Бела Хамваш и његова дела

[Лазар Нешић]

@@JESSY,

Ово су тако бруталне и живе речи, не знам шта да кажем.

Хвала ти !

[JESSY]

 

1.јул 1948.

Сентандреја

 

Оно што после тога и из тога следи, није пружање готових животних планова, постваривање људског живота, него елеменат буђења који се свакоме даје у руке како би могао свесно и јасно да створи и примени сопствени животни план – не промашаји, прецењивање, ревност, штреберство, таштина итд. – него на трезвеној, строгој, психоинжењерској основи.

 

Сада први пут у животу осећам могућност помоћи другима. Први пут имам осећај да када бих добио катедру на универзитету и када бих предавао планирање живота, то би била ненадокнадива функција у друштву. Можда семинар? Уметници. – Јер је то занимљиво, то је проблем срца доба. У овој перспективи свако свесно сам ствара одговорно-музеански сопствени живот – продор мисли физиогномско-музеанског живота стварања-планирања кроз морално-религиозни – примордијално уметнички, музеански – у њему још постоји слободно планирање које је савршени светодуховни расплет личности и због тога је јеванђеоски – то је изградња царства Божијег.

 

Овде све започиње – 

 

То је онај метод који учи човека да увиди сопствени живот – односно да узме у обзир чињенице живота које су дате независно од њега и да њима разумно располаже.

 

Методе: алхемија, астрологија, психологија, социологија, графологија итд. Системи тестова (не један, сви). Човек дезинтеграцијом интегрише себе. Шта читати? Достојевски, Ниче, Кјеркегор итд.

 

Самокритика –  свеци.

 

The great problem: Desing of life –  Модерни сакрални субјект: велики планер живота – који животе види и уме да их увиди као планирања, месијанске планове, усред велике анархије, бацакања и тиме учи људе свесној концепцији – Ниче је први такав, јер је Гете несигурно радио само за себе, а остало em masse није план, није искупљење, план спасења, него моћ – ствара целе линије живота (не на шекспировски начин, него пуке имагинације музе, прошлости, слике, инкарнационе доживљаје), него пројектоване у будућност, као виртуелне и активне историјске чиниоце, реалитете, могућности – aus Fülle das Lebens ung Geistes – у страсти стваралачког замаха и у овој великој концепцији (не em masse, него с чулом за то да сам онда добио када свако буде он сам; уз моју улогу бабице да озбиљно схвати самог себе) остварује се сваки део (чак и распоред на писаћем столу).

 

Овај план је коначна озбиљност – a Sinn und Form – Phisiognomie – који у свом сазнању и свести реалитета планер ослобађа и скицира – подстиче и узрујава – одиста је то магија сутре.

 

Ова ArsMagna, у којој се опет сустичу као у клупку сва моја сазнања, студије, планови, услови, несвесне тежње – моје промисли.  (Unicornis? Или самостална велика студија и мала књига? – Таква у којој се стапа музеанство као делић, као крајње осећање форме, као мера знања.)

 

То је оно: Меру дати човеку тиме што му се у руке да планирање.

 

Јер: развој облика живота није спонтани дар, него постоје датости (таленат, услов, темперамент итд.), и то ће бити у активно-виртуелном плану, односно форма у остваривању (не као што Мохоли-Нађ каже: fоrm follows function, него form is the function, и funkcion is the form – и планирање је покретање свих сила, форма у смислу Беме-Бадер). 

 

1. Књига студија о сакралном субјекту. 

2. Реконструкција целе јединке (личности), материје и света доживљаја. 

 

План – конструкција – крајњи облик – динамизација свих сила.

 

Није немогуће да овај велики моменат, за који се припремам већ 30 година, и који се сада коначно толико засновао с Бемеом – свесно јасно-конструктивни комплекс циљ-форма-сила, план у који може да се смести све досадашње – уношење динамичко-магијске будућности, маргинализација судбине – све силе долазе у руке човека – истовремено способност да се маши разрешења других неразрешених живота, не слепо, интуитивно, можда добронамерно али с примитивним средствима, него крајње јасно. (О томе, чини ми се, сем мене оволико није знао човек, чак ни Лао Це, ни Хераклит, чак ни Ниче тако јасно, а Мохоли-Нађ, који ми је дао подстицај, сувише је узак, ситничав да би разумео шта је то што је нашао.)

 

Јер: наш живот у свом данашњем виду је анахроничан, делом фрагментаран, лоше (уопште) не планиран (како падне, тако тресне!) – случајан, пригодан, набацан, импровизован живот, није уметнички испланирана и уобличена стварност – нисмо приметили да је ово планирање иманентно у нашем хтењу (као божанско) и од нас зависи (не од лошег, него од доброг, реалног планирања, од грандиозног, великодушног планирања) – већ од самих себе стварамо искоришћене, избледеле, конвенционалне животне судбине, комерцијалну робу, масовне производе (крадемо идеје једни од других, нисмо проналазачи).

 

Наравно, не иде без алхемије, планирање треба учити, чак се мора, не само да треба. Свако своју судбину нека не добија од Моира, него нека је сам прави – колектив, реална датост, субјект, таленат, темперамент – свесно ствара на основу укупне анализе – хороскоп, длан, писмо итд. – то је посвећење! Најважнији и најпресуднији (up to date, конкретност) корак који сам, чини ми се, уопште начинио и разумео.

 

Ова реконструкција која ми је нужна – модернизовати, мобилисати, виртуелизовати, активирати, конкретизовати, остварити истински животни план (фрому) и не чекати док не дође и буде спонтана (никада не долази друго спонтано као каткада ред, лепота, понекада неред) – само онда постоји ако је човек прави.

 

Животну нит не налазим већ је стварам (из датости) – живот је задатак.

 

(Разговори Ниче-Пете.) 

Finden – Böhme: sich finden – 

Erfinden – 

Велики колективни животни план (у уму Бога = искупљење = спасење) – 

Планери великог колектива: Буда, Лао Це, Платон – 

Филозофија није ништа друго до животно планирање (не „поглед на свет“, него

активно стварање света и ја животног плана) – 

Објављење је план света (може се ишчитати из природе – Беме) – 

План света: Јеванђеље

Сетова баштина: универзалан план који је човек добио непосредно од Господа – 

„Човекова трагедија“ животни план је човечанства – 

Übermensch као Велики План – ужасно велики – тачан, детаљан, темељан, егзактан – и

диван задатак.  После овога сазнања сада подробно себе на то усмерити – 

Свесна предност – предност света – 

Будност доноси само план и план се може остварити само будно – 

Шта ће бити од тога?

Књига Посвећења?

†

[Милан Ракић]

Ово је сјајно! (Има ли где са се купи ова књига?)

 

Ево овде имаш постављено на мрежу...  Премда је то Џеси већином и објавила до сада...

[JESSY]

 

1. јул 1948, преподне

 

Цвет као орган животиње. (Биљка као орган света.) Однос између мушкарца и жене јесте онај који је између животиње и биљке. Жена је орган мушкарца – биљка – цвет – унутарња светлост окренута према напољу – отварање према унутарњем сунцу – постање, стварање, рађање – његов праоблик – живо рађање – рађање животиње – рађање семена – однос биљке и земље – земља је материца семена – величина Бемеа – жена козјачица: дрска, безобразна, брбљива, кокетна, разиграна, накинђурена, насмешена – жена и цвет – жена Ружа – мириси –  Свинберн – без мириса: слика о прерафаелитима –  Брак, Пикасо, Легер, Танги, Кле, Рилке, Валери, Елиот – natura morte, interiuer, Џојс, Пруст – Мур, нова књижевна врста: есејистичност – комплекс, реално – прозаично – тон – атмосфера: не драма, не лирика, не приповетка. Есеј.

[JESSY]

 

1. јул 1948,

 

Рилке (Neue Gedichte) 

Wo ist yu diesem Innen ein Aussen?

Auf welches Weh legt man solches Linnen?

 

„Суштински тренутак“ – када се упали смисао ствари – ово паљење (Stumm und keiner Stunde mehr gemäss) појачаним, интензивним низањем речи од којих су обе (и 3) општа места, али нанизане дају нарочиту ватру, специфичан продор – не свесно, него сачека док не плане, и онда невероватном оштрином ухвати, дограби, припитоми, сними, али тако да задржи своју изворно пуну дивљу снагу, и све је тако као краљевски тигар међу децом која се играју у цветном врту – динамит – и на њему саксија цвећа – Јединство метафизике и музике – Мистика? – Шта је то? Непосредан сусрет чула и духа. (Више врста мистике, кратак спој.)

 

Свака музика је мистична – поезија када испусти слику – реч је смисао изворне поетичности.

 

Сваки град је рођен из жудње за спокојем – и сам себе спречава у томе да буде спокојан – Санкпетербург. 

 

Прасак концепције (као Pitti), запаљени трен када се чуло и дух сусретну: настаје: смисао. Али: друга половина (унутарње – спољашње) чула је осећање («афекат» - сатраст – сулфур) које ухвати смисао (дух) и уобличи га (у форму, мелодију).

Основно тројство уметности – 

М. Фишт – Беме – Бадер.

Ihr Gestorbensein erfülte sie mit Fülle – Voll von ihrem grossen Tode, der also neu war, dass sie nichts bergitt –

[JESSY]

1.
    Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtno delo može ostati u rukopisu. I posle smrti autora služavka može slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Što je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo više ne zavisi od ljudskog sećanja. To delo je negde drugde pobedilo, večno i konačno. Nije htelo priznanja, nije želelo glas, nije žudelo da poučava, nije tražilo novac, ni vlast, i nije želelo da se dopadne. Čemu glas, novac, moć, slava, priznanja? Svako delo se negde zbiva i u svakom delu se nešto zbiva. Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, između čoveka i čoveka. Želim da nekoga ubedim, želim da zabavim, da poučim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zadivim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Negde više. Negde dublje. I ono što se nalazi u njemu, zbiva se između čoveka i Boga. Zbilo se. Čak i onda ako to niko ne zna. I Bog će ga se sećati u srcu kada hartije već budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To više nije stvar knjige, njoj ne treba čitalac. Ne treba joj istoriograf.
    Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sačuvao, niko ne zna gde je, šta je, ko je pisao, niti šta. O gubitku niko ne može ni da ima pojma, kao što niko ne može znati šta je mislio onaj koji se na osamljenom čunu zavezao na okean i nikada se više vratio nije.

 

[JESSY]

2.
    Abelar i Helioza su se zavoleli. Njihova prepiska u onom obliku kako nam se sačuvala iz srednjeg veka, verovatno nije verodostojna. O toj vezi se mnogo pisalo i govorilo. Ali kakva je bila, ne zna se. Sasvim izvesno je da je neko kasnije prepisao pisma. I taj neko je mnogo dodavao i ostvario jedinstvo u zbrkanom materijalu koji je, sasvim verovatno, bio prepun protivrečnosti. Obrnut slučaj od onoga koji se zbio s Homerom. Homer je mnoštvo malenih junačkih priča sklopio ujedno, i mnogo izvornih imena autora rapsoda utopilo se u njegovo ime. I pisma Abelara i Helioze prikupilo je ovakvo homerovsko biće, ali mu se ime izgubilo, samo su preostali junak i junakinja. Eto bezimene besmrtnosti koja je pripala skupljaču pisama. Nije bilo neophodno da ostane sećanje na njegovo lično Ja. Svoj posao je sredio, ali ne sa čovekom, kome ni svoje ime nije saopštio. Bog u svom srcu dobro zna ko je bio, mada njegovo ime ni on ne smatra važnim. Ono što je ispisao na ovim hartijama, ljudska je uspomena, nezavisna od slave. Od svih živih ljudi jedino je on razumeo ženu, ljubav i brak.

[JESSY]

3.
    Ne mogu da gledam očima Boga; ženu mogu da vidim samo sopstvenim muškim okom. A muškarac je i nehotično ženu smatrao i smatra bićem koje je ovde nerazumljivo i iracionalno. Kada se žena pojavila na svetu, sve je bilo završeno; možda je zakasnila, eventualno se ubaštrala. Ali bilo kako bilo, ona se nije nalazila u prvobitnoj zamisli sveta. Stigla je kasnije; da možda dopuni nedostatak; da spreči neku opasnu mogućnost; možda da je otkloni. Kao da se u svetu zbila negde neka kobna zaboravnost, a moguće je i ozbiljna i velika greška, koja je pretila da surva celokupno bivstvo. Tu, na ovoj pogrešnoj tački, na ovom opasnom i pretećem nedostatku, tu se pojavila žena da bi sve to popravila.
    Ali kako to obično biva, ono čime se greška naknadno ispravlja, nikada se bez ostatka ne uklapa u prvobitnu zamisao. Malo proviruje; nosi na sebi pečat docnijeg nastanka. I kao što obično bez izuzetka biva, upravo zbog toga što je nastala kasnije i što se ne prilagođava ostalome, greška se ne može ni ukloniti, niti sakriti. Rešenje je manje-više dobro, ali je samo rešenje. Ona nije organski srasla u celinu u kojoj se našla. Zato se iza žene uvek može osetiti prvobitni, opasni propust, neka praznina ili tama, ili provalija. Žena čoveku nije ono što je životinji ženka; jer ženka pripada životinjskom svetu, i od samog početka je bila u njemu, i iz njega ne proviruje. Žena štrči. Žena dvostruko obespokojava: po svom mestu u svetu, jer skriva opasnost od čoveka, i po svom biću, jer nije istodobna i istobićna sa čovekom. Kao da je u zidu kuće negde ostao otvor, i da je kamenom naknadno zakrpljen, pa se više nije mogao prilagoditi ostalima.

[Batman]

Eloiza ili Heloiza (piše se Heloise) a ne Helioza

[JESSY]

4.
    Muškarac obično oseća da je polovina bića žene; ali oseća i da je žena iracionalni elemenat u svetu. Mnogi zastupaju prvo shvatanje, a i drugo. Danas je običaj da se prihvati prvo. Samo jedan muškarac i jedna žena čine celog čoveka, kaže Kant, po svemu sudeći on sledi Svedenborga.
    Svi znaju za Platonov mit da su ljudi u drevnlm vremenima bili bića s dva lica, četvororuki, četvoronogi, ali tako snažni da su ih se bogovi plašili i zbog toga su ih raspolutili. Tako su nastali muškarac i žena. Bogovi se više nisu plašili, čovek više nije pomišljao da zavlada svetom, jer je celog života tragao za svojom odsečenom polovinom.
    Svedenborg priča da na drugom svetu nema posebno muških i ženskih bića, nego stopljeni brakovi, i u jednom takvom braku stopljeni muškarac i žena mogu da ostvare jedno jedino duhovno biće. Po Velkišu, današnjem Svedenborgovom učeniku, muškarac i žena su blizne duše (Dual-geist); veoma se retko zbiva da se blizanci susretnu i na svetu, ali se moraju sačekati na drugom svetu i u božansko bivstvo mogu da stupe samo zajedno. Posle početne i rapsodične Vajningerove teorije i uz uputstva istočnjaka i K. G. Jung zastupa: čovek je, ako je muškarac, u svom podsvesnom biću ženske prirode, u dubini psihe svakog muškarca
živi žena, Anima, dopuna muškarca; a ako je čovečica, u svom podsvesnom biću ona je muške prirode, u dubini psihe svake žene živi muškarac, Animus, dopuna žene. Sva ova shvatanja prihvataju nagonsko osećanje da je muškarac polovina žene i žena polovina muškarca, i samo njih dvoje skupa mogu biti zaokruženi, celoviti, savremeni, završeni i potpuni.
    Ranije nisu svi zastupali ovakvo shvatanje. Kabala priča u jednom mitu da je Bog jedne noći uništio svet pre Adama, jer čovek nije bio dvopolno biće, slično njemu, nego je bio samo muškarac. Poštedeo je samo jednog čoveka i od njega načinio i ženu. Ovaj mit zna da se prilikom stvaranja sveta, kada je Bog načinio samo muškarca, zbila greška, i nju je naknadno trebalo ispraviti. Naknadna ispravka, žena, koja se pojavila kasnije, jeste zakrpa na opasnom mestu sveta. To je mit koji govori o idumejskoj noći.
    Biblija kaže da je Adam, pre pojave Eve, živeo zajedno s više bića. Jedno i imenuje: zove se Lilit, koja je bila bajna neman. Iz odnosa Adama i Lilit rođeni su demoni. Adam, međutim, nije mogao trajno da živi zajedno s ovim čudovištem, tada se pojavila Eva. Poreklo Eve je, međutim, dvostruko. Po jednima reč znači: žena, odnosno supruga. Po drugima; Hevah znači biće koje je naopako izvrnuto.
    Po Jakobu Bemeu čovek je u raju bio dvopolan, sličan Bogu. Kada je počinio greh, on je raspolućen, u njemu postojeća božanska žena uznela se do Boga: ta božanska devica beše Sofija. Za Sofiju su inače znali već i gnostici, čak i drevni Egipćani. Kao nadoknadu za Sofiju čovek je dobio Evu, ženu od puti. Božanska devica prirodna je polovina rajskog čovekovog bića. Ali ona ne živi na zemlji. Grešni čovek, koji se stropoštao u materiju, više ne može da živi zajedno sa Sofijom, sa devicom čiste duše, nego srazmerno svom počinjenom grehu dobija Evu. Eva nije prava i savršena dopuna čoveka. Samo je zamena Sofije, neko ko je samo nadoknađuje, i to loše, ko nije duh-duša, samo meso i krv i priroda i materija.

[JESSY]

5.
    Genijalni čovek, drevni mit i mistična intuicija jednodušno tvrde da je prisustvo žene u svetu iracionalna činjenica. Već samim tim izgleda da tome ide u prilog što se razilaze objašnjenja o metafizičkom položaju žene. Istina, postoji harmonično mišljenje koje tvrdi da je žena polovina muškarca, i da je njih dvoje skupa jedan; ali postoji i drugo mišljenje po kojem odnos dva bića nije takav kao dve polovine jedinstva. Razlaz shvatanja pokazuje da tu nešto nije u redu. Trebalo bi navesti još ceo niz kineskih, hinduskih i drugih mitova i mističnih tumačenja koji bi zastupali ili jedinstvo ili razliku. To nam sada nije cilj. Pouzdano je, počev od samog začela, u svakom čovek je postojalo i postoji neko određeno nespokojstvo: žena se bez ostatka uklapa u svet ili se ne uklapa, štrči ili ne štrči iz njega, često zbunjuje, uvek uzbuđuje, kao da svojim bićem nešto skriva, propust, kobnu opasnost, kao da to ne ume da sakrije dobro, jer njeno iracionalno biće samo pojačava opasnost, a time što je skriva, samo je čini zavodljivijom, a ona sama ne pripada celini sveta. Poreklo žene je sasvim drugačije nego poreklo muškarca.
    Zabunu još pojačava što niko nikada još nije razumeo psihologiju žene. Pokušaji koji su se preduzimali u ovom smeru, više su nego žalosni. Većina polazi od Eve, žene-supruge, ili od Lilit, bajne, ili od Sofije, božanske device, čak i od životinjske ženke. Ne primećuju da treba da uzmu u obzir neki vid ženske psihologije, a pored toga i ceo niz drugih stvari: sirenu, majku, Atinu Palas i još mnoge druge. Osnova ženske psihologije, međutim, nikada ne sme biti humana ni ljudska. Jer ako su nas nečem naučile mističke teorije i mitovi koji se odnose na poreklo žene, naučile su nas da se žena ne sme i ne može razumeti s iste osnove s koje i muškarac. Čisto psihološko shvatanje je nepogodno i za razumevanje muškarca. Kod žene je savršeno beskorisno. O njoj ništa neću saznati iz takozvanih karakterologija. Žena čak i nije biće; više je gomila bića. Palas, Lilit, Majka, Sirena, Sofîja, Eva, žena idumejske noći, Anima. I ova bića su u svim ženama istovremeno prisutna i stalno postoje i žive. Skrivene mogućnosti bivstva žene. Vidovi i praklice bivstva i bića ženske duše. Žena je verovatno prošla kroz ove stupnjeve, i ona u sebi čuva ove vidove. Arhetipovi ženske duše, rekao bi Jung. Ovom prilikom pak treba ukazati da ono što Jung naziva arhetipom još nije duša, već samo oblik ranijeg bivstva duše i uspomena koju je ona sačuvala. Arhetip je magijska formula koja se može prizvati, ali koja je, budući da je ostatak davno minulog bivstva, u današnjoj duši još samo demon, i zato je beskrajno opasno prizivati je. Tu opasnost danas priziva bilo ko koji ovakve arhetipove ženske duše, dakle ne delove, nego minule oblike bivstva brka sa samom ženom. I tu opasnost priziva i sam Jung, ukoliko arhetip poistovećuje sa ženskim bićem, i priziva je svako ko danas drži i smatra i misli i razume ženu bilo kao Evu, bilo kao Lilit, bilo kao Animu ili Sofiju.

[JESSY]

6.
    Svemu što su stvorili stari Grci mogu da prigovaram. Može se pretpostaviti da zbog nečega ne prihvatam njihovo pesništvo; ne prihvatam njihovii arhitekturu; njihovu filozofiju, mitove. Mogu da kažem kako je ovo ili ono bolje, savršenije, čistije, toplije, istinskije i uzvišenije. Ali ima nešto čemu uzalud prigovaram. To je grčka skulptura. Uzalud je ne prihvatam. Od grčke skulpture ne postoji viša, savršenija, ljudskija, čistija, istinskija skulptura. Verovatno je nikada neće ni biti. Jer u sve ono što je helenstvo stvorilo umešala se neka smutnja, dvosmislica, pretvornost, nasilje. U skulpturu nije. Meni samo grčka skulptura omogućava da stanem oči u oči sa božanskim čovekom. Zato na sve ono što je helenstvo stvorilo mogu da stavljam prigovore, a grčku skulpturu moram da prihvatim bez ostatka i bez objašnjenja. Neki drugi narod, doba, vreme, rasa, mogli su stvoriti istinskiju sliku o božanskom čoveku u pesništvu, u filozofiji, u svetu istorije ili javnog života. Helenstvo je jednom i zauvek i konačno i neopozivo u skulpturi sagledalo i ostvarilo božanskog čoveka. Jedini predmet celokupne grčke skulpture jeste: božanski čovek. Jedino je ostalo mesta za imitiranje ili za poštovanje, za drugo ne.
    Među grčkim skulpturama je veoma mnogo ženskih figura, devojaka, Afrodita, koje već stoje bez odeće, a negde pored njih je veo, ili se upravo razodevaju i nešto upućuje da se pripremaju za kupanje. Kupanje devojke pre svadbe nikako nije zdravstveni ili higijenski čin. Ako ništa drugo, poseban naglasak predstave uverljivo potvrđuje vanredan značaj religioznog rituala. Lako je pomisliti da devojka svoje procvalo telo želi da preda čisto prilikom prvog zagrljaja. I situacija bi zaista bila takva kada iz skulpture ne bi zračila natprirodna svetlost. Grčka skulptura nikada nije čovek, nego uvek i u svim slučajevima božanski čovek.
    Mala deca često veruju da zvezda nije Suncu slično nebesko telo, nego da kroz mali prorez tamne zavese noćnog svoda svetli svetlost drugog sveta. Kroz skulpture devojaka koje se spremaju na kupanje kao da je otvoren ovakav prorez, i da se on otvara u natprirodni svet. Svaka skulptura je poput jedne zvezde. Skidanje odeće je simbolično i religiozno; znači da devojka skida odeću pre svadbe, ne tkaninu, nego odeću koju nosi njeno istinsko biće, ona svlači prirodu. Ona svlači, odnosno spira sa sebe sve što nije ona sama.
    Da li zato da u zagrljaju zaista ona bude? Ovo objašnjenje odbacuje samu stvar. Ono o čemu je ovde reč stalno nas vraća prvoj misli. Predmet grčke skulpture je božanski čovek. Predmet skulpture devojke jeste božanska devojka. Ova skulptura je božanska devojka. I kada se ona svlači, taj magijski akt nije ništa drugo do magijski pokret skulptora kada on sa žene skida ljudsku-materijalnu zavesu, lako je odstranjuje i pokazuje božansku ženu.
    Mistično kupanje veoma liči na smrt kada psiha ostavlja svoju odeću i spira sa sebe ono što pokriva njeno biće. I mrtve treba oprati pre nego što se predaju gospodaru drugog sveta. To je simbolično kupanje. Što se prirodnosti tiče, nikakvog smisla nema kupanje mrtvaca pre sahrane kako bi se leš u zemlji raspao. Kupanje pre sahrane i pre svadbe mistični je ritual rastapanja svih velova. I mlada Grkinja, kada uzima kondir, izlazeći iz odeće da bi se oprala, odista i istinski jedan jedini put u svom ljudskom bivstvu ostaje savršeno bez odeće, ona je potpuno skinula sve što nije ona, i sprala je sa sebe sve što ne pripada njenom biću.
    U tome je objašnjenje nadzemaljske svetlosti skulptura devojaka; zato izgleda kao da je kroz skulpturu, kroz maleni prorez koji je nastao na tamnoj zavesi prirode, zablistala čista svetlost. Grčka skulptura devojke predstavlja onaj trenutak kada žena u svojoj mističkoj kupki spira sa sebe prirodu, i pojavljuje se blistava i božanska psiha. Ono biće koje je zaista ona sama, ono biće koje se sprema za svadbu, koje istinski sudeluje u svadbi, koju čeka zagrljaj muškarca? Zato tako blista skulptura, zato je takva kao zvezda, zato izgleda kao da se kroz nju vidi drugi svet? Ne. Ona svadba na koju se sprema božanska Psiha, nema nikakve veza sa zagrljajem muškarca. Nema zato što devojka ne spira sa sebe prirodu, i ne pokazuje se zato u svom božanskom biću. Smisao svadbe je sasvim drugi. Bestelesna eterska Psiha već je odbacila sa sebe tkaninu, mistična tečnost nalazi se pored nje u kondiru, i njome će sprati kosu, kožu, put, mišice, rastvoriti oblike, i od nje neće ostati ništa opipljivo. Blistava Psiha zrači iz skulpture i sjajka na njoj. Profano i podlo oko, kakvo je oko modernog čoveka, ne shvata baš šta je ta božanska svetlost koja daleko prevazilazi običnu lepotu, i zrači s ovih mramornih devojaka. Objašnjavaju je majstorstvom, ukusom, znanjem, talentom. Nikada majstorstvo, ukus, znanje, talenat nisu stvorili nešto što prevazilazi prirodu. Ono što sjajka u devojkama, to nije lepota materije, forme, čari, proporcija. Verovatno da sve to nema nikakve veze s lepotom. Oko ogrubelog čoveka vidi samo poželjnu ženu. A što je neobično, ova žena i nije poželjna. Ova žena je žena. Ova žena je Psiha, ova Psiha je žena. To je izvor žene. To je poreklo. Ovo je mogućnost uvida u nematerijalno blistanje, u drugi svet, u večnu i nebesku svetlost iz koje je žena rođena. To je onaj tren kada se čovek susretne, oči u oči, s božanskim poreklom žene. Ni trenutak se ne sme smetnuti s uma da je jedini predmet grčke skulpture božanski čovek, a Grkinja je božanska žena.
    Čarobni i zavodljivi oblik ženskog tela ovde je isto tako forma i sredstvo i materijal izraza kao i sam mermer. To je onaj kosmički i prirodni ugovoreni znak uz čiju pomoć shvatamo o čemu je reč. Ali sama skulptura nije telesna, kao što nije ni od materijala niti od mermera. Skulptura je od Psiha, i Psihe je prikazana u trenutku kada žena mističnim kupanjem sa sebe spira prirodu, i pojavljuje se u svojoj izvornoj i drevnoj božanskoj suštini, jedan jedini put u životu.
    Grčki mit priča da kraljica bogova, Hera, svake godine kupanjem ponovo stiče devojaštvo, kako bi ga svom mužu Zevsu svaki put iznova žrtvovala. Boginja Hera je znala da će ako sa sebe spere prirodu i preobrazi se u Psihu, opet postati pra-žena, pra-devica, nevina kao svetlost, kao zvezda. Vraća se svojoj izvornoj ženstvenosti, preuzima na sebe prvi oblik žene, njeno prvo biće, vraća se obnovljena i obogotvorena.

[JESSY]

7.
    Psiha koju predstavlja mermerna Grkinja potpuno je i savršeno drugačija od duše muškarca. Nije njegova dopuna, nije njemu odgovarajuća, nije njegov pozitiv, nije njegov negativ, nije njegova polovina. Poreklo žene je savršeno drugačije od porekla muškarca; Psiha žene je savršeno drugačija od muškarčeve. Ima onih kojima bi se možda dopalo kad bi se ova Psiha mogla nazvati emocionalnom. Žena je biće-emocija, jer ne razmišlja, ne ume da uvidi, samo voli, mrzi, oseća naklonost ili nenaklonost, brizne u plač, prasne u smeh, tuguje - povija se, menja, lebdi, kao toplota, mlakost, hladnoća, kao glas, kao osećaj, kao muzika. Ima onih koji bi voleli da kažu da ženu ne karakteriše osećanje, nego osetljivost - zato što tako brzo shvata sve što takne i odgovara tako tanano kao cvet; osetljivost nema nikakve veze sa čulnošću i čulima, osetljivost nije prirodno svojstvo, nego svojstvo psihe. I zato je žena sposobna da toliko bude istančana, ali i da ogrubi, da se toliko oplemeni, ali i da se sroza, jer proživljena sudbina dotiče osetljivije biće, i što ono proživi, sudbonosnije deluje.
    Ni emocije, ni osetljivost nisu osnovna svojstva ženske psihe. Za muškarca bilo ko mirno može reći da je misao ili akcija, ili duh, ili stvaranje. Na neki način, u aktivnom smislu, to je razumljivo. Ako i nije tačno pogođena suština, nije potpuno ni promašena. Ako se za ženu kaže da je emocionalno biće, osetljiva, ili bilo šta drugo, suština ni iz daleka nije dotaknuta. Postoji jedna jedina reč koja bez ostatka obeležava ili može da obeleži žensku psihu i biće žene, a ta reče jeste: žena. Ništa drugo. Nikako se drugačije ne može razumeti, i ova reč nema preneseno značenje, i žena se ne može nazvati prenesenim značenjem. U tome se, naravno, nalazi da u sudbini muškarca postoje i drugačije prvorazredne stvari, i sve one prethode njegovom polu. U ženi - na prvom mestu jeste pol. Ali kod žene to što je pol svet, cilj, apsolutno i sudbinsko, nalazi se u njoj samo kao i sve drugo: osećanje ili osetljivost. Žena je po svojim svojstvima mnogo viša i beskrajno drugačija. To što je ona žena ne može se ničim drugim zameniti, i ta reč se drugom reči ne može zameniti. Žena se ne može ni izvesti, ni razumeti iz muškarca, iz prirode, iz sveta, iz ženke.
    Znanje o muškom biću postoji i moguće je. Ako čovek ne uzme ništa drugo u obzir do samo ogromnu gomilu knjiga iz moderne karakterologije, i onda je to znanje značajno. Ali u celom znanju karakterologije nema ni jedna jedina rečenica o ženi. Čak iz cele psihologije celokupne svetske literature ništa ne mogu da saznam o ženi. Žena nema istoriju, nego mitologiju; u odnosu na to i njena je psihologija mnogo jednostavnija. Što znači da je neposrednija. Što opet znači da je bezgranično teža.
    Blistavo zvezdano biće mermernih Grkinja i njihova sjajna psiha znaju i to. Nema mogućnosti za zbrku. Ništa drugo ne mogu smatrati ženom već samo ono što stvarno jeste žena. I nikakvu ženu ne mogu smatrati drugim, samo ženom. Ta svetlost i to nadmaterijalno i to zaslepljujuće blistavilo, to je bestelesno biće - to je ženska psiha, u tolikoj meri čak da kad bi skulpture nestale, i njihovi se oblici rastočili, ni tada se ništa drugo ne bi moglo reći, jedino: žena.

[JESSY]

 

PRVO PISMO

Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače u šatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost - ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.

[JESSY]

DRUGO PISMO

U svojoj osami sam mnogo razmišljao o mađarskom Hiperionu. Ko je taj Hiperion? Kako bi bilo razumljivo šta hoću da kažem, treba da održim celo predavanje.

U većini vremena bilo je ljudi za koje nemam drugog izraza, sem da su jahu. O kome i o čemu piše ovaj jahu? Razume se, o samom sebi. Cela književnost je takva kao da neko kroz ključaonicu viri u sobu mladenaca koji se nalaze na bračnom putovanju. Svejedno je o čemu se piše, o dž'entriju ili građaninu ili oficiru ili proleteru, sve je jahu, lakoumno, drsko i otužno. Ni reči više o njemu, već je previše što ga čovek primećuje.

Drugi nije tako ogavan, ali je još otužniji. Od šećera je. To je moda. Kod nas ga predstavljaju Karolj Kišfaludi ili Jokai. Opevaju smeđi frak boje duvana i baš tadašnju operetsku divu, novog čoveka doba, neustrašivu gospođicu lekarku, ili generala koji je postao prodavac novina. Neutešno je od šećera sve, juriš Zrinskog i sudija, najezda Tatara i zalagaonica. Neka bude dovoljno.

A sada sledi opasnik, nadmeni. Ovde spadaju Balaši, Čokonai, Petefi, Adi. Sve sam plamen, grčka vatra, kulise, uvodnici i očaravajući tenori. Veoma lepo otkrivaju svoje grehove i tako su neodoljivi kada ih nešto zaboli, ljubav ili opšte stanje. Ovi blistavi lakrdijaši i patnici dražesnih pesama svi su rođeni da budu najveći mađarski pesnici.

Tako se stiže do prikrivenog, koji je zapravo druga strana nadmenog. Faj i Aranj. I ovaj je opasan, jer je mudar i trezven i uzda se u budućnost. Uvek ima nešto u torbi čime pobunjenike opominje na mir. Prošlost je bila lepa i budućnost će biti takva, samo je sadašnjica u škripcu, ali uzdajmo se i verujmo, poštenje, rad, male radosti i mali katehizis, dakle sve maleno.

Sledi kameni čovek, nedovršeni. Berženji, Verešmarti, Kemenj, Zrinski. Nije isklesan sasvim iz stene od koje je načinjen. Sve sama težina, poremećena bezobličnost i masivna nezgrapnost. Noćna figura, nadnosi se nad dubine, ali ne ume da se stropošta, visi tako i nije ga lepo ni pogledati. Užasno sve zna, i zato se ubija otrovom, narkotizovanim kompromisima. Živi u nedruželjubivoj osami, bespomoćno, gušeći se u sitničavoj okolini, besmisleno, daleko i pod znakom pitanja i pred sobom, večito iščekujući svetlost, u večitom mraku.

I na kraju jedan čovek. Bešenjei je celokupan mađarski duh, izgubljeno neznanje, koji katkada obraća pažnju na spoljni podsticaj, čak i uči, i sam započinje rad, ali sve što izađe ispod njegovih ruku, jadno je, ispunjeno planovima i snovima, bez odvažnosti i samostalnosti, sve sama revnost i sama nemoć. Nema nijedne samostalne misli, neće dospeti mnogo dalje od mrmljanja, a na kraju će se opet izgubiti. Bešenjei je bedan pisac i pesnik Sve što napiše jadno je. Ali kod Bešenjeija nije važno kako je pisao. Sem njega, svi ostali su uživaoci i preuzimači, i uvek čekaju gotovo i dobijaju gotovo, odnekuda, svejedno je da li su to zanatski proizvodi, moda, ukus, državni poredak, religija. Nasuprot ovakvom lošem stanju, on je taj koji pokušava da stvori duh sopstvene zemlje, on je taj koji je predak u odnosu na generacije potomaka - večiti predak. Predak je takvom razdoblju koje nikada neće uslediti. Bešenjei je budilac koji hoće da iznutra razvije duh, jer vidi da nasleđivanjem nema potpunog života. Dok nema baštine, primera, dok se duh ovde ne može nasleđivati, dotle sve živi od zajma dugih, jezik, životni poredak, država. Ali nije u tome veličina Bešenjeija. On je najbliži Hiperionu.