три келије, које су изградили неки «честити српски пустиножитељи». Али, наш путник је овде затекао Грке, монахе «правог испосничког живота».

 

У костурници појемо “вјечнаја памјат” схимонасима Варсонуфију, Пајсију, Зосими, Инокентију и Никону. Имамо тек понешто података само о последњем. Мало их је, али су веома драгоцени.

 

Јеромонах Никон је био царски генерал, кажу, чак и адјутант Његовог Величанства Великог кнеза Андреја Владимировича. Последња граница овог официра, коју је бранио, била је управо овде, на грчкој земљи, дакле, као и последње место његове службе и последње утврдјење, којим је командовао. Према каруљском предању, у посету му је долазио неки буграски генерал, тачније, допловио је подморницом. Али, наш генерал је сада већ командовао исто тако достојном војском. У руке ми је доспела мала књижица са житијем схимонаха Тихона, чији ученик је био, сада већ у целом свету познати старац Пајсије. Из житија старца Тихона сазнајемо да се он петнаест година подвизавао у пећини на Каруљи и да је недељом, да би се причестио, одлазио у келију, која се налазила изнад његове пећине.

 

Ето, такво је братство овде живело. Кидамо махуне са дрвета, чија се крошња разгранала поред келије. Неко нам објасни да су то акриди. Покушавамо да их жваћемо… Могу да се једу.

 

Али, сада је оно најважније…Отварамо цркву и поклањамо се светим иконама. Који све старци нису долазили у ову каруљску цркву, коју је још Барски описао!? О томе, ко је све овде служио Свету Евхаристију желим да опишем речима архимандрита Херувима, који је старца затекао живог. Опростите за подужи цитат, али је вероватно мало оних који се неће расплакати читајући ову малу епизоду: - «Затим подјох у исихастирион руског аскете Никона. Отворише се врата, и ја угледах његов невероватан лик. Он први направи поклон и рече нешто на руском. Слушао сам га, али, ништа нисам разумео; гледао сам га, и дивио му се. Помислих у себи: “Ево небеског човека, који је још на земљи!” Колико пута желимо да се у свом животу сретнемо са таквим људима!

[Guest]

Верујем да и најтврдје срце, па чак и срце које је у највећој мери испуњено овоземаљским помислима, не може, а да не остане смирено и равнодушно пред величанственим призором, који пружа дивљина овог места, као и мир и смиреност ових људи. Оно отвара срце, умекшава га, милује …

 

 

 

Поглед с каруљских стена

 

Када га замолих за неку посуду, где бих му ставио мало слатка од дуња, које смо обично кували у својој келији, он одби. Медјутим, када почех да инсистирам, старац попусти. Оде и донесе ми глинени тањир. На први поглед се могло приметити да га је користио више пута, а да га није прао. Јасно су се видели остаци хране! У првом моменту се поколебах. Да ли у овакав тањир могу да сипам слатко? Медјутим, старац запази моју збуњеност, осмехну се и натуцајући на грчком, рече: - “Ја сам пустињак. Пустињак сам”.

 

Изручих слатко на овај, за нас, обичне људе, прљав тањир. Био сам задивљен због строгости и потчињености тела како духу, тако и осећањима старог аскете. Ко зна како ће он ово слатко да употреби...? Можда, попут древних аскета, који су у храну сипали воду, да би храна изгубила свој укус, како се ови испосници не би нечим наслађивали.

 

У једном покрету се поклоних, како бих се ухватио за његов подрјасник, да му целивам ноге. Медјутим, он је то успео пре мене. Једним неприметним покретом нађе се испред мене на коленима и главом до земље. Чух како у том положају шапуће: - «Благодарим. Благодарим ...». Био је то отац Никон, пустињак који се не заборавља – виши официр руске војске, који је знао неколико језика. Био је свестрано образован». Отац Никон је отишао ка Господу 1963. године ... Последњих година у овој келији су живели многи монаси из Русије. Имали смо среће да се упознамо са схимонахом Јованом. За столом поред велике алоје, дуго времена сам провео у разговору са њим. Неколико пута смо морали да силазимо до оца С., где смо ноћивали у мраку, као у рогу. Наравно, дискутовали смо и тражили кривца због кога смо морали да се толико задржимо и да спуштање претворимо у ризичан подухват.

 

Једном је принц Чарлс, чест гост Свете Горе, уз пратњу посетио келију Даниелев, која се налази на узвишењу изнад Каруље. Ово богато братство је до самог врха поставило камене степенице, и на тај начин је, помоћу запрежних кола, свој манастирчић повезало са каруљским пристаништем. Овај превоз не загађује ваздух штетним гасовима, али, својим нус-производима побољшава квалитет земљишта. Сироти принц, балансирајући измедју тих животних продуката мула, нашао се у сложеној ситуацији, тако да Каруља представника царског дома није дочекала баш дружељубиво. Али, они који су га дочекали, били су достојни те улоге. Принц се веома зачудио када је сазнао да се медју представницима руског монаштва налазе и бивши лекар, и бивши правник. Управо, то је био наш познаник, отац Јован.

 

Право испод келије налазе се три пећине. У једној се подвизавао отац Тихон. Највећа пећина има неколико дугачких пролаза. Пробијамо се кроз растиње кактуса и доспевамо у ову пећину. Иако се једва корача, тачније пузи, па и поред фењера, ти осећаш неки страх. Пузиш четвороношке, а чини ти се као да ће се ти камени сводови спустити и пригњечити те. Готово одмах доспеваш у једну велику подземну просторију. Пећина се даље рачва: лево и десно су такодје пролази, али ми у релативно широком простору угледасмо налоњ. Ево, где сте се ви, свети оци, подвизавали! На самом улазу у пећину налази се чесна лобања једног од њих. Како је могуће живети у таквој пећини, посебно зими? Али, многи Светогорци су живели управо у оваквим пећинама. Сетимо се само Пахомија-Србина, кога смо овде помињали. Улаз у пећину, у којој је он некад живео, понекад је био потпуно затрпан снегом.