"Земља живих" - терапијска заједница у манастиру Ковиљ

[Guest]

@@Boba,

 

Свака част и свака им част!!!

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

Владика Порфирије:

 

Проблем дроге није само социјални, психолошки, политички, државни... То је пре свега духовни проблем, јер је директно повезан са смислом живота и тајном љубави! Зато не треба да нас чуди што се Црква ухватила у коштац са тим проблемом.


                                                                                   

[Срђан Ранђеловић]

Пријем у заједницу Земља живих

 

                                       

                                                                Колоквијуми
(информативно-селективни састанци православне заједнице за рехабилитацију оболелих од болести зависности - наркоманије Земља живих у манастиру Ковиљ)
 

 

Од вас који желите да приступите заједници очекује се да прођете неколико састанака (''колоквијума'') на којима се упознајете са начином живота у заједници. Породица такође учествује на припремним састанцима. То је период где уочавамо вољу и жељу за променом. Након неколико припремних разговора добијате позив за долазак у неку од кућа на тзв. радне дане који трају од јутра до вечери, све у циљу бољег упознавања са животом у заједници. Потом вас, уколико желе, заједница прима у братство.
Колоквијум се одржава сваке прве суботе у месецу (изузев ако пада на неки важнији празник - онда се обично помера) у манастиру Ковиљ код Новог Сада са почетком у 12:30.

 

До манастира се стиже скретањем са ауто-пута код Новог Сада према Београду (има путоказ) или аутобусом градског превоза - линија 24 (последња станица) који креће са железничке станице у Новом Саду.



Линија 24: ред вожње, важи само за суботу!

Цена карте: 175 дин. - купује се у возилу

Смер A: Поласци за Ковиљ:                                                           Смер Б: Поласци из Ковиља:



     04:00                                                                                                04:30
     05:10                                                                                                05:00
     06:00                                                                                                06:10
     07:00                                                                                                07:00
     08:10                                                                                                08:00
     09:20                                                                                                09:10
     10:20                                                                                                10:20
     11:30                                                                                                11:20
     12:30                                                                                                12:30
     13:20 - 13:50                                                                                    13:20
     14:20                                                                                                14:20 - 14:50
     15:05                                                                                                15:10
     16:10                                                                                                16:00
     17:00                                                                                                17:10
     18:00                                                                                                18:00
     19:00                                                                                                19:00
     20:00                                                                                                20:00
     21:00                                                                                                21:00 - 21:50
     22:45                                                                                                23:30Ц
     01:00                                                                                                02:45Ц




                                                                              Легенда:
                                                                              Ц = до центра Новог Сада


                                Више информација на тел. 021 544 708 ( канцеларија заједнице ).
                                Радно време: 17:00 - 21:00
                                Радни дани: понедељак, среда, петак





Напомена: заинтересовани за заједницу Земља живих би требало да науче напамет следеће молитве:

1. Молитву Господњу (Оче наш)

2. Символ вере

3. Богородице Дјево









                      Следећи колоквијум манастир Ковиљ, субота 5. јануар 2013. 12:30 сати







 

[Срђан Ранђеловић]

                        Трагајући за Богом, кроз духовника упознах јеванђељску љубав

 

                                                                 O оцу Бранку, љубави, духовном уздигнућу



Често се питах: шта је то љубав? Појачано лупање срца, знојави дланови, замућен поглед...? Не! Нежан додир по коси, вибрантан осећај топлоте произведене свежим дахом са благим мирисом ментола? Не, ма није ни то! То је страст. Жмарци у стомаку... оно кад ти није добро... ? Ма какви, нема везе. А да није... ? Ма неее, нема појма... ! А, можда када мислиш да некога много волиш и када ти се чини да би и живот дао за некога ако затреба? То...? Ма све је то пролазна страст. Какав живот ?! Не живимо у средњем веку, коме данас треба твој живот...! Па... ?!

Све је почело једног сунчаног преподнева. Прелеп пролећни дан, што би рекли, као измишљен. Дугогодишњи бројни покушаји да пронађем нешто што ми се чинило најдрагоценијим на свету - душевни мир, падају у воду. Ни лекови, ни ''стручно оспособљена лица'' не могу помоћи. Покушавам сам ; не иде! Већ одомаћени немири, кошмари, лутања ме коренито разарају. Покушавам да се сам извучем - не иде! Верујем чврсто у Бога, али ми нека невидљива рука не да да приђем истини и да дођем до потребних сазнања. Бих, али не знам како.
Почиње велики пост. Хм, имам сјајну идеју: откако сам се крстио, само сам се једном причестио. И то нисам ни постио, нити сам се ваљано исповедио. Ћутке сам на исповести у себи изговорио пред Господом све моје унутрашње и спољашње гадости. Моћан је Господ, мислио сам, довољно је да ме он чује. Што морају и људи. Стидим се... Нисам ни честито изашао из порте а грло ме је већ унавелико пецкало. Поштено сам се разболео. Хмм, нешто ми ту ''не штима''. Слушао сам како се могу разболети ако се недостојно причестим. Сигурно је то. Али, где сам погрешио? Па, питао сам свештеника... Не знам.
Лутам и размишљам шта да радим. Дивна мисао ми паде на памет! Отпостићу овај пост и причестићу се коначно - достојно. Да, то је решење! Након вечерње службе, изашавши из храма, чекам свештенике да изађу. Узбуђење расте. Како ћу? Не знам ни како се пости, ни шта треба да радим... Не знам. Срамота ме. Свештеници излазе, један за другим. Људи им прилазе, запиткују. Претворио сам се у уво. Можда и добијем одговор. Излази један, други, трећи... Коме да приђем? Гледам их у лице и чекам; подсвесно чекам неки унутрашњи одговор. Боже помози ми. Почињем да се знојим. О да ли ће сви отићи и нећу добити жељену информацију? Информацију која ће ме спасити. Крајњи је час... Стисни петљу. Кукавице!
Одједном, поглед упућен ка једном харизматичном свештеничком лицу се није вратио већ ме је невероватно снажним магнетизмом привукао ка себи. Готово! То је тај! Да, дефинитивно ћу њему прићи, само да заврши разговор са овом старијом госпођом. Стрпљиво чекам. Ха, па и није било тако страшно, баш сам испао смешан самом себи. Ма да, прићи ћу њему... Разговор се одужио а ја тако стрпљиво чекам. Не могу да се препознам. Где је она стрепња, нелагодан осећај? Шта је са мојом већ свима познатој нестрпљивости? Невероватан спокој ми прожима душу. Разговор се приводи крају и долазим на ред. Да, историјски тренутак је дошао - очи у очи.
Дочекао ме је очински благ поглед, зачињен још блажим осмехом и невероватно пријатан глас који је просто вибрирао у ваздуху. ''Оче, хтео бих да постим; али, не знам како!'' - гласила је моја неспретно формирана реченица. Сада ми је тек јасно колико је она била садржајна и колико је тога рекла том блаженом лицу.
Ако поглед може да загрли, онда ме је његов поглед снажно, онако родитељски загрлио из свег срца. ''Па лепо...'', гласио је кратак одговор и разовор се наставио. Полако, мало по мало трема је нестала, потпуно. Циљ разговора је био упознавање, кратко али веома садржајно. Као никада до тада, скоро потпуно сам се отворио некоме, рекавши и нешто о чему нисам радо разговарао са људима. Изгубио сам осећај за време и простор. Једноставно, било ми је лепо, после ко зна колико времена, осетио сам спокој у души. То је оно што ми је било потребно.
Добио сам и више од очекиваног одговора; и једно ново пријатељство са неописивим поверењем. Поверење на први поглед? То је раније код мене било немогуће. Нисам био ни свестан шта ми се догодило. Разговор се ближио крају. Просто нам нешто није дало да се раставимо, непрестано тражећи реч више, повод да продужимо трајање сусрета који нам је очигледно обојици пријао. Нешто, или неко?
Када нам је на трен понестало речи, ушао је у храм и купио ми је малу белу књижицу у којој је, на првој страници исписао посвету: ''Драгом брату Николи за духовно узрастање''. Усхићено сам је ухватио обема рукама: ''Мисли о добру и злу'' - владика Николај. ''Дођи понекад на вечерњу службу, литургију... овде сам обично...''. Гласио је благ, очински позив. Знао сам да ћу га сигурно поново потражити. Нисам знао зашто већ само да хоћу.
Нисам ни био свестан да сам се тога дана поново родио, да сам се кроз њега и физички коначно приближио, чак сјединио са Богом, почео да упознајем лепоту близине Божије и да ће се мој живот од тога дана коренито променити. Нисам ни био свестан да ми је Бог помогао да откријем свог - духовника.
Време је пролазило а наша невидљива везаност је све више јачала. Међу многобројним свештеницима у храму, тражио сам ''оног мог''. Нисам могао себи да објасним зашто сам баш њега тражио, зашто сам толико поверења имао у некога. Пријала ми је сама његова појава, савети, благи укори... привлачио ме је као магнет, а нисам био свестан због чега. Шта год би ме саветовао слепо сам га послушао, не знајући да то и морам, по сваку цену. Једноставно, радио сам то из необјашњиве жеље, из љубави. Али, да љубав није била обострана ко зна да ли би, сходно мојој плаховитој нарави и опстала. Његов поглед је одавао неописиву радост при сваком новом сусрету, радост што сам још увек, кроз заједницу са присутном сабраћом у заједници са Христом. Радовао се мој отац, несумњиво се видело и осећало у ваздуху - обострана радост.
Лик мог духовног оца не бих могао да опишем ни у више томова подебљих књига. Свестранијег и садржајнијег свештеника нисам још упознао. С обзиром на мој немиран дух жељан живота и животних радости, адекватнијег духовника нисам могао ни сањати. Упознајући ме постепено са сегментима свог богатог свештеничког живота, духовна повезаност и поверење су непрестано, из године у годину расли. Прво необично ново искуство је било позив на службу у монтажном објекту (у ишчекивању зиданог храма) на новосадском насељу Клиса. Да ме је неко други позвао, у онаквом душевном стању бих побегао главом без обзира из страха да се ради о некој секти. Међутим, у ''мог'' оца Бранка сам имао невероватно поверење. Штавише, и дан-данас радо одлазим на службу у ту црквицу јер ми је присна атмосфера подстакла машту и створила имагинацију службе првих хришћанских времена. Врхунац игре поверења је био први позив на целодневно дружење када смо се неугледним земљаним путем упутили ка малом војвођанском салашу у селу Ченеј. ''Знаш, водим те да ти покажем један камп за лечење наркомана'', рекао ми је након дуже вожње проведене у тишини. Чуо сам само две речи: ''камп'' и ''наркомани'', које су ми створиле специфичну имагинацију. Од детињства сам имао неописиву аверзију према наркоманима. Ћутао сам. Није ми свеједно али верујем свом оцу. Заједно са његовим помоћником и још једним свештеником, оставио нас је испред једне куће окружене непрегледним пољима кукуруза и наставио пут. Ушавши у кућу, доживео сам неочекивани призор: група момака нас је хришћанским поздравом срдачно дочекала. Осетио сам нешто што се не може речима описати: невероватан осећај благодати ми је прожео груди. Али, ништа ми није било јасно; откуд ови млади људи усред 'куруза? Шта се овде дешава? Монаси? Нису. Искушеници? Па зар се они не припремају у манастирима а не по изолованим салашима? По други пут ми је прострујала застрашујућа помисао: нека секта? Ма не, верујем свом оцу!
Након невероватне службе у импровизованој капели на сред трпезарије, сазнајем да се управо налазим у поменутом ''кампу за лечење наркомана'' и да су та блажена лица налик монашким управо наркомани према којима сам гајио толику аверзију. Отишао сам одатле шокиран од чуда. Сазнање да ''мој необични'' отац води тај пројекат ме је још више позитивно изненадило и развило поверење и љубав према њему. Да, то није ''обичан'' отац као и сви други. Мој отац се бави веома великим и племенитим стварима - помаже Богу да спасе људе који су до јуче љубили само духовно дно. Помаже и мени да стекнем што више браће ако будем заслужио Царство Небеско. Уау, имам ''необичног оца''!
И ту није крај. Служба у затвору, па венчање у (новосадском) Шангају, бројне ''водице'', крштења, прославе и слично су само делић шароликих авантура са мојим оцем. Кроз бројна целодневна дружења наша веза само расте, јача до невероватних размера немуште комуникације - разговора погледом. Да, после дванаестак година, довољан је само продоран поглед и већ не морам да се исповедам. Мој ''анђео чувар'' може то да уради уместо мене. Не могу ништа да нашминкам, изокренем, ''прошверцујем''; благи ''насмејани брк'' и '' мангупски поглед'' ми већ сигнализирају да ''сам проваљен''. А тако високо мишљење сам имао о себи...
После толико година, питам се поново: шта је то љубав?
Да ли је то привидна варка која траје неколико минута до неколико месеци или бесконачна вера и жртвено поверење упркос бројном бурама и олујама?
Да ли је то само додир, нежност или снажно разбијање предрасуда са чежњом ка неисцрпном извору живота и радости?
Да ли су то само жмарци, знојави дланови, замућен поглед или спремност да несебично живиш за друге, заборављајући и да постојиш а камоли нешто вредиш?
Љубав или страст - једно искључује друго!
Јеванђељска, жртвена љубав као једина права љубав, не сме да садржи ни један промил страсти. Љубав је, пре свега поверење, које се кроз жртву у Христу проказује и доказује дугим низом година. Након исцрпног филтрирања бројним искушењима, недоумицама недаћама - златни талог који остане, пуним устима и плућима можемо назвати најузвишенијом речи у универзуму - љубав!
Након толико узбурканих година трагања за Богом, сада скоро са сигурношћу могу да кажем да сам га коначно и пронашао - у мом ''рођеном'' духовном оцу, браћи која се крвнички боре за спасење посрнуле душе, у сваком добронамерном брату и страдалном човеку који вапије за Божијом помоћи; у сваком новом Божијем дану налик оном пролећном када одлучих да чврсто кренем у окршај са злом и самим собом, у свему што се иоле може назвати најузвишенијим појмом - љубављу!

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

                                                                   Не убијај време

 

 

 

Порука из заједнице.


Из разговора са једним духовником запамтио сам интересантну реченицу: “ Црква је као сијалица око које круже разни инсекти “. И заиста, свако Божије створење је прича за себе препуно особености које овај диван свет чине живим, интересантним. Кад мало боље размислим, не би било добро да сви будемо исти, било би нам досадно. Сваки појединац међутим, има одређено место и улогу у животу. Ако правилно схватимо нашу улогу и управимо живот ка Богу као једином циљу, она ће бити оправдана и сврсисходна. Нико на исти начин не путује ка циљу.
Узмимо за поређење саобраћај: неко се вози аутомобилом, неко аутобусом, трећи пак возе бицикл или иду пешке али сви имају нашто заједничко, сви кад-тад стигну на циљ. Са друге стране имућни возе аутомобил марке Мерцедес на пример, сиромашнији Југо али сви на крају дођу до жељеног и потребног одредишта. Дата поређења се могу пресликати на образовање људи: неуком али вредном човеку исто као и наобразованом је дата могућност да уз потпуну слободу и добру вољу досегне саме врхове духовног развоја и заслужи Царство Небеско. Међутим, интелект је много сложенији појам и везује се само за начин искоришћења поседованих потенцијала.
Од самог рођења Бог нам дарује бројне дарове, таленте... Један од главних дарова је заправо – време, најдрагоценији дар којег, на жалост често злоупотребљавамо испуњавајући га некорисним или штетним стварима или , уопште га не испуњавајући. Често се може чути реченица “ убијам време”. Ми као Хришћани, немамо право да убијамо, самим тим ни време! Најдрагоценије испуњавање времена, поред духовног развоја је интелектуални развој. Развијајући се интелектуално, стварамо корисну подлогу за духовни развој јер као интелектуално развијена бића можемо бити од користи како својој души тако и околини. Човек који се непрестано свестрано усавршава боље повезује научено, квалитетније и брже притиче у помоћ, благовремено уочава одређене аномалије и из богатог искуства проналази најадекватнији начин за решавање истих. Људи треба непрестано да раде на себи, уче i читају уместо да већину времена проводе испред телевизора непрестано упијајући углавном бескорисне садржаје.
Време тече и не може се зауставити ни вратити. Стога са сигурношћу можемо рећи да је то један од најдрагоценијих нам дарова са којим се не смемо играти. Савремен човек је сходно убрзаном темпу живота зачињеног бројним искушењима често склон једном веома опасном отрову људске душе – депресији. Она настаје управо због неадекватне употребе времена. Уколико бројним душекорисним обавезама испунимо време намењено за животне активности нећемо дати простора нечастивом да у настале празнине убаци разна искушења, недаће и осећање очаја које доводи до депресије. Повећањем броја интелектуалних обавеза, нећемо само позитивно утицати на лични развој већ ћемо, услед појачаног физичког напора помоћи телу а самим тим и души да се испуни смирењем које проузрокује спасоносно стање покајања потребно за очишћење душе.
Интелектуалац се не рађа већ постаје. Интелектуалац је заправо онај који непрестано, доживотно користи своје Богом дане ресурсе а не онај који је завршио неку одређену школу. Човек који не дели своје знање и искуство са осталима, који се не усавршава већ неодређено лута и чами погубно се гордећи са својом ’’крваво стеченом’’ дипломом је заправо ’’мртав интелектуалац’’. За разлику од несебичног ’’живог интелектуалца’’ он се затвара у себе и уз очајање постаје бескористан и Богу и људима. Oсновна доктрина правог интелектуалца треба, пре свега да буде поштовање Бога и вере јер ће у супротном сав његов живот, труд и знање бити бескорисни и неупотребљиви. Свака наука која као циљ нема Бога је мртва.
Teжња сваког човека поред усавршавања и стражења над својом душом, тј. непрестаним духовним корачањем ка Богу треба да буде и брига о сваком живом створу који га окружује. Многи ће се позвати на бројне ’’зле’’ људе на које је немогуће утицати и који се својом упорношћу не могу променити.
Не можемо навалентним понашањем утицати на некога да се промени већ прво морамо уз енормну количину емитоване љубави натерати истог да нас заволи. Затим, својим јеванђељским животом треба да послужимо као пример датој особи и она ће из љубави почети да нас опонаша и тако ће се променити у жељеном правцу (налик малој деци која на примеру уче од родитеља). Да би дошли до жељених резултата потребно је много љубави, жртве, одрицања и рада пре свега на себи односно својој души. На овај начин постижемо вишеструке корисне резултате помажући својој и осталим душама које нас окружују да заслуже најрадоснији и најкориснији животни циљ – спасење.

 

 

                                                                                                                                                                       

 

 

                                                                                                                                                                                                   

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Писмо из Заједнице

 

 

 

Анино писмо


Драга моја мама,

Много пута сам се питала зашто је потребно да прођем кроз неке лоше ствари и да тек онда схватим да сам погрешила. Како пролази период проведен у Заједници, тако схватам да сте ми све више потребни, ви и ваша подршка да бих могла да издржим. Да ме не схватиш погрешно. И овде имам пуно љубави и разумевања, и овде сам осетила неке ствари по први пут у животу и то је оно што ме охрабрује и одржава. Овде сам спознала пут истине, да живим са Богом, захваљујући добрим људима који имају разумевања за мене, који ми дају подршку у сваком тренутку, који верују у моје боље сутра и који се боре за моја права у спољном свету. Неизмерно сам им захвална за руку спаса коју су ми пружили.
Тек сада, након годину и више дана проведених у Заједници, ја сам схватала где је мој проблем и шта је то што ме спутава у животу. Сусрела сам се са тим проблемом и прихватила га да бих могла да радим на њему и да га решим. Не дам се, а и верујем, да ће ми Бог дати снаге за све то, јер све што сам до сада у животу радила заиста немa нимало смисла, све је то пролазно, у таквим стварима губим душу и стварам пакао од живота.
Не сматрам да сам ишта изгубила, јер ми је ова Заједница пружила много више од онога што сам изгубила у бесмислу. Падам, кајем се и устајем. Бог ми даје искушења, а исто тако ми пружа и руку спаса.
Најдража моја мамице, моја је потреба да те молим да ми опростиш што нисам била баш добра онако како си ти очекивала, и да те молим да сачекаш још мало па када дођем да разговарамо више. Ја сам сагледала проблем зашто сам се често расправљала са тобом. Молим те опрости ми, трудићу се да то исправим кроз разговор и суочавања са реалношћу и верујем да ћемо уз молитву све превазићи. Још желим да те замолим да идеш у цркву и да се молиш за мене, то ми је нешто најважније. Трудим се да не причам о томе колика је моја вера, сви долазе и све пролази, а Бог је са мном у сваком тренутку. Верујем јер ми је у животу само то и остало. Хвала на разумевању и на подршци коју имам од тебе.
Чувај ми сина, јако ми недостаје и то ми је највећа тешкоћа. Жељна сам га много и пресрећна што га имам, што ми је тако паметан, а исто и превише тужна што нисам поред њега. Реци му да га волим. Нека вас Бог чува.

Воли вас Ана

Драга васиишачице,

Много пута нисам имала решење и смисао у свом животу и први пут га налазим у заједници. Од 25. године имам једну годину квалитетног и исправног живота.
Него, све то по страни. Немам довољно снаге и речи да свима вама, добрим људима, захвалим на стрпљењу и неизмерној љубави према мени.
Желим да знате да имам воље да издржим колико год треба само да ми Бог да снаге. Захваљујући вашем раду и борби за мене, сачували сте и живот мог детета. Не знам како да вам се за све то одужим. Верујем да ће ми Бог помоћи у свему томе и да ће све доћи на своје место.
Ово је нешто што сам хтела да вам кажем већ дуго, али нисам знала како.
Молим вас да ми опростите грешке да бих могла да наставим даље са заједницом, а ја ћу се потрудити да ми даљи боравак овде буде на корист.

Много сам вам захвална, Ана
Пресвета Богородице, спаси нас!

 

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Песма штићеника заједнице




Добродошлица



Помаже Бог брате

у ''Земљу живих'' си дошао.

Видиш, има Бога;

ти си добро прошао.

Други довде брате

никад нису стигли,

неки су у гробу

а неки још на игли.



Отет си од ђавола

у Божијој си кући.

Бог те је спасио,

Он је свемогући.

Нови живот даје,

само верност тражи;

зрно вере и љубави,

ал' не трпи лажи.



Отвори врата срца,

Божије речи слушај;

прошлога живота

и свог зла се гнушај.

Од Бога прими љубав

што ти срцем даје;

јер даје је сваком

ко искрено се каје.



Око себе погледај

редом лице свако;

да, постоји нада

и јесте, није лако.

Христови војници

сад' су око тебе,

даће ти сву љубав

не штедећи себе.

 

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Победити своју површност

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ово је први понедељак у заједници, а можда и у животу, да ми је био леп. Увек ми је понедељак био мучан, ваљда зато што је представљао почетак радне недеље. Када боље размислим, видим да нисам изградио добар однос према раду. Пре ми је посао био само сред­ство преко којег ћу доћи до дроге. Сам рад ме никада није испуњавао јер кад сам био дрогиран могао сам ради­ти било шта. У задње време покушавам изменити тај однос. Покушавам да ужи­вам у свакој обавези и послу који радим. Видим како се кроз посао суочавам са самим собом и својим односом према животу. Покушавам победити своју повр­шност и незаинтересованост. Није увек лако јер је то вероватно укорењено дубоко у мени али ћу се искрено потрудити. Осећам да овај пут стварно имам воље и снаге за то. Имам осећај да сам тек сада сазрео и да ми тек предстоје највеће победе. Желим да видим И. и Т. и да се мало одморим од овог темпа и то је буквално све. Мислим да имам неки мали страх од сусрета са спољним светом. Од тога ко сам уствари ја у односу на спољни свет и оне у њему. Ово ће Бити први пут после двадесетак година да сам оволико дуго "чист". Годинама сам се дрогирао и буквално одрастао и формирао се кроз дрогу. Овде сада када размислим знам да сам М. К, да сам из Сомбора, да сам се дрогирао 14 година и да имам жену и децу. Али ко сам ја после свих тих година и после овога овде? Мслим да ће ми бити јако чудно да се сретнем са њима нормалан. Осећам као да сам се пробудио из коме и сазнао да имам жену и децу и неки живот иза себе.

 

Боже, помози ми, молим те!

 

Христос Васкрсе!

 

 

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Воља чини чуда

порука слабима

 

Искуство Бранка Радунковића упућује нас на преиспитивање сопственог живота и вере. Рођен са хендикепом који је оптерећивао више друге него њега самог, вером у Господа пријањао је готово сваком послу и тако доказивао да, само ако жели, човек не мора бити на маргини, ма о чему се радило. Његова ментална снага надјачала је сурову реалност у којој се нашао.

Међутим, припадност и приврженост Господу и Цркви Његовој, водила га је духовним пространством на коме су се увек јасно уочавали његова вера, љубав и нада.

 
 
 
 
 
 
 
 
 

[Срђан Ранђеловић]

Рођени моји, браћо и сестре

 

 

 

 

„ ....., зашто оно што мрзим то и волим, а оно што је добро обилазим.“ Од како сам пре 5 месеци ушао у заједницу, киша знака питања ме сасула и већина њих је почињала исто. Зашто? Мало одговора имам на све то, неке не желим ни да нађем, али има и чињеница које не могу да прихватим иако је печат одавно стављен на њих. Дошао је тренутак истине. Ред је био да завирим и ослушнем тајац који је у души мојој усидрен већ много година, да скинем паучину с очију и једноставно покушам средити тај крш и неред који сам направио у себи и око себе. Прилику за то сам добио. На самом почетку свестан сам 3 ствари: не смем бити површан, да научим да трпим и пуно, пуно љубави у свему томе;
Рођени моји, први и прави корак сам направио после дугих низ година потрошених у илузији и проведених у лажи. Некада више некада мање били сте сведоци свега тога. Праштајте је једино што Вам могу рећи и понудити у овом тренутку. Знајући ваљда да и друге не смем заборавити сам себи сам брзо опростио и признао да сам ја одговоран за своје поступке. Једино ме плаши чињеница која се полако ближи да на ћеркино-ЗАШТО? Нећу имати и знати одговор, међутим верујем да храброст која ми је потребна да је погледам у окице, и дам одговор који сада не знам, пронаћићу управо овде. Радује ме једна ситница, што јој на самом растанку несвесно рекох истину: „Тата иде у школу, као што и ти идеш у вртић и вратиће се када је заврши.“Азбука живота није ни мало лака, тешко је препородити се, бити нормалан након свега звучи као нешто немогуће, ипак све ово као и још много тога је сасвим могуће на једном чудном парчету „Земље живих“ у Вилову. Праксу стичем са браћом којих има свих профила, и свако од њих је професор у својој струци. На томе им вечно хвала јер што многима није пошло за руком, ми међусобно то решавамо.
Теорију упознајем кроз молитву и у искреном покајању јер тада осећам да се чистим од ђавољих ствари и уједно олакшавам душу своју. Овде се од срца смејем и тугујем, овде се мисли боре, овде сам пронашао жељу и храброст да упознам себе самог. Услед свог безнађа и немоћи нисам ни видео колико је око нас здравих и природних ствари од којих желим бити завистан. Браћо и сестре ово Вам пише обичан грешник који је мрзео свако јутро које свиће, и сваког око себе претварао у новац и гледао кроз корист. Сваки Божији дан се ради на себи, како физички тако и психички и ипак се у кревет легне са осмехом на лицу и будимо се са песмицом.
Прво што сам прочитао и научио је: „Какве су ти мисли такав ти је живот“. Исто то планирам, али на крају овог пута спасења па макар стигао и последњи. Оно што тренутно учим да извршим је да овог пута главa иде доле а срце горе, и школа је завршена када научим да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим. Амин.

 

 

                                                                                                                                                                                                              Филип

 

 

 

 

 

[kirios1]

Slava Bogu i svako, najdublje postovanje ljudima koji pomazu ovim dusama. Meni je ovo tuzno, prokleto to djubre koje unistava tolike zivote

[Срђан Ранђеловић]

Slava Bogu i svako, najdublje postovanje ljudima koji pomazu ovim dusama. Meni je ovo tuzno, prokleto to djubre koje unistava tolike zivote

 

 

Слава Богу!

[Срђан Ранђеловић]

Да подсетимо:

 

 

Следећи колоквијум, манастир Ковиљ, субота 5. јануар 2013. 12:30 сати.

 

 

Колоквијуми: (информативно-селективни састанци православне заједнице за рехабилитацију оболелих од болести зависности - наркоманије Земља живих у манастиру Ковиљ)

 

Колоквијум се одржава сваке прве суботе у месецу (изузев ако пада на неки важнији празник - онда се обично помера) у манастиру Ковиљ код Новог Сада са почетком у 12:30.

 

 

Напомена: заинтересовани за заједницу Земља живих би требало да науче напамет следеће молитве:

1. Молитву Господњу (Оче наш)

2. Символ вере

3. Богородице Дјево

 

 

 

Молитва Господња

 

ОЧЕ НАШ, који си на небесима,

да се свети име Твоје,

да дође царство Твоје,

да буде воља Твоја и на земљи као на небу;

хлеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше

као што и ми опраштамо дужницима својим;

и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

 

АМИН

 

 

Символ вере

 

Верујем у једнога Бога Оца,

Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, Од Оца рођеног пре свих векова;

Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог;

рођеног , не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са небеса,

и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;

И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

И који је васкрсао у трећи дан по писму;

И који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;

И који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и његовом царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа животворног,

Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави,

Који је говорио кроз пророке.

У једну свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века.

 

АМИН

 

 

Богородице Дјево

 

Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је са Тобом;

благословена си ти међу женама, и благословен је Плод утробе Твоје,

јер си родила Спаситеља душа наших.

 

АМИН

 

 

 

 

 

 

Више информација на тел. 021 544 708 ( канцеларија заједнице ).
                                Радно време: 17:00 - 21:00
                                Радни дани: понедељак, среда, петак

 

 

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Потписан протокол о сарадњи заједнице Земља живих и Српског лекарског друштва

 

У Светоархангелском манастиру у Ковиљу, 28. децембра 2012. године, потписан је Протокол о сарадњи заједнице Земља живих и Српског лекарског друштва. Протокол су потписали Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. др Порфирије и професор др Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва. Потписивању Протокола присуствовали су и др Петар Настасић, професор Медицинског факултета у Београду као и примаријус др Периша Симоновић, државни секретар Министарства здравља.

Заједница Земља живих, која се бави лечењем зависника од психоактивних супстанци, делује у организацији Српске Православне Цркве и уз сагласност Министарства здравља наше земље.
 

 
,,Ми овде у манастиру Ковиљу, односно у Епархији бачкој и на читавој територији наше Цркве покушавамо, колико је то могуће, да скромно допринесемо свеукупним напорима да се проблем наркоманије што је могуће ефикасније решава. Од самих почетака били смо потпуно свесни да не само да нисмо довољно стручни него да нисмо довољни само ми како би се овај проблем решавао успешно”, рекао је Владика јегарски приликом потписивања Протокола. Из тог разлога и у циљу што ефикасније помоћи људима који имају проблем са зависношћу од психоактивних супстанци, Епископ Порфирије је навео да је Црква тражила стручну помоћ од људи који се баве медицином. ,,Сматрам да је неопходно да имамо помоћ лекара и веома је важан Протокол који данас потписујемо о сарадњи са Српским лекарским друштвом из кога ће сигурно проистећи нешто што је корисно за ширу нашу заједницу и што је опште добро”, оценио је Владика.
 
Професор др Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва је рекао да су болести зависности, нарочито наркоманија, растући проблем савременог света који је погодио и Србију. Наркоманија, према речима професора Чоловића, уништава младе људе, њихово здравље, животну перспективу и доводи до пропасти њихових породица. „Српско лекарско друштво ће учинити све да придонесемо да се проблем наркоманије стави под контролу и да резултира неким позитивним исходом”, истакао је председник једног од најстаријих лекарских друштава на свету.
 
 
Подсећамо да су у марту месецу ове године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар унутрашњих послова Србије г. Ивица Дачић потписали Меморандум о сарадњи у примени стратегије у борби против наркоманије. Том приликом, Његова Светост и министар Дачић сагласили су се да је неопходно ангажовање читавог друштва у борби против наркоманије.
 

 
Извор и фото:http://www.eparhija-backa.rs/novosti/potpisan-protokol-o-saradnji-zajednice-zemlja-zivih-i-srpskog-lekarskog-drustva