Плотски, душеван и духован човек

[ego]

ЕНЕРГИЈА СВЕТОГА ДУХА

Према учењу апостола Павла, духован човек се јасно разликује од душевног. Духован је онај човек који унутар себе поседује енергију (дејство) Светога Духа. Када то узмемо у обзир, следи да је душеван човек онај који има душу и тело, али још није задобио Светога Духа који оживотворује душу: Телесни човек не прима што је од Духа Божјега, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2; 14-15).

У овој истој Посланици апостол Павле подвлачи оштру разлику између духовног и телесног човека. Телесни човек је онај који унутар срца не поседује Светога Духа, али задржава све друге психосоматске функције људског бића. Према томе, очигледно је да се појам телесни човек не односи на тело, него да означава душевног човека који није задобио Светога Духа и који дејствује из свог, такозваног „психобиолошког“ јаства. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, пошто сте још телесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку (1. Кор. 3; 1-3)?

Ако поменуте одломке повежемо са местима која се односе на усиновљење хришћана по благодати, уверићемо се да је, према апостолу Павлу, духован онај човек који је постао син Божји по благодати: Тако, дакле, браћо, нисмо дужни телу да по телу живимо. Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божји они су синови Божји. Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо; Ава, Оче! Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божја (Римљ. 8; 12-16).

Духован је човек који је сведок Светога Духа унутар свога срца и који је услед тога сасвим свестан обитавања Пресветог Тројединог Бога. На тај начин он разуме да је он син Божји по благодати и зато у срцу ускликује „Ава, Оче“. Према сведочењу светитеља, овај искрени вапај у срцу је, у својој суштини, умна молитва или молитва срца.

Испитујући на шта се мислило речима да „човек постаје храм најсветијег Духа“, свети Василије Велики богонадахнуто учи да човека, који је храм Светога Духа, не помућују искушења и непрестане бриге, будући да он трага за Богом и за својим заједништвом са Њим. Јасно је, дакле, да је духован човек који у себи има Светога Духа а што потврђује његово непрестано сећање на Бога.

Према светом Григорију Палами, као што се човек који је обдарен разумом назива разумним, тако се и човек који је обогаћен Светим Духом назива духовним. Према томе, духован је „нови човек“, препорођен и обновљен благодаћу Светога Духа.

Исто становиште деле сви Свети Оци. Свети Симеон Нови Богослов, на пример, каже да човек који је целомудрен, трпељив и кротак, који се моли и гледа на Бога, „корача у духу“ и он је духован човек по преимућству.

И опет, према светом Симеону Новом Богослову, када делови човекове душе - његов ум и његов разум, нису одевени у лик Христов, онда се такав човек сматра телесним, будући да још није задобио осећање (чувствовање) духовне славе. Телесни човек сличан је слепом човеку који није у стању да види светлост какву доносе сунчеви зраци. У ствари, он се сматра и слепим и беживотним. Напротив, духован човек који је причасник енергија Светога Духа, жив је у Богу.


БЛАГОДАТ БОЖЈА

Као што смо већ нагласили, заједница са светим Духом чини да телесни човек постане духован. Из тог разлога, према православном учењу, духован човек је превасходно светитељ. Наравно, то је речено са оне тачке гледишта према којој је светитељ онај што је, у различитим степенима, причастан нествореној благодати Божјој а посебно обожујућој енергији Божјој.

Светитељи су истовремено и носиоци и испољавање православне духовности. Они живе у Богу и доследно говоре о Њему. У том смислу православна духовност није апстрахована, него је укључена у саму личност светитеља. Према томе, светитељи нису једноставно „добри људи“ или морализатори у строгом значењу те речи, нити су то пак само особе добре, благе нарави. Пре бисмо могли рећи да је светитељ личност која се покорава (Светом Духу) и дела под руковођењем Светога Духа Који обитава у њему.

У постојање светитеља уверава нас, као прво, њихово православно учење. Светитељи су примали и примају откривење Божје, они га опитно доживљавају и формулишу речима. Они су непогрешиви критеријум Васељенских сабора. Друго уверење је постојање светих, непропадљивих моштију светитеља. Свете мошти су знак да је благодат Божја, дејствујући кроз ум (грч. „нус“) преобразила и тело. Према томе, и само тело постаје причасно енергијама Светога Духа.

Превасходни задатак Цркве је да човека руководи ка обожењу, ка заједници и јединству са Богом. Будући да је тако, у извесном смислу можемо да кажемо да је задатак Цркве да „ствара свете мошти“.

Према томе, православна духовност је опит живота у Христу, стање новог човека, препорођеног и обновљеног благодаћу Божјом, То није неко апстрактно, емоционално и психолошко стање човека: то је човеково сједињење са Богом.

Унутар овог оквира можемо да откријемо неке карактеристичне црте православне духовности. Она је, као прво, христоцентрична, будући да је Христос једно и једино исцелење за људе, благодарећи ипостасном јединству божанске и човечије природе у Његовој личности. Као друго, православна духовност је тројичноцентрична, будући да је Христос свагда сједињен са Оцем и Светим Духом. Све свете Тајне врше се у име Тројединог Бога. И пошто је Он Глава Цркве, о Христу се не може размишљати као о некоме изван ње. Према томе, православна духовност је такође и еклисиоцентрична, црквоцентрична, јер само унутар Цркве можемо да ступимо у заједницу са Христом.


Митрополит Јеротеј Влахос


http://pravoslavlje.spc.rs/broj/951/tek ... sti/print/

[ego]

ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - "ЧИСТИМА ЈЕ СВЕ ЧИСТО"

Духован човек је "огањ који сажиже"

- Старче, како се у данашњем друштву може живети исправно, хришћански, а да се не саблажњавамо о људе који живе далеко од Бога?

- Зашто би се требало саблажњавати о људе који нису у Божијој близини? Кад би неко тако живео у породици и имао још петоро-шесторо браће и када би двоје-троје од њих одвукао сатана, па би живели грешним животом, да ли би га њихов грешни живот саблажњавао?

- Не, него би патио због њих, јер су му браћа.

- Е, видиш, зло се налази у нама. Немамо љубави и зато остале људе не доживљавамо као браћу него се саблажњавамо о њих. Сви смо једна велика породица и браћа међусобно, јер су сви људи деца Божија. Ако стварно мислимо да смо сви међусобно браћа, онда ћемо патити због оних који живе у греху и нећемо се саблажњавати њиховим животом, него ћемо се молити за њих. Уколико се саблажњавамо значи да зло није изван нас него у нама. Кад год се саблазнимо треба да кажемо себи: "Колико људи сам ја саблазнио? За име Божије, зар да не истрпим свога брата? Како ће мене Бог трпети поред свега што чиним?" Помислите на Бога, на Пресвету Богородицу и анђеле који виде све људе на земљи - као да се налазе на неком балкону и гледају на трг на коме је окупљено много људи - једни краду, други се свађају, трећи телесно сагрешују... Како их трпе! Како они трпе свеукупно зло и грех који постоји на свету, а ми не можемо да отрпимо свога брата! То је страшно.

- Старче, шта значе речи апостола Павла да је "наш Бог огањ неугасиви" (Јевр. 12, 29)?

- Кад убациш у камин хартију, смеће шта ће бити са њима? Зар неће изгорети? Тако је и код духовног човека. Све што у њега убаци кушач, бива спаљено. "Огањ неугасиви!" Кад се у човеку распали божански огањ све што је рђаво бива спаљено. Ружне помисли више се не задржавају у њему. Односно, ђаво не престаје да убацује ружне помисли, али их духован човек, будући да је огањ, сажиже. Потом се ђаво умори и престаје. Зато ап. Павле и каже: "Чистима је све чисто". У таквим људима, дакле, нема ништа нечисто. Чисте људе и у блато да бациш они ће остати чисти, као што сунчеви зраци, где год да падну, остају светли и чисти.

Духован човек се поводи за светитељима, али га телесни човек не раздражује. Гледа га, осећа бол због њега, али на њега не утиче то зло. Човек осредње духовности, мења се на боље под утицајем духовног човека; али под утицајем телесног човека мења се, пак, на горе. Телесни човек не схвата човека достиглог до светости, док га други телесни човек раздражује. И док демонизовани човек одмах бежи чим види човека достиглог до светости, дотле се телесни човек приближава светитељу да би га искушао и саблазнио. Човек који је доспео у стање становника Содома саблажњава се чак и о анђеле (Види Пост. 19,15). Смирени човек, чак и ако је духовно неискусан, разликује анђела Божијег од ђавола јер има духовну чистоту и тиме је сродан анђелу. Самољубив и телесни човек, осим што лако пада у демонску замку, својом телесношћу и сам шири зло и својим духовним микробима заражава душе склоне болестима.

- Старче, како неко може доспети у стање да све види чисто?

- Треба прво очистити срце да би у њему почивала благодат Божија. Зар се не каже у псалму: "Срце ми чисто саздај Боже" (Пс. 50,12)? Кад се срце очисти, било мушко или женско, онда се Христос настани у њему. Такав човек не саблажњава друге нити бива саблажњен од других, него шири око себе благодат и побожност. Човек који чува и одржава своју духовну чистоту задржава и божанску благодат у себи. Тако све види чисто, а оно што је нечисто уме да искористи на добро. Исцељује га у својој духовној радионици. Од нечисте хартије прави марамице или свеске, од употребљеног метала прави свећњаке итд. Насупрот томе, човек који је подлегао лукавости и размишља лукаво, чак и оно што је добро претвара у зло, као што фабрика оружја од злата прави метке, и топовске гранате јер су њене машине и калупи тако устројени.

Кад неко почне да прави уступке греху он прво потамни изнутра, а очи душе се замућују и он све нејасно види. Потом бива заражен грехом и грех га смућује. Чак и оно што је чисто може видети као грешно. Постоје, на пример, људи који не могу да верују да има младића или девојака који живе истински чистим животом. "Немогуће је", кажу, "да тога има данас." Они су, јадници, толико огрезли у грех да грех виде свуда око себе.

Људи који спавају са "покварењацима" не могу да замисле да постоје други који спавају са анђелима. Мада, не треба очекивати од свиња да воле и поштују љиљане. И Сам Христосто каже: "Не мећите бисере пред свиње" (Мт. 7, 6). Зато је добро да онај ко живи духовно и чисто буде изузетно опрезан и не меша се много са посветовњаченима, нити да им пружи духовни повод да буде изложен оштећењу и да не би он оштетио друге. Телесни људи имају другачији типик и други (тј. ђаво) им одређује правила и не разликују свето миро од колоњске воде.

- Старче, може ли неко, ко жели да живи у Христу, бити спречен од спољашњих искушења"?

Не. Од Христа може да нас одвоји само наш недухован живот. "Покварењак" има следећи задатак: да ствара саблазни и шири зло, да напада људе, некад жестоко и отворено, а некад лукаво.

Христос нас увек воли, а налази се поред нас кад живимо сагласно Његовој вољи. Зато кад видите саблазни немојте се бојати и паничити. Ако човек те ствари не буде решавао на духован начин, неће се радовати ни један једини дан јер ће ђаво у њему наћи свој циљ, тј. рањиву тачку, и непрестано ће стварати саблазни, како би га мучио, данас овим, сутра оним, прекосутра нечим трећим.


Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем


http://www.svetosavlje.org/biblioteka/D ... ije247.htm

[Милан Ракић]

А читам почетак наслова теме као "Пилотски"... Професионална деформација...

[Дејан]

Znači duhovan živio po duhu a duševan po hormonmima

[ego]

Ма имају и финесе, није баш така лаганица.

[ego]

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

ДУХОВНОСТ

Ми се не слажемо у погледу разумевања неких израза које употребљавамо. Под истом речју ти подразумеваш једно, а ја друго.

На пример, под речју «духовни, духовност» ти подразумеваш оно што и сви други данас, и таквим схватањем удаљаваш се од смисла који тој речи приписују Свето Писмо и дела Светих Отаца. Данас, чим је књига о религиозном предмету, одмах носи назив «духовна». Данас, ко обуче расу (свештеничку одећу), тај је неспорно «духован»; ко се понаша уздржано и побожно ‐ тај је у највећој могућој мери ʺдухованʺ.

Свето Писмо нас не учи тако, Свети Оци нас не уче тако. Они кажу како човек може да живи у три стања: природном, неприродном (потприродном) и натприродном. Та стања се другачије називају: душевно, телесно и духовно. Још другачије: пристрасно, страсно, бестрасно.

Неприродан, телесан и страстан је онај ко у потпуности служи пролазном свету, макар се и не предавао грубим пороцима. Природан, душеван и пристрасан је онај ко живи ради вечности, твори добродетељи и бори се против страсти, али још није добио слободу и не види јасно ни себе, ни ближње, него само нагађа и напипава као слеп. Натприродан, духован и бестрасан је онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, делује и говори под Његовим утицајем, уздиже се изнад страсти, изнад своје природе. Такви су заиста ‐ светлост свету и со земљи. Они виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као и они. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2,15) – каже Свето Писмо.

Данас се духовни људи срећу веома ретко. У своме животу ја сам имао срећу да наиђем на једног таквог ‐ који све до данас странствује земљом старца од око 70 година, сељака, полуписменог; живео је на многим местима по Русији и на Светој Гори; говорио ми је да је и он срео само једнога.

Како у овом случају тако и у другим, држи се терминологије [= одредница] Светих Отаца, која ће одговарати твоме практичном животу и која често није у складу са терминологијом новијих теоретичара. Опрости што ћу те теоретичаре назвати ‐ мртвацима! Нека ти мртваци сахрањују своје мртве, то јест оне који хоће да слушају Реч Божију како би се наслађивали красноречивошћу, узбуркавањем крви, игром ума, а не да би «творили Реч». Последњима је потребно да кажу: ʺБило нам је задовољство да вас слушамо и проведемо време са вамаʺ, а првима је потребно да свет о њима прича: ʺАх! Како умно и дивно говоре!ʺ.

Нека те не заведу ни природни ум, ни красноречивост! Све је то прашина. Тој красноречивости и томе уму речено је: Земља си! Уосталом, ја знам да ти, пошто си окусио живот, не можеш да се задовољиш мртвим! Лепо је рекао свети Симеон Нови Богослов: ʺОне који се претварају да су пуни врлина, и у кожи овчијој споља представљају једно, а друго су по унутрашњем човеку, испуњени сваком неправдом, испуњени завишћу, гордељивошћу и злосмрадијем страсти ‐ њих веома многи као бестрасне и свете поштују, пошто имају неочишћено духовно око и не могу да их познају по плодовима њиховим; оне пак који живе у побожности, добродетељи, простоти срца и заиста су свети, као сасвим обичне људе не примећују, презиру и сматрају ни за шта. Такви причљивог и сујетног узимају као мудрог и чак духовног, док онога ко објављује Духом Светим, ти људи, болесни од ђавоље гордости, одбацују као надобудног и гордог, а његове речи их више ужасавају него што им пријајуʺ.

Исто тако, «духовним» у правом смислу те речи могу да буду назване само оне књиге које су написане под утицајем Духа Светога.

Не поводи се за општим током, него иди уском стазом за Светим Оцима.

 

 

http://www.bastabalkana.com/2012/09/sta-je-duhovnost-i-ko-je-duhovan-covek-a-sta-su-zablude-nazovi-duhovnosti-novog-doba/

[ego]

БОРБА ПЛОТИ ПРОТИВ ДУХА

8. Постоји борба у удовима нашим, као што читамо код апостола: Јер тело жели против Духа, а Дух против тела, а ово се противи једно другоме да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). По промислитељској одлуци Божијој, она као да се укоренила у саму нашу природу. И зар можемо да је не сматрамо природним својством човековог састава после пада првоствореног, с обзиром да је општа за све без изузетка? Потребно је, међутим, веровати, да се она, уколико је већ свима природна, у нама налази по вољи Божијој и за наше добро, а не на зло. Она је у нама остављена ради буђења ревности за више савршенство.

9. Реч плот на овом место треба схватити у смислу плотске воље или злих жеља, а не у смислу човека као бића. Исто тако и под речју дух не треба разумети неко лично биће, него добре и свете жеље душе. Такав смисао одређује и сам апостол, говорећи: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити. Јер, тело жели проти Духа, и остало (Гал.5,16-17). Будући да се и једне и друге жеље налазе у једном те истом човеку, у нама се води непрестана борба. Док похота плоти, углавном тежећи ка греховном, налази задовољство у ономе што се односи на задовољавање потреба садашњега живота, дух, напротив, у потпуности жели да се прилепи за духовна дела, занемарујући чак и најнеопходније телесне потребе и не посвећујући ни најмању пажњу трулежној плоти. Плот се наслађује изобиљем и сваковрсним задовољствима, а духу није пријатна брига чак ни о предметима природних потреба. Плот жели да се насити сном и препуни храном, а њему су храна бдења и постови у тој мери да не би хтео да допусти сна и хране чак ни онолико колико је потребно за живот. Она жели да изобилује сваковрсним богатствима, а он није задовољан чак ни због тога што има малу количину хлеба за свакодневну употребу. Она жели да се разнежује и да буде окружена гомилом ласкаваца, а њему је утеха строг живот и ширина неприступне пустиње, при чему му присуство смртника није угодно. Она се заноси почастима и похвалама људским, а њему су угодна гоњења и увреде.

10. Руководећи се самољубљем и земаљском мудрошћу, наша воља замишља да може постићи неку средину (иначе, достојну сваке осуде) између ова два стремљења, намеравајући да се уздржава од плотских страсти тако да нимало не трпи невоље које су неизбежне при испуњавању захтева духа: она би хтела да без кажњавања тела постигне телесну чистоту, да без труда бдења стекне срдачну чистоту, да и поред телесног спокојства обилује духовним врлинама, да без жестоких клевета задобије благодат трпљења, да пројави смирење Христово без губитка световне почасти, да следи простоту благочашћа са сујетом овога света, да служи Христу са људском славом и одобравањем, да одважно казује правду, не срећући чак ни најмање жалости. Уопште, она би хтела да постигне будућа блага, не губећи садашња. Таква воља не води ка истинском савршенству, већ, успостављајући стање непожељне топлине, [људе] чини достојне прекора који Господ наводи у Откривењу: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ!О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк.3,15-16). Када, пак, наиђе благодат, буди се енергија духа и у [човеку] васпостављају виша стремљења која га одвраћају од свега земаљскога. Излажући се њиховом утицају, воља већ не може да остане равнодушна и млака, те задобија ревност за боље и њему приноси на жртву све ниже. Па ипак, наклоност ка ранијем покоју равнодушности остаје у њој, и она је врло склона да се опет врати њему. Да се то не би десило, у плоти остају покрети који су непријатељски према вишим стремљењима, према којима воља која је окусила виша блага не може да буде наклоњена: чим их осети, у њој се одмах буди сва ревност и она храбро чува своја виша блага. Међутим, дешава се да воља падне у богопротивну млакост, услед чега се подиже борба плоти и подстиче млакост на делање. Из овога је видљиво да бисмо се ми заувек задржали у стању поменуте богопротивне млакости кад нас из ње не би изводила борба која се подиже у нама. Јер, при њој, када, робујући самоугађању, зажелимо да себи учинимо неко олакшање, одмах устаје плот и, рањавајући нас жаокама греховних покрета и страсти, не допушта да останемо у утешној и жељеној чистоти, те нас одводи ка охлађујућем и нежељеном задовољству, тј. као да нас одвлачи на пут који је посут трњем. Међутим, то раздражује уснулу ревност по Богу: она устаје и прогони непријатеље који су се приближили. Свакодневно дејствујући у нама, ова нас борба доводи до благотворне решености да, одбацивши широки и безбрижан живот, са великим знојем и скрушеношћу духа стекнемо чистоту срца, да са строгим постом, глађу, жеђу и неспавањем чувамо чистоту тела, да кроз читање, размишљање и непрестану молитву усходимо у добру настројеност духа.

11. Осим тога, нешто тајанствено је изображено у Божијој одлуци која се тиче народа непријатељски настројених према Израиљу, као што читамо у Књизи о судијама: А ово су народи које остави Господ, да њима куша Израиља... да би се научили на борбу (Суд.3,1-2). Такву борбу је Господ устројио не стога што није хтео покоја Израиљу или што се није бринуо о његовом добру, већ зато што је видео да је она веома корисна за њега. Излажући се готово непрестаном нападу тих народа, он није могао а да не осећа сталну потребу за Божијом помоћи. Због тога је био дужан да пребива у свагдашњем обраћању Њему са надом, и у молитви. Немајући могућности да остави дело борбе, он није имао времена да се преда безбрижности, или да се раслаби од лењости и беспосличења. Јер, често мир и срећа обарају онога кога није могла да победи несрећа.

12. Због чега ми код ушкопљеника по телу налазимо успавану душу: управо због заблуде да им, по ослобођењу од ове плотске потребе, није ни потребан труд телесног уздржања и скрушености срца. Они који су раслабљени таквом безбрижношћу, не брину се о стицању истинског савршенства, или о очишћењу срца од душевних страсти. Такво стање, премда се уздиже над плотским, ипак остаје само душевно. По речима самога Господа, оно је достојно одбацивања због тога што се, од хладнога прешавши ка млакоме, зауставило на непожељној топлини.

13. Према томе, у самом почетку одрицања, када престајемо да будемо плотски, тј. када почињемо да се одвајамо од световних обичаја и да се уздржавамо од очигледне плотске нечистоте, треба да пожуримо да се свом снагом одмах постарамо да усвојимо духовно стање, да се не би десило да узмаштамо да смо, самим тим што смо се одрекли од света по спољашњем човеку, или што смо прекратили оскврњење плотском прељубом, већ постигли савршенство, те да постанемо лењи и безбрижни у истребљивању узрока страсти. Иначе, десиће се да ћемо се зауставити на средини између плоти и духа и да не нећемо постићи степен духовног савршенства, мислећи да је за њега довољно на спољашњи начин се одвојити од светског живота и задовољстава и бити једноставно далек од разврата и телесних веза. Јер, ако останемо у овом стању млакости (равнодушности), које се сматра најгорим, бићемо избљувани из уста Господњих, као што каже: Тако. пошто си млак... избљуваћу те из уста својих (Отк.3,16). Праведно је Господ објавио да ће они које је примио у недра љубави, и који су се показали као хладни, бити избљувани са неким гађењем. Јер. лакше се обраћа ка спасењу и лакше узлази на врх духовног савршенства плотски човек, тј. световњак или незнабожац, него онај, ко је примио јарам Христов, али није ступио на пут савршенства, већ је допустио да се први огањ духовне ревности охлади. Наиме, први ће, будући смираван чулним страстима и постајући свестан своје нечистоте због плотског оскврњења, доспети у скрушеност и прибећи Источнику сваке чистоте и савршенства, те се узгнушати хладног стања неверја и безбрижности у коме се налазио. Горећи духом, он ће лакше узићи ка савршенству. Томе насупрот, онај ко се хладно прихвата дела Господњег и без смирења и дужног усрђа ступа на пут овог звања, будући једном поражен овом бедном заразом, већ не може сам себе да умудри на боље, нити прима уразумљење од других. Јер, он, по речи Господњој, говори у срцу своме: Богат сам, и обогатио сам се и ништа ми не треба, премда њему више пристаје оно што даље следи: А не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг (Отк:-3,17). На тај начин, он постаје гори од световног човека јер губи свест о томе да је бедан, слеп и наг, да му је у много чему потребно исправљање, да има велику потребу за поукама и уразумљивањем од стране других. Услед тога он не прихвата ни једну спасоносну реч, не схватајући да ће у будућем веку неизбежно бити подвргнут најстрожијем суду и казни.


Преподобни Јован Касијан


http://www.svetosavlje.org/biblioteka/D ... bro205.htm