Љубавна писма великана

[JESSY]

Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponikla iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi resio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena početkom 2008, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:

 

 

izvor teksta

[JESSY]

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ

(6. jula, ujutro)

Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. -

tvoj odani Ludwig.

[JESSY]

(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)

Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

[JESSY]

(Dobro jutro 7.-og jula)

Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog

L.
večno tvoj
večno svoj
večno naš

[JESSY]

Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno…" Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?

Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.)

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=ax9SOup0054

[Драшко]

Пренапаћен човек

 

А већег оптимизма у музици нема

 

[JESSY]

 

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time
preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti
umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio
pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego
što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne
astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos
tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas
ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto
važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju
bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom
ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri
zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije
pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno.

TVoj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)

[JESSY]

Za gospođu Arabelu Hant

Draga gospo,

Ne verujete da vas volim? Čime sam zaslužio takvu podozrivost? Ako ne verujete
mom jeziku, zašto ne povjerujete mojim i svojim očima? Iz vašeg pogleda zrači
dražest koju moje srce osjeća. Prisetite se samo šta se sinoć desilo. To je,
u najmanju ruku, bio ljubavnički poljubac. Njegova usrdnost, njegova gorljivost
i njegova toplina svedoče da je potekao iz božanskih sfera. A rastapajuća
mekoća i slast vaših usana učinile su ga još božanstvenijim. Uzdrhtalih udova
i grozničave duše, žudeo sam da do poslednje kapi ispijem taj božanski nektar.
Moji drhtaji, moji dahtaji, moja nežna mrmljanja mogli su vam predočiti kakav
ste nemir posejali u meni, nemir usne moje siroto srce i moje rastrzano telo
prožele delikatnim otrovom i neminovnom ali neodoljivom pustoši. Šta se sve
može zbiti u samo jednom danu? Samo jednu noć ranije sebe sam smatrao srećnim
muškarcem, čovekom kome ništa ne manjka, koji polaže velike nade u budućnost,
koji uživa poštovanje uglednih i razboritih ljudi, koji je navikao na hvalospeve
i počasti. Čovekom koji se oseća prijatno i polaskano u društvu svojih poznanika,
svojih doskoro najdražih prijatelja, koji su i sami ljudi od časti i ugleda,
prijemčivi za najistančanija zadovoljstva i blagosloveni svim stvarima koje
život može da ponudi.

Ali mi se sad čini da me je Ljubav, svemoguća Ljubav, u samo jednom trenu
volšebno udaljila od svega što postoji na svetu, ostavivši mesta samo za vas.
Čak i kad sam okružen ljudima, ostajem sam. Toliko ste mi opčinili um da on
više ne može pojmiti ništa osim vas. Čini mi se kao da sam, zajedno da tobom,
o voljena, bačen u neku daleku pustinju (ah, da je to samo istina!) gde, obasut
svim darovima zemaljskim, i tvojim dražima, mogu proživeti svoj mali ljudski
vek u neprekidnoj ekstazi.

Pozornica ovog velikog belog sveta doživela je naprasan i tužan preobražaj.
Oko mene su se sjatili ljudi i pojave bez trunke ljupkosti i samo mi ti
možeš obasjati život. Sva draž koja je nekad postojala na svetu sada se
slila u tebe. I zato se u ovom tužnom a opet tako prijatnom stanju moja duša
ne može usredsrediti ni na šta osim na tebe. Ona samo o tebi misli, samo se
tebi divi, samo se tobom opija, samo od tebe zavisi i samo tebi veruje.

A ako ti i svemoćno proviđenje odbacite moje nade, moj će se život svesti
na puki očaj i beskrajnu patnju.

Vilijam Kongriv

[JESSY]

Za gospođicu Meri Skarlok

Gospo,

Kakvim bih jezikom trebalo da se obratim svojoj ljupkoj dragani da bih
joj predočio osjećanja koja bujaju u srcu koje ona toliko voli da kinji?
Kad mi niste pred očima, ne mogu da pronađem ni trenutka mira, a kad sam
sam sa vama, držite me na tako ledenom rastojanju da mi se čini da sam i
dalje odsutan, mučen pogledom na draži kojima nemam pristupa. Jednom rečju,
morate mi dati ili lepezu ili masku ili rukavicu koju ste nosili prilikom
našeg susreta ili neću moći da preživim. Ili da, u suprotnom, očekujete
da vam poljubim ruku i da, kad sednem pored vas, ukradem vašu maramicu.
Vi ste za mene tako darežljiv plen da vas ne smem zgrabiti naprečac.
Stoga moram naterati sebe da vam se prikadem korak po korak, kako me slatka
žudnja ne bi navela na neki nepromišljen gest i ostavila me praznih šaka.
Draga gospođice Skarlok, već mi je dojadilo da vas tako oslovljavam.
Stoga vas, mila moja gospo, smerno molim da nevedete dan kada ćete uslišiti
molitve svog poslušnog, odanog, poniznog sluge.

Rič. Stil

[JESSY]

Avgust, 1707. (dve nedelje uoči venčanja)

Gospo,

vjerujte da nema ničeg težeg na svetu nego kad je čovek zaljubljen a mora
da se bavi svojim redovnim poslovima. Ko god pokuša da razgovora sa mnom,
neminovno otkriva da uopšte nisam tu, tako da se sve češće nosim pomišlju
da se zaključam u kuću i pobegnem od sveta kako drugi ne bi posumnjali u
moju razboritost i spakovali me na neko još grđe mesto. Jedan gospodin me
jutros upitao "Kakve su vesti iz Lisabona?", a ja sam mu odgovorio, "Ah,
da samo znaš kako je lepa." Drugog je zanimalo kad sam poslednji put bio
u Hempton kortu, a ja sam mu odgovorio "Pa, mislim narednog utorka."
Lepa moja, dopustite mi da vam bar poljubim ruku pre nego što ne svane
taj blaženi dan, inače ću potpuno sići s uma.
O, ljubavi !
Na kakve sam muke stavljen!
A opet, ko bi želeo da živi lišen vaše milosti?
Mislim da bih vam mogao napisati čitavu knjigu, ali vam sve reči sveta
ne bi mogle iskazati koliko sam strasno i nesebično vaš -

Rič. Stil

[JESSY]

Za Adelu Fuše, januara 1820. godine

Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma.
Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk
tvog glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu
život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih,
leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti
došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: "Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi
moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari,
je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja
egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih mogao
da se usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od
anđela ili od božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem
sve za nju - sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju
nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar
je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna
prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze
ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti
samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju
svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj
ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve
tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu.
Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog
roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada mi barem dopustila
da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove.
Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih
stopa.Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u
životu: tada bih dobiojedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što
sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost?
Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna
da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge
mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava
da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime
što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeleežen nekom žrtvom za nju, ja
i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja
egzistencija duguje njoj."

To su, najvoljenija moja Adela, bile misli i odluke mog uma juče u ovo vreme.
Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće - tako velike
sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem da
vjerujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu
ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem
čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i
sam srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo
vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala,
Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred
bpžanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć,
sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si
mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.

Viktor Igo

[JESSY]

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

[JESSY]

Грофици Евелини Хањској

Ох! Како бих волео да пола дана клечим код ваших стопала и ослоним главу на ваше крило, сањам предивне снове, говорим вам своје мисли до изнемоглости, с усхићењем, понекад не говорећи ништа, али усана приљубљених на ваше скута! О, највољенија моја Ево, дану мојих дана, светлости мојих ноћи, надо моја, најљубљенија, једина моја драгана, кад вас видети могу? Је ли то илузија? Јесам ли вас видео? О. Боже, како волим ваш акценат, само бледи наговештај, ваше љупке, похотне усне – допустите ми да вам кажем, мој анђеле љубави. Радим и ноћу и дању како бих дошао и видео вас у децембру. Проћи ћу кроз департман Жура прекривен снегом, али мислићу на снежнобела рамена моје љубави, моје најљубљеније. Ах! Да да дишем у вашу косу, да вас држим за руку, да вас узмем у наручје – управо ми то даје храброст! Неки моји пријатељи овде зачуђени су жестином и снагом воље коју показујем у овом тренутку. Ах! Не знају они, драга моја, ону чија је слика довољна да распали жар патње. Један пољубац, анђеле мој на земљи, један пољубац у којем ћу лагано да уживам, а онда лаку ноћ!

 

Оноре де Балзак

[JESSY]

Jovan Jovanović Zmaj Eufrosini

jesen 1861.

Mila godpođice Ružo,

 

Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako.
Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopistva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi...
... Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam nehotice ovo poljubio.