Свети канони Православне Цркве о глуми и глумцима?

[Дејан]

Поводом

доделе ордена Светог Саве човеку глумцу и творцу глумачких представа,

желео бих да скренем пажњу на светоотачки однос према овој човековој

делатности. Више црквених

канона веома јасно и недвосмислено осуђује бављење глумом, прописујући

најтеже казне и за клирике и за лаике који би се усудили не само да

глуме, него и да присуствују и гледају такво што. Такође, сви Свети Оци,

без изузетка, имају застрашујуће оштар и осуђујући однос према бављењу

глумом.

Но,

да не бисмо ми били они који телесно мудрују поред истинитих духовних

мудраца, послушајмо шта кажу они који су мудрост примили свише, од Бога,

и сабиравши се на светим Саборима, установили и открили нам шта треба

да мислимо и како да се односимо према овом предмету:

ПРАВИЛА СВЕТИХ АПОСТОЛА

 18. правило: Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни свештеник, ни ђакон, нити може бити у било ком свештеном чину.

 ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР - КОНСТАНТИНОПОЉСКИ

51. правило: Овај свети васељенски Сабор потпуно забрањује бављење комедијашењем, а такође и такве представе; такође забрањује и представе са зверима и представе са плесом. Који повреде ово правило, и одају се ономе што је забрањено, ако је клирик нека буде низвргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен из црквене заједнице.

24. правило: Нико од оних који припадају свештеном чину или је монах, не сме одлазити на коњске трке или присуствовати позоришним играма. Исто тако, ако неки клирик буде позван на свадбу, чим започну игре које имају за циљ да изазову телесну жељу међу присутнима, нека устане и нека

се удаљи са тог места јер тако заповеда учење наших Отаца. Онај који се

затекне у томе или нека престане са тиме или нека буде свргнут.

ПРАВИЛА СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА, НИКЕЈСКОГ

9. правило: Све дечије басне, и безумне глуме (игре)... морају се предати у константинопољску епископију, да тамо буду стављени са осталим јеретичким списима. Ако се пронађе неко ко крије такве списе, ако је епископ, свештеник или ђакон, нека буде свргнут; ако је лаик или монах, нека буде одлучен од црквене заједнице.

ПРАВИЛА СВЕТОГ, ПОМЕСКОГ ЛАОДИКИЈСКОГ САБОРА

54. правило: Не приличи онима који су освећени или онима који су прибројани (у клир) да буду на позоришним представама које се приређују на свадбама или пировима. И зато, нека оду одатле пре него што дођу глумци.

ПРАВИЛА СВЕТОГ, ПОМЕСНОГ КАРТАГИНСКОГ САБОРА

18. правило: И ово се још установљује: деца свештеника не могу учествовати

у јавним позориштима, нити их гледати јер је и свим хришћанима свагда

било препоручавано да се од тога уздржавају, и да не одлазе на места на

којима се богохули.

55. правило: Глумце и лакрдијаше и њима сличне особе, као и одметнике (одступнике), када се кају и обраћају к Богу, не треба лишавати благодати и примирења.

72. правило: Треба молити и за следеће: да се забране позоришне игре, као и то да се нико од хришћана не принуђава да иде на те представе.

144. правило: Установљено је и ово: да се не могу примати тужбе ни од робова, ни од слободњака којима грађански закони не дозвољавају да то учине због неких преступа; такође ни од оних на којима је љага срамоте, тј. од глумаца и свих оних особа које се баве срамотним радњама, а исто тако и од јеретака, Јелина или Јудеја. У осталом, свима којима се брани подношење тужбе не сме се допуштати слобода да подносе тужбе и по питању својих приватних дела.

Сви

црквени канони грех глуме  једначе са грехом врачања, тровања,

вештичарења, убиства итд., и као таквом, прописују најтеже епитимије за

оне који су их починили, а кају се, а за оне који се не кају, није

прописано никакво додељивање ордења Светог Саве, него изопштење из Цркве.

Свети

Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти и ђавољом школом,

а Свети Василије Велики идолским храмом у коме се приноси жртва

ђаволима.

Шта

ћемо, дакле, ми мислити о овом предмету? Хоћемо ли у својим душама

држати у части ове срамне ђаволове посленике? Хоћемо ли прослављати њих и

њихова нечасна дела, филмове и позоришне представе? Хоћемо ли их

гледати? Хоћемо ли пристајати и слагати се са онима који све то чине, па

макар били и у највишим црквеним чиновима?

Ко има уши да чује, нека чује.

 С. Тројичин

Tekst sam preuzeo sa sajta Borba za veru.

Obzirom da mi ovakvo tumačenje kanona nekako deluje vrlo nezdravo i nepravoslavno,voleo bi da rastumačimo o čemu se radi!

[Александар Милојков]

Став Цркве о глумцима и позоришту, у време настанка наведеног канонског предања, је у директној вези са односом глумаца и позоришта према Цркви и хришћанима. У позориштима су исмеване хришћанске светиње. То је разлог оваквог става Отаца. Апсурдно је све то вадити из историјског контекста, апсолутизовати па и данашњим хришћанима забрањивати посету позоришту. Али, људи који робују слову и фарисејском формализму и не могу другачије тумачити каноне него овако како си цитирао. Јад и беда. Нека нас Бог сачува од те духовне патологије.

[Guest - . . .-]

Ваљано тумачење канонског предања Цркве захтева поштовање следећих
принципа.


1. Богословско образовање и здраво црквено мишљење, које значи упућеност у целокупан дух канонског предања и поштовање основних еклисиолошких принципа. Уз то, неопходно је, колико је год могуће, елиминисати субјективне претпоставке и мотивације самог тумача.

 

  2. Канони су органски део црквеног предања. Читав садржај канона темељи се, непосредно или посредно, на Писму и предању. Њихово назначење је да тумаче Писмо и предање, према томе они сами могу бити тумачени искључиво у контексту Писма и предања. Одвојити каноне од Писма и предања значило би одвојити их од темеља њиховог постојања.

 

        3. Неопходно је разликовати између духа и слова канонског предања, тј. између суштине и историјски условљене форме. Може се рећи да ваљано тумачење канона има вертикалну и хоризонталну димензију – под вертикалном подразумевамо њихов однос са општим садржајем откривења а под хоризонталном њихов историјски оквир. Уколико слово канонског предања прогласимо за апсолутно, то би значило замењивање целине канонског предања једним његовим делом (пример: данашњи псеудозилоти). Уколико, пак, општи дух предања, изражен у одређеној групи канона, ограничимо само на ту групу, онда „крњимо“ целовити корпус канонског предања (нпр. сматрање моралне дисциплине изражене у одређеним канонима за спецификум времена у ком су канони настали).
 

 4. Морају се испоштовати сви општи принципи научне ерминевтике. Дакле, при тумачењу једног канона треба испитати следеће: општу црквену ситуацију, канонске токове епохе, терминолошке и друге језичке специфичности епохе, историјски узрок канона, сврху канона, степен важности питања којим се канон бави, упоредити га са канонима који решавају сличне проблеме, ауторитет од ког потиче канон, процедуру доношења канона, ток расправе, итд.
 

 5. Треба предупредити сваку могућу непрецизност која може довести до погрешног тумачења: уклонити све двосмислености, разјаснити нејасне термине и формулације, назначити евентуално постојање фалсификата дотичног канона, изнети досадашња погрешна тумачења, као и све могућности исправног тумачења.

6. Различите формулације истог или сличног предмета од стране неколико канона сасвим су валидна појава, јер су настајале у различито време и под различитим околностима. Међу њима свакако постоји суштинска повезаност, и сви су настали у истом духу.

7. Неопходно је разликовати акривијске и икономијске каноне. Први осуђују одређени преступ, а други одређују услове за повратак у општење. Први су по правилу строжи, и доследније изражавају тајну Цркве, док су други блажи, у пастирске сврхе.

8. Светотајински живот цркве, као њен центар, је извор и крајњи циљ целокупног канонског предања.

9. Административни и казнени канони такође су усмерени на евхаристију. На ово је нарочито важно обратити пажњу, да би се избегле грешке и непрецизности у тумачењу вишезначних израза који се у њима често јављају, као што су: рукоположење (избор кандидата, чин рукоположења), одлучење (мало, велико), забрана причешћа (покајање, казна), итд.



Када говоримо о тумачењу канона, треба додати и следеће. Каноне треба чувати у форми у којој их имамо. Овај став није став традиционализма. Напротив, канони нам сведоче о динамичком обнављању и претумачивању предања у свакој епохи.

[Александар Милојков]

Канони представљају форме, историјске форме, кроз које се спроводе догматске истине у животу Цркве. Оно што је у канонима непроменљиво јесте управо догматски садржај. Авај, неки људи то не разумеју и хватају се, ко пијан плота, за форму као такву.

[Juan Valdez]

Канони представљају форме, историјске форме, кроз које се спроводе догматске истине у животу Цркве. Оно што је у канонима непроменљиво јесте управо догматски садржај. Авај, неки људи то не разумеју и хватају се, ко пијан плота, за форму као такву.

 

А који је догматски садржај у забрани женидбе са робињом или у забрани дечијих басни? Мени се све нешто чини да је Црква у основи једна веома хеви организација (Црква баш са великим Ц, не сâмо Христово учење), само што је данас прилично омекшано све. Погледај сва та правила. Треба ту баш много интелектуалне акробације да се избегне дословно тумачење и чудне ствари припишу само историјским околнистима. Ако је тада било забрањено на свадби играти игре које распаљују, не видим зашто данас не би било. Шта се тачно променило у том смислу, осим што би те вероватно послали у лудницу кад би напустио свадбу у тренутку кад нека цица заигра на столу онако опуштеније као што се дешава. Искрено, мени ти канони уопште нису јасни. Прво имамо јеванђеље које је сво љубав и блага поука. Све се своди на љубав према Богу и љубав према човеку, ништа више и ништа мање од тога. И онда одједном апостолска правила која су строга да стрижија не могу бити, препуна стотина правила и ограничења. Мени се чини да су ови људи (зурлоти) заиста ближи размишљанима првобитних хришћана него што си ти. Ти си (моја импресија) ближи ономе како је Христос описан у јеванђељу, а они су ближи апостолским канонима и свим тим чудесима. И ја између та два не видим никакву везу. Да појасним само на крају, не кажем да догматско учење не могу да повежем са Христом из јеванђеља него праксу Цркве и практичан црквени живот од самог почетка, па до данас и то на разним нивоима.

[Gerhard]

Pa i danas se ismijavaju hrišćanske svetinje, i to ne samo preko pozorišta.

[Александар Милојков]

А који је догматски садржај у забрани женидбе са робињом или у забрани дечијих басни? Мени се све нешто чини да је Црква у основи једна веома хеви организација (Црква баш са великим Ц, не сâмо Христово учење), само што је данас прилично омекшано све.

 

Канони представљају и одређену историјску светст, животне околности у којима су живели хришћани и Црква. То у вези робова било је државно питање. Басне су били углавном у вези са паганством, па је забрана изречена као заштита од паганског утицаја. Нека питању у канонима су данас свкакако анахрона. Зато се, како рекох, не сме робовати слову. Канони нису исто што и правна начела. Односно, не смеју се схватати и тумачити онако како правници тумаче законе и прописе.

 

 

Ако је тада било забрањено на свадби играти игре које распаљују, не видим зашто данас не би било. Шта се тачно променило у том смислу, осим што би те вероватно послали у лудницу кад би напустио свадбу у тренутку кад нека цица заигра на столу онако опуштеније као што се дешава.

 

 

Забрањено је хришћанима да играју такве игре. Није баш хришћански, рецимо, бавити се стриптизом. Шта се променило? Па, рецимо, хришћани су се доста променили. Далеко су слабији од својих предака. И преци су имали слабости, али ми данас смо далеко слабији. Зато су нам овакве забране чудне. Нама је норма за нормално постало време у коме живимо, светски тренд, а не Јеванђеље.

 

 

Прво имамо јеванђеље које је сво љубав и блага поука. Све се своди на љубав према Богу и љубав према човеку, ништа више и ништа мање од тога. И онда одједном апостолска правила која су строга да стрижија не могу бити, препуна стотина правила и ограничења.

 

 

Да, али морамо узети у обзир да су се људи, хришћани,свих времена и векова, мање или више удаљавали од тог јеванђеоског етоса. Зато су потребни канони. Канони су одговор на проблеме (они и настају тек кад се проблем јави, те као такви представљају искуство Цркве у решавању неког проблема у одређеном историјском контексту). Горки лекови, као одговор на болест. Имају функцију да лече, а не да заводе јуридику.

[Александар Милојков]

Препоручујем Афанасјева и и његове "Студије и чланци" (преведено на српски). Ево неких извода:

 

 

 

 

  КАНОНИ И КАНОНСКА СВЕСТ – 

У временима која протичу без потреса, уобичајена канонска свест израста из самих форми црквеног живота, односно,
канонски је све што је адекватно тим формама, док се удаљавање од тих форми третира као оглушавање о саме каноне.

Свака промена у црквеном животу захтева канонску оцену, али уобичајена канонска свест је беспомоћна у таквој ситуацији, јер се она сама налази на удару, зато што губи свој чврсти темељ у пређашњим формама. Долази до ситуације: уместо да је канонско оно што одговара вековним формама црквеног живота, појављује се нова формулација која каже да је канонско оно што се подудара са канонима. Испоставља се да канони као критеријум, не могу увек да буду крајња инстанца. И они сами требају хијерархијски виши критеријум. У овој неодређености канонске свести, налази се један од узрока многих потешкоћа савременог црквеног живота. Треба поставити правилне основе канонске свести и правилан однос према канонима који произилазе из те свести.

Поставља се питање на ком темељу треба да почива канонска свест?

Историја Цркве нам показује да су форме црквеног живота променљиве (1. 2. 3. век, византијски период, поствизантијски
период, модерно доба). Ово нам указује да је канонски поредак само спољашњи израз догматског учења о Цркви ( то је оно непроменљиво језгро). Канонско устројство Цркве, може бити разнолико, али само дотле, док не задире у непроменљиву суштину Цркве. Суштина Цркве у разним епохама налази различите изразе који најпотпуније реализују Цркву у конкретној историјској ситуацији. Тако, догматско учење о Цркви налази свој одраз и реализацију у животу Цркве,
управо кроз канонско устројство. Али ниједна Црквена форма не изражава догматско учење у потпуности. Због тога и не можемо говорити о некаквој апсолутизацији конкретне историјске ситуације. То би било уздизање релативних
емпиријских форми на ниво апсолутне истине. Али ни историјске форме нису сасвим случајне, оне су најдубље спојене са догматским учењем. То значи, да је свака промена легитимна, ако кроз ту промену, црквена форма живота, у већој мери него стара форма, изражава вечну догматску истину о Цркви. То је спој конзервативизма са највећом слободом и смелошћу, који је карактеристичан за православље. Канонска свест, не може да има своју основу у историјским формама, због њихове релативности и променљивости. Ако основе за правилну канонску свест не треба да тражимо у историјским формама, да ли их можемо пронаћи у самим канонима- да ли се може сматрати канонским оно што одговара канонима?

Православна Црква није имала, а нема ни данас један општи кодекс црквеног права. Свака локална Црква има свој канонски зборник који носи локални карактер. У основи свих тих зборника, налазе се зборници црквеног права још из Византије. Црквена структура је прерасла те кодексе, тако да за неке каноне са сигурношћу можемо да кажемо да нису данас применљиви. Данас, ми немамо увек могућности да одредимо који су канони валидни а који нису. И сам покушај састављања Општег зборника правила за све православне Цркве, известан  corpus iuris canonici православне Цркве (сличан римокатоличком), суочио би се  с тешкоћама које би се тешко могле превладати. На који би се начин таквом зборнику могао прибавити статус обавезујућег, с обзиром на саму еклисиолошку структуру православне Цркве?

Одсуство целовитог унутрашњег и спољашњег јединства, међутим, није најкарактеристичније обележје канонског законодавства. То обележје представља његова непотпуност. У њему нема оних норми, које би, по
аналогији са правним законодавством, било могуће назвати „основним“. У најкомплетнијим канонским зборницима источне и западне Цркве, нема канона који устројавају опште и основне принципе црквеног устројства (основна организација
хришћанске заједнице на челу са епископом није дата). Ако би било који историчар пожелео да само на основу канонских норми опише црквено устројство, сигурно би направио низ крупних грешака. Исту такву грешку праве и они који
покушавају да канонску свест базирају искључиво на канонима.

Канонско законодавство, никада није имало задатак да понуди основне норме и принципе црквеног устројства.  Они су дати једном и за сва времена у догматском учењу о Цркви. Канонско стваралаштво има задатак да догматском учењу
о Цркви нађе најисправнију и најпотпунију реализацију у датој историјској ситуацији и да штити црквени живот од девијација. Садржај догматског учења о Цркви детерминише садржај канонског законодавства. На тај начин, канонско право поприма обележја која га чине правом сасвим другачије врсте. Тада је канонско право покретачка снага црквене историје, која најпотпуније актуализује догматско учење у канонским формама.

Данас се поставља питање да ли су канони променљиви. Трулски сабор (691.) је скицирао решење овог питања у правцу
непроменљивости канона. Пракса у Византији је често била другачија, а са падом Византије, одлука Трулског сабора је наишла на широко одобравање. Још увек је раширено убеђење да се канони изједначавају са догматима. Такво убеђење о непроменљивости канона, равно је признању да су читаве генерације одлучене од Цркве (8. и 9. апостолско правило: да се одлуче од Цркве сви лаици и клирици, који „не остају до краја на молитви и св. Причешћу“). С таквим закључком, тешко
да би се сложиле и саме присталице таквог гледишта. Грешка је, што се не схвата да апсолутни карактер догмата, није условљен тиме што су они донети на саборима и прихваћени од стране Цркве, него тиме што они представљају израз апсолутне истине.

Догмати изражавају оно што је вечно, док се канони тичу привремених форми црквеног живота, и могу доживљавати измене и модификације. Све норме које произилазе из јасно изражене божанске воље, садржане у Св. Писму и Св. Предању, поседују непроменљив и апсолутан карактер.
У пракси, највише спорова се појављује у разликовању између jus divinum и  jus humanum. Ниједна од Христових заповести не носи карактер позитивних норми. И норме, које се налазе у апостолским посланицама (нпр. ап. Павле Коринтској заједници) су биле обавезујуће само неколико деценија. Једино полазећи од исправне канонске свести, може се одредити
правилан однос према канонима.

Христос није установио никакво канонско устројство своје Цркве. У самој Цркви, од апостолског доба, налази се иманентна
снага која конституише право. Право „везивања и разрешавања“ (potestas clavium – власт кључева) укључује и право доношења канонских норми. Због тога, не може ни бити говора о подели канона на одредбе које се заснивају на jus divinum и jus humanum.

Канонско стваралаштво Цркве је вишевековно искуство Цркве у њеној тежњи за реализацијом учења о Цркви у различитим
историјским епохама. Црква је дужна да мења црквене одредбе, али само у случајевима када оне престану да буду канони. У историји се дешавало и дешава се да канонска истина буде на страни оних који нарушавају ове или оне каноне, а не на страни оних који их испуњавају. Истинитост овог парадокса потврђује искуство.

Назначење канона је у томе да црквени живот што ближе реализује догматско учење (тада су канони – канони). У непрестаном протоку времена, канонска свест остаје увек једна. Кроз то јединство, различите форме црквеног живота не представљају одвојене моменте у историји, већ се повезују у један јединствени процес.

[Александар Милојков]

ТРАЈНО И ПРОЛАЗНО У ЦРКВЕНИМ КАНОНИМА

У свету, који је у константним променама, постоји Црква као једина која је непроменљива. У чему се огледа та постојаност
и неизменљивост Цркве? То отвара и питање какав треба да буде однос Цркве према савременом животу и његовим проблемима.

Црква нема улогу само да сачува своју светост, већ има задатак да афирмише свет. Зато у Цркви, упоредо са оним што остаје увек непроменљиво, треба да буде и оно што се мења – упоредо са вечним и оно што је пролазно. Оно што је непроменљиво, јесу догматске одредбе, које се тичу унутрашњих истина вере, и оне су непроменљиве и општеобавезујуће, временски неограничене и апсолутне.

Осим догмата имамо и канонске одредбе, које регулишу спољашњи поредак у Цркви и њено спољашње устројство. Поставља се питање да ли канонске одредбе припадају искључиво сфери спољашњег, пролазног, или су као и догмати, везане за област вечног или барем у вези са оним што је вечно и апсолутно у Цркви.

Протестантизам је канонске одредбе схватио као продукт jus humanum-a, па су према томе променљиве (појединачно и у
целини). Римокатолици разликују  jus divinum (непроменљиво) од jus humanum (променљиво). На тај начин, и протестанти и
католици, сваки на свој начин, прокламују постојање двеју сфера у Цркви, без узајамног односа.

У православној Цркви, постоје неки погледи под утицајем римокатоличког учења, које дели канонске одредбе на оне које су засноване на jus humanum и jus divinum. Постојање jus humanum је непознато древној Цркви и Цркви васељенских сабора. Трулски сабор (2. правило): „Нека не буде никоме дозвољено да напред наведена правила мење или замењује, или осим изложених правила прима друга“. VII В. С. (1. правило): Претходно наводећи држање одредаба апостола и шест васељенски сабора и светих отаца, Оци сабора додају „Јер су сви они од једног истог Духа били просвећени, и што је корисно узаконили су“, пошто „Ако нам пророчански глас заповеда да до века чувамо сведочанства Божија, и да живимо по њима, јасно је да она остају непомична и постојана“. Постојање jus humanuma није познато ни византијским
тумачима 12 века. Без обзира на то, како раније тако и касније, највиша црквена власт, односно сами сабори, мењали су одредбе претходних сабора. Тако Трулски сабор (12. правило), мења апостолско правило, у коме се дозвољава брачни живот епископата. Ово потврђује да су у Цркви све канонске одредбе богонадахнуте.

Хришћанска мисао, остајући у границама хришћанства, познаје два дијаметрално супротна становишта: монофизитство и
несторијанство. Православна Црква своју канонску свест оцртава халкидонским догматом. Халкидонски догмат има и непосредан значај у учењу Цркве. Евхаристијско сабрање јесте сабрање изабраног народа Божијег са Христом;

јесте црквено сабрање, односно пуноћа Цркве. Евхаристијско сабрање реално оваплоћује Цркву, а то оваплоћење има емпиријску реалност и емпиријски аспект. Црква истовремено припада духовној и емпиријској реалности – она је двоприродна (богочовечански организам). Невидљиво, духовно биће Цркве, постаје видљиво кроз њену емпиријску природу. Због тога је дељење Цркве на видљиву и невидљиву (протестантизам) погрешно, јер раздваја суштину Цркве од њене емпиријске природе (црквено несторијанство). Црква је једна, као што је један и Христос. Пребивајући у емпиријској реалности, Црква се облачи у историјско рухо.

Органска структура Цркве као Тела Христовог, претпоставља одређени поредак, који произилази из саме суштине Цркве. То значи, да се црквена структура не појављује у контексту историјског процеса, као последица продирања права у Цркву. Црква од самог почетка ступа у историју као заједница која има одређену форму своје организације. Форме историјског
постојања Цркве су веома разнолике, ипак у њима налазимо једно константно језгро, а то је догматско учење о Цркви – саму Цркву. Историјске форме црквеног живота условљене су самом суштином Цркве. Догматско учење у Цркви, никада се у историји не оваплоћује потпуно, већ само релативно. Када се измени догматски садржај учења о Цркви, то повлачи за собом и деформацију у формама историјског постојања Црква (јеретичке заједнице, нпр. гностици – највећа одступања од
црквених форми). Разлике које данас постоје између римокатолика, протестаната и православних, се у великој мери објашњавају разликом у погледу догматског учења о Цркви. Због тога је искључена могућност постојања некакве идеалне канонске форме. То би значило непотребну апсолутизацију релативног, односно историјског руха Цркве.

Црква дели историјски живот са својом епохом. Своје форме, Црква не мења произвољно, већ из своје дубине мења форме историјског постојања, како би најпотпуније изразила суштину Цркве и њено догматско учење. Зато се ниједна форма не апсолутизује. То би значило да се Црква одваја од општег историјског живота. Заборављање емпиријске природе Цркве је друга крајност у учењу Цркве – црквени монофизитизам.

Адекватност историјских форми црквеног живота суштини Цркве, остварује се кроз канонске одредбе. Питање, да ли те норме имају правни карактер, као и питање да ли је у Цркви допустиво постојање црквеног права, до данас није решено, као што није до краја решен ни проблем суштине права. Шта је то чиме се канони разликују од обичних правних норми? Правне норме регулишу устројство друштвених организама, који у потпуности припадају емпиријском постојању. Црква је, међутим, богочовечански организам, и у томе је њена суштинска разлика од осталих друштвених организама. У Цркви, догмати установљују основни поредак живота, а канони само регулишу канонско устројство Цркве. Због тога, међу канонским одредбама, нема таквих, које би се у складу са правним законодавством могле назвати „основним“. Канони, облаче догматско учење у рухо норми, којих црквени живот треба да се држи да би одговарао догматском учењу. Канони, представљају канонску интерпретацију догмата у одређеном историјском тренутку, али не у апсолутној форми, већ у складу са историјским постојањем Цркве. Зато треба одбацити поделу на каноне који су засновани на божанском и људском праву. Оно што је у канонским одредбама уобичајено приписивано божанском праву, не односи се на саме каноне, већ на догматске одредбе. Ма како да се дефинише право, догмати ни у ком случају не спадају у област права. Христос није оставио никакве канонске одредбе које би одређивале устројство Цркве у њеном историјском постојању. Ово не значи да су сви канони засновани искључиво на људском праву. Дужни смо да прихватимо да међу канонским одредбама постоје и такве, које се заиста односе на људско право. Али не можемо да допустимо да се све канонске одредбе, које је прихватила цела Црква, прогласе за безблагодатне и нецрквене. Ако у Цркви постоји само људско право, тада Она припада искључиво сфери емпиријске реалности.

Протестантско учење, према коме су канонске одредбе засноване на људском праву, јесте логични продукт њиховог догматског учења о Цркви (видљива и невидљива Црква). Црквено несторијанство у канонској области, одражава се у тврдњи да у Цркви искључиво постоји jus humanum. За православну Цркву, ово становиште је у потпуној супротности са њеним учењем о Цркви. „Би угодно Светом Духу и нама“ – подједнако се може применити како на догматске, тако и на канонске одредбе. Црквене одредбе су „божанска правила“ (VII В. С. – 1. правило). Насупрот црквеном несторијанству и монофизитству, православна Црква прокламује халкидонску двоприродност Цркве, изражену у богочовечанском праву.

Канонске одредбе су богонадахнуте, али то не значи да се канони и догмати међусобно подударају. Догмати се не односе на пролазно постојање, док су канони пролазни. Канони нису пролазни у односу на њихову природу, већ у том смислу што се примењују на оно што је пролазно – на историјске форме постојања Цркве. У пролазном, они изражавају вечно.

Ванвременско – пролазни карактер канона, разрешава питање њихове променљивости и непроменљивости . Канони се мењају, јер под другачијим историјским околностима, црквени живот трпи измене. Када би историјске околности увек биле исте, тада се ни канони не би мењали. Догматско учење које се налази у основи канона је непроменљиво, мења се само примена тог учења у историјском животу Цркве. Канони су ефикасни само уколико су применљиви. Ако не постоји могућност њихове примене, постају неделотворни, и зато се замењују другима. Читаве одредбе сабора и св. Отаца се уопште не могу применити на наш црквени живот (пријем палих у Цркву, покајна дисциплина и др.).

Ако се ти канони примењују – то није у оном смислу у ком су донети. У претходно правило се постепено улива нови смисао, који потискује у заборав стари смисао. Ако је нова одредба била заиста црквена, онда је догматско учење које се налази у основи и нове и старе одредбе остајало непромењено. Старо правило је настављало да изражава истину, али сада већ за период који је прoшао (нпр. 12. правило Трулског сабора – одлука да се уведе безбрачни живот
епископата „не укидајући и не изврћући апостолско правило“). Апостолско правило је било канонска одредба, али за своју епоху.

Ако органи црквене власти, нарочито у периоду стагнирања стваралачке активности, недовољно следе црквену реалност, онда сам црквени живот компензује тај недостатак – тада  се појављује црквени обичај који постепено сам постаје канонска норма. „Неписани црквени обичај треба да буде поштован као закон“ (Номоканон у 14 наслова). Овај обичај допуњава недостатак канонског стваралаштва на позитиван и на негативан начин. (9. апостолско правило и 2. правило Антиохијског сабора – о остајању на св. Причешћу; 9. правило Трулског сабора – крчма).

Истински смисао црквених одредби се заборавља и деформише, а њихово место заузима обичај, који се не базира ни на каквим црквеним правилима. Ствара се лажно предање, које цепа богочовечанску природу Цркве, пошто удаљава црквени живот од догматских основа. Једино обнављањемстваралачке делатности може да се превлада инерција лажног предања.

Православно учење признаје променљивост канонских одредби. Исправније је рећи да Црква захтева креативан однос према савременом животу. Зато учење о непроменљивости канона, са којим се и данас суочавамо, означава одрицање од стваралачког односа према савремености. Пасивно прихватање савремености је просто прилагођавање њој, а то увек доноси штету црквеном животу. Учење о непроменљивости канона због свог формализма не представља израз богочовечанске, него човечанске воље.

Повратак првим вековима хришћанства у црквеном животу јесте негирање историје. Задатак Цркве се не налази у прошлим вековима, већ у садашњости и будућности. Смисао предања се не састоји у механичком понављању онога што је било, већ у начелу континуитета живота и стваралаштва. Дух канона је у предању а не у слову, и зато у канонским зборницима увек недостаје „Први канон“ – главни и основни. Он недостаје, зато што је садржан у предању и у њему је смисао канонског предања. Данас, више него икад је потребан креативан однос Цркве према савремености. Не може се живети само постојећим канонским правом, које је заправо канонско право Византијске Цркве, допуњено одредбама помесних цркава.

Нове форме историјског живота захтевају креативну делатност. Опадање креативности деформише црквени живот. Развија се црквени институционализам. Довољно је да се присетимо на систем принуде које је канонско право позајмило из световног (присилно смештање у манастире, затвори за свештенике на епископским дворовима…).

Свака креативност, скопчана је с могућношћу да се погреши. Али, одрицањем од креативности, немогуће је заштитити се од заблуда, јер је само одрицање још већа заблуда и нарушавање богочовечанске воље, пошто оно више од свега, отвара могућност за деловање у Цркви jus humanum-а.

Пролазно, као израз вечног – променљиво као израз непроменљивог – такав је однос пролазног и вечног у канонском праву. Неизменљивост Цркве јесте неизменљивост њеног живота. Не само што Црква кроз своје историјске форме постојања пребива у историји, него и историја пребива у самој Цркви. У њој и кроз њу, историја задобија свој смисао. Црква је усмерена ка оном што је напред и сва је у ишчекивању Другог Доласка. 

[obi-wan]

Нама је норма за нормално постало време у коме живимо, светски тренд, а не Јеванђеље.

 

Bravo, apsolutna dijagnoza...

[Saša.B]

Tako je , bravo ljudi. Hvala vam sto ste razjasnili. Ubi nas neznanje !

[Дејан]

Tako je , bravo ljudi. Hvala vam sto ste razjasnili. Ubi nas neznanje !

Zato i postoji sajt

[Нифада]

Да ли је у време доношења канона глума(позориште), имала исти статус или смисао као у новије време?Да ли се подразумијевају исте ствари?

Канонско предање Цркве није "залеђено,статично и једнозначно изражавање у времену,већ историјска и динамичка пуноћа поруке спасења у Христу."(Власије Фидас).Занимљиви су ставови и погледи о мјесту глуме(као умјетности) у хришћанском животу,које износи нпр.Небојша Дугалић.Глума као карактерна особина је већ нешто друго.

[školarac]

Moze neko objasnjenje cuvenih rigoroznih epitimija za blad od sv.Vasilija Velikog? Ja mogu da razumem da je Crkva vekovima imala snishodljivi karakter prema vernicima, da je predugo odlucivanje vernika od pricesca pedagoski promasaj i da su se te mere zaobilaze...Sve to razumem ali cemu potreba da se takve epitimije onda formalizuju na toliko rigorozan nacin i to od strane jednog od najvecih crkvenih otaca?