A sada nešto potpuno drugačije... :)

[YOKA]

heaven

[JESSY]

heaven

за Зорку....

 

UTEHA U TEŠKIM VREMENIMA (Ivo Andrić)

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda.

U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put nadaleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja, koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i ni jedna cena previsoka?

Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega, da je sve povezano i osigurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i – samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti, jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli.

 

Uteha

Misao se gubi, nestaje i tone

u dolini plača, gde se nada kupa,

gde stradanja žive, gde se suze rone

i gde točak patnji klopara i luta.

 

I dok mis'o spava, klonula, u miru,

izvija se ljubav na krilima noći,

i sa sobom nosi razlupanu liru,

i kreće se, lebdi po mojoj samoći.

 

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,

preko tajnih snova visinama stremi,

kao zora nebom zračno se talasa,

kao veče u noć gubi se i nemi.

 

I trag joj ostaje, i slika se stvara:

nebo plavo, vedro, kao njeno oko,

pogled koji priča, teši, razgovara,

pojima i voli i gleda duboko.

 

Ja osećam dušu i svoju i njenu:

obe, večne, stoje na jednom osmehu,

na jednom prostoru, dalekom vremenu,

I dok mis'o spava, klonula, u miru,

izvija se ljubav na krilima noći,

i sa sobom nosi razlupanu liru,

i kreće se, lebdi po mojoj samoći.

 

 

[JESSY]

GDE NAM UISTINU PROLAZI ŽIVOT? (Ivo Andrić)

Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi, kao da se gube i utvrđene granice godišnjih doba.

Osvane sunčan dan, a već oko podne počne da se javlja neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara, ali očigledno je da dolazi iz nekih predela gde još vladaju zima i led. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje snega.

Čovek sklapa oči, zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo, ugroženo stvorenje, izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja i ispunjava iznutra.

A kad za trenutak otvori oči, vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica upao i mali beli leptir, i spašava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne trzaje.

Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara.

Posmatrajući sve to, osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela, nešto od onog nejasnog velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu, i pred kojim moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi, gde uobražavamo da živimo, a gde nam uistinu prolazi taj naš kratki vek?

[JESSY]

MESTO GDE SE NEPRAVDE ISPRAVLJAJU (Ivo Andrić)

Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine.

Tu se saznaje i objavljuje sve što je medu ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve sto je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo.

Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i - ukoliko to zavisi od čoveka - do kraja rešava.

[JESSY]

OPROŠTAJ

                                                                                                                                                                                                                

"Gospode, seti se ne samo

muškaraca i žena punih ljubavi,

nego i onih punih mržnje.

Ali nemoj pamtiti silnu patnju

koju su nam prouzrokovali;

pamti korist koju nam je

ta patnja donela -

naše zajedništvo,

našu odanost, našu krotost,

našu hrabrost, našu darežljivost,

veličanstvenost srca

koja se iz svega toga rodila;

i kad dođu pred tvoj sud,

neka sva korist koju smo požnjeli

bude njihov oprost."

Pronađeno u koncentracionom logoru Ravensbruk, 1945. godine

[JESSY]

DA LI ĆE MRTVI OŽIVETI?! (Justin Filosof)

Da naša ljudska realnost i postojanje nije tako očigledno, pa da neko ustvrdi kako se iz sićušne kapi čovekovog semena obrazuju kosti i žile i telo kako već vidimo da postoji: recite mi, šta bi čoveku bilo neverovatnije od toga?

Uzmimo uslovno: da vi niste postojali u svom ovozemaljskom, sadašnjem, izgledu i da niste rođeni od takvih roditelja kao što su vaši; kad bi vam, dakle, u tom slučaju neko pokazao seme čovekovo i oblik već rođenog čoveka i počeo tvrditi da je iz pokazanog semena nastalo takvo biće kao što vam je pokazano i što vidite, da li biste u to poverovali pre no što se lično uverite i osvedočite?

Mislim da niko ne bi poverovao! Na isti način i vaše neverje dolazi otuda što još niko od vas nije video vaskrslog mrtvaca. Ali kao što i ranije ne poverovaste da iz tako male kapi može nastati ovako sadržajno biće, kao što ste vi, a sada i sami vidite desivši se, šta, dakle, činiti?

Na isti način sudite da će i ljudska tela, istrulela u prah i sjedinjena sa zemljom, slično semenima, na zapovest Božiju, vaskrsnuti u određeno vreme i da će se obući u netruležnost.

Justin Filosof (105-165. g. n.e.),

Sabrana dela, tom 1, str. 23

[JESSY]

OBEĆALA SI DA ĆEŠ BITI VEČNA (Desanka Maksimović)

 

                                                                                           

Obećala si jednom u detinjstvu

da ćeš biti večna,

otkle god se vraćali da ćemo te zateći,

kao senku ispod kućne strehe,

kao kućni prag.

Nije bilo nijedne naše plovidbe

da je nisi, kao ribarske žene,

presedela na pučini gledajući;

nije bilo bure ni brodoloma

da nismo posle njih

pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,

bila si u prozoru, ti i sunce;

bila si nam uvek na dohvatu ruke

kao voda,

uvek kao vazduh

prisutna i neophodna.

Obećala si nam da ćes biti večna,

kao sve što nas na svetu dočekuje

i ostaje posle nas.

I kada si umirala,

činilo se da se osećas krivom

što nas napuštaš.

[Срђан Ранђеловић]

Машта ме је упропастила... Увек сам уз ликове смишљао карактере, боју гласа, мале навике и омиљене писце, и никад се то није поклопило са њиховим правим особинама... Увек сам људе замишљао бољим него што јесу, и тако сам некако и прошао...

 

Балашевић...

[JESSY]

PROLEĆNA NADA (Ivo Andrić)

Da si zdravo, proleće - tajno, lekovito; tvoji vetrići miluju moju ranu.

Ja ne znam da li ću te preživeti i na koliko, ali slava onom koji mi te dao doživeti!

Gle, ja, bolestan samac, otvaram široko svoj prozor da blješti na suncu, kao mala zastava jedne duše koja se raduje. Šta znači crna misao čoveka na sunčevu traku?

Hoj! Hoj! Vetre, nado moja martovska.

Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može biti čovek trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Dođi, zaboravi, nudim ti noći čarobne
I buđenja u postelji punoj šećera
Ispred mog prozora drvo divljeg kestena
Puno plodova koje nitko ne treba

Anđeli nek’ te čuvaju kada vrijeme oboli
Da li čovjek sve, baš sve, na kraju preboli

Zaspao bih sada ja na tvojim rukama
Budio se ne bih nikada
Neka vrijeme samo broji svoje godine
Meni je već dosta čekanja

Dođi, zaboravi, nudim ti noći čarobne
I buđenja u postelji punoj šećera
Dođi i ostani, nudim ti suze k’o bisere
Moje namjere još su uvijek iskrene.

[Silence]

 

Pričaću ti o snovima                                                     
Ali ti ne poznaješ jezik ptica, kojim govore žene
Koje umesto ruku imaju krila
I sanjaju ptičiju pesmu

Pričaću ti o zvezdama
O očima koje mrak života osvetljavaju
Ali ti nećeš videtu tu iskru, ni to svetlo
Jer ti ne treba plamen duše
Već vatra prizemnih strasti
Koja dušu oslepljuje
I u bogalja pretvara

Pričaću ti o ljubavi
O ljubavi u kojoj se ne stapaju tela
Već duše jedna u drugu slivaju
I prelivaju u dodir
Ali ti nećeš razumeti tu ljubav
Jer su ti oči ogrubele na dodir duše
A telo otupelo od želje.

 

       Lara Dorin                                       

[Silence]

               

[JESSY]

“Prodrhtiš, zar ne? Kad čuješ to jedno posebno ime, ime nad svakim imenom. Pa zamisliš te oči, osmeh. I osetiš bol koja prodire u srž čovekove biti. I pregrizeš usnicu, da bi zaboravio koliko boli. Eh taj dan, taj dan da jе barem nisam pustio. Ali jesam. Otišla je, zauvek. I još uvek mi se čini da čujem njen anđeoski osmeh. Ništa drugo niti ne može biti osim anđeo. Samo moj, zauvek.”