A sada nešto potpuno drugačije... :)

[keka]

Jeste li ikad u životu sreli nekoga ko se zapitao zašto kazaljke na satu idu u jednom smeru, a ne u suprotnom?

pa imas pred sobom jednog zanesenjaka, koji se vecito pita zasto se zuta zove zuta a ne plava... i kako to da se tanjir zove tako a ne serpa .....

da li mi stvari nazivamo uopste pravim imenima!? 

 

.mislise. 

[Arsenija]

Ljubav ne traži svoje.
srcee

[Биљана]

Ljubav ne traži svoje.

 "не раздражује се, не мисли о злу"   srcee

[JESSY]

pa imas pred sobom jednog zanesenjaka, koji se vecito pita zasto se zuta zove zuta a ne plava... i kako to da se tanjir zove tako a ne serpa ...

Branko V. Radičević - NEZADOVOLJNI ZANESENJAK

Drevna priča govori o čudaku, zanesenjaku, koji je ličio na druge ljude, ali se ipak razlikovao od njih.

Sreli ga žuti ljudi i upitali:
-Šta radiš u toj pustinji?
-Gradim svoj svet! – odgovorio je čudak.

A pustinja bješe beskrajna. Vjetrovi su vitlali pesak, dizali ga u nebesa, pa su nebom plovili gusti peščani oblaci.

Začudili su se žuti ljudi:
- Od čega gradiš svoj svet?
- Od krvi i mašte! – odgovorio je zanesenjak.
- Šta je to krv, a šta je to mašta? – pitali su se žuti ljudi.
- Dođite za deset godina pa ćete svojim očima bideti, svojim rukama opipati i svojim razumom shvatiti:

Tako im je odgovorio čudak, zanesenjak, i odmah zaboravio žute ljude, jer nije imao vremena da o njima razmišlja. Latio se posla. A oni su otišli.

Žuti ljudi su razgovarali između sebe.
- On je poludeo. Umreće u pustinji – reče jedan.
- Ja nikada ne bih ostao sam u pustinji. Za čije dobro da izlažem svoj život opasnostiima! – reče drugi.
- I šta će on napraviti od tog pustinjskog peska. Pesak će ostati pesak – reče treći.
- Bar da ima vode u toj pustinji. Nema je ni za lek. Umreće od žeđi taj nesrećnik.
- A za koga on gradi svoj svet? Neće valjda u njega da se zatvori - čudio se peti.

Žuti ljudi su na kamilama projahali ogromnu pustinju. Zaustavili su se u zelenoj oazi. Tamo je bilo jela i pića. Živelo se lepo. Urme, kokosovi orasi, hladni izvori. Ubrzo su zaboravili zanesenjaka.

Posle deset godina, ugledaše u daljini beli toranj koji je parao nebesa. Čudan toranj. Bije iz njega jarka svetlost i celu pustinju obasjava. I žuti ljudi nisu morali po noći da pale vatre da bi oterali mrak. Bilo je vidljivo kao usred dana.

Čudili su se:
- Kakav je to toranj?
- Neko čudo se događa u svetu!
- Da se nisu pojavili čarobnjaci?
- Možda je samo fatamorgana?
Nagađali su šta to može da bude. A onda se jedan setio i uskliknuo:
- Čudak, zanesenjak nam se javlja!
- Zaista, možda se to javlja onaj čudan čovek što je ostao u pustinji da gradi svoj svet! – prihvatiše ostali.

Dogovorili su se da se spreme na put, da odu i vide šta se dešava u pustinji.

Dvadeset dana i dvadeset noći jahali su na kamilama. A pustinja beskrajna. Sve im se činilo: sad će toranj dohvatiti rukom. Tako je izgledao blizu. A toranj, kao da ima noge, sve izmiče. Već im je i vode ponestalo. Žurili su da stignu pre nego što im nestane snage. I, tako, dvadeset i prvog dana stigoše u podnožje velike kule.

Kad tamo: neobičan svet. Teku vode. Šikljaju vodoskoci. Sve je od zlata i srebra. Plodovi imaju oči, pa kad ugledaju gladna usta, odmah se ponude da budu pojedeni. Ogromne palme čije lišće prebiraju muzikalni prsti vetra, pa struji vesela i laka muzika.

Iznenadili se žuti ljudi:
- Ovo je najlepše mesto na svetu!
- Ovde treba živeti!
- Nećemo odavde nikud ići!
- Naselićemo čudakov svet. Ima dovoljno mesta za sve nas!
- Šta je naša oaza prema ovim lepotama!
- Hoćemo li ostati ovde, ljudi?
- Ostajemo,! Ostajemo!

Žuti ljudi su naselili čudakov svet. Bilo im je lepo. Živeli su veselo. A onda se setiše čudaka.
- Gde li je on? Šta sad radi?
- Sakrio se nekud? Hajde da ga nađemo!
- Možda želi da ga proglasimo za cara?
- Zašto da ga proglasimo? Taman posla! Zar da nam on naređuje da radimo što on bude izmislio!
- Nećemo ga izabrati za cara!

Tada se pojavio čudak, zanesenjak. Bio je mrzovoljan i jedva je odgovarao na pozdrave žutih ljudi. Preko ramena mu je bila prebačena torba. U torbi: čekić, sekira, malo crnog luka i jedna pogača. Bio je pohaban i umoran.

- Kud si to krenuo? – zapitaše ga žuti ljudi.
- Što si tako pohaban? Zar nisi mogao pored tolikog sjaja da sebi napraviš jedno lepo odelo?
A on odmahnu rukom:
- Odlazim!
- Kuda odlaziš, nesrećniče?
- U svet!
- I napuštaš ovu krasotu?
- Napuštam!
- Zar ti nije žao svoga rada? - pitali su žuti ljudi.
- Nije mi žao, jer nisam zadovoljan.
- Čime nisi zadovoljan? – čudili se žuti ljudi.
- Ne dopada mi se kako šume česme.
- Ali voda je ledena i pitka!
- Nije u tome stvar – rekao je zanesenjak i otišao u pustinju da gradi novi svet u kome će i česme šumiti onako kako on želi.

A žuti ljudi nisu znali da je taj čovek bio veliki umetnik

[JESSY]

“Bila je jedna od onih poslednjih princeza koje su još verovale da magija ipak može trajati do “živeli su srećno do kraja života”. Išla je gordo, drsko kroz život. Uvek ponosna, uvek svoja. Siguran korak, najlepši osmeh i nek crknu zlobnici. Bila je jedna od onih koje celi život sanjaju samo jedan zagrljaj, a obično samo taj nemaju.”

 

[JESSY]

“Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, onda će u tebiodjednom nešto posiveti.Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. Da li si uopšte ponekadmislio šta znači živeti? Ako ti jave: umro samevo šta će biti. Hiljadu šarenih ribalepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vremeleteti visoko … Visoko. Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glavamože da bude sutrakoren brezeil’ trava? Ako ti jave: umro sam, ne verujto ne umem. Na ovu zemlju sam svratioda ti namignem malo. Da za mnom ostane neštokao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je staloda ostanem u tebibudalast i čudno drag. Noću,kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivimkad vidiš neku kometuda nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.”

[JESSY]

“

DOCI CE SMRT I IMACE TVOJE OCI

Doci ce smrt i imace tvoje oci -
ta smrt sto nas salece
od jutra do veceri, besana
i gluva, kao stara griza savesti
ili besmislena mana. Tvoje oci
bice uzaludna rec,
prigusen krik, muk.
Vidis ih tako svakog jutra
kada se nadnosis nad sobom
u ogledalu. O draga nado,
tog dana i mi cemo znati
da jesi zivot i nistavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doci ce smrt i imace tvoje oci.
Bice poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koje izranja mrtvo lice,
kao slusanje zatvorenih usta.
Sici cemo u bezdane nemi''

.

- Cezare Paveze

[keka]

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=185800981567121&set=a.151473691666517.34947.151351278345425&type=1&ref=nf

[JESSY]

мојим драгим пријатељицама....( аи пријатељима, наравно....)

 

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

 

 

Jovan Dučić "Jutra sa Leutara"

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]