Канонизација Петра II Петровића Његоша

[МилошБГ]

Evo pljuvacine iz tkz Cpc

 

 

“Da bi se neko proglasio za sveca, treba da bude asketa. Da se potvrdi svetost još za života. Nakon fizičke smrti podvižnikov asketski život, treba da potvrđuju čudesa. Njegošev životni put nije ispunjen askezom, niti su poslije njegove smrti nastupila čudesa, vezana za ovu istorijsku ličnost. SPC se, međutim, ne drži ovih svetih pravila o podvižničkoj askezi i čudesima, koja prate i slijede okončani životni put podvižnika, koji se kanonizuju u sveca. Umjesto toga, ona je fosforom posipala grob Justina Popovića, a zemljom sa ovog groba liječila zubobolju, dok je dovodila vjernike i bogoslove da ljube vilicu Nikolaja Velimirovića, potvrđujući na taj način praznovjerje i sujevjerje namjesto svetosti, što je širila i kroz cijelu Crnu Goru.

Njegoš je crnogorski državnik, a svjetski poznat i priznat književnik i filozof. Kao crnogorskog državnika, SPC nije dostojna da Njegoša kanonizuje. Ona ga je ranije klevetala, omalovažavala, osporavala i nepravedno prisvajala, posrbljujući i njega i crnogorski narod. Njegoš nikada nije fizički boravio u Srbiji, a ni u jednom od svojih 1700 službenih pisama, nije spomenuo Svetog Savu. Njegoš nije Srbin već Crnogorac. Njegoš je bio crnogorski vladar i vladika autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve do svoje smrti 1851. g. Srpska crkva u to vrijmene nije bila autokefalna.

Otuda, pokušaj kanonizacije Njegoša je isključivo politički čin još jednog neuspjelog postupka imperijalonog pokoravanja Crne Gore i njenog pretvaranja u srpsku koloniju, kao drugu srpsku državu. Očekujemo da će ovim pristupom SPC nastaviti kanonizaciju Ljermontova, Puškina, Gogolja, Andrića, Crnjanskog, Petra Kočića, Meše Selimovića i drugih.

 

[draganzzz]

Петар II Петровић Његош

 

Ноћ скупља вијека

 

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече

испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,

сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,

те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.

Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,

под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;

на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,

мушице се огњевите ка комете мале роје.

Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим

и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.

Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; 

красота ми ова божа развијала умне силе.

Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,

ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;

претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави

душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,

О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,

те са небом душа људска има своје сношеније!

Слух и душа у надежди пливајући танко пазе

на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!

Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –

све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; 

затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,

стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.

Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; 

силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.

Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – 

завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!

Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,

од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;

зрак је виле младолике тако красан ка Атине,

огледало и мазање презиру јој черте фине.

Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,

кад су сунце над Инопом уставити могле виле.

Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели, 

уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.

При зракама красне луне, при свјећици запаљеној

пламена се споји душа ка душици раскаљеној

и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.

Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!

Цјелителни балсам свети најмирисни аромати

што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.

Совршенство творенија, таинствене силе боже,

ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!

Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –

од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!

Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,

дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;

црна коса на валове низ рајске с игра груди...

О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!

Б’јела прса гордија су под црнијем валовима

но планина гордељива под вјечнијем сњеговима

на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,

кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.

Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,

к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; 

зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...

Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.

Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!

Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;

свезала се два погледа магическом слатком силом,

као сунце с својим ликом када лети над пучином.

Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,

тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

 

Predivno napisano!

[Огњен]

[Лазар Нешић]

Шта мислите о овој иницијативи?

 

Ја лично навијам за ово.

 

Његош је један од петорице теолога које је српски народ дао хришћанству и Цркви.

Ето, то је само моје лично мишљење: да га треба канонизовати и да у Срба (до сада) има само пет теолога у читавој историји српског народа, а Његош је један од те петорице.

[verum est in beer]

Ја лично навијам за ово.

 

Његош је један од петорице теолога које је српски народ дао хришћанству и Цркви.

Ето, то је само моје лично мишљење: да га треба канонизовати и да у Срба (до сада) има само пет теолога у читавој историји српског народа, а Његош је један од те петорице.

Извини, али баш би волео да знам како је он један од 5 српских теолога, а о који су осталих 4. Шта је он то оставио од теологије, шта је донео у теологији?

[Јаков.]

Да се смиримо мало по овоме питању. И у Вијенцу, и у Лучи, садржана је сва Његошева теологија. Можда не толико обимно, колико суштински. Дефинитивно је теологија. 

 

О Његошу су се шириле разне лажи, неки чудни гласови, а он нити ико од његових, то није могао да оспори, јер је већ давно био блаженопочивши. Комунисти су за све криви и то је тачка. Зло које је настало 70-тих када је подигнут маузолеј није престајало да се шири, и огледа се између осталог и у антисрпским осећањима код такозваних црногораца, као и у малтеретирању људи из Цетињске школе и двора. 

 

Ова канонизација, може бити само добра и по националном и по духовном смеру. Без канонизације, тешко да ће се испоштовати жеља Његошева, и да он опет буде у капелици коју је вандалски комунистички естаблишмент срушио.

[Лазар Нешић]

Извини, али баш би волео да знам како је он један од 5 српских теолога, а о који су осталих 4. Шта је он то оставио од теологије, шта је донео у теологији?

 

То је велика тема, немогуће је о томе нешто кратко написати.

 

Не само "Луча Микрокозма", већ и многе његове песме су у врху хришћанске теологије. У неким је превазишао и Григорија Богослова и Симеона Богослова заједно. Донео је у теологији оно што теологија једино и јесте, донео је нову реч са друге стране. Само то теологија и може да буде. Упућеност у историју догмата, археологија теологије, историја, подаци, понављање, итд. то није теологија, то су специјалности и њима се може бавити свако. Теолог је нешто друго. Теологија је нешто друго. А Његош је теолог пар екселанс. Ето, то онако укратко и суштински.

 

Преостала 4 српска теолога су:

Ђорђе Марковић Кодер

Лаза Костић

Момчило Настасијевић

Јустин Поповић

 

То је све што ми Срби, у целокупној својој историји, имамо од теолога и теологије у правом смислу.

Свакако, много је специјалиста у оном потоњем, другоразредном смислу, али то није Теологија.

[Давидова]

То је велика тема, немогуће је о томе нешто кратко написати.

 

Не само "Луча Микрокозма", већ и многе његове песме су у врху хришћанске теологије. У неким је превазишао и Григорија Богослова и Симеона Богослова заједно. Донео је у теологији оно што теологија једино и јесте, донео је нову реч са друге стране. Само то теологија и може да буде. Упућеност у историју догмата, археологија теологије, историја, подаци, понављање, итд. то није теологија, то су специјалности и њима се може бавити свако. Теолог је нешто друго. Теологија је нешто друго. А Његош је теолог пар екселанс. Ето, то онако укратко и суштински.

 

Преостала 4 српска теолога су:

Ђорђе Марковић Кодер

Лаза Костић

Момчило Настасијевић

Јустин Поповић

 

То је све што ми Срби, у целокупној својој историји, имамо од теолога и теологије у правом смислу.

Свакако, много је специјалиста у оном потоњем, другоразредном смислу, али то није Теологија.

 

И ја сматрам Његоша великим песником и мислиоцем.

Ово што си написао ми је новина. Да ли би могао да поделиш са нама те песме у којима је Његош "превазишао светог Григорија Богослова и светог Симеона Богослова заједно"? .mislise.

 

Што се тиче Његошеве теологије, има и другачијих мишљења осим овог твог.

 

Рецимо, владика Николај у "Религији Његошевоој" пише овако:

 

 

"Његош би се најпре могао назвати теистом...

Но Његош није теист какви су теисти - спекулативни мислиоци, нити пак теист, какав je прост побожан човек. Он je теист - песник, тј. он се уздиже с једне стране до најапстрактније мисли о Богу, до које спекулирајући философи долазе, и, с друге стране, он тежи за формом, за одређеним изразом, за сликом - тако да се изразимо - те своје најапстрактније мисли о Богу, као што томе стално и инстиктивно тежи велика маса човечанства, народ...

Теизма има безбројно варијаната, готово онолико колико и ступњева развића оних, који себе теистима називају. И јеховизам на свима својим ступњевима је теизам, и висока мудрост Лесингова је теизам; теизам је и коранска теологија, теизам је и Хамилтонова метафизика.

Његош се својим теизмом приближује с једне стране пак апстрактним појмовима метафизичара."

 

Занимљиво, владика Николај у целој својој студији ниједном није за Његоша рекао да је свет. Означавао га је као песника, хероја, мислиоца, филозофа... Никад као светога.

 

Овако владика Николај завршава своју студију о Његошу:

 

"И тако религија Његошева није стари порушени замак, који се само од времена на време кити, нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота." 

[marko_13]

Ма, какаво превазилажење поменутих Светитеља и Теолога!

 

Његош није Христа помињао ни из далека. И чувену химну на крају Луче - "О, преблаги, тихи, учитељу" (што је ретко место у којем се позива или уопште бави Христом) је дописао накнадно због бојазни од руског синодског прокуратора јер је постојала опасност од оптужбе за ПАНТЕИЗАМ.

[draganzzz]

 

God is angry with serbian people,

[vesko3]

Благо оном ко довијек живи имао се рашта и родити.

[Лазар Нешић]

@@Давидова

 

Све у своје време, биће прилика да покажем да Његош јесте велики теолог, али на правом месту за то. Ово је само обичан форум.

А што се тиче Његошеве светости, и то ћемо видети временом. То што га Николај није сматрао светим не значи апсолутно ништа, као ни то што га можда ја лично сматрам за светог. Ни Николај ни Прокло нису мерила светости, ни Његошеве, нити било чије. Дух ће рећи своје, у своје време.

[Лазар Нешић]

Његош није Христа помињао ни из далека.

 

Ово је толико нетачно, да се може макар један цео докторат написати о томе.

[Јаков.]

Шта мислите да ли су до сада, Његошеви остаци били изношени, то јест прегледавано да ли су целовити?

Е хе хе... не зове се залуд Томина недеља, тако како се зове. 

 

Да ли би ви који не волите Његоша, и не желите да уђе у фамилију српских светитеља, били разуверени, уколико би вам били показани његови нераспаднути остаци?

 

Да ли има светитеља да га је Бог прославио, а да му тело, или део тела није сачуван нетрулежан? Наравно ово се односи на оне светитеље којима се зна где су им остаци, не и на милионе оних који су познати само у небеским књигама а на земљи им се не зна ни имена, ни вечног боравишта земног.

[marko_13]

Ово је толико нетачно, да се може макар један цео докторат написати о томе.

 

To mozda moze da prodje kod nekog ko je Njegosa citao kao lektiru, ali s obzirom na to koliko sam se njime bavio sasvim cvrsto stojim iza toga.

 

Pominjao ga je samo uzgredno, kad je morao (kao u Luci), ali Hristos sasvim nije u fokusu njegovog dela, niti je njegova poezija hristocentricna. O teologiji da ne govorim.

 

Osim ako se ne bavimo nekim slabim i labavim ucitavanjima i "pronalazenjima" Hrista gde ga ni iz daleka nema. Najblize sto je Njegos bio Bogu je panteizam.