Милета Јакшић , Христос на путу

[JESSY]

НОЋ У ПУСТИЊИ

„Тада Ирод... разгневи се врло

и посла те побише сву децу по

Витлејему и по свој околини

његовој од две године и ниже...“

Мат. II., 16.

 

У глувој ноћи безљудних пустара

Бежећ пред мачем крвника Ирода

Девица — мати с чедом се одмара

После толика пута, мучна хода.

Ноћну тишину не ремети ништа,

Ко мртва авет пустиња се чини —

Само њен уздах са тиха ноћишта,

Далеко од свог дома, у туђини.

Немо сијају звезде божја ока

И немо над њом палма стражу чува —

Но што се буни тишина дубока

И откуд вриска далека и глува?

Фирмамент сијну ко да пламти злато,

Пустиња свану од светлости неке —

И, гле, под небом лети дечје јато

Из отаџбине, из земље далеке:

Као анђели све дечица сама,

На њима крила и сјај око глава —

Лете и машу на њих ручицама:

Ком око врата трачица крвава

Ком рана мала ко румена ружа

На белим грудма. Исус — дете шири

Своје ручице, за јатом их пружа

И мисли да су то рајски лептири —

А привиђење дубље к небу оде...

И докле мати на груди стискава

Чедо — звездама мала јата броде

Анђелске душе невиних жртава.

[JESSY]

ЈОВАН ПУСТИЊАК

 

1. Рибизле

Сурови аскет што је место круха

Јео скакавце — што је уништаво

Плот многострасну за живот духа,

У пустињи је на камену спаво.

 

Ал и камен му беше ложе меко...

Једанпут простре тело своје голо

На џбун некакви јалов, трње неко

Што га је пекло, ко иглице боло.

 

Па кад постељу трновиту ману,

На њој остави крви своје росу —

А кад сунце грану,

Трн се црвеним, слатким плодом осу...

 

2. Кресница

Бубици једној клонуше крила

У лету (жега је била) —

Те паде на путању

Куд ће Он проћи...

 

Он је сретне

И сажали се на њу...

И, да је склони, узе је, метне

На цвет пустињски украј пута,

Цвет што је нико из песка жута.

 

А када жега дневна мину

И паде вео ноћи црне —

Бубица с цвета прне —

И као бледа варница сину.

[JESSY]

ХРИСТОС НА ПУТУ

 

Обилазећи градове и села

На работу је пошо свога дела.

 

Пут га поведе тога лепог дана

Кроз млада поља сунцем обасјана.

Сва је природа добре воље била:

Благ поветарац с мора, од Кармила,

Јечменим пољем таласе је крето

И образе му ласкаво облето...

Хумови, горе у даљини, стене—

Сав је предео куд поглед окрене

Блистао као некад стари Еден

Пре негʼ из нега Адам би изведен:

Кад свет сијаше невиним осмехом,

Још незаражен смрћу нити грехом

Вечном лепотом вечитога склада—

Кад алʼ изненада—

Идући путем кроз поља Он срета

У распадању леш једнога псета...

И, гадећи се, глас Петров га трже:

„Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!...“

Ал Он занесен свемирном лепотом.

Он се сажали над умрлим скотом...

И, као зачуђен, што се леша гаде,

Место да Лепо свуд нађу и љубе.

Пружајућ руку крај лешине стаде:

„Гле!“ рече „како има беле зубе!...“

[JESSY]

МИРЈАМ

 

Лагано прође, споро, век за веком...

Стоји кладенац из древних времена

Са разваљеним каменим осеком,

Рочиште лепих назаретских жена.

 

Вода његова још је она иста,

Бистра, чувана у земљи дубоко...

Она оданде гледа, живо блиста

Као велико, тајанствено око.

 

Некад виђаше лепу једну жену —

— Од онда прође много, цела вечност —

Кад долажаше с урном на рамену

Да црпе бистру, животворну течност.

 

С њом често беше дечко један мали

С крупним очима, питомим погледом —

Чим они дођу, друштво се разгали,

Све живне благом веселошћу редом:

„Мирјам, како си лепа!... Дечко мио

Како је питом!... Тако лепо гледа...“

И све би затим уздахнуле тио

Што њима таку Бог лепоту не да...

 

Ал од то доба због доброте њине,

Што нису биле од зависти слепе,

Мирјам им даде дражи и милине

И драгоцени дар да буду лепе...

 

И сад, кад сунце за планине зађе,

Прошлост се враћа из даљине сиве,

Кад се Назарет у сутону нађе

И старе приче, легенде оживе.

 

Када се купе жене ка студенцу,

Мирјамин фантом у сумраку бледом

Тио приступа њином лепом венцу

И уз њу дечко с питомим погледом.

[JESSY]

МАГДАЛЕНА

 

Сврши се најзад крвава драма...

Свет се разиђе...

Никог не беше:

Онесвешћену Матер однеше—

Крај Распетога оста сама

Од Њему верних људи и жена—

Она, грешница, Магдалена.

 

Крај његових је ногу клекла—

Румена крв је из њих текла...

Некад је на њих скупоцен лила

Нард,

А сад им грдне ране мила

Очајних суза горком росом,

С њих отирала својом косом

Крв...

 

Најзад јој стражар приђе ближе...

Опомене је да се диже

И отера је сузну, бледу...

 

Ал одједном на путу

Докле још беше на доглéду,

Кад су на њену косу жуту

Заходног сунца зраке пале—

Он опази где носи

Црвене руже у златној коси.

Грешница из Магдале.

[JESSY]

ГОЛГОТА

 

Мрачно је небо. Месец крвави

У поноћноме тиња облаку,

Ко тежак уздах шапће у трави

Ветар. Голгота спава у мраку.

Црно је небо, ни звезде нема—

У грозничавом бунилу дрема

Планета стара:

Грех на њој тешка крила одмара...

 

Тама је пала...

Суморно ћуте троја вешала

У глухо доба тишине мртве—

Празна и црна—

С њих су недавно скинуте жртве:

Два разбојника и Божији син—

Два трна

И један крин...

 

Јутро је, ал још свитања нема,

С јерусалимских тврдих бедема

Још се не диже тама немила:

С Истока нема танка бледила

Зоре, веснице блискога дана—

Још лежи ноћ ко прикована

Ко црна крила мртва гаврана.

 

Са страхом, с тешком слутњом у груди

Забринут народ лута и блуди

По улицама,

Тиска се, врви

Около Храма

Ал не на принос пасхалне крви

Већ да молитвом наду окрепи:

Хоће л сванути? — шапће и стрепи...

 

Ал каква оно утвара бледа

Међ народ ступа? Народ се згледа:

Ко је и шта је?

Нико је не зна нити познаје.

Ко дух, ко авет поноћних снова

Ил из пророчких да је гробова:

Брада се вије, прамење бело,

Занесен поглед, дуго одело,

Погледом густу таму прожиже,

Дршћућом руком вео подиже

Са будућности срамне Голготе—

„Христос воскресе!“ — пун страхоте

Глас му заори...

Голгота гори!...

Над њоме пламти ускршња зора,

А на њој Црква ко златна гора

У руменоме сјају се купа—

И к њојзи ступа

Свет будућности с далеких страна...

Под плавим небом дивотна дана

Грми и звони,

Гмижу тисући и милиони—

„Христос воскресе!“ — ваздух колеба

До краја мора, земље и неба...

Ал зачас само... и мрак се густи

На земљу спусти.

 

И пред страхотом Божјег виђења

Што румен лица с бледилом мења,

Јуда се прахом по глави посу;

Чупајућ косу —

Груди бијући

И крвав поглед небу шиљући

Сруши се, клече:

„Проклетство!“ рече.

Дрма се, пуца Храм Соломона

Од грмљавине ускршњих звона...

[JESSY]

ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ

 

Данас је прошла покрај мене...

Куд год се она макне, крочи,

Прате је деца — људи, жене

Траже да виде њене очи

Где ћуте Божје тајне—

Очи дубоке, сјајне

Што тако чудно гледе...

 

Косе јој давно седе...

— — — — — — — —  — — — — —

Лето је. Жега,

Када се зноји

И у хлад бега—

Али на гумну вршај стоји!

Сви су на послу — жетвено доба—

А она, мала — грозд у руци—

Седи и гроздић боба.

 

Кад изненада, вијор...

 

Када му коло до ње стиже

Заигра се, заврти,

Дохвати дете и диже

Па га у свом вртлогу

Понесе горе Богу...

 

Сви стоје бледи

Од страха—

Свако задивљен гледи

Где се далеко у висини

Бели ко мало клупче праха...

После се вијор спусти

Ко меко, бело крило

И опет дете метне

На место где је било.

 

Притрчаше му ко без душе

Питањима га обасуше—

Ал мала даваше знаке

Ручицама обема

Да је глува и нема...

— — — — — — — — — — — — — — — — —

То беше давно ал од тада

Мисли се она Божје тајне знаде,

Људма би хтела да их преда:

Уста јој често речи траже.

Али не може ништ да каже—

Не може — Бог јој не да...

 

И мене самог језа хвата

Кад видим очи њене сетне,

Дубоке, загонетне.

[JESSY]

МАРИЈИН ВЕО

 

Пре но што ће је скрити

Небеске дубине, сјајни облаци,

Као последњи поздрав земљи

Она свој вео девичански баци...

 

Четири ветра дохватише

Свилено ткање беље од снега—

Сваки је за се хтео

Драгоцени њен вео—

И, бијући се, поцепаше га

У кончиће и влакна,

Па у бурноме лету

Расуше га по свету.

 

И сад, у благе јесење дане

Кад ћуте поља, њиве узоране,

На тихом сунцу када шума руди

Та по ваздуху свила бела, снежна

Што тајанствено лута, блуди

Ко ваздух лака, нежна

Као да је рука неземаљска прела:

То су остаци Маријина вела.

[JESSY]

СИРОЧЕ

драмска слика

 

ЛИЦА

Сироче

Радник

Господин

Госпођа у црнини

Позорница: Једна улица у неком великом граду. Зима. Снег веје и дува ветар.

 

Сироче: Зима... сва дркћем... изишла сам из школе, нисам ни књиге однела кући... соба је тако хладна, пећ као лед. Баба, што ме је примила, већ три дана како нема огрева...

Госпођица у школи каже да је данас празник матера и деце — Материце... Данас се, каже, матере везују, а деца добивају поклоне... А моја је мама умрла. Пошла сам на гробље... Знам где је, ишла сам ја често тамо... (Грчи се.) Ветар...

Зима... Зима код куће, зима овде, на гробљу зима — свеједно је... Идем код маме моје.

Како ми је тешко без маме!... Да је жива, данас би је везала, а она би ми дала поклон... Ко ће њу сад везати?... Анђели?... Они ће маму да вежу данас а мама ће се сетити мене па ће плакати... Зашто нисам и ја тамо?... (Стреса се од зиме.) Зима... руке ми се мрзну, ноге као лед... снег ми улази у ципеле... подеране су...

(Спази на земљи некакву хартију па је дигне.) Гле, хартија!... (разгледа је)... од некаквог пакета ваљда, у који су били умотани поклони за Материце... А ово је мој поклон... Дед да увијем у њу ноге па ми неће зепсти... (Седа доле, изува се, увија ногу у хартију.) Тако...

Радник: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Устани! Озепшћеш...

Сироче: Није ми зима...

Радник: (одлазећи) Није јој зима... не осећа! Парче леда не осећа студен, јер је и само студено... (прође).

Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш?

Сироче: Обувам се...

Господин: Устај, па брзо кући! Озепшћеш... Марш кући па за пећ!

Сироче: Нема огрева...

Господин: Хм... (Одлази)

Госпођа у црнини: (Застане у пролазу.) А чија си ти?...

Сироче: Сирота сам...

Госпођа у црнини: Па шта ту радиш?... Куд си пошла?

Сироче: На гробље.

Госпођа у црнини: На гробље? Шта ћеш тамо?... А ја се враћам с гробља... тамо је моје јединче...

Сироче: И моја је мама тамо...

Госпођа у црнини: Не иди на гробље, чедо моје... Врати се натраг... Снег је гробове завејао, нем можеш их познати...

Сироче: Ја добро знам где је моје маме гроб... наћи ћу ја њега!...

Госпођа у црнини: Не иди, чедо!... Снег је дубок... нико га тамо не чисти... ноге упадају преко чланака... путање нема... спотакнућеш се, пашћеш... смрзнућеш се...

Сироче: Свеједно је... смрзнућу се и у соби, и овде и на гробљу... свеједно је. А тамо ћу бити ближе мами...

Госпођа у црнини: (Уздахне.) Вараш се, дете!... Мати је далеко... Осетила сам данас то... Изгледа да је тако сад у зиму... у пролеће су нам мртви, канда, ближе, озелени трава, па онда птице... цвеће... Мирисни поветарац... душе покојтужно је, али је лакше... Не иди, послушај ника... ме!...

Сироче: Па куда ћу? (Плаче.)

Госпођа у црнини. Ајде са мном!... Код мене је топло... Мени је тешко на данашњи дан...

Сироче: Тешко ти је?

Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.) Лане нисам била сама...

Сироче. Имала си кћер?... Умрла је?

Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти... налик на тебе...

Сироче: На мене налик?

Госпођа у црнини: Тако ми се чини, што те дуже гледам. Ајде са мном... хоћеш?

Сироче: Сад нема ко да те веже, је л па ти је жао?

Госпођа у црнини: Да... тешко...                                                                             

Сироче: А мени је жао што немам кога да вежем...

Госпођа у црнини: Ајде са мном па ћеш мене везати... Хоћеш?... Ајде!...

Сироче: (Погледа је радосно изненађено.) Тебе да вежем?

Госпођа у црнини: Да, ја ћу ти дати поклона, да ме одрешиш... Хоћеш?...

Сироче: Поклона ћеш ми дати?

Госпођа у црнини: Даћу ти хаљине, ципеле моје ћерчице, даћу ти њен кревет... бићеш код мене...

Сироче: (Хвата је за руку.) Код тебе?

Госпођа у црнини: Јесте... Оставимо гробове на миру. Мртви припадају Богу, њима је добро. Горе је живима кад остану самохрани. Али Бог је милостив. Он подиже наше мртве у живима. И тако матере налазе изгубљену децу, а деца родитеље... Ајде са мном... волим те као своје рођено дете.

Сироче: Идем!

Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!...

Сироче: Мати моја!

(Одлазе.)