ZALOGAJI ŽIVOTA - priča

[JESSY]

SOFIJA

Draga moja Ana, milo moje dete,

Zašto si tako surova prema svojoj majci? Zašto se ne javljaš na moje telefonske pozive? Zašto ne odgovaraš na moje poruke? Zašto me teraš da noću bdijem u nepodnošljivoj strepnji praznine? Nemoj, dušo  moja da me i ti kažnjavaš najgorom kaznom, ćutanjem, jer dovoljan me je kaznio sam život.

Mila moja, oprosti svojoj majci. Bolje nisam umela. Trudila sam se iz petnih žila da stvorim život koji je po meni imao smisla, bar od onog što mi je preostajalo posle svih mojih gubitaka. A uviđam da mi je jako teško ponovo pronaći taj smisao. A pre će biti da moram potražiti drugi, drugačiji, novi smisao. Život je nepogrešivo znao šta i koga treba da mi oduzme. Kao da me je kaznio za vezivanje svakog bića koje sam volela toliko, da sam od njih napravila žive ikone koje su mi bile ispred svake moje potrebe i želje za sopstvenim ispoljavanjem. Sebe u toku života nisam nikad ni stizala prihvatiti u potpunosti. Svoje talente, želje, svoj fatalizam, svoju nemirnu prirodu, svoj neobuzdani duh. Sve sam to spakovala u jednu fiočicu i zaključala. Posvetila sam se vama, jer ste mi bili najvažniji, važniji i od sebe same.  Znam da sam bila sebična, isuviše. Tek sada uviđam.  Ali ne, mila, onako kako to ti, iz vizure sopstvenog iskustva, misliš. Bila sam sebična u nastojanju da napravim idealnu sliku naših života, naše porodice, svog deteta, želeći da sve nas zaštitim nepotrebnog balasta emocija koje razbijaju i posledica nagona naših priroda. Ljubomorno sam je čuvala pred svetom. A učinila sam sve da mi život vrati suprotno. Ah, da sam znala!? Samo da sam znala da će se sve ovo pretvoriti u neizbežan brodolom. Uh! Kada bi znala koliko sam strepela da i ti ne doživiš moje mladalačke patnje. Ali svaki moj strah se obistinio. Prirodu ne možemo sputavati, ni kontrolisati. Čoveka pogotovu. Svaka brana ukoliko smo zatvorili normalan protok emocija, pre ili kasnije će da pukne i poplavi sve oko sebe. Sa prirodom se ne treba igrati, treba je poštovati i živeti u koliko je moguće realnom skladu.  Ja sam je prva ignorisala misleći da racio ipak ima prednost u životu, da nas jedino on može spasiti od, sada već dobro znam, neminovnih izliva svakojakih đavola i đavolica u nama. Bože oprosti mi. Ah, samo da sam znala. Ali... Ne vredi plakati za prosutim mlekom, uvek bi govorio moj pokojni otac.

Ana, moraš da znaš da imaš moju podršku. Za sve što ti život bude doneo, ne plaši se, uzmi, jer Bog šalje ljudima sve ono što im pripada, ljubav i mržnju i radost i tugu, i dobra i zla, i Anđele i Đavole, naše učitelje. Potrebno je samo da otvoriš širom oči i dušu i prepoznaš. Razumevanja tek toliko koliko mogu da ti dam, jer ni sama nisam sve mogla da razumem i prepoznam. Možda nisam mogla, a možda nisam ni htela. To je bio samo moj život. Moj, Ana! Moraš razumeti da svako ima pravo na svoj život, kakav god bio i kako god ga živeo. Ne smeš me osuđivati. Život mi je već dovoljno sudio.

Stalno smo odlagali trenutak da ti kažemo istinu. Suviše je bila lepa ta slika života koju smo zajedno napravili. Nismo hteli da razbijamo taj okvir. Bogdan je bio razumniji, i stalno je insistirao na tome. Ali ja nisam mogla. Nisam mogla da podnesem još jedan bol. Tvoj bol, Ana. Ali, draga moja, ponekad čovek dobije od Boga i previše, ali to mora da plati. Cena našeg života je postala suviše visoka, a mi smo odlagali tu otplatu. Bogdan je pred smrt morao da ispuni svoju obavezu prema Bogu, prema tebi, prema životu. Svoju poslednju obavezu i odgovornost. Morao je da otkrije istinu, da bi mogao otići s mirom. To je bio poslednji njegov gest ljubavi života. Bože, ljubav kao da stražari pred vratima pakla, kao da dočekuje smrt, da olakša dušu, da je očisti od krivice. Ceo život jurimo ljubav, a ona se pokaže na samom kraju. Ljubav i smrt kao da idu ruku pod ruku, uvek neminovno zajedno. Ispod te ljubavi duboko je bio zakopan moj greh. Ja sam ponela taj teret, morala sam nad njegovim krevetom da mu ispunim bar tu skrivenu želju i kažem ti ko je tvoj pravi otac, poslednju želju da bi on mogao ode bez tereta laži. Toliko sam mu dugovala, toliko je od mene nemo tražio, a zaslužio je mnogo više.

Na koncu, ja sam to morala da uradim, jer sam ti majka. I malo, samo malo razumevanja od tebe tražim. Ništa više.  Kao majka ipak ne mogu da tolerišem tvoje surove gestove prema meni. Postala si tako bezosećajna za svoju majku, da te ne prepoznajem. I sebična, Ana, suviše sebična i okrenuta sebi. Možda sam ja kriva što sam ti pružila i previše i razmazila te. Majke na svojim leđima ne nose samo svoj krst, nose i krst svoje dece. Pa čak i kad ona dovoljno odrastu da svoj sopstveni mogu vući samostalno, majke ga još uvek podupiru.  Očevi su drugačiji, večite lutalice, sejači semena i bludnici, uvek u jurnjavi za vetrovima koji će to seme razvejati što dalje. A biti roditelj, to je nešto najuzvišenije i najteže. Kako god da učiniš, nije dobro. Bogdan, tvoj tata, pravi roditelj, mi je bio veliki saveznik u životu, možda i do samog njegovog kraja. Moraš shvatiti da nisam ja kriva za njegovu smrt. Delimično jesam, jer sam iz navike preuzela sve krivice na sebe. Možda je to majčinski instikt čuvanja porodice od raspada. Roditelj je onaj koji je tu, koji brine, čuva te, voli te. A Bogdan je bio uvek tu, pravi roditelj, iako ti nije bio pravi otac. Prihvatio te je kao svoje narođenije dete. Obožavao te je. Pružio nam je sve što se poželeti može: udoban i lep dom, kuću, baštu, putovanja, mogućnost za obrazovanje, za napredak, puno razumevanja i ljubavi, onoliko koliko je mogao. Sve što sam sanjala, on je ispunjavao, kao kakav čarobnjak. Bili smo zaista srećni. Ipak, mučilo ga je saznanje što nije mogao biti otac. Iz nekog razloga nismo mogli začeti dete. Verujem da bi njegova sreća bila kompletnija.

I moraš znati da si ti dete ljubavi. Mnogo sam volela tvog pravog oca, da sam ga gušila svojom ljubavi. A on je bio slobodna priroda, nemiran duh, umetnička duša, ptica na grani koja ne trpi kavez, okvire.  Za njega je ljubav bila neuhvatljivi trenutak koga je kao leptire iluzija svuda naokolo jurio. Želeo se posvetiti pisanju i to mu je bilo najvažnije u životu. Ja sam izgleda bila samo jedna od inspiracija jednog pisca, filozofa, umišljenog Odiseja, kako je sebe voleo da naziva. Kao da će se svet prevrnuti naglavačke ako ne postane pisac. Naše zadnje veče, iz moje ogromne strasti i želje da ga sebično sačuvam za sebe, nastala si ti, mila moja. Kasno sam shvatila da sam trudna. On je već odleteo je u Pariz, a posle ko zna gde ga je odvela njegova nemirna priroda, u potragu za novom inspiracijom. Kontakt je već bio prekinut. Nisam mogla da ga pronađem, a onda me je uhvatio ogroman strah. Nisam mogla da te odbacim, nisam imala srca. Kajala bih se celog života. To je uostalom bio njegov poklon ljubavi, jedinu koju sam mogla sačuvati za sebe. U celom tom patnjom natopljenom periodu, tražila sam izlaz iz muke, pre svega da bih tebe zaštitila. Tada sam srela Bogdana koji mi je pružio nešto što nisam u tvom ocu nikada tražila, pružio mi je razumevanje i podršku. To mi je bila velika uteha. S vremenom sam ga zavolela, iako nikada onom strasnom ljubavlju, koju sam samo jednom čoveku u svom životu poklonila, bez ostatka.  Čvrsto rešena da razumom sagradim svoj život, zaboravila sam na temelje koji su ostali negde u mladosti, da plutaju u skrivenom mulju. Moj život je bi sagrađen na krhkim temeljima bez čvrste podloge, i zato se urušio. 

autor S.Tanasković

 

Ako postoji pravi greh, krivica, ja ga Ana preuzimam. Preuzimam sav tvoj bol. Preuzeću i tvoj bes i tvoju patnju. To je poslednje što još mogu učiniti za tebe. Ostalo ćeš morati sama. Nemoj dozvoliti, drago moje dete, da te bes i osuda otruju. Dobila si suviše ljubavi u životu da bi mogla da oprostiš. Moraš da oprostiš pre svega sebi, jer krivica nije tvoja. Svima. I meni, i tvom tati koji ti je bio roditelj, i tvom pravom ocu, koji i ne zna da postojiš. Život je tako namestio. Možda na kraju možemo i ispraviti neke stvari, poravnati račune sa životom.  Ne želim bez tebe da ga tražim, a zbog tebe ću sve učiniti. Ti moraš konačno upoznati svog oca. Molim te, dođi. Dođi dok još imam snage da pratim u korak ovaj surovi život. Čovek ipak pronađe svoj put, koliko god se činilo da je u začaranom krugu, to je njegov krug,  njegova sudbina.

Moja pokojna baba je umela da kaže: Život, to je kao kad gutaš grm sve s granama. I kao mala uvek sam se pitala kako je uopšte moguće gutati grm, celo deblo i još s granama? A tek  korenje?  I tek sada, u ovim godinama osećam da mi se zaglavila čitava ogoljena krošnja u grlu. Krošnja jednog sedamdesetogodišnjeg grma, koji je narastao, čini mi se, kao da ima više od sto godina, i kome je opalo skoro svo lišće. Osećam svaki trn, grančicu, svaku slomljenu granu, jer ne mogu više ni reč izustiti, kao da su se i one zaglavile. Mogu ih samo napisati, to je jedino što mi je preostalo, iako osećam strah i od papira. To mi je jedina preostala mogućnost u ovom času, pošto ignorišeš svaku moju želju da se konačno nas dve suočimo. I sad se pitam, a šta li me tek očekuje dok stignem do gutanja korenja, i da li ću do korenja uopšte stići. Bojim se umreti a da nisam progutala poslednji zalogaj koji mi je život ponudio za svoje iskupljenje.

 

 

Tvoja mama.

[JESSY]

 

ANA

Dragi Mihailo,

Ponekad mi se čini da ti i ne slutiš koliko je teško priznati sebi svu besmisao nastojanja racionalnog  osmišljavanja života, uprkos tome što si tako dobar trumač ljudskih duša. Uvek si mi govorio da sudbina ne postoji I da je svako od nas pojedinačno odgovoran za sopstveni život. Govorio si mi da moramo savladati našu iracionalnu prirodu. Ali kako? Jedino  možemo uključiti razum, i dozvoliti da racio nadvlada emocije, da bi se realnost života shvatila i osvestila. A da li je to uopšte moguće? Mi se trudimo, pravimo svoj život onako kako umemo, osmišljavamo ga,  uobličavamo. Kao da od vlažne zemlje pravimo skulpturu kojoj ćemo udahnuti život. Kad pravi vajar pravi žensko telo verovatno ne razmišlja mnogo o proporciji, kontrapostu, statici pokreta i stava, već zarobljen u nekom svom svetu pušta da mu se iz ruku mekana glina sama od sebe spaja na već grubo od letvica i žice postavljenom kosturu. On verovatno uživa u dodiru raskvašene zemlje i semeniće je usput svojim emocijama, sakrivenim od razuma mislima i željom sjedinjenja u nešto beskonačno i veliko, svesti nedostupno. Ah, da li je Pigmalion sam sebe kaznio napravivši svoj kip božice koja se samo poigrala sa njim ili se i ona iz straha sopstvenog ispoljavanja sakrila iza njegovog kipa? Toliko je voleo svoju iluziju da ju je oživeo. Ili je to ipak  njegova sudbina? Evo, neću da verujem da sudbina postoji, ali svaka sumnja čak i u neverovanje proizilazi iz sumanutih preokreta u mom životu. Sumnja, kao jedino što mi je preostalo, počinje da se pretvara u veru u sudbinu. Ako je i to iluzija, kako onda sebi objasniti tvoj uspeo pigmalionski pokušaj oživljavanja tvoje skrivene nimfe. Mihailo, ja se uz tebe, po prvi put u životu osećam živa. Po prvi put osećam da volim, i po prvi put istinski patim. Ti si me oživeo. Ti si postao moj Pigmalion. Mihailo,  dozvoliću ti da budeš moj vajar.  

U meni se čudno roje i ljubav prema tebi i tiha patnja i bes. Ljuta sam Mihailo, ljuta na sve, i na samu sebe. Ljuta sam na majčino pismo koje mi je juče stiglo. Posle toliko bola koje mi je nanela usuđuje se da mi još drži predavanje o životu. Dosta mi je toga. Sve što me je naučila o životu bila je jedna velika laž umotana u sjajni celofan uštogljenog i fino umotanog  života namenjenog nezaintersovanim tupim pogledima sveta. Šta oni, koji su nam i zavideli, znaju o nama?  Srećna porodica?! Kako je to licimerno zvuči. Nikada do sada nisam ni razmišljala da tolika laž može postojati u mom životu. A učili su me da govorim istinu, da budem poštena i požrtvovana i dobroljubiva.
    
Čini mi se da je svaki srećan trenutak u mom životu nikao iz laži. Kada bolje razmislim, jeste. Sreća je lažna, a istina bolna. Zato je i ljubav bolna, zato što iz nje uvek želimo samo sreću izvući, a ljubav je neka bolna težnja da se među silnim lažima spozna istina o sebi.  Kao da na dnu ljubavi, kad u nju dovoljno duboko zaronimo, postoji neki gorak koren, koren koji ima moć isceljenja od lažnih iluzija. Duboko posađen ko zna kada i gde i od koga, koji se tako teško čupa. Moji roditelji su ga samo zalivali svojim uzaludnim pokušajem da očuvaju svoju sliku već davno izgubljenog i promašenog života. Pitam se samo da li su znali ili bar predosećali da je već unapred promašen? Trudim se, dragi moj, da prodrem duboko i nađem taj čudotvorni lek. Ali ne mogu sama. Treba mi tvoja podrška, tvoja ljubav. Pomozi mi da taj koren isčupamo zajedno. Nemoj me sad ostavljati, Mihailo.   Molim te.

Svi su me u životu ostavili. I moj tata koji je umro, svi muškarci uključujući i mog bivšeg muža su  pobegli, i onaj za koga sad moja majka kaže da je moj pravi, biološki otac. Još se ne usuđujem da ga tim imenom nazovem. A kako, Mihailo, da izgovorim tu reč? Otac! Kako kad je izgleda i ne poznajem u svojoj suštini? Šta je to i ko je otac ili OTAC? Čovek, njegovo seme, moja genetika, Bog ili nešto neuhvatljivo za čim jurimo celog života? I ko je, uostalom, taj čovek iz čijeg sam semena ja rođena? Jedno sam naučena, naučna da kažem “tata”,  drugo sam osetila, a treće treba tek da pronađem. A ne usuđujem se da krenem u tu potragu. Imam strah da otkrijem nešto što u sebi nosim, neko čudno predosećanje ništavnosti života.

Juče sam ceo dan besciljno lutala gradom. Posle onog majčinog pisma bila sam smrvljena potpuno. Nisam imala snage ni da mislim o njenoj poruci. Nisam osećala ni bes ni tugu, ni saosećanje. Ništa. Bila sam prazna.  Ne sećam se tačno gde su mi misli odlutale ili isparile poput sitnih kapljica vode, koje su prskale na sve strane oko Delijske česme, u jučerašnjem vrelom i sparnom letnjem danu, samo se sećam da sam plutala nekom prazninom. Upekla sunčeva zvezda. Neka nepodnošljiva težina se spustila sa nebesa. Da’l je smog ili samo sparina, nisam znala. Ali osećala sam je na potiljku i ramenima, čak i u krvotoku.  Jedva sam se kretala, kao kakva prebijena napuštena kučka koja luta u potrazi za kućnim pragom, ne bi li se bar neko sažalio i dozvolio joj da može da legne na otirač ispred njihovih vrata. Tako sam se osećala. Čak i previše patetično za moj životni stav. Pognute glave, prebrojavala sam sitne granitne kocke po nekoj već davno utvrđenoj liniji putanje po kojoj sam polako i pažljivo gazila. Kao da nam je ta putanja već uslovila kretanje bez smisla.  Gazila sam sopstvenu senku koju sam kao kaput odbacila od sopstvenog golog tela. Bez nekog određenog razloga, namere ili čak besmislenog cilja, bez osećaja sopstvenog mrtvila ili živosti, obrevši se u nekom vakumu, razbijala sam ga rečima: jedan, dva, tri, četiri...dvadeset šest,...sedam.... Ritam beskonačnosti praznine.

Predveče sam sela na klupu ispred Delijske česme, u Knez Mihailovoj ulici. Žubor vode koja je tekla iz česme vratio mi je svežinu, vratio me u stvarnost, među ljude, neke nepoznate, u neki život pun zvukova, mirisa, svetlosti i senki, koje je sunce u smiraju dana pravilo i darivalo sve nas. Ponovo sam osetila svoje srce.  Neka deca su jurcala okolo, prskajući se. Ta vesela i bezbrižna vriska podsetila me je na moje divno detinjstvo. Zaplakala sam. Pomislila sam da li i njihovi roditelji imaju neke strašne tajne koje čuvaju od ovih bezbrižnih mališana. Ili će im život već namestiti teret nepodnošljivih laži od kojih su napravljeni njihovi životi. Da li je ta radost detinjstva stvarna, ili tek jedna od iluzija u životu koja nam se pre ili kasnije razbije kao najtanja i najfinija porculanska figurina. Prizvala sam u sećanje  ponovo taj bezbrižni i laki osećaj lepršavosti neke ljubavi koja mi je grejala srce. Poželela sam da ponovo zavolim svoju mamu i svog tatu, da bih se osetila zaštićenom, sigurnom. Ah, koliko je to u ovim momentima teško.

Pogledi su mi postajali življi. Shvatila sam da moram sebe naučiti životu, naučiti kako da živim svoj život, kako da ga zavolim. Kao da moj dosadašnji život nije bio moj, kao da je vazduh udisala i vodu pila neka druga Ana, meni nepoznata, daleka i nesaznatljiva. Odakle krenuti? Gledala sam ljude koji su se naizmenično menjali, privučeni svežinom vode,  pili je i gasili svoju žeđ. A u meni se javila žeđ za pravim životom. Otvorila sam oči, posmatrala sam te nepoznate ljude, pokušavajući da prodrem u njihova srca, kao da mi je bilo lakše nego da u svoje zavirim. Jedan mladić se nagnuo u ustima hvatao mlaz vode iz česme, tako slobodno i bez ustezanja i potrebe da će se ispolivati, kao da mu ništa nije bilo od tolike važnosti osim trenutka osećaja letnjeg osveženja. Jedna žena je skupljala šake i prinosila vodu usnama, trudeći se da ne uprska njenu brižljivo odabranu odeću, dok je pored nje žuti čupavi pas halapljivo pio vodu iz malog bazenčića, u svakom slučaju isprskavši njene cipele. A onda se pojavio jedan debeljko kovrdžave glave kao kakav pajac što iskoči iz magične kutije. Očigledno mu je u njoj bilo vruće, pa se sa takvim uživanjem isprskao vodom, da sam imala utisak da bi mu bilo lakše da se ponovo smanji i uskoči u bazenčić. Ona najmanja deca su nevešto pokušavala da zadrže vodu u svojim malim šačicama, koja je curela na sve strane. Jedan stariji gospodin u letnjem šeširu napunio je svoju plastičnu flašu i nastavio svoju šetnju. Zabavljale me je  scene koje su se ređale ispred mojih očiju, na kratko odagnavši moje sumorne misli. I onda sam ponovo spazila tog starog gospodina koji je ponovi punio vodom svoju plastičnu čašu. Pomislila sam, šta li on radi sa tom vodom, kad je ponovo došao do česme. Pogledom sam ga ispratila i jako začudila. On je zalivao cveće u žardinjerama na ulici, i iznova se vraćao do česme po vodu, obavljajući  neki svoj, samo njemu znan posao uličnog polivača cveća. Bože moj, šta li je on u životu radio, kada ga je očigledno iskreno zaokupljalo ovako nešto. Šta li je on izgubio u životu, koju od iluzija, da li je o on bio napušten i usamljen? Možda je ispunjavao svoju nepodnošljivu prazninu. Kao da ga je nešto nepozato gonilo da se brine o cveću, tako posvećeno i tako nežno. Možda je imao potrebu da o nekom brine, da nekom bude od koristi. Možda je ipak voleo cveće jer ga je podsećalo na žene njegove mladosti. Mašta mi se razigrala. Pogledi su nam se u jednom trenutku sreli, a ja sam osetila nelagodnost koju je u meni izazvao njegov iskreni smešak, ipak meni upućen. Poželela sam da i ja osetim to zadovoljstvo cveta koga je nečija ruka napojila. Pomislila sam da bi mogao da me nauči kao prazninu možemo pretvoriti u punoću saosćanja prema nekom biću, i između silnih bića ovoga sveta, prema cveću. Mogu tek zamisliti duše cveća koje je vezano ga grumen zemlje i nema nikakve moći za kretanjem, mogućnost da pobegne pred naletom oluje koja ga može isčupati sve sa korenom, mogućnost da sebi pruži i obezbedi tečnost koja ga održava u životu. Cveća bez svoje volje da bilo šta učini u sudnjem času. Osetila sam se kao usamljeni cvet koji ne može da mrdne iz svog grumena. Toliko toga mi nedostaje, toliko lepota kojima ću popuniti ove prazne trenutke svog života.

Na putu do kuće mučilo me je pitanje ko sam ja zapravo. Shvatila sam da sebe uopšte ne poznajem, ne poznajem one skrivene muške gene koji su me nagonili da besomučno jurim za muškarcima, ne bi li u njima pronašla izgubljeni delić sopstvenosti. I iznova sam bila ljuta na njih što su me napuštali, ne shvatajući da sam ceo život u sebi gajila tajno osećanje odbačenosti, kao onaj gorki koren duboko u mulju zakopan i sakriven ispod površine mog na izgled bezbrižnog života. Ja sam čeznula da budem odbačena da bih pronašla taj nedostajući delić sopstvenog oca u sebi. Da li mi uopšte možemo sebe do kraja upoznati? Da li nas roditelji mogu prepoznati, osetiti bar delić onih uzavrelih emocija sa kojima se naša duša bori u nevidljivom prostoru zaborava svojih korena. Da li možemo upoznati svoje roditelje, bar pretpostaviti kakve se bure, strasti i muke dešavaju u njihovim dušama? Da li im možemo oprostiti njihove grehe i poneti umesto njih bar delić tereta života koji nas je spojio?

Dragi moj, ne zameri što ti pišem. Morala sam. Ti si jedino biće kome sam otvorila svoje srce. Pomozi mi da stanem na noge i ponovo potrčim životu u zagrljaj. Ko zna kako će život odlučiti o našoj budućnosti. Moja prošlost tek treba da ispliva na svetlost dana, da mi osvetli sve sumnje koje su u njoj pohranjene bez moga znanja i dopuštenja.  Ponovo sam zaogrnula svoju senku kao nedovršenu haljinu. Biće potrebna svetlost prave ljubavi da bi dobila svoj oblik, boju i smisao sopstvene duše zarobljene unutar mog već ogoljenog tela, koje tek čeka nov izraz.

Tvoja Ana

[JESSY]

MIHAILO

Dragi Pavle,

Počinju da mi nedostaju naši dugi razgovori, i sve ono što u tebi, dragi prijatelju, vidim kao mudrost životnog iskustva, koga sam ja tek načeo, i ne dovoljno proživeo. Imam potrebu da pričam sa tobom, jer mi se odjednom pojavila ta neobična navika zadnjih meseci našeg poznanstva. Iako duboko poštujem tvoju potrebu za osamljivanjem, dao sam sebi za pravo da ti bar ovim pismom prenesem bar deo mojih sumnji koje su me totalno obuzele. Zatvorio sam se u svoj stan i ne izlazim nikuda. Prestao sam sa i profesionalnom praksom. Morao sam, Pavle, jer ne mogu da razrešim konflikt kome sam zdušno svim snagama sam doprineo. Osećam da mi nedostaje smopouzdanje, jačina i bistrina uma. Okrenuo sam naglavačke sve svoje principe, ne samo profesionalne, već i osnovne, moralne, one koje sam veoma pošteno izgradio u svom životu. Srušila mi se osnova  svih mojih uverenja da sam već izrastao u ličnost i da sam na dobrom putu. Srušila se kao kula od karata.  Predosećam da ne mogu sebi konačno priznati laskavost sopstvenih dostignuća, istinu lažnog savršenstva, i samoproklomovanost ideje dobrog tumača ljudskih duša. Ja kao psiholog, ne mogu više to sebi dozvoljavati. Kako ću sa takvim konfliktima u sebi lečiti duše drugih ljudi?  Kako kad ni sam sebi ne mogu pomoći u razbijanju gvozdenog okvira u koga sam smestio čitav svoj život, sve svoje principe, potrebe da budem savršeniji nego što jesam.

A svoje nesavršenstvo, tačnije slabost, sam otkrio tek u zagrljaju jedne mlade žene koju lečim. Pavle, da li znaš prijatelju moj, koliko mi je teško da ovu rečenicu napišem. Jako teško, da ne možeš ni zamisliti koliko poverenje si mi poklonio. Ti, koji si mi pričao o svojoj neobuzdanoj hrabrosti i halapljivosti za životom, ne možeš uistinu ni pojmiti kakav je osećaj ukopanosti mog bića. Kao magarac na putu koji iz sebi neznanih razloga neće da se pomeri ni korak, ne sluteći da će ga ubrzo iza prve krivine zgaziti šleper sve zajedno sa drugim magarcima koji se voze u njemu. Postao sam toliko ironičan prema sebi, da se svesno unižavam, kako bih razbio zablude sopstvenog razuma i osvestio se. Više ne znam kako da rešim svoj problem, a bio sam toliko siguran u svoju sposobnost da neverovano lako mogu drugima pomoći da se sa sličnim stvarima izbore. Mene jako muči osećaj krivice što sam prešao granicu dozvoljenog, kao da sam postao prestupnik najgore vrste. I ranije sam svojim pacijentima pružao puno razumevanja i ljubavi, da mi je bilo sasvim normalno da ih u važnom trenutku zagrlim i pružim utočište za njihovu jadnu i izmučenu dušu. Ali ovaj slučaj je u meni pokrenuo bujucu nekih uzavrelih emocija i davno zaboravljenih strasti, da su sve moje kočnice kontrola nad situacijom popucale. Moj razum kao da je bio blokiran, i još uvek je. Danju mislim na nju, uveče sklapam oči sa sećanjem njenog lika, sanjam je, budim se sa istom slikom, istim treptajima koji me gone na nepojmljuvu želju da se vidim sa njom, i ponovo uronim u njen zagrljaj. Prijatelju, moram ti priznati da sam izgubio svaki osećaj prisustva u stvarnosti. Uronio sam u iluziju, kao da živim u nekom snu iz koga ne mogu da se izvučem. Kao da sam  zavedem slastima života kojima sam se ranije odupirao, jer sam sebe ubedio da je u razumu spasenje od posrnuća. Ne mogu da verujem da sam se zaljubio, a ispred vrata sam svojih pedeset godina. To je nedopustivo za jednog psihoanalitičara koji je prošao sve moguće provere sopstvenih sposonosti.

Najstrašnije od svega što nisam ni pomišljao kakve ću posledice izazvati u njenom životu. Ona je pred velikim izazovom spoznaje sopstvenih potencijala i svojih skrivenih potisnutih emocija prema ocu koga nikada nije upoznala. I ja sam se našao u toj ulozi. O, kakav veličanstven poraz! Gde mi se izgubila odgovornost prema njenom isuviše osetljivom i tananom biću? I odgovornost prema sebi, svojoj ličnosti.  Ubi ne krivica, ne toliko zbog ispoljavanja svojih emotivnih slabosti, koliko zbog prekršaja svakog profesionalnog principa kojima pokušavamo povratiti poverenje u život onih koji su srhani bolom izgibili svaki kontakt sa sobom i svojim životom. Nalazim se u rascepu svojih sebičnih potreba za ljubavlju, i želje nesebičnog davanja svoje podrške. Počinje da me muči sumnja da su moja saosećanja prema pacijentima bila lažna, moji napori da pomognem čoveku da ojača, bili samo jačanje gordosti, samomilovanje sopstvenog ega, potreba za nezavršenim dokazivanjem svom ocu i majci da sam i sam vredan malo više pažnje i nežne ljubavi koju nikada nisam osetio. Izgleda da niko slučajno ne bira svoj profesionalni put, niti slučajno sreće ljude u svom životu. Ni ti, prijatelju moj, nisi slučajno ušetao u moj.

Da sam kojim drugačijim sticajem oklonosti upoznao Anu, veruj mi, ne bih razmišljao uopšte. Prepustio bih se njenim čarima, bez strepnje bih uživao u njenim pogledima, slobodno slušao njen zvonki glas koji je proizvodio neverovatne bogate priče, i ne bih imao nikakv ukus gorčine u ustima prilikom svake i najmanje pomisli na nju. Njena dobrota me je očarala, njena skoro naivna ženska priroda, nespremna da se suoči sa teškim porazima i gubicima. Svojom ljubavlju bih je sigurno vratio među živi svet radosti koji se nazire u svakom njenom pokretu. Ali sad ne znam kako da reagujem. Sve mi se izokrenulo i teško je vratiti se na normalnu poziciju. Tek sada uočavam da svoju bivšu ženu nisam voleo, i da je moj odnos prema njoj bio više analitičan, suviše sličan profesionalnom pristupu, nego slobodnom ispoljavanju naših različitosti. Igrao sam samo jednu ulogu u svom životu. I osećam da moram da je odbacim i harmonizujem sve ove rascepkane delove sopstva, da bih se ponovo vratio među ljude.

Pavle, ti znaš koliko sam težak na rečima,  koliko su moje reči jasne i precizne, i da mi uloga retoričara uopšte ne leži. Ja sam verni slušalac ljudskih priča koje je iznedrila njihova sudbina, ljudska nemoć, često glupost, i večna uslovljenost sveta ukorenjena u mračnim dubinama njenog nesvesnog. Zbog toga mi jako nedostaju tvoje priče. Kao da sam u tebi pronašao sopstveni alter-ego, sve ono što mi nedostaje da bih bio kompletan. Iako svestan da čovek nikada neće dostići tu kompeltnost, vredi se potruditi u svesnom približavanju ideji savršenstva, sadržanoj mukotrpnom radu na sebi, dobroti koju treba negovati i lepoti koju treba proizvoditi. Prijatelju moj, da li grešim? Pomozi mi da ponovo uhvatim korak sa sobom i životom koji mi se izmigoljio iz ruku.

S poštovanjem,
Tvoj zahvalni mladi prijatelj,
Mihailo.

[JESSY]

PAVLE

Draga Sofija,

Celu noć bdim nad belinom hartije pokušavajući da savladam nemoć reči koje i ne prepoznajem, ili ne mogu da pronađem one prave da bih ti napisao ovo pismo. Veruj mi da mi je ovo teže nego li napisati čitav roman, a toliko je toga je iza mog dosadašnjeg života ostalo. Veće su muke traženja jednostavnih i čistih reči nego li opisivanje metafizičkih pojava ovoga sveta. Paradoks sa kojim se suočavam poslednjih godina. Borim se da nađem bar delih hrabrosti sa kojom sam se tako neobuzdano i bez straha u životu upuštao u nepoznato, da moja neverovatna ponovo pronađena  želja da ti poklonim bar nekoliko iskrenih reči, ne može da se izrazi ove noći. Čini mi se, ne pišem ja pismo, nego ono mene. Kao što je i ceo moj život bio ispisan u tek nekoliko knjiga, gomile dnevnika, i iškrabanih svezaka, u kojima sam želeo sebe potvrditi, sebe pronaći, opravdati, sebe ispisati. Pre će biti da sam ja sopstveni život već unapred ispisao, kao da je on proizašao iz literature, a ne obratno, literatura iz života. Podlegao sam toj strasti pisanja, izopštavajući sam život. Pa gde sam to ja boravio, obitavao, živeo? Među rečima ili međ ljudima? Iznova se pitam da li sam sopstveni život propustio, negde zagubio. Možda među stranicama ispisanih reči? Unizio sam ga, iako sam svesno težio uzvišenju. Sagradio sam kulu od fikcija mesto pravog života, fikciju sebe samog. I sada se pitam ko sam ja zapravo? Tragični ili komični junak mojih priča, ili neko drugi? Pravi JA? A da li sam ja - JA uopšte?

Oduvek sam voleo opasnost ivice koja seče dušu tankim, ali ubojitim sečivom, suprotnosti koje iznova dele čoveka na odvojene polovine, koje jedna drugu jure u besomučnom traganju za istinom, za nekim smislom. To mi je davalo čudnu motivaciju, izvore za izazove avantura traganja za izmaštanim ljudskim sudbinama. Ako Boga moliš da dobiješ moć nad ljudskim životima, moraš se pripaziti jer u tom paketu ima i prokletstva. A ja sam hteo da budem kao sam Bog koji stvara život u nekom fiktivnom svetu, koga sam umesto već datog sopstvenog, pretvorio u neki novi  život. Ne znam gde sam više živeo, da li u stvarnom životu ili u mojim romanima. Iluzije. Eh, kolko sam o njima pisao, misleći da sam nadrastao i samu sudbinu koju su one verno krojile. Prvi put pokrećem pitanje postojanja sudbine. Da li je to naš izbor ili smo mi unapred određeni strastima, nagonskim porivima iz nesvesti, snoviđenjima, na koncu i genima, sopstvenim korenima? To pitanje je konačno stiglo na red. Izbegavao sam ga jer sam bio čvrst u uverenju da smo mi tvorci našeg sveta, našeg života. I jesmo, istina je, ali možda tek onih desetak posto svesnosti koja je nemoćna nad dubokom provalijom nesvenog sveta u nama. Ja sam jedino još literaturu mogao stvarati, ali i za nju mi je bila potrebna pomoć Boga, njegova milost. Literatura je za mene izgleda  bila opasna, posedovala me je, opsedala i vladala mojim životom, potpuno mi oduzevši svaku moć kreacije sopstvenog života. Ona je kreirala moj život. Kontrolisala ga je, iako sam ja mislio da je ta moć u mojim rukama.  Oprosti, molim te, što ti ovo pišem posle skoro četrdeset godina. Osim junaka mog fiktivnog života, niko više nije ostao. A i oni su u međuvremenu postali samostalni, više im nisam trebao, otišli su dalje da žive svoj život, sa drugima. A ja sam ostao... sam. Nemam kome da se obratim više, jer svi su otišli svojim putem, svojim životima, pa čak i junaci mojih knjiga. Pitao sam se: a da li sam im dovoljno ljubavi, dobrote dao, da li sam uopšte za to bio sposoban?

Čovek poželi da povrati nevinost prvih ljubavi i u dubokoj želji povratka prvobitne čistote vraća se u svet detinjstva i mladosti. Vraća se tamo odakle je krenuo. U trenutak  svesti koja još nema svoje obrise, koja je puka reprodukcija već viđenog.  Odisej, sin bola,  koji je krenuo iz malog učmalog mesta na svoje putovanje, mučen sopstvenim osećanjem provincijalnosti koji neće i ne može biti prihvaćen, odlučio je da napravi svoj mit, da uđe u literaturu večnog i sebi podigne spomenik u obećanoj zemlji Itaki svog zavičaja, na čijem će vrhu jednog dana sedeti i smejati se sitnim ljudima u svojim malim životima. U svojoj nevernosti životu, tražio je vernost literature, oduvek sumnjao u sve Penelope u kojima je tražio samo jednu. Onu koja će mu biti verna i odana, i večno ga čekati da se vrati sa putovanja i lutanja svetom. Jadni Odisej, a mislio je da ima isuviše mudrosti, lukavstva i oštroumnosti da može život nadmudriti. Oh, gordosti što mi oduze život. Nisam znao odakle je izvirao prezir, sakriven unutar mene, prema svojim korenima, želja da nadvisim sve nemoći bede ljudskog postojanja i pretvorim ga u podvig. Bio je to za mene prevelik zalogaj što ga postavih sebi još davnih dana, i zato ga i danas danji osećam zaglavljenog u sopstvenom jednjaku, uspevši nekako da bar oslobodim grlo za reči od kojih i za koje sam živeo.

E, tu sam, draga moja, žestoko prevario sebe. Ja kao pisac, trebalo bi da sam bio najbolji poznavalac duše reči, nisam ni slutio značenje te reči: PODVIG.  Osakatio sam je i oskrnavio, pretvarajući je u podivljalu opsesiju za moćima. Mislio sam da sam uhvatio slobodu, konačno, a ona se migoljila i pokazivala mi samo dronjke već pocepanih sopstvenih ubeđenja da sam pisao istine, da sam ih pronalazio kroz moje junake u besmislu njihovog protraćenog života. Istina je čekala strpljivo pred vratima moje smrti u literaturi. Shvatio sam da mi je nedostajala ona tvoja nevina žrtva koja se ogledala u tvojoj veri u Boga, veri koja je meni nedostajala, a koju si ti imala, nevinost koju sam pregazio i duboko u sebi sahranio. Pisac ima neodoljivu želju da njegovo delo ostane u večnosti, kao trag njegovog postojanja, ali zaboravlja da će se taj trag zatrti ako ne ostavi i malo dobrote za sobom. Ona je veza suštine podviga u životu. Oni koji su mislili da će u metafizičkom svetu sopstvene potrage za istinom, naći Boga, sve više će se udaljavati od njega. Isus je svesno izabrao svoje Apostole među običnim ribarima jer je osetio nevinost i neiskvarenost neznanja koja će podvig davanja dobrote učiniti mogućim.

Draga Sofija, vratio sam se da pronađem tu dobrotu i pružim poslednju šasnu životu da me povede, da mi pokaže gde sam se sapleo. Umesto sina, stekao sam jednog prijatelja, mladog čoveka koji srlja u sopstvenu propast, misleći da je dovoljno naučio o životu i prodro u suštinu čoveka. U njemu sam video sebe, ali samo u drugačije upakovanu ideju. Živi u zabludi da psihologija može da pomogne čoveku, kao što sam ja mislio za literarturu, koliko god duboko išla u čovekove nutrine, i pokaže mu put spasenja. Spasenja od čoveka nema. Nema je ni od filozofije koja se trudila da nađe skraćeni, ali ipak zaobilazni put. A izmiče mu ljubav koja mu pruža ruku, žena koja vapi da zavoli po prvi put i oseti radost koju svojim pružanjem jedino može dostići. Da li će joj dozvoliti? Ili će načiniti onu, sada već meni poznatu istu grešku, izgleda eonima ponavljanu, i pobeći u strahovima od sopstvenog ispoljavanja duše kojoj samo malo svetlosti treba da je nahrani. Toliko bih voleo da mu mogu pomoći, ali pomoći, do spostvenog poimanja života u Bogu, nema. Onog koga si mi davno opisivala dok si me grlila. Nadobudni samoproklomovani filozof te je provocirao, a ti si mu govorila: „Kako ne bih mogla upoznati Boga. Evo ga, ovde prisutan, gricka tvoje uvce i uživa u lepoti ovog nezaboravnog trenutka“, nastavljajući da me grliš svojim skoro detinjim rukama. Tog Boga sam povredio i unizio svojim odbacivanjem ljubavi koju si mi nudila. Za mene je to bilo naslućivanje gubitka slobode. Slika života dvoje običnih ljudi koji su se borili sa trivijalnostima običnog porodičnog i društveno prihvatljivog života, koji bi ih sputavao u ostvarenju velikih ideja. Istina je da bi se i borili, kao što sam se ja sa tim istim i ostalim trivijalnostima borio čitav svoj život, ali bez vere u postojanje one dobrote koja bi mi donela mir, mir za kojim neverovatno čeznem, kao da predosećam trenutak kad ću u njega ili uploviti ili nastaviti da plutam u večnom nemiru. Smrt koja nagoveštava konačni susret ljubavi, obeju tema koje nikada nisam uspeo da autentično utisnem u svoju literaturu, zbog čega sam je napustio, i potrežio neki drugi put. Večna tema umiranja, koja opseda skoro svakog pisca, a koja na kraju sačeka, ipak, samo čoveka da bi mu se približila u međusobnom suočavanju. Više iluzija prema životu nemam.

Osećam veliku potrebu da ti se zahvalim na sećanju, a umesto toga, uvek ispliva patetika od koje bežimo, da opravdam sebe bez pokrića pred Bogom. Iako znam da će on razumeti, stari znanac svih mojih besomučnih opravdavanja. Izvini što ću ovim gestom možda uznemiriti stare duhove, ali ne bi ni ovog pisma bilo da se nije pojavio gospodin Slučaj, iznenada, bez ikakve najave ili predskazanja.  Pre neki dan sam na ulici ugledao jednu mladu ženu u čijim sam očima prepoznao tebe, draga Sofija, prepoznao sliku mog davno odbeglog života koji mi se smejao pravo u lice. Vratio mi je udarac. Skupila mi se pesnica besnog bola koji mi je čupao grkljan, moje sveto mesto odakle su izlazile moje reči koje su predstavljale do tog trenutka jedini smisao mog života. Vratio sam se da je ponovo vidim, sa osećanjam gorkog kajanja prema sopstvenom izneverenom životu. Obišao sam krug oko česme i zauzeo poziciju odakle ću kajičkom oka moći da je posmatram.  Sedela je na klupi i plakala. Kad je bacila pogled na mene, prišao sam česmi dok mi je srce jako udaralo po grudima, kao kakav krivac uhvaćen u svojoj pljački nedopustivih pogleda u lepotu, i prosuo vodu iz flaše. Gospodin slučaj je hteo da nekoliko minuta pred ovo priviđenje divne utvare iz svoje mladosti, kupim flašu vode. Jedino što mi je preostalo je da prospem tu vodu i napunim flašu novom, svežom vodom koja se slivala niz moje ruke u grču da je čvrsto zadržim, kao jedini alibi mog ponovnog pojavljivanja na mestu nevinog zločina. Polako sam zatvarao flašu iako su mi ruke drhtale od uzbuđenja, pogledavši je krenuo sam u pravcu klupe na kojoj je sedela, nečujno prošao pored nje i nastavio put do prve žardinjera sa cvećem, gde sam ispraznio sadržaj flaše i sa njim delić gorčine koja mi se u ustima pojavila. Više nije bilo povratka za mene.  Vreme je stalo i počelo da se obrće u krug. Ponovio sam Slučajem izazvan scenario i vratio se po vodu, ponavljajući ritual zalivanja cveća. Hvatao sam pogledom svaki odblesak sa njenog lica, i punio sebe novom enegrijom koja mi se iznenada vratila u život. Počeo sam da uživam u svom tajnom ritualnom polivanju cveća, iznova se vraćao po vodu i topio svoje poglede u sjaju koji je izbijao iz suzama opranog bola očima. Ustala je i otišla, a ja sam ostao zaglavljen u krugu vrenema koje nisam dozvolio da se okotrlja dalje u budućnost. Cveće je posalo moj nemi saveznik i jedini čuvar tajni mojih tek pristiglih zala koje je voda spirala i odnosila u žednu zemlju, koja je oduvek čuvala sve naše davno pokopane tajne, kao grobove naših slomljenih iluzija.  Da li je to bio san ili tek predskazanje mojeg umiranja? Ili je život samo jedan veliki san ubrzanih ponovljenih sekvenci pri premotavaju trake filma kojeg smo u međuvremenu napravili?

Ostaje mi još jedna reč kojom želim da umirim i tvoju, i svoju dušu, i sa kojom želim da konačno pređem prag svog novog doma, iza ovog postojanja u kome nam neće više biti potrebne reči, ni vreme umiranja naših iluzija, ubeđenja i zabluda. Biće to, verujem, veliki san koji ne prolazi.

Volim te i voleću zauvek lepotu koju si mi nesebično darivala, draga moja.

Tvoj grešni Pavle