Šešir profesora Vujića (TV)

[Јаков.]

Nije nešto naročito, ali osveženje uvek gledati serijale i filmove koji oslikavaju epohu Srbije s prelaza 19 u 20. vek.

Obrenovići... to je bilo nešto. Prosto se oseća taj evropski duh, za razliku od Karađorđevića koji su za mene simbol siromaštva i apsolutizma.

 

Građanska Srbija, boemski duh, Beograd u vreme kada je verovatno i nastao sav onaj duh, o kojem danas toliko pričamo, i koji nam nedostaje.

 

http://youtu.be/AmmsmChW3ps

[Juan Valdez]

Супер, само је мени стара верзија с Пајом Вуисићем непревазиђена.

 

[Драшко]

Супер, само је мени стара верзија с Пајом Вуисићем непревазиђена.

 

хехе ту игра моја мама

[Juan Valdez]

Овај нови филм су виделе модерне клинке сплаварке и њихови набилдовани другари код којих се не зна да ли имају мање година или нервних ћелија, и кад видим на јутјубу (или ван њега) како га коментаришу, малкице ми се преврће у желуцу. До душе, није јадан филм крив што га билмези гледају, а ништа не капирају.  Шта бре они знају о Мики Аласу или Цвијићу? Није им то Карлеуша. Сва је срећа да никад нису чули за ову стару ТВ драму и да нису прочитали књигу (ваљда нема слова w у књизи, па им мало теже иде та стара верзија алфабета), па смо поштеђени њихових ”мишљења” и ”критика”. То не зна и не може да разуме ни шта је боемштина (не, то нису ове данашње назови кафане, а још мање њихови сплавови), ни шта су некад биле гимназије, ни колико су ови људи описани у филму у ствари били велики, ни зашто су били велики... не знају ни где су шупљи. Скоро чекам скво код ”коња” и слушам једног профу што је довео билмезе на екскурзију и прича им о значају кнеза Михајла за ову земљу, која је тада, после пар векова изолованости, приличном брзином хватала корак са развијеним светом у сваком смислу (па и образовном). А они билмези скачу и урлају около, нико не слуша, иако имају (ретку) срећу да имају профу који зна и који им даје мало више од препричавања књиге. Не знају да је Сима Лозанић (ух, ко је сад па тај, нема га у звездама гранда?!) био један од првих у свету који је почео да користи периодни систем у настави хемије. Не знају да је српски језик међу првима у свету добио превод "Порекла врста” за кога је лично Дарвин написао предговор и изузетно позитивно говорио о нама. И још много тога. Не знају ко је био поменути Алас, ни шта је урадио. Не знају ни ко је Аласа наследио на катедри, ни шта је тај наследник урадио. Лепу будућност имамо, нема шта...

[Јаков.]

Ево неких интересантних података о самом Кости Вујићу (Земунцу) као о историјској личности.

преузето са

http://horizontstopa.blogspot.com/2010/01/prikaz-o-profesoru-kosti-vujicu_10.html

 

PRIKAZ O PROFESORU KOSTI VUJIĆU

 

1.

Rođen u Zemunu 01.05.1829. Svršio je srpsku i nemačku

školu u Zemunu, pet razreda gimnazije u Sremskim Karlovcima, šesti

razred Prve muške gimnazije i Filozofski fakultet u Beogradu. Učio je i

dve godine u ''mudroslovnom otdjeleniju'' Pravnog fakulteta Liceja, no

nije sve ispite ispolagao.

U mladosti bio je prisni

prijatelj pesnika Branka Radičevića, čije je Pesme prodavao. Iz toga

vremena ostala je Brankova pesma '' Pismo u stihovima'' umnožena u više

primeraka, od kojih je jedan bio posvećen njemu. Njegovo službovanje po

Srbiji bila je prava činovnička odiseja. Najpre je bio kontraktualni

profesor terazijskog odeljenja Beogradske polugimnazije, zatim

privremeni profesor nemačkog jezika, crkvenog pevanja i dirigent

učeničkog hora Kragujevačke pol-ugimnazije gde je, kao i svi nastavnici,

kada se promenila dinastija, podneo ostavku na službu.

2.

Nakon podnesene ostavke Profesor Kosta ostaje godinu i

po dana bez posla, i dobija najzad, mesto profesora srpskog jezika u

gimnaziji u Beogradu. Pored toga, bio je pomoćnik urednika ''Srpskih

novina'' Miloša Popovića, objavivši u njima veliki broj priloga. Jedno

vreme sarađivao je i u časopisu ''Škola'' Milana Đ. Miličevića. Međutim,

zbog nepok-ornosti prema jednoj direktorovoj naredbi, profesor Vujić

biva premešten je u Požarevačku polugimnaziju. Potom biva premešten u

Zaječar i Negotin gde je namešten za profesora nemačkog jezika i srpske

istorije. Tada piše molbu za preme-štaj, koja je i usvojena i te godine

1870 biva premešten u Beog-radsku gimnaziju, a zatim je po potrebi

službe upućivan na predavanje u Šabačkoj nižoj gimnaziji, da bi opet, po

molbi dobio mesto profesora Prve beogradske niže gimnazije, gde je 04.

09. 1881. bio postavljen za profesora nemačkog jezika prva, a zatim

Druge i Treće beogradske gimnazije.

3.

Profesor Kosta Vujić bio je jedan od najpoznatijih profesora ''stare

škole''. Tačan, pažljiv, koncizan u izražavanju i pisanju, originalan u

ponašanju, ishrani i odevanju, ali uvek ispravan. Do 1870. strog prema

učenicima, posle toga blag i prisan sa njima. Znao je da komunicira sa

svojim đacima; bio im se približio do te mere da se, poistovećivao sa

njima. Profesor Kosta nikada se nije oženio. Pomalo na svoju ruku, nije

uvek poštovao stroga pravila školskih vlasti, zbog čega je često

opominjan, kažnjavan i premeštan. Za života uživao je velike simpatije

svojih đaka a po smrti upamćen bio po šeširu s kojim su se nestašni

đaci, bacajući ga kroz pro-zor, zabavljali za vreme njegovih časova.

Penzionisan, ostatak života proveo je u Beogradu.

4.

Jedna od njegovih rečenica pri kraju službovanja u

gi-mnaziji:''Nešto mi govori da će se u budućnosti o meni znati samo po

tome što sam bio profesor sjajnih budućih imena'', ostala je upamćena po

plejadi učenika koji su postali slavni, a koje je profesor Kosta izveo

na životni put. Njegovi đaci bili su: Jovan Cvijić, Jaša Prodanović,

Mihailo Petrović – Mika Alas, Pavle Pavlović, Milorad Mitrović i mnogi

drugi. Njegov neobični lik profesora ušao je u srpsku književnost tek u

novije vreme televizijskom dramom ''Šešir profesora Koste Vujića''

Milovana Vitezovića i sjajnom glumom Pavla Vujisića.

Profesor Kosta Vujić sahranjen je na Novom groblju u grobnici koju je za

života podigao. Prvog maja ove godine (2009) proćiće tačno 180 godina

od njegovog rođenja, a 26. marta nav-ršava se 100 godina od njegove

smrti.

5.

Živeo je svoj boemski život.

Ko je bio profesor Kosta Vujić, kad ga se i danas sećaju i generacije njegovih učenika.

Svako

od nas gledajući TV dramu ''Šešir profesora Vujića'' koju je napisao

gospodin Milovan Vitezović, može doživeti Kostu Vujića kao čoveka koji

se retko sreće. On je bio čovek pun dostojanstva, a dostojanstvo ne može

bez bogatstva duha i duše. Dostojanstvo od čoveka traži, pokoravanje

najvišem zakonu, a to je moć duše, a dostojanstven može biti samo

plemenit čovek. Zbog toga njegov odnos prema đacima nije bio nikad grub,

i kad bi ih grdio – samo što nije rekao učeniku ''grdim te, ali te

razumem''. I da nije ništa progovorio to se čitalo iz njegovih očiju i

blagog osmeha.

Nažalost, sa žaljenjem moramo spomenuti i ovo, da danas nijedna ulica u Zemunu i Beogradu ne nosi njegovo ime.