A sada nešto potpuno drugačije... :)

[JESSY]

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

 

[JESSY]

"Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema. Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put. Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gde neće smetati nikome osim nama samima. Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost. Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke slobodne! "

 

[Јесењин]

Хајд' да придодам још нешто...

 

Пораз

Ноћ.
Лебдим по мислима.
Хоће ли заспати
у мени њена слика?
Река трепти
у полусну дрхтаја.
Нисам онај стари,
не познајем
путеве невиности,
моја рука неће
снове кројити
маштом песника,
јер ја више
нисам песник,
већ траг година,
траг несаница бледих
што преда мном
ништаство славе...

Ноћ.
Непрекидно ноћ...
Живот не познаје
јутро у очима старца.
Зашто ме највише боли
оно што немам?
Вртоглавица кроз
капке депресије.
Мирише вино,
ракију више не пијем...
Мирише новембар
опијен бесом ветрова.
Ехо је далеко,
као и жеља
да ћу те украсти
на вранцу силном.

Ћутим.
Кријем те од
самога себе.
Сваки откуцај
је страшан...
Срце ме издаје,
олуја чека,
мисао се отима
као затвореник...
Не попуштам.
Пече страх
којим се браним
и дубоки уздах
битке без краја...
И пече суза
похода крвавог,
похода незаборавног,
а кроз сузу
глас твој пламти
на крилима Херувима...

[JESSY]

Хајд' да придодам још нешто...

што чешће, то боље....

[Јесењин]

што чешће, то боље....

[JESSY]

"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u predskazanju, u odredjenom razvoju dogadjaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode - suviše brojne sume ne sabiraju se! Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, a crte joj se mute kao slika koja se ogleda u vodi. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodredjena i neuhvatljiva - kao što je avet."

 

[JESSY]

  - Kad duša zamre (L. Zilahi)

Ima u životu časova koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima časova koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čoveka, koji se usećanju zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vreme nikad ne može izbrisati.

Bučne velike trenutke života čovek češće obnavlja, svakom zgodom ih oboji,preslika-zanimljivi veliki trenuci polako blede, izumiru za vinskim stolom u dimu cigara.

Samo su oni trenuci večni,o kojima se ne može pričati. Ovi sitni, goli trenuci, skrivaju se stidljivo u srcu i tako provode svoj samotni život.....

 

[JESSY]

Svako ljudsko biće je jedino, jedinstveno, sa osobenim svojstvima, nagonima, uživanjima, težnjama ka pustolovinama. Ali društvo svima nameće jedan zajednički obrazac ponašanja – a ljudi se najčešće čak i ne zapitaju zašto. Jednostavno ga prihvataju, kao što su i daktilografi prihvatili raspored QWERTZ kao najbolji mogući. Jeste li ikad u životu sreli nekoga ko se zapitao zašto kazaljke na satu idu u jednom smeru, a ne u suprotnom?

 

[JESSY]

“Najviše volim njenu vedrinu.
Puno joj je grlo smijeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Ništa joj ne može ni kratak trenutak tuge, tanka sjenka što brzo prolazi, nema na čemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjava, nema ožiljaka, ne misli šta joj je život dao, a šta oduzeo, ne razmišlja da li ima razloga za veselost: vesela je. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga što ga ima, već što ga krije.
Smijeh joj ne traži razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, čist, ne opominje, ne upozorava, nije opterećen ruganjem, ni željom da se čuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i širinu i neki naročiti smisao, liči pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakoću što oslobađa.
Ali, treba zaslužiti taj smijeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato što ga ona ne cijeni, već što se ne skriva.
Smijemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje još puniji, nalazi odjeka.”
― Meša Selimović, Tišine

 

[JESSY]

[JESSY]

[Биљана]

А гдје је Злата??? 

[JESSY]

А гдје је Злата???

и ја се све време то питам....све мислим да ће се појавити и позвати нас у ходник на кафу ....не знам шта је с њом....

[Sidarta]

                        Svrati na izvor

 

                        gde ljubav umesto vode teče.

 

                        Tamo ćeš me naći kako

 

                         kako opijen od sreće

 

                         tražim reči,

 

                         i sebe ,

 

                         i tebe.

 

               P.S.   Čekam te do pola sedam večnosti

 

                                                             Mladen Ge

[Sidarta]

               Kao ruža
      

    Sva svetska carstva, svaki tron,
         
    sve što živi i što je ikad živelo,
     
    sva bogatstva, lepote zemlje sve,
    
    ništa su naspram tvoje lepote.

   
    Sva mudrost sveta, sve stvoreno,
         
    svako čudo ikad viđeno,
     
    sva ljudska snaga, sve što čovek zamisli
   
    ništa su naspram tog što dao si.



    Razapet, na krstu prikovan,
 
    odbačen, ostavljen i sam.

    Kao  ruža, na zemlji, zgažena
       
    Ti dao si život svoj da živim ja