О васпитању деце

[Srna]

МАЈЧИНА  МОЛИТВА

Оче Свети, Бесмртни, из кога излазе сва доброта и благост, скрушено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим. Сачувај их у твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима. Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светога Имена, а на корист осталих људи. Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то. О, Господе, просвети разум моје деце Твојом премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле. Усади у срца њихова страх и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без грешности. Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу, марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином. Чувај усне њихове од свих клевета и лажи. Благослови моју децу, да би могла напредовати у врлинама и светости и расти у под Твојом заштитом, а и љубави поштених људи. Нека би њихови анђели чувари били са њима и чували их у младости  од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од свих замки нечистих духова. А кад моја деца погреше пред Тобом, не окрени своје Лице од њих , него, према Твоме великком милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од свакога греха. Награди моју децу овоземаљским добрима и свим што им је потребно за спасење. Сачувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог. О добри Господе ја Ти се моолим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце. Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан страшног суда Твога, и да без страха кажем : Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име.          

Амин

[marija]

Предговор свештеника, доктора и тате са много деце

Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао Господ у овом животу - да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу, храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна ствар - волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да неко време путујем њима; ово је Његов стан - Он ми га је дао да бих поживео у њему неко време и то су Његова деца - Он ми их је поверио на неко време да бих им помогао на почетку њиховог бескрајног пута.

Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво... Тиме што не слушају, тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу... Чим покушам да их сатерам у "сопствене" оквире, о, како се они огорчено супротстављају! И сваки пут се убеђујем: ОНА НИСУ МОЈА! То су посебни људи, самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак...

Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из које бих могао да извучем принципе успешног васпитања. Сањао сам о "методици"... О, колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто: "како правилно учинити да све буде правилно". И поштено сам се трудио: стављао сам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке над кревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин. Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је то некако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто детету намећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживи само. Временом сам то дубоко осетио и схватио речи једног мог познаника: "Методике су прошли век. На њих се може сасвим заборавити ако постоји жеља да се бавимо самом ствари. 21. век је век личносно оријентисаних приступа. А све методике су изграђене на статистици и свођењу на просек".

Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног "форсирања". Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази на дете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ноге уместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада да родитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота и паралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем детету способност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму.

Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боце киселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекао фразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он је рекао: "Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку на пулсу детета...". У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: моја родитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле, дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подиже за наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталност другог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везу са небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: "Оче наш..." заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другом ставу - најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мене најважније! Сада имамо шесторо деце...

Искрено сам се обрадовао када ми је отац Евменије предложио да прочитам његов рад. То је заиста мудра и професионална књига у сваком погледу. Неко ће у њој видети упозорење, неко оптужбу, некоме ће она постати благослов, а некоме приручник.

Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно. Рђаво друштво квари добре обичаје - то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да га штити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаво друштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држе слободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније, дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестима које су се јако "подмладиле". Мајке звоне на узбуну! Обраћају се и психијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! А ми њега тако волимо!

Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица је целовит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла на којем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они који хоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају саме себе!

Књига коју држите у рукама је, по мом дубоком уверењу, у данашњем тренутку најуспелији и најконструктивнији помоћник. У њој су јасно откривени принципи по којима се решавају проблеми у породици. Управо незнање тих принципа и доводи до аномалија у развоју детета.

Ова књига ће помоћи да схватимо и прошле грешке, и рећи ће нам како да више не правимо нове. Лош пријатељ увек критикује и разобличава. Добар саветник је онај ко указује на грешке и помаже да их исправимо. Предлажући основне принципе којима се треба руководити, он оставља благословеној родитељској интуицији да изабере како да поступи у новонасталој ситуацији.

Књига је корисна и као радни приручник у породичном консултовању. Добар психотерапеут ће је обавезно оценити. Цитати из ње се могу применити као самостални методски материјали. Већ од првих страница, потпуно аутоматски, у процесу читања лично сам себе ухватио у мисли како одређујем: "Од овога треба направити плакат и залепити га на зид", "Ово треба умножити за пријатеље", "О овоме треба обавезно испричати у проповеди".

Искрено је препоручујем свима који имају децу или унуке. Бабама и дедама ће такође бити корисно да се озбиљно замисле над плодовима њихове љубави, захваљујући чему ће моћи да промене много тога. Сигуран сам да је Господ благословио овај рад! Јер у њему се објашњавају врло важни принципи које можемо усвојити гледајући како нас васпитава наш небески Отац. Аутор позива да учимо управо од Њега. Његовом Речју прожето је у овој књизи све.

Свештеник Валентин Марков, Нижњи Новгород,

руководилац Мисионарског одељења Нижегородске епархије

Руске Православне Цркве

[marija]

Свима бих од срца препоручила да прочитају ову књигу

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Anomalije_roditeljske_ljubavi/Anomalije.htm

[w.a.mozart]

http://www.esnips.com/nsdoc/622556c7-b842-4516-957f-05e9a9db8d93/?action=forceDL

evo link za download cele knjige u wordu

[marija]

http://www.esnips.com/nsdoc/622556c7-b842-4516-957f-05e9a9db8d93/?action=forceDL

evo link za download cele knjige u wordu

o ovo je divan poklon ya dobro jutro

hvala

[after_silence]

Bez forsiranja dece

Dugo je važila priča da decu treba stimulisati što je moguće više, da što ih vi više forsirate, šaljete ih na najrazličitije aktivnosti, bolje će im u životu biti jer će više toga umeti. Sad, za decu jeste korisno da nauče što više, ali je preterano forsiranje kontraproduktivno.

Nije nikakva retkost da ambiciozna mama upiše dete i u muzičku školu, i u baletsku školu, i na dva jezika, i na neki sport, i na još ponešto. U principu, jeste dobro za dete da nauči što više toga, i deca, naročito ona inteligentna, jesu veoma radoznala, ali ih ipak ne treba preopterećivati.

Naročito je opasno preforsirati ih u ranom uzrastu. Ukoliko ih izlažete suviše raznolikom okruženju, ukoliko pokušavate da ih naučite jako mnogo različitih stvari, vi im, istovremeno, neprestano stavljate do znanja koliko zapravo malo znaju, što i te kako može da bude demotivišuće za dete.

Pored toga, preterana angažovanost na previše različitih strana ne dopušta deci da se dosađuju - a deci je, verovali ili ne, neophodno da se bar povremeno dosađuju, jer od toga postaju samostalnija i kreativnija. Ako su stalno zatrpana novim sadržajima koje moraju da savladaju, dolazi do prezasićenja, i dete gubi interesovanje za bilo šta, a o porivu da pokuša da i samo nešto stvori nema ni govora. Plus, ako im napravite tačnu satnicu kad će šta da rade, deca nemaju priliku da nauče da sama organizuju sopstveno vreme. Njihov mozak će, sasvim moguće, pohraniti veliki broj podataka, ali će izrasti u osobu koja nije sposobna za samostalne projekte niti za stvaranje, već samo može da odradi ono što joj drugi zadaju.

Zato, ostavite detetu dovoljno vremena da može i da se dosađuje. Podstičite njegova interesovanja, naravno, ali neka uvek ima vremena i za igru i dosadu - a kad se na dosadu požali, nemojte mu vi uvek nalaziti zanimaciju, već ga podstaknite da je nađe samo. Na taj način, vaš mališan izrašće u zdravu, jaku, samostalnu i kreativnu ličnost - u suštini mnogo korisnije za njega nego da bude fizički zdrava hodajuća enciklopedija koja svira i dva instrumenta i govori nekoliko jezika, ali nema u sebi ni trunke samostalnosti ni kreativnosti.

[after_silence]

Roditeljstvo i razvoj emocionalne inteligencije

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja.

Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.

Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti  i onim što se podrazumeva pod "svešću" i "savešću". Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku «autoriteta»,  «gomile» ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, «ispiranju mozga» i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.

Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle "svojom glavom" i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.   

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i  osećanja, a ovo  - adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: «Šta ja mogu da uradim?», «Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?», «Šta iz svega mogu da nučim?» Ova pitanja  uključuju ne samo  razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.

Odgovorom na drugu vrstu pitanja: «Kako bih se ja osećao da... ?» i «Kako bi se drugi osećali da ...?» učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.

Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je "normalno" da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo "sebični" ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina "sebičnosti" u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.

Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a  ako se osećamo «zagušenim gomilom» znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta  (naš gradski prevoz!).

Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu  bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.

Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim «hemikalijama» kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.

Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.

Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo,  nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.

Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i «da je dobro čuti šta ono misli».  Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.

Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost  kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.

Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci  već i odraslima.     

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja  je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe  pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato  u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da «detetu daju lekcije» jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja «prelazna» čak i između «potpunih» stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.

Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest  je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti ... Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja  i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.

Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju... 

Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu...

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.

Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

        bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano)

 sa manje problema u ponašanju

        sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja

        sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka

        sposobnija da bolje rešavaju konflikte

        manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)

        manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )

        manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)

        srećnija, zdravija i uspešnija

Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.

- Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je  (interesantno), nestrpljiv sam.

- Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.

- Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja  drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): "Ona glumica u seriji je ljubomorna", "otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu", i slično.

2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:

- Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.

- Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.

Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, «sastavljena samo od emocija» odnosno «sunđeri» koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah «usisati». Izraz lica roditelja, ton glas, način govora  je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako »ne idu zajedno»!)

U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.

Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele «da ga čuju», da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

[Guest Izida]

After,znas kako se zvao moj maturski rad u gimnaziji?

[after_silence]

jos uvek ne, ali recices mi pa cu znati 0202_238

ja sam radila iz psihologije maturski 0202_238

[Guest Izida]

I ja.Zvao se "Uticaj sredine na emotivni razvoj psihickog zivota ljudi."

[after_silence]

Bas mi je drago!

Ja sam imala malo konkretniju temu i obilje materijala...

Bas sam postavila slicnu temu, o alkoholizmu i uticaju na celokupnu porodicu alkoholicara, posebno na decu.

Rad mi je bio "pionirski", jer sam koristila literaturu paloticeve i jos kojesta, pravila ankete, anketirala vrsnjake i sve po ps-u 0202_238

Al odosmo mi u off 0202_238

[after_silence]

Naidjoh na ove dve knjizice na netu, pa vam ih prosledjujem.

Meni deluju interesantno, prosudite sami ako ih procitate.

U pdf-u su pa ne mogu da ih kopiram, evo linka!

Vaspitanje volje - Nikola M. Potkonjak

http://www.freewebs.com/omorika2/deca/Vaspitanje_volje.pdf

Negovanje navika kod dece mladjeg uzrasta - Milena Lovric

http://www.freewebs.com/omorika2/deca/Negovanje_navika_kod_dece.pdf

0442_feel

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Васпитање целомудрености

Вера Абраменкова

Данас је у целом свету изузетно заоштрен проблем континуитета генерације: чије вредности ће преовладати у недалекој будућности? Кога ће изабрати деца различитих узраста у својству објеката за подражавање и какве су последице ових избора за саму децу и за културу у целини?

Познати културолог и етнограф Маргарет Мид је разрадила теорију, према којој постоје три типа култура: постфигуративна, где деца уче пре свега од старије генерације (то су све културе са патријархалним односима, великим породицама и традицијама, које се свето чувају), кофигуративна, где и деца и одрасли уче од својих вршњака, савреме-ника (то су све културе са оријентацијом на садашњост, са породицама нуклеарног типа и несталношћу традиционалних принципа). И, најзад, префигуративна култура, где одрасли уче од своје деце.

Какве карактеристике има ова последња? Научница се ограничава само на констатацију: "Сад улазимо у период, нов за историју, кад се омладини, са њеним префигуративним односом према још непознатој будућности додељују нова права".

Какви знаци префигуративне културе постоје у нашим данима?

1. На државном и међународном нивоу подизање статуса детињства (Међународна документа о заштити детињства, дечја дипломатија, дечји конгреси и др.) интересовање за дечју субкултуру, дечје стваралаштво.

2. Превртање породичне хијерархије у "педоцентризам".

3. Коришћење и увођење дечјих психолошких карактеристика, начина, облика понашања у културу одраслих, у моделе њиховог понашања и стваралаштва (непосредност, емотивност, "детињастост" у ликовној уметности, у реклами, шоу-бизнису и др.). Игра као атрибутивна карактеристика детета постала је, вероватно, главно занимање одраслих, творевина савремене игровне цивилизације.

Ови процеси расту, почев од шездесетих година експлозије студентских немира у Европи и САД, кад је крајње отворено био уложен протест против начина живота одраслих и упорна потрага за новим моделима живота до данашњег дана, кад се "бунт" проширио на млађе категорије: шипарци (тинејџери) и чак млађи ученици траже своја права. И сад се налазимо на прагу суштинских измена у друштвеном систему Одрастао човек - Дете.

Познати амерички истраживач У. Бронфенбренер још је 60-их го-дина извршио упоредну анализу две социјално-старосне групе: деце у СССР и САД, размотривпш одговарајуће институције социјализације у процесу формирања личности детета: породицу и дечји колектив. Своје истраживање је назвао "Два света детињства".

У. Бронфенбренер је показао да ће друштвени карактер васпитања у нашој земљи оних година, топли емотивни односи између родитеља и деце, посебна улога дечјег колектива у процесу социјализације довести до формирања таквих особина код совјетске деце, као што су увиђавност, тежња да се притекне у помоћ, колективизам. Притом је с немиром говорио о индивидуализму америчке деце, њиховој агресивности у заједници са одраслима и вршњацима.

Анализирајући истраживање У. Бронфенбренера и упоређујући ситу-ацију данашњег дана, може се рећи следеће. Као прво, ако су совјетска деца тих година била јасно оријентисана на одрасле, њихове норме и оцену, онда су, фигуративно се изражавајући, "деца те деце", после више од тридесет година, данас оријентисана у већој мери на вредности и норме вршњака. "Помак" у корист вршњака је, по подацима истраживања, све већи и већи, те не само адолесценти, већ и млађи ученици и чак старија предшколска деца све чешће дају предност вредностима једнаких себи. То је повезано, с једне стране, са "културном експлозијом" последњих деценија, пропашћу идеала, моралних оријентира, а, с друге, са кризом породице, губитком традиционалног ауторитета родитеља.

Као друго, либерализација односа између одраслих и деце, која се може приметити последњих деценија, коју многи виде као испољавање демократије у друштвеним односима, у ствари се претвара у све веће слабљење контаката између генерација и својеврсну сегрегацију, коју је приметио У. Бронфенбренер у америчком друштву реченицом - символом: "Дечји терен за голф: само за децу".

До сегрегације долази не само по имовинском обележју (већина наше деце не може себи да приушти да игра, рецимо, стони тенис, а камоли голф), већ и по старосном: раскид између друштва одраслих и дечје заједнице у Русији постаје све осетнији и дубљи; то веома осетно одражавају дечји цртежи, у којима је дошло до поделе простора одраслих и вршњака. Деца такође разумеју да се одрасли од њих ослобађају, откупљују. Посеб-но драматично се ово открива у породицама материјално обезбеђених, такозваних "нових Руса". Са узрастом опада значај породице: према резултатима наших истраживања од пре три године, већ у првим разреди-ма (!) преко 30% деце на питање где им се више свиђа: код куће или у школи, одговара да је "у школи боље", а у петим разредима такве деце је већ више од 50%.

Вероватно се не може толико једнозначно, као У. Бронфенбренер, рећи да се"... оријентација на вршњаке објашњава пре одсуством пажње и бриге у родитељском дому, него привлачношћу групе вршњака", пошто, независно од односа одраслих, референтни вршњаци, на које се оријенти-ше дете, се појављују већ у предшколском узрасту.

Упоређујући децу Русије и САД данас, не може да се не каже ништа о трагичној реалности без преседана, која се никад није десила у историји културе. После трагедије у држави Колорадо, где се десило масовно убиство ученика од стране управо њихових вршњака, Бил Клинтон је у свом обраћању нацији за оно што се десило окривио произвођаче агресивних компјутерских и видео-игара: "Нашу децу "подмирују" свакодневном дозом насиља... До 18. године сваки Американац види 200.000 сцена насиља и 40.000 сцена убистава... Одрастао човек је епособан да повуче јасну грани-цу између виртуелног и реалног, али ова граница може да постане веома слаба за децу. Зато треба двапут да размислимо о утицају рекламе и тако-званих игара-стрељана, које позивају играче - цитирам - "да осетите онај део ваше природе, коју привлачи игра са оружјем и хладнокрвно убиство". И најневероватније од свега: "Убиј своје другове без казне". У периоду од 1976. до 1994. г. у САД показатељ убистава, извршених, на пример, у Арканзасу од стране деце старости од 14 до 17 година, се повисио за 435%."

Истовремено је по Русији, Украјини и другим регионима протутњао талас дечјих самоубистава, чија статистика је последњих деценија пора-сла 80 пута, тако да стручњаци говоре о епидемији самоубистава деце од 6 до 18 година. Дечји психијатри сматрају да се узрок ових трагедија не крије у материјалној, већ у духовној сфери. У суштини, у Америци и у Русији имамо посла са две различите реакције на унутрашњу духовну несрећу деце. И овде, и тамо деца су немилосрдна, деца, која не знају, не осећају сажаљење. Једни према другима, други према себи.

Али само музика одјекује у наушницима њихових плејера, само спотови промичу на ТВ екрану, у којима је естетика наказног, "лепота умирања", сласт убијања, поетичност иструлелог тела и растрзане утробе. "Непрекидно самоубиство", "Умрећу млад", "Хајде да увече умремо весело, играјмо се декаденције", "Убиј их све и добиј награду"... - то су речи из модерних песама рок-певача, идола савремене омладине. Смрт постаје све примамљивија. Танатизација као страст према смрти се шири свим медијским средствима, символика смрти и распадања је око нас, она је на одећи наше деце, на књигама, које читају, на њиховим играчкама.

У савременим условима све већег узајамног отуђивања родитељско-дечјих односа у породици, при истовременој демократизацији, и психолошког изједначавања ових односа (или преокретања традиционалне културне хијерархије) старији често покушавају да испуне дефицит поверљивости и топлоте откривањем детету "врућих тајни" одраслих, нарочито, тајне доношења деце на свет.

[СИМИЋ ВЛАДАН]

И ако пре тридесет година на питање петогодишњег сина "одакле долазе деца", отац није нашао ништа бол>е, него да смести дете да посматра порођај његове мајке, онда сад неки прогресивни родитељи сматрају да је боље да гледају порно-филмове заједно са својом предшколском децом (нека се навикавају!) и ученицима (они и тако све знају), и чак дискутују о ономе што су видели. Покушавајући на тај начин да успоставе поверљив однос са својим кћерима и синовима, да уклоне "лажни стид" у питањима пола и да демонстрирају демократску једнакост "очева и деце", ове маме и тате, не желећи то, наносе огромну штету психичком здрављу своје деце.

Наши подаци анкете одраслих поводом утицаја екрана су показали да неки родитељи сматрају да су насиље и еротика са екрана неопходан васпитан моменат. "Порнографизација друштва" у Русији после перестројке као одраз сексуалне револуције на Западу довела је до кардиналних промена у процесима полне социјализације детета - најважније компоненте опште социјализације.

Процес полне социјализације у савременим условима представља појаву, којој, вероватно, нема ничег сличног у целој претходној историји Русије. Традиционалан облик полне социјализације, карактеристичан за патријархалне међуљудске односе, је потицао из типа подударања узора полне улоге са полном припадношћу детета, тј. за дечаке је то маскулини модел, а за девојчице - феминини. Крајем XIX - почетком XX века појавио се, а у совјетско време се развио маскулини тип полне социјализације, тако карактеристичан за сурова времена, кад се мушки модел понашања показао као погоднији како за дечаке, тако и за девојчице.

Ово није могло да се не одрази на измену типа полне социјализације у процесу формирања психолошког пола последњих деценија, који је могао да се одреди као инверзиван, тј. маскулини за девојчице и феминини за дечаке.

Инверзиван тип полне социјализације доводи до формирања "унисексуалног" (или бисексуалног) модела психолошког пола: "унисекс", који се данас примећује, не само у одећи, моди, облицима понашања, већ и у психо-сексуалним страстима.

Полна социјализација по инверзивном типу у својој суштини је директно насиље над природом детета и скрива у себи одређену опасност за друштво у целини, чије размере је тешко претпоставити. Ево само једне илустрације. Једанаестогодишња девојчица из успешне породице, која посећује веронауку и, према томе, има представу о Светој Тајни Брака и содомском греху, изјавила је да у будућности намерава да се уда... за своју другарицу. А кад се запрепашћени отац заинтересовао: "А шта са децом?" девојчица је одговорила: "Ма зар код нас има мало одбачене деце?" Ова изјава је одређени симптом полне инверзије.

У периоду пубертета процес полне социјализације достиже своју кулминацију, кад на фону физиолошке и хормонске бисексуалности адолесцент јако преживљава амбивалентност сопственог полног идентитета. У комбинацији са савременим укидањем табуа на хомосексуалну интимност, долази до фактичног подстицања дечака или девојчице на сексуалне контакте у истополној средини, што може да буде као последица фиксирано у стабилну хомосексуалну оријентацију не појединаца, већ целих маса. Судбина "сексуалне већине" Содоме и Гоморе је добро позната историји културе, и после тога нам остаје само последња етапа - садомазохизам и саморазарање.

Познато је да се социјализација, између осталих и полна, историјски остварује пре свега у систему "дете - одрастао човек". Ипак, полно-старосна улога система "дете - дете", која се знатно касније укључује у овај процес, је такође веома важна институција полне социјализације.

Дечја заједница као носилац сопствене субкултуре поседује специ-фичне функције у формирању психолошког пола детета: у заједничкој активности и равноправној комуникацији прецизира се и увежбава понашање детета у складу са позицијом његове полне улоге, утврђују се пси-холошке разлике понашања у полној улози дечака и девојчица. Управо је овде дете обично добијало знатан део информације (до 90%!) о "тајнама" доношења деце на свет и узајамним односима полова. Истовремено дечја субкултура поседује својство конзервације културе, пошто се, захваљујући њој, чувају извесни облици, текстови, елементи и стереотипи понашања различитих епоха, изгубљени у савременој култури, укључујући и сферу модела понашања полних улога.

Ако је седамдесетих и осамдесетих година XX века успех детета у адолесцентној заједници веома зависио од тога колико је оно одговарало критеријумима полне улоге (бити добар партнер), а код девојчице у адо-лесцентном добу је долазило до преиспитивања планова професионалне самореализације и одбијања индивидуалног професионалног успеха у корист женствености и материнства, онда се почетком деведесетих година, а нарочито крајем истих, ова слика кардинално мења.

Последњих година, због слабљења социјализирајућег утицаја породи-це и традиционално дечје-адолесцентне заједнице, као и увођења бисексуалног модела полне социјализације од стране друштва, - испоставило се да су дечаци, а нарочито девојчице оријентисани не на романтичну љубав, не на породичне вредности, већ на "сексипилност", "безбедан секс" и хомосексуалне односе. Ова оријентација, по сведочењу стручњака, је директно повезана са растом девијантног понашања. Лако преступивши границу целомудреностц, адолесценти се показују као психолошки спремни за прекорачивање свих других граница.

Показује се да је очигледно да полна социјализација као фундаментал-на социокултурна стратегија васпитања, коју остварује одрасла заједница, у савременим условима дезоријентише дете на плану формирања полног идентитета, стављајући га у позицију избора психолошког пола. У суштини ствари, одрасла заједница несвесно (или свесно?) остварује активну деморализацију дечје субкултуре. Последица овог процеса су: рани полни односи, раст абортуса и венерична оболења адолесцената. Ту се закономерно појављују различите организације, типа ЈАЗАС, и нуде спречавање и лечење последице (а не узрока), помоћу "безбедног секса".

Све већа либерализација полног морала у друштву у периоду после перестројке, фактичка легализација полних изопачености, с једне стра-не, и активно ширење порнографије кроз различита издања, укључујући и издања, оријентисана на дечју публику, као и ТВ и видео/филмова, компјутерских игара - с друге, не само да оријентишу адолесценте на ране сексуалне односе, већ и активно провоцирају дечаке и девојчице на бављење проституцијом и вршење сексуалних злочина.

[СИМИЋ ВЛАДАН]

Као што је познато, примарна социјална група, у којој долази до процеса полне социјализације, су: родитељи, браћа и сестре, најближи рођаци - породица. Помоћу механизма идентификације са значајним другима, нарочито са мајком и оцем, формира се психолошки пол детета посредством овладавања нормама и стереотипима понашања у складу са полном припадношћу. Механизам идентификације за израду позиције сопствене полне улоге се изводи не само у погледу одраслих и деце, који окружују дете, већ и у погледу културних носилаца полне диференцијаци-је, на пример, књижевних и биоскопских јунака, ликова из бајки. У горе описаном експерименталном истраживању средине осамдесетих година већ смо добили чињенице неподударања фактичних типова међуљудских односа у савременој породици, која деца посматрају и усвајају, и идеалних образаца ових међуљудских односа, фиксираних у култури.

Поред тога, у цртежима последњих година примећује се нарушавање традиционалне графичке идентификације дечака са очевима и девојчица са мајкама, кад начин имитирања, гама боја, атрибутика фигура открива очигледну сличност; данас родитеље, нарочито очеве деца често просто не имитирају, или цртају у црним тоновима и немарно. И то се често дешава у такозваним срећним комплетним породицама!

Треба рећи да је у историји културе Русије еволуција саме породице на најтешњи начин била повезана, с једне стране с развојем државности, а са друге, с етапама измене статуса детета у породичној структури: од бесправности и потпуног потчињавања власти родитеља до "права детета" и односима једнакости. Међутим поремећај традиционалне хијерархије односа у систему "дете - одрастао човек" има и своје наличје не само на плану пада родитељског ауторитета, пада вредности породице и форми-рања "социјалног инфантилизма" код генерације која расте, већ и у губитку исконски за руски менталитет целомудреног односа према интимној сфери, нарочито кад се ствар тицала деце. Није ово без разлога строго табу-тема у богатом руском језику (у лексици - или псовка, или научна терминологија), чак и семантика речи "љубав" је вишезначна и поткопана. Љубавна страст или сексуална разузданост никад се нису стимулисале у руском народу, оне су спадале у врсту опседнутости, суманутости.

У руској култури увек су постојале еротске песме и поскочице, порнографске анегдоте, игре и друге спољашње манифестације сексуалности у народном животу, упркос веома строгим државним и црквеним забранама, али оне су имале улогу својеврсне карневалске, хуморне антикултуре, својеврсног вентила за ослобађање сексуалне енергије младог руског етноса. И свако од прекршилаца забране је знао да крши (због тога је "забрањени плод" и био сладак!), али онај који се огрешио увек је имао могућност да се покаје у црквама и манастирима. Притом су се деца, нарочито девојчице, васпитала у великој строгости. Широко, посебно на Западу, је позната "асексуалност" руске књижевности, "зато што је њена тема љубав, а не секс, Ерос, а не еротика".

Ако се постави питање социогенезе представа о "забрањеним темама" у руској традицији васпитања, испоставиће се да је за већину Руса пре револуције, па чак и све до пре 30-40 година дечји живот психолошки протицао релативно аутономно и одвојено од живота одраслих, без обзира на заједнички крајње тесан физички простор коегзистенције (довољно је замислити сељачку брвнару са њеном прозирношћу и природношћу целокупне животне делатности). Одрасли се нису мешали у дечји живот, не због потпуне равнодушности према њему, већ дајући детету право на игру. Зато је дечја субкултура могла да стекне богато искуство самоизра-жавања и самоникли културни арсенал - дечји фолклор, који се преноси с једног дечјег колена на друго током више хиљада година. Свакако је у овом арсеналу било средстава за преношење знања о "забрањеним темама" - дечји фолклор са анегдотама, непристојним стиховима и причама о сексуалној сфери, као и имитационе игре "младожење и младе" и др. Садржај ових знања је могао да буде (а често је и био) вулгаризован и чак циничан, али супротна страна односа, романтично-узвишена или брачно-породично-идеализована, која потиче од одраслих (учитеља, родитеља, свештеника), је у свести детета усклађивала прозу живота или њену прљавштину са моралном нормом.

Неопходност сличне психолошке противтеже у социјуму је био знак здравља и најважнији механизам постојања јасних разлика између до-личног и недоличног, лепог и ружног, доброг и злог у култури. Губећи, разводњавајући ову границу, када, по речима А. С. Пушкина, "добро и зло - све постаде сен", савремена култура лишава дете могућности моралног избора, алтернативу избора најбољег међу најгорим. Овде долази до духовних замена: уместо идеала мужевности и женствености - унисекс, уместо вредности породице - ванбрачна веза партнера (препоручује се - истог пола), уместо лутке-голишавке, која је оваплоћавала архетип материнства - чулне Барбика и Синди (не ћерке, не другарице!), које инкарнирају архетип блуда и символизују "потрошачко друштво".

Већина програма сексуалног васпитања и данас модерне валеологије, која се реализује последњих година, представља варијанте једног отворено бихевиористичког модела сексуалног васпитања и фактички је усмерена не да помогне при формирању психолошког пола и адекватне позиције полне улоге детета, већ на учење детета на усвајање сопственог пола преко гениталија и формирања ванбрачних и антиродитељских оријентација на "безбедан секс".

Истовремено многе америчке колеге, које имају богато искуство у сексуалном обучавању, последњих година показују да највећу васпитну ефикасност испољавају они наставни програми, где се уздржавање нала-зи не само на првом месту, већ се и поткрепљује моралним постулатима религиозног карактера. Џозеф Собран - познати амерички философ и публициста - назвао је савремено америчко друштво "абортусном културом", имајући у виду не само саму чињеницу пораста абортуса, већ и легализовану порнографију и систем сексуалног васпитања у школама.

Америчка истраживања ефикасности школских програма сексуалног васпитања, с тачке гледишта превентиве негативних последица сексуалног понашања  aдолесцената, показала су зависност њихове ефикасности од годишта, пола деце, као и од садржаја обуке. Испоставило се да обука о биолошким темама и о контрацепцији узрокује раније ступање у сексуални живот, и ранију "коиталну иницијацију" и код дечака и код девојчица. А обучавање навикама опирања (рећи "не") међу девојчицама 15-17 година може да одложи први сексуални однос, да смањи број партнера.

Испоставља се да је у Америци - домовини сексуалне револуције, која је у пуној мери окусила њене плодове, још 1981. године био донет закон о примени морално-вредносног прилаза сексуалном васпитању. Удруживање напора државе, школе и црквених организација довело је до слабљења утицаја "сексуалне револуције" у САД. Како показују истраживања и анкете последњих година све већу популарност међу омладином добија идеја уздржавања.