"Земља живих" - терапијска заједница у манастиру Ковиљ

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

Митрополит Амфилохије у Лазаревцу

 

 

 

У петак, 24. маја 2013. године, у парохијском дому храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, одржано је предавање на тему „Свети Кирило и Методије“. Предавач је био Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски и Архиепископ цетињски Господин Амфилохије Радовић. Пре самог предавања митрополит је обишао заједницу „Земља живих“ у Брајковцу, где се упознао са штићеницима ове заједнице и начином њиховог живота. После кратке молитве, Његово Високопреосвештенство је присутне укрепио духовном поуком о важности стражења и борбе са самим собом.

 

Дружење са митрополитом је настављено у сали парохијског дома у Лазаревцу који је био премали да би примио све заинтересоване за овај догађај. Митрополит је говорио о мисији свете браће Кирила и Методија и њеном значају за Словене, па и за нас Србе, иако су на нашим просторима деловали ученици свете браће, свети Петочисленици. Они су својом мисијом артикулисали и обликовали паганску словенску стихију, дали јој лик и садржај. Обликовали су је Јеванђељем, које су превели на Словенима разумљив језик и просветили светлошћу Христовом. У тој светој кирило-методијевској школи и ми смо се научили јеванђељској истини, постали чланови Цркве, која је увек била и остала радиница живота. Постали смо део Цркве која Христовим живоносним гробом преображава све гробове у живоносне, па и онај косовски гроб чини причасним гробу Христовом. За тај гроб велики Његош каже: „Надање се наше у гроб закопало.“ Надање, а не безнађе. Захваљујући тој нади и вери које су нам донели свети Кирило и Методије, светом квасцу Цркве Христове, ми смо постали словесан, духовно и морално зрео народ, који је могао да опстане на балканској ветрометини на којој је саградио себи дом. Косовско опредељење је опредељење за Царство Небеско. „Земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека.“  То није одрицање од земље већ је најдубља афирмација земље и људског живота и бића у вечности, јер сва догађања на земљи смисао имају у томе што је човек биће вечно и непролазно.

 

Чинило се да време стоји. Присутни су са пажњом упијали сваку Митрополитову реч, препознајући у мудрим речима истинског сведока.  Његово Високопреосвештенство се на крају предавања и своје посете нашем граду захвалио на указаном му гостопримству, а Црквеној општини Лазаревац и храму Светог великомученика Димитрија поклонио икону Светих новомученика момишићких.

 

 

[Срђан Ранђеловић]

 

 

[Срђан Ранђеловић]

>> Нов изглед сајта заједнице "Земља Живих" - погледајте <<

 

 

Добродошли на нови сајт радија Земља живих

 Драга браћо и сестре, слушаоци радија, посетиоци сајта и поштоваоци Заједнице Земља живих:

нови сајт је коначно заживео а са њим и бројне новине које ће се у будуће константно умножавати. Што се тиче новина на сајту, нећемо вам их откривати - откријте их сами, а што се тиче интернет радија Земља живих, у наредном периоду вас очекују ауторске и реемитоване емисије, дуплиран аудио фонд квалитетне православне музике и још много тога. Надамо се да ћете нам сугестијама помоћи да креирамо интернет кутак који ће представљати збирно место многих 'жедних' боготржитеља.

 

 

 

 

 

 

Следећи колоквијум

манастир Ковиљ,  субота 6.  јул  2013.

12:30 сати

 

[Срђан Ранђеловић]

Појање сестара заједнице Земља живих из женске куће у Бачком Петровом Селу

 

 

   

 

Боже правде - химна

 

 

Божић, Божић

 

 

Достојно јест

 

 

Песма Часноме Крсту

 

 

Пресвјатаја, пречистаја

 

 

Теби Мајко Божија

 

 

Тропар Божића

 

 

Уводна строфа

 

 

Витлејеме, славни граде

 

 

Знаш ли ко те љуби силно

 

   

CD2

 

 

 

Говори Господе

 

 

Густа ми магла паднала

 

 

Мајка и ћерка

 

 

Маријо славна

 

 

Ој Косово, Косово

 

 

Оро се вије крај манастира

 

 

Ово је Србија

 

 

Везак је везла Дјева Марија

 

 

Живот је море

 

 

Послушајте кликом на наслов.

 

[Срђан Ранђеловић]

Београдски Надбискуп Станислав Хочевар посетио заједницу

 

 

После пријема у Градској кући код Милоша Вучевића, градоначелника Новог Сада, и обиласка Центра за Социјални рад у Новом Саду, београдски Надбискуп Станислав Хочевар је обишао нашу заједницу на Ченеју. После упознавања са програмом и штићеницима, у разговорао са њима је изразио задовољство што под окриљем СПЦ постоје овакве духовне оазе које су, како је рекао, права БАЊА ВИТЕЗДА за младе који имају проблем са зависношћу.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

+ Молитвена помоћ за браћу из заједнице Земља живих +

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Драга браћо и сестре, понизно вас молимо за молитвену помоћ, за исцељење рањених душа наших соколова - браће и сестара из заједнице ''Земља живих''.
Помените их у личним молитвама или дајте списак за помињање на проскомидији.

Нека вам Бог подари све што вам је потребно, заштити од зла и удостоји Царства Небеског.

 

 

Милан, Никола, Срђан, Немања, Видан, Младен, Бојан, Угрин, Матија, Душко, Милан, Дејан, Немања, Боро, Момчило, Саша, Бранислав, Ђуро, Немања, Страхиња, Александар, Стеван, Милан, Милош, Слободан, Александар, Владимир, Матија

 

Владан, Зоран, Петар, Владан, Иван, Радован, Михаило, Немања, Бошко, Марко, Ненад, Небојша, Милан, Александар, Миодраг, Илија, Горан, Милош, Игор, Михаило, Младен, Александар, Синиша, Миладин

 

Зоран, Александар, Дарко, Ивица, Ненад, Дарије, Стевица, Иван, Милан, Никола

 

Миливоје, Ненад, Илија, Милош, Јанис, Иван, Милош, Милош, Срђан, Предраг, Борис, Јосип, Петар, Момчило, Владимир, Владимир, Ђорђе, Иван, Бојан, Владимир, Горан

 

Владимир, Немања, Мирослав, Милорад, Стефан, Војислав, Срђан, Момчило, Предраг, Дејан, Владимир, Александар, Дејан

Ђурђица, Весна, Јована, Наташа, Сања, Љиљана, Ана, Мануела, Дуња, Александра, Светлана, Кристина, Латинка, Данка, Сандра

 

владика Иринеј, владика Порфирије, отац Бранко, отац Александар, отац Милан, отац Милан, Отац Југослав, Стаменко, Дејан, Жарко, Лазар, Младен, Душанка, Стојка, Марина

[JESSY]

                       

 

       Живот без речи, без добрих дела, без љубави искрене, без Христа - није живот. То је оно, што сам научила у заједници. Са вама и кроз вас. Мој живот је добио смисао. Научила сам да будем срећна, да се радујем свим оним стварима које нам је, сада сам тек сигурна, Бог пружио. Срећна сам са вама, а без телевизора, без музике, буке, алкохола, цигарете, хероина - свих оних ствари које су ми прошли живот чиниле тако вештачки срећним и стварале привидно задовољство. Све оне, које су у ствари чиниле живот неподношљивим. И које су маскирале смисао живота, чинећи маглу у мојим очима - само да се не бих сусрела са истинском љубави - са Христом. Колико су то само заблуде?! Ја и даље волим неке такве ствари, морам признати, али их сада доживљавам другачије и гледам их неким новим очима. Постављам ствари на своја места и имам нове вредности за сваку од њих.

 

У заједници као да ми се сваким даном један нанометар очни капак отварао - и ја сам упознала тај један, за мене нови свет.  Али сам упознала и себе.

И пронашла моје место у том новом свету.  У свему томе сте ми помогли баш ви.  И да није вас - ја се не бих смејала, не бих плакала, не бих се љутила, лупала вратима понекад, па чак и опсовала. И зато вам неизмерно хвала! Речи не постоје за то! Хвала за сваки осмех који сте ми упутиле, за сваку сузу или реч подршке које сте ми пружиле. Још сам хтела да вам кажем да нигде није тако лепо делити тугу, као овде (у заједници). Још се тако нигде нисам радовала једној кафи, бомбони, колачу. И нигде нисам пила слађи сок, и јела обичан пиринач на води. Исто вам тако хвала што сте ми помогли да видим све своје врлине, али и препознам мане. Да бих једне могла да умножим, а друге да пробам да поништим.

Ето, то је укратко мој протекли целокупни период у заједници.

И овим путем вас молим за опроштај! Хвала вам и опростите ми још једном! Пресвета Богородице, спаси нас!

Мојим сестрама у Христу од

 Марине

 

( Текст објављен у часопису 'Православни мисионар', Јул/Август 2009. )

 

                                 

 

[JESSY]

 

Драга моја мама,
Много пута сам се питала зашто је потребно да прођем кроз неке лоше ствари и да тек онда схватим да сам погрешила.   Како   пролази   период проведен у Заједници, тако схватам да сте ми све више потребни, ви и ваша подршка да бих могла да издржим. Да ме не схватиш погрешно. И овде имам пуно љубави и разумевања, и овде сам осетила неке ствари по први пут у животу и то је оно што ме охрабрује и одржава. Овде сам спознала пут истине, да живим са Богом, захваљујући добрим људима који имају разумевања за мене, који ми дају подршку у сваком тренутку, који верују у моје боље сутра и који се боре за моја права у спољном свету. Неизмерно сам им захвална за руку спаса коју су ми пружили.

 

Тек сада, након годину и више дана проведених у Заједници, ја сам схватала где је мој проблем и шта је то што ме спутава у животу. Сусрела сам се са тим проблемом и прихватила га да бих могла да радим на њему и да га решим. Не дам се, а и верујем, да ће ми Бог дати снаге за све то, јер све што сам до сада у животу радила заиста немa нимало  смисла,  све је то  пролазно,  у таквим стварима губим душу и стварам пакао од живота.

Не сматрам да сам ишта изгубила, јер ми је ова Заједница пружила много више од онога што сам изгубила у бесмислу. Падам, кајем се и устајем. Бог ми даје искушења, а исто тако ми пружа и руку спаса.

Најдража моја мамице, моја је потреба да те молим да ми опростиш што нисам била баш добра онако како си ти очекивала, и да те молим да сачекаш још мало па када дођем да разговарамо више. Ја сам сагледала проблем зашто сам се често расправљала са тобом. Молим те опрости ми, трудићу се да то исправим кроз разговор и суочавања са реалношћу и верујем да ћемо уз молитву све превазићи. Још желим да те замолим да идеш у цркву и да се молиш за мене, то ми је нешто најважније. Трудим се да не причам о томе колика је моја вера, сви долазе и све пролази, а Бог је са мном у сваком тренутку. Верујем јер ми је у животу само то и остало. Хвала на разумевању и на подршци коју имам од тебе.

Чувај ми сина, јако ми недостаје и то ми је највећа тешкоћа. Жељна сам га много и пресрећна што га имам, што ми је тако паметан, а исто и превише тужна што нисам поред њега. Реци му да га волим. Нека вас Бог чува.
 

Воли вас Ана

 

Драга васпитачице,

Много пута нисам имала решење и смисао у свом животу и први пут га налазим у заједници. Од 25. године имам једну годину квалитетног и исправног живота.

Него, све то по страни. Немам довољно снаге и речи да свима вама, добрим људима, захвалим на стрпљењу и неизмерној љубави према мени.

Желим да знате да имам воље да издржим колико год треба само да ми Бог да снаге. Захваљујући вашем раду и борби за мене, сачували сте и живот мог детета. Не знам како да вам се за све то одужим. Верујем да ће ми Бог помоћи у свему томе и да ће све доћи на своје место.

Ово је нешто што сам хтела да вам кажем већ дуго, али нисам знала како.

Молим вас да ми опростите грешке да бих могла да наставим даље са заједницом, а ја ћу се потрудити да ми даљи боравак овде буде на корист.

Много сам вам захвална, Ана

Пресвета Богородице, спаси нас!

 

( Текст објављен у часопису 'Православни мисионар', Септембар/Октобар 2009. )

[JESSY]

 

„ ....., зашто оно што мрзим то и волим, а оно што је добро обилазим.“ Од како сам пре 5 месеци ушао у заједницу, киша знака питања ме сасула и већина њих је почињала исто. Зашто? Мало одговора имам на све то, неке не желим ни да нађем, али има и чињеница које не могу да прихватим и ако је печат одавно стављен на њих. Дошао је тренутак истине. Ред је био да завирим и ослушнем тајац који је у души мојој усидрен већ много година, да скинем паучину с очију и једноставно покушам средити тај крш и неред који сам направио у себи и око себе. Прилику за то сам добио. На самом почетку свестан сам 3 ствари: не смем бити површан, да научим да трпим и пуно, пуно љубави у свему томе;

 Рођени моји, први и прави корак сам направио после дугих низ година потрошених у илузији и проведених у лажи. Некада више некада мање били сте сведоци свега тога. Праштајте је једино што Вам могу рећи и понудити у овом тренутку. Знајући ваљда да и друге не смем заборавити сам себи сам брзо опростио и признао да сам ја одговоран за своје поступке. Једино ме плаши чињеница која се полако ближи да на ћеркино-ЗАШТО? Нећу имати и знати одговор, међутим верујем да храброст која ми је потребна да је погледам у окице, и дам одговор који сада не знам, пронаћићу управо овде. Радује ме једна ситница, што јој на самом растанку несвесно рекох истину: „Тата иде у школу, као што и ти идеш у вртић и вратиће се када је заврши.“Азбука живота није ни мало лака, тешко је препородити се, бити нормалан након свега звучи као нешто немогуће, ипак све ово као и још много тога је сасвим могуће на једном чудном парчету „Земље живих“ у Вилову. Праксу стичем са браћом којих има свих профила, и свако од њих је професор у својој струци. На томе им вечно хвала јер што многима није пошло за руком, ми међусобно то решавамо.

 Теорију упознајем кроз молитву и у искреном покајању јер тада осећам да се чистим од ђавољих ствари и уједно олакшавам душу своју. Овде се од срца смејем и тугујем, овде се мисли боре, овде сам пронашао жељу и храброст да упознам себе самог. Услед свог безнађа и немоћи нисам ни видео колико је око нас здравих и природних ствари од којих желим бити завистан.Браћо и сестре ово Вам пише обичан грешник који је мрзео свако јутро које свиће, и сваког око себе претварао у новац и гледао кроз корист. Сваки Божији дан се ради на себи како физички тако и психички и ипак се у кревет легне са осмехом на лицу и будимо се са песмицом.

 Прво што сам прочитао и научио је: „Какве су ти мисли такав ти је живот“. Исто то планирам, али на крају овог пута спасења па макар стигао и последњи. Оно што тренутно учим да извршим је да овог пута главa иде доле а срце горе, и школа је завршена када научим да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим.  Амин.

                                                                                                                                                                  ФИЛИП

 

( Текст објављен у часопису 'Православни мисионар', Јул/ Август 2010. )

[JESSY]

упс....поновљен пост....

[JESSY]

Ово је први понедељак у заједници, а можда и у животу, да ми је био леп. Увек ми је понедељак био мучан, ваљда зато што је представљао почетак радне недеље. Када боље размислим, видим да нисам изградио добар однос према раду. Пре ми је посао био само сред­ство преко којег ћу доћи до дроге. Сам рад ме никада није испуњавао јер кад сам био дрогиран могао сам ради­ти било шта. У задње време покушавам изменити тај однос. Покушавам да ужи­вам у свакој обавези и послу који радим. Видим како се кроз посао суочавам са самим собом и својим односом према животу. Покушавам победити своју повр­шност и незаинтересованост.

Није увек лако јер је то вероватно укорењено дубоко у мени али ћу се искрено потрудити. Осећам да овај пут стварно имам воље и снаге за то. Имам осећај да сам тек сада сазрео и да ми тек предстоје највеће победе. Желим да видим И. и Т. и да се мало одморим од овог темпа и то је буквално све. Мислим да имам неки мали страх од сусрета са спољним светом. Од тога ко сам уствари ја у односу на спољни свет и оне у њему. Ово ће Бити први пут после двадесетак година да сам оволико дуго "чист". Годинама сам се дрогирао и буквално одрастао и формирао се кроз дрогу. Овде сада када размислим знам да сам М. К, да сам из Сомбора, да сам се дрогирао 14 година и да имам жену и децу. Али ко сам ја после свих тих година и после овога овде? Мслим да ће ми бити јако чудно да се сретнем са њима нормалан. Осећам као да сам се пробудио из коме и сазнао да имам жену и децу и неки живот иза себе.

Боже, помози ми, молим те!

Христос Васкрсе!

Мисао дана: Мудрост

Гле, истину љубиш, и јављаш ми непознатости и тајне мудрости Твоје

 

 ( Текст објављен у часопису 'Православни мисионар', Септембар/Октобар 2010. )

[JESSY]

Живот по Јеванђељу

Једино животом по Јеванђељу можемо заслужити спасење, тј. Царство Небеско. Јеванђељским животом ( у љубави и благостању, уз пост и молитву, обасјани бројним врлинама...) долазимо до блаженог, божанског стање душе - смирења. Уз помоћ смирења стичемо спасоносно осећање покајања које нам помаже да очистимо душу. Чиста душа је идеалан дом Дарова Духа Светога тј. Самога Бога кога примамо кроз Свету Тајну Евхаристије. ''Обожење, тј. боголикост'' је врхунац хришћанског живота коме треба да тежимо.

Не осуђујмо никог, већ са љубављу приђимо сваком живом створу на овоме свету, помозимо онима којима је помоћ неопходна, делимо добро и лоше са свима који нам приђу, који нас се дотакну и заједно у благостању хрлимо ка Богу као несаломиви сноп душа жељних спасења. Не морамо се бојати непознатог, људи који су посрнули и беспомоћно вапе. Пружимо им сламку у облику лепе речи, зрна љубави, разумевања и стрпљења којег ћемо некако избунарити из Нафталином прекривеног окрајка усахле нам душе. Будимо отворени, јер се тако ''демони претварају у Анђеле'', непријатељи у пријатеље, сиво кишно небо у бескрајно плаветнило; тако се разбија велики непријатељ (отров) људске душе: предрасудe. Уништавањем предрасуда души дајемо простора за што више најбожанскијег и најспасоноснијег стања: жртвене љубави !

 

(Текст објављен у часопису ''Православни мисионар'' - мај/јун 2009.)

[JESSY]

Често се питах: шта је то љубав? Појачано лупање срца, знојави дланови, замућен поглед...? Не! Нежан додир по коси, вибрантан осећај топлоте произведене свежим дахом са благим мирисом ментола? Не, ма није ни то! То је страст. Жмарци у стомаку... оно кад ти није добро... ? Ма какви, нема везе. А да није... ? Ма неее, нема појма... ! А, можда када мислиш да некога много волиш и када ти се чини да би и живот дао за некога ако затреба? То...? Ма све је то пролазна страст. Какав живот ?! Не живимо у средњем веку, коме данас треба твој живот...! Па... ?!

Све је почело једног сунчаног преподнева. Прелеп пролећни дан, што би рекли, као измишљен. Дугогодишњи бројни покушаји да пронађем нешто што ми се чинило најдрагоценијим на свету - душевни мир, падају у воду. Ни лекови, ни ''стручно оспособљена лица'' не могу помоћи. Покушавам сам ; не иде! Већ одомаћени немири, кошмари, лутања ме коренито разарају. Покушавам да се сам извучем - не иде! Верујем чврсто у Бога, али ми нека невидљива рука не да да приђем истини и да дођем до потребних сазнања. Бих, али не знам како.

Почиње велики пост. Хм, имам сјајну идеју: откако сам се крстио, само сам се једном причестио. И то нисам ни постио, нити сам се ваљано исповедио. Ћутке сам на исповести у себи изговорио пред Господом све моје унутрашње и спољашње гадости. Моћан је Господ. Мислио сам, довољно је да ме он чује. Што морају и људи. Стидим се... Нисам ни честито изашао из порте а грло ме је већ унавелико пецкало. Поштено сам се разболео. Хмм, нешто ми ту ''не штима''. Слушао сам како се могу разболети ако се недостојно причестим. Сигурно је то. Али, где сам погрешио? Па, питао сам свештеника... Не знам.

Лутам и размишљам шта да радим. Дивна мисао ми паде на памет! Отпостићу овај пост и причестићу се коначно - достојно. Да, то је решење! Након вечерње службе, изашавши из храма, чекам свештенике да изађу. Узбуђење расте. Како ћу? Не знам ни како се пости, ни шта треба да радим... Не знам. Срамота ме. Свештеници излазе, један за другим. Људи им прилазе, запиткују. Претворио сам се у уво. Можда и добијем одговор. Излази један, други, трећи... Коме да приђем? Гледам их у лице и чекам; подсвесно чекам неки унутрашњи одговор. Боже помози ми. Почињем да се знојим. О да ли ће сви отићи и нећу добити жељену информацију? Информацију која ће ме спасити. Крајњи је час... Стисни петљу. Кукавице!

Одједном, поглед упућен ка једном харизматичном свештеничком лицу се није вратио већ ме је невероватно снажним магнетизмом привукао ка себи. Готово! То је тај! Да, дефинитивно ћу њему прићи, само да заврши разговор са овом старијом госпођом. Стрпљиво чекам. Ха, па и није било тако страшно, баш сам испао смешан самом себи. Ма да, прићи ћу њему... Разговор се одужио а ја тако стрпљиво чекам. Не могу да се препознам. Где је она стрепња, нелагодан осећај? Шта је са мојом већ свима познатој нестрпљивости? Невероватан спокој ми прожима душу. Разговор се приводи крају и долазим на ред. Да, историјски тренутак је дошао - очи у очи.

Дочекао ме је очински благ поглед, зачињен још блажим осмехом и невероватно пријатан глас који је просто вибрирао у ваздуху. ''Оче, хтео бих да постим; али, не знам како!'' - гласила је моја неспретно формирана реченица. Сада ми је тек јасно колико је она била садржајна и колико је тога рекла том блаженом лицу.
Ако поглед може да загрли, онда ме је његов поглед снажно, онако родитељски загрлио из свег срца. ''Па лепо...'', гласио је кратак одговор и разовор се наставио. Полако, мало по мало трема је нестала, потпуно. Циљ разговора је био упознавање, кратко али веома садржајно. Као никада до тада, скоро потпуно сам се отворио некоме, рекавши и нешто о чему нисам радо разговарао са људима. Изгубио сам осећај за време и простор. Једноставно, било ми је лепо, после ко зна колико времена, осетио сам спокој у души. То је оно што ми је било потребно.
Добио сам и више од очекиваног одговора; и једно ново пријатељство са неописивим поверењем. Поверење на први поглед? То је раније код мене било немогуће. Нисам био ни свестан шта ми се догодило. Разговор се ближио крају. Просто нам нешто није дало да се раставимо, непрестано тражећи реч више, повод да продужимо трајање сусрета који нам је очигледно обојици пријао. Нешто, или неко?

Када нам је на трен понестало речи, ушао је у храм и купио ми је малу белу књижицу у којој је, на првој страници исписао посвету: ''Драгом брату Николи за духовно узрастање''. Усхићено сам је ухватио обема рукама: ''Мисли о добру и злу'' - владика Николај. ''Дођи понекад на вечерњу службу, литургију... овде сам обично...''. Гласио је благ, очински позив. Знао сам да ћу га сигурно поново потражити. Нисам знао зашто већ само да хоћу.
Нисам ни био свестан да сам се тога дана поново родио, да сам се кроз њега и физички коначно приближио, чак сјединио са Богом, почео да упознајем лепоту близине Божије и да ће се мој живот од тога дана коренито променити. Нисам ни био свестан да ми је Бог помогао да откријем свог - духовника.

Време је пролазило а наша невидљива везаност је све више јачала. Међу многобројним свештеницима у храму, тражио сам ''оног мог''. Нисам могао себи да објасним зашто сам баш њега тражио, зашто сам толико поверења имао у некога. Пријала ми је сама његова појава, савети, благи укори... привлачио ме је као магнет, а нисам био свестан због чега. Шта год би ме саветовао слепо сам га послушао, не знајући да то и морам, по сваку цену. Једноставно, радио сам то из необјашњиве жеље, из љубави. Али, да љубав није била обострана ко зна да ли би, сходно мојој плаховитој нарави и опстала. Његов поглед је одавао неописиву радост при сваком новом сусрету, радост што сам још увек, кроз заједницу са присутном сабраћом у заједници са Христом. Радовао се мој отац, несумњиво се видело и осећало у ваздуху - обострана радост.

[JESSY]

Лик мог духовног оца не бих могао да опишем ни у више томова подебљих књига. Свестранијег и садржајнијег свештеника нисам још упознао. С обзиром на мој немиран дух жељан живота и животних радости, адекватнијег духовника нисам могао ни сањати. Упознајући ме постепено са сегментима свог богатог свештеничког живота, духовна повезаност и поверење су непрестано, из године у годину расли. Прво необично ново искуство је било позив на службу у монтажном објекту (у ишчекивању зиданог храма) на новосадском насељу Клиса. Да ме је неко други позвао, у онаквом душевном стању бих побегао главом без обзира из страха да се ради о некој секти. Међутим, у ''мог'' оца Бранка сам имао невероватно поверење. Штавише, и дан-данас радо одлазим на службу у ту црквицу јер ми је присна атмосфера подстакла машту и створила имагинацију службе првих хришћанских времена. Врхунац игре поверења је био први позив на целодневно дружење када смо се неугледним земљаним путем упутили ка малом војвођанском салашу у селу Ченеј. ''Знаш, водим те да ти покажем један камп за лечење наркомана'', рекао ми је након дуже вожње проведене у тишини. Чуо сам само две речи: ''камп'' и ''наркомани'', које су ми створиле специфичну имагинацију. Од детињства сам имао неописиву аверзију према наркоманима. Ћутао сам. Није ми свеједно али верујем свом оцу. Заједно са његовим помоћником и још једним свештеником, оставио нас је испред једне куће окружене непрегледним пољима кукуруза и наставио пут. Ушавши у кућу, доживео сам неочекивани призор: група момака нас је хришћанским поздравом срдачно дочекала. Осетио сам нешто што се не може речима описати: невероватан осећај благодати ми је прожео груди. Али, ништа ми није било јасно; откуд' ови млади људи усред 'куруза? Шта се овде дешава? Монаси? Нису. Искушеници? Па зар се они не припремају у манастирима а не по изолованим салашима? По други пут ми је прострујала застрашујућа помисао: нека секта? Ма не, верујем свом оцу!

Након невероватне службе у импровизованој капели на сред трпезарије, сазнајем да се управо налазим у поменутом ''кампу за лечење наркомана'' и да су та блажена лица налик монашким управо наркомани према којима сам гајио толику аверзију. Отишао сам одатле шокиран од чуда. Сазнање да ''мој необични'' отац води тај пројекат ме је још више позитивно изненадило и развило поверење и љубав према њему. Да, то није ''обичан'' отац као и сви други. Мој отац се бави веома великим и племенитим стварима - помаже Богу да спасе људе који су до јуче љубили само духовно дно. Помаже и мени да стекнем што више браће ако будем заслужио Царство Небеско. Уау, имам ''необичног оца''!

И ту није крај. Служба у затвору, па венчање у (новосадском) Шангају, бројне ''водице'', сахране, крштења, прославе и слично су само делић шароликих авантура са мојим оцем. Кроз бројна целодневна дружења наша веза само расте, јача до невероватних размера немуште комуникације - разговора погледом. Да, после дванаестак година, довољан је само продоран поглед и већ не морам да се исповедам. Мој ''анђео чувар'' може то да уради уместо мене. Не могу ништа да нашминкам, изокренем, ''прошверцујем''; благи ''насмејани брк'' и '' мангупски поглед'' ми већ сигнализирају да ''сам проваљен''. А тако високо мишљење сам имао о себи...

После толико година, питам се поново: шта је то љубав?
Да ли је то привидна варка која траје неколико минута до неколико месеци или бесконачна вера и жртвено поверење упркос бројном бурама и олујама?
Да ли је то само додир, нежност или снажно разбијање предрасуда са чежњом ка неисцрпном извору живота и радости?
Да ли су то само жмарци, знојави дланови, замућен поглед или спремност да несебично живиш за друге, заборављајући и да постојиш а камоли нешто вредиш?
Љубав или страст - једно искључује друго!

Јеванђељска, жртвена љубав, као једина права љубав не сме да садржи ни један промил страсти. Љубав је, пре свега поверење, које се кроз жртву у Христу проказује и доказује дугим низом година. Након исцрпног филтрирања бројним искушењима, недоумицама, недаћама - златни талог који остане, пуним устима и плућима можемо назвати најузвишенијом речи у универзуму - љубав!

Након толико узбурканих година трагања за Богом, сада скоро са сигурношћу могу да кажем да сам га коначно и пронашао - у мом ''рођеном'' духовном оцу, браћи која се крвнички боре за спасење посрнуле душе, у сваком добронамерном брату и страдалном човеку који вапије за Божијом помоћи; у сваком новом Божијем дану налик оном пролећном када одлучих да чврсто кренем у окршај са злом и самим собом, у свему што се иоле може назвати најузвишенијим појмом - љубављу!