A sada nešto potpuno drugačije... :)

[JESSY]

      

"...Secanje nije zapecacena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj;ono preobrazava proslost, upisujuci joj sadasnje znanje, iskustvo osecajnost.Zato pricu o proslom (a svaki trenutak je vec proslost;prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevamo da uhvatimo i prozivimo trenutak, neponovljivost i punocu sadasnjosti, bez tereta proslosti i neizvesnosti buducnosti), dakle, govor o bilo cemu treba uzeti sasvim uslovno, kao mesavinu malo nehoticnih lazi, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj tastini i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme u kojoj umesto secera sipamo gomilu spletki..."



Marija Jovanovic "Spletkarenje sa sopstvenom dusom"

[JESSY]

 

Odnos majke i ćerke poseban je i drugačiji, obavijen toplinom, oblikovan emocijama i vrednostima koje nije uvek moguće opisati. Kako ova veza prolazi kroz različite faze, tako i ljubav u njoj ima razne oblike. Obično su majke prvi i najveći ženski uzor ćerkama koje to najjasnije pokazuju u detinjstvu, kada se tajno zavlače u mamin ormar, oblače mamine haljine, šminkaju maminom šminkom, stavljaju ogrlice i obuvaju cipele sa visokom poptpeticom, i tako doterane stoje zadivljene ispred ogledala. Takvo ponašanje obično traje do puberteta kada uglavnom nastaju i prvi konflikti i sukobi, odnosno kada ćerke manje pričaju, a majke, kako se to u žargonu kaže, više “smaraju”. E kada i to prođe, obično oko 20-te godine, dolazi i faza pomirenja, podgrejavanja ljubavi, pružanja uzajamne podrške i poverenja.

[JESSY]

“Ako budem mogao da se vratim i budem blizu tebe, upravo to cu i uciniti, i bicu s tobom zauvek. Gde god da si. Bices velika, ali ja cu i dalje biti tu. Bicu sunce na tvom licu, i kisa na tvojim cipelama, i vetar u tvojoj kosi. bicu tu kad se probudis ujutru i kad uvece krenes na spavanje. I cuvacu te celu noc, i ti ces osetiti da ti se smesim i nikada neces biti sama jer cu ja biti uz tebe, zauvek.”

Toni Parson -Moja omiljena supruga

[JESSY]

"Ti sve razumeš. Konačno jedinstvo. Patiš, uživaš, voliš, besniš,
ljubiš, smeješ se. Rođeni smo za isto. Puni želje za otkrićem i ljubavi
prema otkrivenom, skrivenom i boli što ga uvek gubimo.
Lep si. Tvoju lepotu ja ti dajem. Naoružaj se protiv svega što te ne oslobađa. Pobuni
se protiv svega što te okiva. Ti voliš sebe. Voli me kao centar. Kao sebe.
Čuj me, miluj me onim što tražiš i onim što si našao.
Idem ka tebi i ka sebi.
Kao svaka dobra pesma."

Frida Kalo

[JESSY]

"Sjaj njenih očiju je Ljubav. Njene usne su Ljubav. Sve što radi, sve
što čini, kako se smeje, kako hoda, kako priča, kako se šali: sve je
Ljubav. Ona se zove Ljubav. Ona nije otrcana pesnička fraza. Ona nije
izlizani poetski kliše. Ona nije iscrpljena muza. Ona nije ništa što
druge jesu. Ona je pesma. Ona je sam anđeo. Onaj što ne ume sakriti sebe
u telu, svestan života u zatvoru od kostiju, svake sekunde ga voli; iz
duše život pije. Ona je spontana kao dete. Ona će uvek ostati dete.
Gleda
me u oči kao hurija, nežno a strasno. I dok mi s čela sklanja kosu,
gubim se u magiji. Nema me. Duboko joj uđoh u dušu kroz oči i sad smo
Jedno. Prvo blagi poljubac i drhtaj. Prstima joj brojim pegice po nosu.
Jezici pričaju isto. Milujem joj grudi; zelene jabuke dlana mi željne.
Naša se tela tope na tihoj vatri. Svaki dodir liz je plamena. Svaki
poljubac pad je zvezde. Bivamo znani jedno drugom. Oznojena koža pod
prstima klizi. Njene noge svezaše mi bedra. Noktima se drži za moja
leđa. Otvara vrata. Čeka me. Ulazim. Polako. Lagano. Kao špijun. Puštam
da traje. Zarobila mi je i telo i dušu u utrobi svojoj. Čupa mi kosu od
želje. Želi me više. Želi me dublje... duboko, duboko u sebi. Još
malo... Još malo... Još... Izdahnuli smo u istom trenu. Mirisali smo na
oguljene narandže. Ljubio sam njene sretne suze. Pio sam njenu ljubav.
Za nju živeti vredi..."

Elvis Hadzic -Ispovjesti zarobljenog uma

[JESSY]

Žensko srce se ne mijenja tokom vremena,

 

niti se preobražava s godišnjim dobima;

žensko srce dugo krvolipti, ali ne umire;

žensko srce je nalik na stepu koju čovjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje –

po njoj čupa drveće i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lobanjama,

ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljeće u njoj ostaje proljeće, a jesen je i dalje

jesen, sve do kraja vremena.

 

 

Halil Džubran

[JESSY]

ŠTA NOVAC NE MOŽE KUPITI?

 

 

 

 

 

 

Prvi poljubac – Osjećaj poludjelih leptirića u stomaku kad poljubiš nekog posebnog po prvi put.

Spoznaju prave ljubavi – kad nakon više godina od prvog poljupca shvatiš da si sa pravom osobom u životu.

Iskreno prijateljstvo – sa pravim prijateljima ćeš proći kroz dobro i loše, a oni će biti kraj tebe. Oni su ljudi koje imaš kraj sebe, kada više ništa nemaš.

Spokojan san – samo čisto srce može imati spokojan san.

Početničke greške – sve nakon toga je iskustvo i nemoguće je da ponovo stvari vidiš na naivan način kao prvi put.

Iznenadni susret sa davnašnjim prijateljima – to su oni trenuci kad susretneš ljude koje nisi vidio godinama i mislio si da ih nikad više nećeš vidjeti. Odjednom, tu su sa tobom i uživaš u njihovom prisustvu.

Osjećaj samoostvarenja – kad zacrtaš cilj i ostvariš ga, bez obzira kako mali i naizgled beznačajan bio. To je trenutak za slavlje.

 

Bebin smijeh – bebama ništa od našeg svijeta odraslih nije bitno.
Njima samo treba nježnost, ljubav i da žive od trenutka do trenutka.
Bebin smijeh se ničim ne može kupiti.

Zvuk kiše napolju – ušuškan na kauču, sa knjigom kraj sebe. Skoro da ne postoji zvuk koji više može umiriti napete živce.

[JESSY]

Знаш ме. Нема ту глуме, обмане, ни лажи. Пут је непредвидив и
пун изазова. Корачам. 

Посрћем, придижем се, настављам, падам, пужем, трчим. Не кривим
њега што су кораци несигурни или што колена клецају.

Ту си, знам.

Као и увек поиграћеш се са мном. Учинићеш оно што одувек чиниш.

Дочекаћеш ме неспремног, јер  за тебе је немогуће
бити довољно спреман. Изненадићеш, заледити дах, оставити без речи.

Свестан сам да од твојих прстију зависи много тога.

Ипак, знаш да се не предајем.

Моћна си, тајанствена, непредвидива, али ...

Не предајем се.
 

Можда си баш због тога тако тешка,  неразумна и неумољива.

Не бежим. Не због храбрости, или паралишућег страха. Не, мада
сам подложан у зависности од трена и једном, и другом.

Не бежим, јер сам свестан да не могу учинити немогуће.

Ту си,  ту сам.

Без обзира на све тмурне облаке, и сурове казне,  знам, да једном, ма када то било, једном, једном

ћеш ми се осмехнути.

Тешка си, неумољива, али моја. Судбино!

 

[JESSY]

Најмање једном дневно помислимо, у исто време, једно на друго. Можда то није често колико бих желео, но свакако је боље него што може бити. Да, једном дневно. Сигурно.
Копка ме само када је то. Да ли је то било јутрос када сам прогледао, док сам се умивао, када сам читао... То једино не могу да откријем. Можда док сам
гледао вести, филм, помагао комшији да унесе шпорет? Ко зна... Можда баш у оном трену када сам био љут, и намрачен на све или оном када сам био + најсрећнији на свету. Шта ако је то било баш у трену када сам утонуо у сан? Љути ме и помисао да би глупи сан могао да оштети или скрати тај трен.
Смирује  чињеница да се  десило и да ће се десити, и сутра, најмање једном. У осталом као да морам знати и открити све. Довољно је што знам да се десило! Не може бити да није, јер једном је морала помислити  на мене. Сигурно се десило. Једном!

pogledizugla

[Ljubičasta]

Дивни и предивни Мика. 170fs799081

 

[YOKA]

Само кад се сетим како си покушавао да ми поглед украдеш рецитујући ове стихове, а ја слушам и сва треперим... чини ми се кад бих те погледала, умрла бих...

 

[JESSY]

Не могу се зауставити. Имам свест. Мислим. Анализирам. Из свих углова сагледавам.
Но, морам повући још један,погрешан, потез.
Морам, а избора имам. Опет пребирам.
Немам. Имам.
Кад се деси оно што ће се десити, спознаја да сам био свестан ће бити само отежавајућа околност. Већ сада се гризем.
Потез повучен. Погрешан!
Преузимам кривицу која ми и припада, но тај покушај обмане савести не успева.
Резонујем. Уочавам. Прекоравам се.
Кочница попушта.

Немам снаге.
Не, да зауставим лавину.
Ни разум не могу да одбацим. Он је баласт.
Опет повучен потез. Погрешан.
Требао бих да станем.
Потез напред повређује. Назад, такође.
Разум  се хвали и урла, а и да је по његовом повређивање и повређеност се не би могли избећи.
И шта сада  хоће? Давно је пропустио своју прилику. Одавно не води разум.
Са сваким наредним потезом биће све болније.
Жеље и намере, ма како лепе биле, неће остати упамћене насупрот ранама које су већ сада предвидиве.

Свестан сам.
И следећи повлачим потез. Па још један.  Упркос страху да те не повредим.
Не могу те заштитити - од себе.
Љубави!

 

[JESSY]

 

Узети 12 месеци, добро их очистити од
горчине, себичлука, цепидлачења и страха.

Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или
31 дан, тако да је залиха довољна за годину дана.

Сваки дан посебно испунити надевом: од
једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора -

уз додатак три
кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта.

Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних
пажњи и сервирати га сваког дана, са обавезном ведрином,

уз шољу доброг
освежавајућег чаја.

Мирослав Антић

[JESSY]

[JESSY]