Партизанска ескадрила

[Милан Ракић]

Филм Хајрудина Крвавца Шибе "Партизанска ескадрила" из 1979. године, остаће у сећању многих заљубљеника у ваздухопловство...

 

Међутим, филмска екипа је приликом снимања овог филма наступала врло бахато, тако да је трајно уништено и онеспособљено неколико десетина авиона који би данас представљали (а сачувани примерци представљају) "непроцењиво благо". На првом месту то је авион "522", који је поред овог филма (где је уништено најмање 20 примерака) глумио у још неколиким филмовима: Битка на Сутјесци, Битка на Неретви, Келијеви хероји, Ветрови рата..., где је врло успешно "глумио" немачки Фокевулф...  Иначе, када је снимана "Eскадрила", специјалне ефекте је радио један Чехословачки филмски студио. Наша екипа је Чесима послала комплетан исправан авион, како би га ови у студију уништили и тако направили ефекат за филм!? Чеси су се згранули и питали наше да ли могу они да направе верну макету, а да задрже овај примерак... Пристали су и тај примерак се налази у неком чешком Техничком музеју... Осталих 20-ак комада, а можда и више, нису били те "среће"...

Уосталом, ево неких сећања људи који су учествовали у снимању овог филма...

 

"Само да се не заборави, Аероклуб Сарајево је дао свој допринос снимању филма  „Прва партизанска ескадрила“ Хајрудина Шибе Крвавца у јулу 1978 год.

 

Колико се сјећам, Ацо Бошковић Бугарин је направио неке носаче - платформе за камере на репу и лијевој упорници Цитабрије YУ - ЦАЕ, а ја сам добио налог од Макија да одлетим 07. 07. 1978. у Титоград гдје су се снимали дијелови филма са летењем. Тамо ми је додјељен неки Чех, Јиржи, стручњак за специјалне ефекте из Прага, филмски студио Барандово. Ту смо углавном снимали тзв. Реар - ове: небо, облаке и терен. Онда би то они пројицирали на платно испред кога је била нека гајба, као кокпит авиона у којој је сједио глумац, испод би га помоћни радници љуљали, а у позадини би се видјели облаци и терен који смо ми снимили и све то скупа поново снимали. Имали смо двије филмске камере на носачима на репу и упорници и каблове до кокпита преко којих је Јиржи, који је летио са мном на на задњем сједишту Цитабрије, укључивао камере. Јиржи је био пун идеја које би ми образлагао на брифингу уз пиву на тераси хотела гдје смо спавали, свако вече за слиједећи дан снимања. Једном је тражио да направим слијетање - протрчавање у пољу ван аеродрома са што могуће већом брзином и да онда дам гас и што је могуће већим углом одлијепим и стрмо пењем, а тада би Јиржи укључио репну камеру. Мало ми је била фрка због високе траве за коју нисам знао да можда нема и скривеног крупнијег камења. Углавном, то смо и направили а Јиржи је тај материјал употребио тако да га је пројицирао унатраг, па смо добили снимак као да авион пикира до земље. Шиба је, наравно, имао још луђе идеје. Тражио је да му снимимо лет кроз кањон Мораче. И ту је било мало прпа, јер је кањон јако узак, па турбуленција па плус далеководи, али снимили смо и то. Међутим, Шиба, како га је Бог створио каубојски настројеног, није био задовољан. Материјал није био довољно драматичан, па је он дошао на идеју да то све сними из јурећег камиона кроз кањон. Резултат је био драматичан, али тотално нереалан што Шибу није нимало сметало. У Титограду је тада била и ескадрила 522 и Крагуја који су глумили њемачке авионе. Они би полетили и формирали групу иза наше Цитабрије, а онда би их Јиржи снимао. Један дан изнад Скадарског језера, група се дуго формирала тако да смо практички ушли у Албански зрачни простор, па нас је официр за везу драматично звао преко радија да се одмах окренемо назад.

 

Тамо је био и мој бивши начелник ШРОА капетан прве класе Мика Павелкић, као водитељ летачких операција, који ме није баш подносио ни у ШРОА, а поготово тамо, јер сам тада носио и браду. Сваки дан након снимања, Јиржи и ја би продужили мало лет за нашу душу летећи ниско изнад сојеница на мочварном рубу Скадарског језера. Након сваког слијетања, официр за безбједност би одвео мене у страну на дебрифинг и распитивао се да ли је Јиржија нешто занимало у околици аеродрома. Углавном Јиржи и ја смо се добро забављали.

 

Послије гледам шпицу филма и у мору неких помоћних радника, носача скела, рефлектора и микрофона нигдје нас споменутих. А да не причам да нисмо били ни позвани на премијеру.

 

Нема везе, барем смо се лијепо налетили а то ми је било најважније."

 

Мирко Божић

"Ево још мало успомена са снимања Прве партизанске ескадриле.

Ја сам био додијељен екипи филма са Ми - 8 (хеликоптер) на двије локације и то летилишту Удбина и на аеродрому Мостар. Ни моја искуства са овом екипом нису баш остала у лијепом сјећању. На Удбини су се снимале сцене пуњења авиона - Штирмана, бензином из оних пљоснатих бурића што су се носили на леђима, који се иначе користе за ношење воде. Реквизитери су се растрчали по околним селима да скупе те буриће од сељака. Када се завршило снимање, многим члановима филмске екипе се допала нечија идеја да то пљоснато буренце може бити лијеп украс на зиду, те су несретним сељацима причали неке безвезне приче или су се једноставно правили луди. Вјерујте у тим тренутцима ме је било срамота што сам био у том друштву.

 

У Мостару смо радили на снимању сцена напада на мост на локацији јужно од Брадине, на ускотрачној прузи, и сцене принудног слијетања на Мостарско блато авиона 522. Шиба илити Крвавац је имао каубојску замисао да са Ми - 8 подигнем 522 на 1000 - 1500м и да га одбацим као подвјесни терет, а да он слободно пада са упаљеним димним бомбама до земље. Одбацивање авиона од система веза помоћу пиро - патрона није долазило у обзир, јер у том случају постоји могућност упетљавања сајли у репни ротор, што може довести до катастрофе, као те исте године на падинама Мосора изнад Сплита, када је је цијела посада Ми - 8 изгинула. Одбацивање 522 са сајлама је била унапријед пропала ствар, јер се сајле нису одвојиле од авиона те су се и видјеле у кадру. Елем до тог захтијева смо били цијењена посада са мерцедесом на употребу, а када смо одбацили његову идеју, добили смо једног издрнданог тристаћа до краја снимања. А у шпици филма хвала Богу ни ријечи, ваљда су толики ваздухопловци који су уложили много знања и воље у тај ваздухопловни "вестерн" били ваљда неки вишак."

 

Војислав Цикота-Циле

 

"Ево неколико података у вези авиона Соко 522 на снимањима филмова, а нарочито Партизанске ескадриле које сам сазнао од пилота који су летели као глумци у овом филму редитеља Хајрудина Шибе Крвавца.

 

Улогу немачких пилота, чија сам имена по сећању учесника навео у ранијем посту, играла је 461. ескадрила РВ и ПВО ЈНА, такозвана ЕЛАБА, (Ескадрила Лаке Борбене Авијације). Њихова искуства су доста интересантна, али и доста негативна, из угла професионалаца и заљубљеника у летење. Ово што пишем вадим из бележнице у коју сам писао слушајући о снимањима и то без икакве обраде, па ако су приповедачи погрешили нешто, онда сам и ја. Можда многи о томе доста знају, али мислим да није лоше ставити то да и млађи прочитају. 

Као што је познато партизанска авијација почела је да постоји тако што су пилоти Фрањо Клуз и Руди Чајавец прелетели авионима на партизанску територију. У филму ове двокрилце су глумили амерички Штирмани. Улогу немачких авиона Фокевулфа имали су Соко 522, а партизанских - наводно енглеских Спитфајера - Крагуји. Снимање разарања аеродрома и уништавања авиона Соко 522 који су још могли, (ако не да лете) онда бар да постоје у једном комаду једног дана за неку средњу школу авио смера или музејску поставку, дозволиле су војне власти. Авиони, мислим да је било двадесетак, су били постављени на танке бетонске плоче са динамитом испод, серијски везаним и у моменту снимања су редом летели у ваздух, и напуњени канистерима с напалмом у кабинама експлодирали, завршавали махом на леђима, а по казивању пилота, били су у доста добром стању. Блесав начин да се уништи техничко наслеђе једне земље, зар не? Нисмо ми били ни тада земља толико богата да као УСА има авио - гробља са неколико стотина нпр. стратешких бомбардера, па да кад неколико мањка да се то ни не примети. Данас би се та имовина војске мерила милионима. Да не говоримо и то да су се мали Штирмани у филму понашали као ловци-бомбардери, иако ниједан није могао да има толико бомби да у бришућем лету растури читаву немачку ескадрилу, већ можда само по једну бомбу. Иначе, само снимање уопште није уважавало знање пилотске струке. Летело се формацијски на циљ, четири авиона један поред другог, јер је то лепо изгледало оку камере, али и били добра мета за немачки ПВО. Ишли су право на сниматеља, гађали наравно ћорцима, са дефлекторима да би се видео пламен при опаљењу са око 350 км на час. У бришућем лету, чауре 127 из Браунинга излетале су испод крила и биле прави пројектили опасни за екипу и човека у Кампањоли-џипу који их је наводио. И како то по Марфијевом закону и бива, догодио се малер. Чауре су засуле главног камермана и сломиле му руку на два места, смрскале сат, срећом промашивши луду главу. Навигатор, иначе човек из армије, се био бацио под џип и остао неповређен."

 

Икарус 

[-Владимир-]

Интересантна  прича, само жали Боже онолике авионе уништене због онаквог крша од филма.

[Милан Ракић]

Интересантна  прича,само жали Боже онолике авионе уништене због онаквог крша од филма.

 

Злочин... Ако су Чеси могли да направе летећи модел, а да задрже онај оригинални (из оне приче од горе), исто тако су и још боље, могли направити макете на мостарском аеродрому, где је снимљена она сцена у којој је уништено 20 авиона 522. 

 

Бахато и безобразно....

[Милан Ракић]

Ево једне слике припадника 461. ЕЛАБА, који су "глумили" Швабе у Партизанској ескадрили...

 

 

Фото: Марио Хреља

[Милан Ракић]

Вечерас у 23 на Првом програму РТС-а. Ремастеризована верзија...

 

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1735530/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0.html