Žitija svetih i žitija (jevandjelja) Hristova

[Gerhard]

Započeta je diskusija na drugoj temi o tome da li u žitijima svetih ima lažnih priča. Jedan forumaš, pravoslavac kaže da ima. Takođe navodi da nema istorijskih dokaza koji bi potvrdila da je sv. Nikola prisustvovao saboru u Nikeji,niti da je ošamario Arija.

Međutim, nemamo nebiblijske dokaze koji potvrđuju da je Hristos Sin Božji, da je vaskrsao i činio čuda.

Kako moderni pravoslavci doživljavaju sve to?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Trebao si da stavis GMO pravoslavci....nekako sofisticiranije zvuci..... greengrin

 

[Gerhard]

Iskreno, ko ne vjeruje u zitija svetih, ne bi trebalo da vjeruje ni u jevandjelja.

[Душка]

Eh ti dokazi, dokazi... " Blaženi su oni koji vjeruju a ne vidješe..." Ljudi nikada neće prestati da tragaju za dokazima o postojanju Hrista, ali to traganje je uzaludno, dokaze neće naći, ali to pak ne znači da oni ne postoje... Čuda su dokaz Hrista Boga, a čuda su svakim danom oko nas, samo ih trebamo prepoznati...

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Iskreno, ko ne vjeruje u zitija svetih, ne bi trebalo da vjeruje ni u jevandjelja.

 

Pa da ....pravoslavlje upravo govori da je izvorno Hriscanstvo,da cuva Sveto Predanje od Hrista preko Apostola,pa 70-ice..

Ako je Sveto Predanje laz ona je i Crkva i Sveto Pismo koji su proizasli iz tog predanja laz....tako ispada 

[Milan Nikolic]

Житија светих нису Предање. Није исто Догмат вере и житија светих.

[Milan Nikolic]

Нови Завет спада у првоначални Догмат. Учења Отаца Цркве следе за тим, док Стари Завет јесте Догмат само у светлу тумачења Јеванђеља и Отаца Цркве.

 

Ништа друго се не сме поистовећивати са тим. Било то житија светих, било поуке аскетских отаца.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Св. Јустин Ћелијски 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА

(ОСНОВНО богословље)

 

 

 

ИИ. ИЗВОРИ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА

 

Једини извор Хришћанског учења јесте Божје Откривење, које се чува у Цркви. Кроз њега је Бог открио, саопштио људима све основне истине о себи, свету и човеку.

Божје Откривење је двојако: природно и натприродно.

Под природним Божјим откривењем разумемо оне истине о Богу које је Бог открио људима кроз природу, чији је Он творац. Себе и своју силу Бог је показао иу видљивој природи иу природи људске душе. Видљива природа је огледало силе, мудрости, љубави и доброте Божје. А природа душе човекове је боголика, то јест створена по лику Божјем, те свима својим силама указује на Бога, говори о Богу и води Богу. Душа човекова је најближи и најнепосреднији природни извор човековог знања о Богу; стога се душа ничим не може заменити, нити има ствари у овом свету која јој је равна по вредности и достојанству. То је Син Божји, Господ Христос, објавио када је рекао: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? И какав ће откуп дати човек за своју душу? [ 1 ]

Када човек као разумно биће посматра и испитује видљиву природу, он долази до знања и до убеђења да постоји Бог који је ту природу створио и управља н, оме мудро и моћно. Сва природа, као неки кажипрст непрестано указује на Бога - Творца. [ 2 ] Бог, који је невидљиво биће, донекле показује себе кроз своје дело, кроз видљиву природу; Бог који је човеку непознат учинио је себе донекле познатим кроз природу. Стога људи не могу имати изговора за своје неверовање у Бога. Апостол Павле је у праву када каже: Оно што је невидљиво у Богу, то јест његова вечна сила и божанство, може се познати и видети на створењима Божјим. [ 3 ]

Али пошто је видљива природа ограничена, а разум људски ограничен и несавршен, то је и знање о Богу које човек добија помоћу њих ограничено, непотпуно и несавршено, Отуда је природно откривење недовољно за правилно познање и истинско поштовање Бога. Оно је само као неки увод у натприродно Откривење Божије.

Под натприродним Божјим Откривењем разумемо оне истине о Богу које је сам Бог открио људима на чудан, натприродан начин преко својих нарочитих изабраника, Пророка и Апостола, и преко Сина Свог. Пошто људи не би никада могли својим умом да дођу до пуније истине о Богу, то је Бог ову истину поступно откривао људима преко светих старозаветних Патријараха и Пророка, и најзад у потпуности и савршенству објавио преко јединороднога Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа. [ 4 ]

 

 

СВЕТО предање И СВЕТО ПИСМО

 

Натприродно Божије Откривење није било записано у почетку него је усмено памћена и причањем чувано и преношено с поколења на поколење. Тек је доцније један део Божјег Откривења записан по надахнућу Духа Светог, и тако записан сачуван све до данас. Отуда се вечне истине натприродног Откривења подједнако налазе и чувају иу Светом Предању иу Светом Писму. Свето Писмо је записано Свето Предање, а Свето Предање је усмено Свето Писмо. И једно и друго су истог божанског порекла и имају исту важност, јер су Откривење једно истог божанства, једног и истог живог и истинитог Бога.

 

 

О СВЕТОМ предању

 

Светим Предањем зовемо збир оних натприродних истина Божјих, које је Бог усмено открио светим људима, и које се у Цркви предају од предака потомцима по вери. По времену, Свето Предање је старије од Светог Писма. Како у Старом Завету, тако иу Новом, Свето Предање претходи Светом Писму. Мојсије је први записао један део оних истина натприродног Откривења Божјег, које су до њега усмено предаване с колена на колено. У Новом Завету сам Господ Христос предао је својим ученицима своје божанско учење усменом речи и примером а не књигом. Тако су у почетку радили и његови ученици Апостоли. Више од десетину година Црква није имала записан Нови Завет, него је Свето Предање било једини облик натприродног откривења Божјег. А и када су биле написане књиге Новог Завета, у њима није било записано све што се садржи у Светом Предању. [ 5 ] Ово Свето Предање се свагда чува у Цркви Духом Светим и светим Божјим људима.

 

 

О СВЕТОМ ПИСМУ

 

Свето Писмо је скуп светих књига које су по надахнућу Светога Духа написали свети Божји људи: пророци и апостоли. Свето Писмо се назива још и Библија. То је грчка реч и значи: Књиге. Многе божанске истине натприродног Откривења Божјег нису се сачувале само предањем већ су записане у светим књигама. Пошто је Свето Писмо дато људима да би живели по њему, оно се и назива Књига живота. [ 6 ]

Свето Писмо дели се на Стари и Нови Завет. Оне свете књиге које су написане пре Христа називају се Стари Завет; а оне свете књиге које су написане после Христа називају се Нови Завет. Стари Завет означава стари савез Бога са људима. старозаветне књиге описују како се Бог брине и стара о старозаветним људима и како их кроз поступна откривења, заповести, пророштва, праслике, молитве и богослужења припрема за долазак божанског Спаситеља. Новозаветне књиге описују долазак у свет божанског Спаситеља, Господа Христа, његов живот и рад, и све што је учинио за спасење људи од греха, зла и смрти. Исто тако, оне описују живот и рад његових светих ученика - Апостола.

У Светом Писму све је важно, све спасоносно; у њему нема ничег измишљеног, ничег сувишног. Што човек више чита и изучава Свето Писмо, то све више налази разлога да га што дуже и усрдније чита и изучава. Јер је оно, по речима Св. Златоуста, као мирисаво корење које све више мирише што се дуже таре.

 

 

АУТЕНТИЧНОСТ И БОГОНАДАХНУТОСТ хришћанских ИЗВОРА

 

Од самог почетка Црква је била веома обазрива при проповедању божанских истина Светог Откривења. За истинито, изворно, правоважним учење она је сматрала само оно које су свети Божји људи примили од самог Господа Христа.7) Апостоли су били само сведоци онога што су видели, чули и научили, од самога Христа; они нису ништа ни измишљали, ни додавали, ни преиначавали. [ 7 ] Желећи да покаже и докаже очигледну и на искуству основану истинитост, аутентичност онога што Христови ученици проповедају, св. Апостол Јован Богослов изјављује: Ми проповедамо оно што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше. [ 8 ] Када апостолима Јеврејске старешине прете и оштро забрањују да проповедају Господа Христа и његово учење, они изјављују: Ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо. [ 9 ] А када их због проповеди Христовог Еванђеља бацају у тамницу, муче и бију, они смело изјављују да од тога неће одустати: Већма се треба покоравати Богу него људима. [ 10 ]

Христови апостоли су изнад свега желели једно и радили на једном: да буду и остану верни чињеницама и Христовим божанским истинама. Стога и изјављују: Ми не проповедамо себе него Христа Исуса Господа. [ 11 ] Они су потпуно свесни, и то хоће да учине очигледним за све, да су од Бога и њихово учење, и сила, и неустрашивост. [ 12 ] И сви они проповедају Јеванђеље, свесни да све што говоре, говоре пред Богом. [ 13 ] Целокупну Христову науку они називају здравом науком, ревносно је чувају и будно мотре да и други то чине. [ 14 ]

То апостолско сазнање и убеђење постало је сазнање и убеђење целокупне Цркве Христове. Стога је Црква и знала, и умела, и могла да објави као истините и веродостојне само оне књиге које су садржале у себи чисту, потпуну и савршену Истину Божанског Откривења, коју су надахнућем Светог Духа записали Свети Апостоли и остали свети Божји људи (2. Петр.1, 21; 2.Тим.3, 16). Књиге Светога Писма које су написане по надахнућу Светога Духа и које су истините, изворне, аутентичне називају се канонске, по грчкој речи канон што значи правило. Таквих књига има у Старом Завету 20 и две (а ако се броји свака књига посебно онда четрдесет и девет), ау Новом Завету 08:07.

Свето Писмо се одликује од других књига тиме што су га свети Божји људи писали по надахнућу Светога Духа. Ограничен и несавршен, дух људски није у стању ни да потпуно схвати ни да потпуно изрази вечне божанске истине. Стога је писце књига Светога Писма при писању озаравао, просвећивао, упућивао и руководио сам Дух Свети, Дух Божји непогрешиви. Притом Дух Свети нити је спутавао њихову слободу нити их претварао у аутомате; они су били и остали слободне и свесне личности.

Светост светих књига Светога Писма долази од Светога Духа, по чијем су их надахнућу писали свети Божји људи: Пророци и Апостоли. Отуда се и називају светима и богонадахнуто. [ 15 

[Gerhard]

Житија светих нису Предање. Није исто Догмат вере и житија светих.

 

Nemas pojma.

 

"Sveto predanje obuhvata:

1. Kratka izlaganja i formulisanja našeg pravoslavnog verovanja;

2. Učenje o sedam svetih tajana, kao i činove kako se one vrše;

3. Apostolska pravila (kanone);

4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su održani u :

 

I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca,

II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca,

III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca.

IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca,

V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca,

VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u

VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca.

 

(Na ovih sedam vaseljenskih sabora, učestvovalo je, dakle, ukupno oko 2.000 predstavnika hrišćanske crkve iz celog sveta);

5. Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora;

6. Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih svetitelja;

7. Spisi svetih otaca Crkve;

8. Liturgije i druga crkvena bogosluženja;

9. Žitija hrišćanskih svetitelja i mučenika;

10. Pobožni običaji, značenja i simvoli kao izrazi naše vere, nade i ljubavi.“

Episkop Nikolaj, Vera Svetih, Šabac 1988. god. str. 21-22. Naglasak moj.

[Gerhard]

Нови Завет спада у првоначални Догмат. Учења Отаца Цркве следе за тим, док Стари Завет јесте Догмат само у светлу тумачења Јеванђеља и Отаца Цркве.

 

Ништа друго се не сме поистовећивати са тим. Било то житија светих, било поуке аскетских отаца.

Izvini, koji je to vaseljenski sabor raspravljao o kanonu Novog zavjeta?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Nemas pojma.

 

"Sveto predanje obuhvata:

1. Kratka izlaganja i formulisanja našeg pravoslavnog verovanja;

2. Učenje o sedam svetih tajana, kao i činove kako se one vrše;

3. Apostolska pravila (kanone);

4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su održani u :

 

I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca,

II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca,

III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca.

IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca,

V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca,

VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u

VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca.

 

(Na ovih sedam vaseljenskih sabora, učestvovalo je, dakle, ukupno oko 2.000 predstavnika hrišćanske crkve iz celog sveta);

5. Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora;

6. Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih svetitelja;

7. Spisi svetih otaca Crkve;

8. Liturgije i druga crkvena bogosluženja;

9. Žitija hrišćanskih svetitelja i mučenika;

10. Pobožni običaji, značenja i simvoli kao izrazi naše vere, nade i ljubavi.“

Episkop Nikolaj, Vera Svetih, Šabac 1988. god. str. 21-22. Naglasak moj.

 

 

Bravo brate..... clap  clap  clap  clap  clap  clap  clap  clap  clap  clap

[Milan Nikolic]

@@Gerhard,

 

Предање је оно што одреди Црква. У ширем смислу то може бити и неко житије, али то није догмат или канон вере. Само је то потребно знати. Јер међу житијима можда има нетачних информација.

 

Већ сам раније рекао, ја верујем у све што пише у житијима само због тога што желим у све да верујем. Ако се покаже да нешто од тога није било истина, неће уздрмати моју догматску веру.

[Gerhard]

@@Gerhard,

 

Предање је оно што одреди Црква. У ширем смислу то може бити и неко житије, али то није догмат или канон вере. Само је то потребно знати. Јер међу житијима можда има нетачних информација.

Православље није пазило да по сваку цену своје исповедање вере формулише саборним путем у догмате, пошто доктринарни развој не зависи од процеса догматизовања. Преношење традиције не исцрпљује се у догматизовању јер постоје и други начини објашњавања и саопштавања: богослужење, литургија, иконографија, уметност, песништво, народна предања.

[Milan Nikolic]

Символ вере је јасан. А он се донео Саборно.

 

То што је раније постојао Символ преко појединаца, светих Отаца, не значи ништа спорно. Само је потребно да Црква то потврди (Саборно).

 

За неке информације питајте мало упућеније. Ја нисам студирао толико историју Цркве, осим кључна питања вере.

[Sherlock H.]

Hajde da i ja napisem par redaka...

 

Dakle, rasprava je počela da se vodi o tome da li se pomenuti dogadjaj vezan za sv. Nikolu zaista dogodio ili je to najobicnija prica iz kasnijih vremena. Ja sam nastupio sa stavom da za nju ne samo da nema dokaza, vec i da ta prica direktno protivreci nekim drugim podacima (nedostatak ikakvog pominjanja sv. Nikole a kamoli skandala takvih razmera). Tom prilikom sam se pozvao na prvi tom „Vaseljenskih sabora“ od A. V. Kartasova.

 

Na kraju se diskusija povela u pravcu razmatranja nepogresivosti Crkve, shvatanja svetog predanja i drugih pitanja itd.

 

Kada se radi o nepogresivosti Crkve, Aquilius je to lepo objasnio, pa nema razloga da duzim. Da, Crkva cuva Istinu. Samo sto ta Istina nije nikakva definicija kako bi se nuzno moralo zakljuciti ako sledimo Shadow-a, vec je ta Istina nista drugo do licnost Bogocoveka Hrista. Uostalom, to i sam Hristos potvrdjuje kada za sebe u jevandjelju kaze da je on „Put, Istina i Zivot“. Dakle, kada hriscani, sledujuci apostolu Pavlu, kazu da je Crkva „stub i tvrdjava Istine“, tu misle upravo na to da u Crkvi kao liturgijskoj realnosti mozemo sresti Hrista i uspeti da se upodobimo Istini, tj. Hristu.

 

U skladu sa time, ne bih se slozio da je nacelo nepogresivosti Crkve povredjeno cinjenicom da su neka crkvena dela (u ovom konkretnom slucaju, zitija svetih) kasnije prepravljana i doradjivana u skladu sa potrebama. Na kraju krajeva, ukoliko je to tacno, nuzno je zapitati se kako su generacije i generacije hriscana i svetitelja bile svesne svega ovoga o cemu govorimo a da nisu shvatali tu, navodno, tako ociglednu istinu: da Crkva u kojoj se pojavi i najmanja greska gubi svoj identitet i od svedoka Eshatona postaje najobicnija manipulatorska organizacija.

 

Pored toga, ukoliko makar i na kratko prihvatimo taj stav, nece proci dugo vremena dok ne postanemo svesni da je takav stav ne samo teoloski neodrziv, vec i protivreci nekim osnovnim saznanjima iz dvehiljadugodisnje crkvene istorije. Tako, ukoliko je tacno to da zitija ne smeju sadrzati nikakvu neistinu, nuzno je prihvatiti to da je i ostalim delima od bitnog znacaja, poput dela svetih otaca, takodje svojstveno nacelo nepogresivosti. Medjutim, to (nazalost) nije tako. Oci Crkve nisu bili nepogresivi. To vazi ne samo kad se radi o pitanjima vezanim za istoriju i prirodne nauke, vec i kada se radi o dogmatima vere. Dodatno, ukoliko je tako, ocekivali bismo da oci ne mogu protivreciti jedni drugima, sto je takodje netacno. Tipican primer koji se cesto navodi jeste ucenje svetog Maksima i blazenog Avgustina po pitanju Hristovog ovaplocenja. Prema Maksimu, Hristos bi se ovaplotio bez obzira na pad prvih ljudi, dok je Avgustin nedvosmislen u tome kada kaze da je neophodnost ovaplocenja Logosa Božijeg izazvana padom a ne necim drugim. Jednostavno, consensus patrum je, kao sto je Majendorf rekao, cesto vestacki stvoren.

 

Nadalje, tvrdilo se i da su zitija deo svetog predanja, te da njihovo odbacivanje nuzno znaci i odbacivanje predavanja. Pre svega, ja nigde nisam rekao da odbacujem zitija. A drugo, cak i da jesam, odbacivanje zitija ne znaci nuzno odbacivanje svetog predanja iz razloga sto sveto predanje ne cine knjige, pa izmedju ostalog i zitija svetih.

 

Najpre, da bi to bilo tacno, onda bi moralo da vazi i nacelo nepogresivosti svetih otaca i njihovih dela, a to je, kako se vidi, potpuno netacno iz mnogo razloga. U suprotnom, dolazimo do zakljucka da je i sveto predanje pogresivo sto je teoloski nonsens.

 

Drugo, Aquilius je lepo istakao da Istina nije sadrzana ni u jednoj knjizi, pa makar to bila i Biblija. Istina je Bogocovek Hristos i ona se moze spoznati ne citanjem knjiga, vec zivim opitom. Tako, sveto predanje ne znaci prenosenje dogmata u smislu saborskih formulacija. Ono je predaja mogucnosti da Boga spoznamo kao Oca u zajednici sa Hristom. Drugim recima, predanje je nista drugo do prisustvo Duha Svetoga u Crkvi, kojim ona zivi i opstaje vec dve hiljade godina. Predanje nema nikakve veze sa knjigama koje ga samo u manjoj ili vecoj meri izrazavaju. Predanje je zivot u Hristu, tj. Istini.