Још једна болесна прича са е-новина

[Баба]

Četnički ubica u crkvenom kalendaru: Klanje kroz gusto granje

Žitije svetog Mace

Piše: Tomislav Marković

Veličina slova:

Photo: desktopnexus.com

Zajedno sa svojim duhovnim čedima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem, sveti Milorad Vukojičić Maca formira crnu trojku po uzoru na Svetu Trojicu koja daje i uzima život. Uzevši za svoju ideju-vodilju izreku na koju se pozivao i sveti vladika Nikolaj Velimirović "Ko se ne osveti, taj se ne posveti", crna trojka predvođena svetim Miloradom kreće u krstaški rat za veru bez večere po partizanskim kućama. Tada dobija i nadimak Maca, koji nema nikakve veze sa životinjama, zverima pogotovo, već sa macolom, oruđem Gospodnjim za prevaspitavanje zabludelih ovčica. Umesto krstom, služio se kamom, što nije nimalo slučajno, jer ako malo pažljivije pogledamo kamu jasno je da se radi o stilizovanom krstu. Klao je žrtve za njihovo dobro, zarad večnog života u rajskom naselju, da bi spasao njihove zabludele duše sablažnjene levičarskom prelesti

Photo: Milica Jovanović

Sveti otac naš Milorad Vukojičić rodio se 1917-og leta Gospodnjeg (kada su satanski komunistički nekrsti srušili bogopodobnu vlast u majčici Rusiji i ubili svetog mučenika cara) u gradu Pljevlji, od blagorodnih i bogoljubivih roditelja. Vaspitao se u nauci i strahu Gospodnjem, i izučio Sveto Pismo, što sve odvodi čoveka vrlo brzo k Bogu. Od mladosti je zavoleo Boga, a omrznuo svet, pogotovo njegovo levo krilo. Hristovu nauku izučio je u Bogosloviji u Sarajevu, predan molitvi, postu i proučavanju svetih spisa. Blaženi Milorad beše među drugovima bogoslovima kao neko božansko svetilo, svetleći mnogima svetlošću bogopoznanja. Ali već nastade vreme da se upaljena sveća stavi na svećnjak: da sveti Milorad, koji je svetleo vrlinama, uziđe na stepen đakonstva & sveštenstva, kako bi mnoge prosvećivao i putem spasenja vodio. Za đakona i sveštenika rukopoložen je 1940. godine, u predvečerje jačanja i organizovanja crvene pošasti koja se okupila pod providnim izgovorom borbe protiv okupatora, iako i anđeli na vrhu igle znaju da je bogoborstvo bilo njihov primarni program i cilj. Milorad postade sveštenik u smutna vremena, i pokaza se dostojan svešteničkog zvanja. Ispunjen Duhom Svetim, želeći da umnoži Hristovo slovesno stado, otac Milorad propovedao je Jevanđelje i širio veru pravoslavnu po svojoj parohiji, čuvajući parohijane od zlih neznabožaca i njihove pogubne doktrine o jednakosti, slobodi, bratstvu i antifašizmu.

Kada je Drugi svetski rat ušetao na tenkovima i bombarderima i u naše zabačene krajeve, otac Milorad je shvatio da borba za duše propovedanjem Jevanđelja, služenjem svete liturgije, pričešćivanjem na evharistiji i svetim tajnama više nije dovoljna. Došlo je vreme da sluge Hristove pređu sa reči na tela. Prosvećen Duhom Svetim, otac Vukojičić je spoznao da se nad veru pravoslavnu nadnosi opasnost komunističke aždaje koja se nameračila da proguta i crkvu, i relikvije, i svete mošti, i sveštenstvo, i brojanice i lojanice, i celokupno pravoslavlje. O srpstvu da i ne govorimo. Vođen nepogrešivom rukom proviđenja, otac Milorad se pridružio lokalnom četničkom odredu, jer se slatko pravoslavlje više nije moglo uspešno odbraniti u hramu Božijem, na domaćem terenu, već se moralo krenuti patronažno, po neznabožačkim kućama. Ono što neuki ateisti zovu "srećna okolnost", a što je zapravo, kad se pogleda duhovnim okom, božansko proviđenje, uredilo je da italijanski okupatori, Bog im svako dobro dao, imaju iste ciljeve kao četnici – istrebljenje komunističke gamadi. Četnici su se odmah pridružili Italijanima na zajedničkom delu (grčki: liturgija) i stavili se pod okupatorsku komandu da bi zajedničarili sa Bogom kroz uništenje njegovih neprijatelja.

Zajedno sa svojim duhovnim čedima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem, sveti Vukojičić formira crnu trojku po uzoru na Svetu Trojicu koja daje i uzima život. Uzevši za svoju ideju-vodilju izreku na koju se pozivao i sveti vladika Nikolaj Velimirović "Ko se ne osveti, taj se ne posveti", crna trojka predvođena svetim Miloradom kreće u krstaški rat za veru bez večere po partizanskim kućama. Tada dobija i nadimak Maca, koji nema nikakve veze sa životinjama, zverima pogotovo, već sa macolom, oruđem Gospodnjim za prevaspitavanje zabludelih ovčica. Umesto krstom, služio se kamom, što nije nimalo slučajno, jer ako malo pažljivije pogledamo kamu jasno je da se radi o stilizovanom krstu. Klao je žrtve za njihovo dobro, zarad večnog života u rajskom naselju, da bi spasao njihove zabludele duše sablažnjene levičarskom prelesti. "Ako je Avram bio spreman da zakolje rođenog sina Isaka i prinese ga kao žrtvu Jahveu, zašto mi ne bismo klali otpadnike od svete vere i prinosili ih na trpezu Gospodnju", često je sveti Maca postavljao retoričko pitanje u propovedima svojim sugrađanima kojima je um ogrezao u materijalno i očigledno, pa nisu bili u stanju da u klanju civila vide bogougodno delo.

Otac Maca je prilagodio tradicionalne svete tajne Srpske pravoslavne crkve, prilagodivši ih potrebama poslednjeg doba, kao pravi reformator, ali sve u duhu pravoslavlja i svetosavlja. Broj svetih tajni je ostao isti – sedam – ali su one, primenjene na neizlečive marksistvujušče neznabošce, izgledale ovako: krštenje bezbožničkom krvlju, pričešće svetom kamom ili svetim metkom krvotočivim, pokajanje pod udarcima macolom, miropomazanje sopstvenim telesnim tečnostima, jeleosvećenje suzama, brak sa smrću. Poslednju svetu tajnu – sveštenstvo, sveti Milorad je sačuvao za sebe postavši sveštenoslužitelj Svete Crne Trojice.

Pošto su partizani obično obitavali u šumi, gde ruka Gospodnja još nije kročila, sveti Vukojičić je bio prinuđen da se za krst časni bori po kućama, hapseći žene partizana i simpatizere pokreta otpora fašizmu & pravoslavlju. Najveću akciju spasavanja zabludelih duša pop Maca sa saslužiteljima izveo je u martu i aprilu 1944. godine kada je više osoba otpravljeno Bogu na istinu, pa nek Tvorac vidi ko je vera a ko je nevera.U to vreme je u okupiranim Pljevljima stolovala nemačka uprava, ali sveti Milorad je bio spreman da se udruži i sa crnim đavolom da bi porazio crvenog đavola. Čuvena je blagočestiva akcija izvedena noću, između 6. i 7. aprila 1944, kada su uhapšene i privedene Bogu Ocu Savaotu Zora Karamatijević, Ljubica Stojkanović, Savka Matović, Milica Janketić i Mileva Žugić. Prelazak iz ove doline plača na onaj svet, u tzv. Nebesku Srbiju, izveden je na Dajevića Hanu kroz svetu tajnu streljanja. Neoboženom umu, pogruženom u tamu ovoga sveta i prolazna zemaljska zadovoljstva, Macina borba za veru može izgledati surova, ali je svakom iskrenom verniku jasno da se sveti Milorad rukovodio jevanđelskom idejom da je duša pretežnija od tela, i da je bolje da čitavo telo propadne, nego da duša bude bačena u pakao gde su plač i škrgut zuba. Ako se pitate otkud duši zubi, znači da vam je zapadnjački racionalizam nagrizao ostatke mozga zaklanog poluvekovnom komunističkom vladavinom, krajnje je vreme da se bacite na Isusovu molitvu!

http://www.e-novine....u_388830339.jpg

Nomen est omen: Macola, original

Photo: www.njuskalo.hr

Duhovna borba svetog Mace kamom, ognjem i puškom nije bila dugog veka. Krajem 1944. godine Gospodnje samozvani Narodno-oslobodilački pokret predvođen crvenim demonima proterao je fašističke mučenike i odmah krenuo u progon poštenih hrišćana koji su se tokom rata borili za neznabožačke duše, ne birajući sredstva. Sveti Vukojičić se neko vreme skrivao od novih bogoboračkih vlasti, ali pošto se grad, po rečima Jevanđelja, ne može sakriti kad na gori stoji, to se i blaženi Maca nije mogao sakriti od kneza ovog sveta u obličju komunističkih komesara. Ne shvatajući presvetu Macinu misiju, zemaljska komisija ga je osudila na smrt i utvrdila da je Vukojičić, sa saučesnicima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem "učestvovao u hapšenju i strijeljanju mirnih građana grada Pljevalja u 1944. godini". U odluci se navodi da je Vukojičić kriv za smrt Dika Stamenića, zemljoradnika, Ljuba Stamenića, automehaničara, Jule Stamenić, domaćice, Ljubice Stojkanović, studenta, Zore Karamatijević, domaćice, Mileve Žugić, domaćice, Savke Matović, domaćice, Miladina Božovića, penzionera, Božane Mišović, domaćice i Živka Kontića, penzionera. Spisak duša spasenih od propasti u ateizmu je mnogo duži, ali svetitelju nije padalo na pamet da se hvali dobrim delima pred neprijateljima Boga, srpstva i pravoslavne filijale hrišćanstva.

Lažljivi komunistički pseudoistoriografi beleže da je sveti Maca, nakon izricanja presude, počeo da plače i traži milost, što je ordinarna laž. Sveti Vukojičić je sveštenomučenik, a sveštenomučenici (pogotovo sveštenomučenici srpske veroispovesti) ne plaču, nego umiru pevajući "Srb je Hristov, raduje se smrti/nema lepše vere od hrišćanske". Pošto je duhovnik Milorad kanonizovan kao mučenik, jedina prihvatljiva verzija je da se Maca đavolovim komesarima nasmejao u staljinistički brk i odbrusio im: "Kada krv svoju budem prolio za Boga mog, prineću mu je na žrtvu. Time ću, iako ne potpuno, a ono delimično uzvratiti Bogu mom što je za mene prolio krv svoju. Jer me Hristos, car moj, iskupi svojom skupocenom krvlju". To izusti, pa kamu ispusti.

Macino duhovno čedo: Anonimni četnik sa Ravne Gore pokušava da pojede nož

PHOTO: Stock

Srpska pravoslavna crkva proglasila je 2005. godine Milorada Vukojičića Macu za sveštenomučenika koji je postradao za živu veru. Zli jezici koji zanose ulevo tvrde da je Sabor SPC na čelu sa patrijarhom Đavlom beatifikovao Macu samo zato što su ga streljali partizani. Međutim, istina je negde drugde. Sabor SPC je sačinjen od episkopa koji su tu dospeli po apostolskom prejemstvu, što ih čini sposobnim da prepoznaju božje ugodnike koji su se upodobili Hristu. Čak i da nije mučenički usnuo u Gospodu, u Maci bi Sabor svakako prepoznao svetiteljski potencijal i štof. Samo bi oreol koji mu blista nad glavom bio svetiteljski, a ne sveštenomučenički zlatan. Nakon kanonizacije protestovali su članovi porodica žrtava, i dalje ne shvatajući da ih je sveti Maca pobio za dobrobit njihovih besmrtnih duša. Neverničkom svetu se ne može ugoditi.

Tropar svetom Maci

Milorade, bogomudri četnikougodniče

Hor zaklanih anđela tvoje ime kliče

Ispod mantije nosio si svetu kamu

I njome razdirao komunističku tamu

Ne štedeći sebe, crvene si klao

I njihove duše Bogu si predao

Telo od duše rastavljao si maljem

Neka se tvoja slava širi sve dalje

Sveštenomučeniče vrli, moli Hrista Boga

Za spas roda tvoga od levičarskih demagoga

[Макрина]

Сачувај Боже....

[миомира]

Сачувај Боже....

Пера Луковић треба да је задовољан што му се глава не окреће за 360 степени. Засад.

[Returnee]

Uh totalno ludilo buuuuuuu

evo ja bas danas postavih pitanja na https://www.pouke.org...c/page__st__108 al nema odgovora

Juce je bio dokumentarni film na TVCG Sat u 20h o ovome, u kome pricaju rodjaci zrtava iz 2.svetskog rata o zlocinima novokanonizovanih, sa sve Mirkom Djordjevicem koji kaze da je proces kanonizacije bio politicki motivisan (preko Kostunice). Nisam uhvatio od pocetka tako da ne znam kako se zove film, niti mogu da ga pronadjem na netu, prevrnuh sve zivo, a pisalo je u gornjem levom uglu da je film nagradjen 2005.godine. Ja se prvi put susrecem sa ovom problematicnom temom. Moj utisak je da kad bi se taj film prikazao na RTS1 da 93 procenata ne bi imalo nikakvu nedoumicu u to da su Sijak i Vukojicic ubice, a da nas sinod nema dve blage veze i da oni to kanonizuju kako im se prohte...

Proslo je poprilicno vremena od 2005.g.,moje pitanje je da li je neko istrazivao ovu temu i saznao razlog kanonizacije? Ako su nevino streljani i sve ovo sto pricaju gnusne lazi, da li je to dovoljan razlog da se neko proglasi svetim, pa makar bio i svestenik? Da se mozda ipak nije preuranilo sa kanonizacijom? Opet ponavljam nista ne znam o ovome izuzev sto sam gledao ovaj film i na netu nasao iste price koje su u filmu o "svetim koljacima" kako ih zovu http://sh.wikipedia....lorad_Vukojičić

Dodao bih jos jedno pitanje, da li postoji njihovo zitije gde je autor SPC tj. neki svestenik, teolog iz iste?

[@...]

Свети Милорад Вукојичић Мáца је лично убио око 50 људи . Међу његовим жртвама је и мајка глумца Мише Јанкетића.

Може ли бити проглашен свештеномучеником особа која је правно гоњена и осуђена ?

[Благовесник]

Nekoliko Crnogoraca je pre nekliko godina uzelo da prečešlja u vezi novokanonizovanih svešetnomučenika SPC,

sa vec u napred zadatim ciljem.

Komunisticka revolucionarna pravda nije predvidjala pravedno i pravno sudjenje protivnicima Titove komunističke revolucije,

nego njihovo eliminisanje. Na osnovu presuda komunistickih sudova, Ozne i Udbe, koji nakon rata rade na razbijanju SPC

i rasrbljavanju Srpskog naroda (!), danas se od pojedinih donosi sud kao da je tu bila u pitanju neideoloska institucija,

čak, vrhunac istražnih radnji. Radi se o tome da je rezim Mila Djukanovica ustao na SPC, sa istim namerama kao i Ozna i Udba,

te u tom cilju njenog unistenja u Crnoj Gori etiketirao je "klerofasistickom", te mu je svaki saveznik u tom postavljenom cilju,

bez obzira na njegov profil, dobrodosao.

U tu svrhu se javlja Matovic koji, pazite, "zna" da na sudjenju "pop Maca", nadimak koji on lično daje Miloradu Vukojcicu,

taj nadimak nigde ne piše, (nadimci: Maca i Siljak, su izmisljeni!), da navodno nije poricao ubistva koja su mu stavljana na teret!

Tvrdnja o njegovim zlocinima se oslanja na - šta? Na presudu iz 1946. presude iz vremena komunistickog terora,

kada su i mnogi drugi nevino osudjeni i kaznjeni smrcu!- Priznaje sve sto mu se stavlja na teret.

Kazna - streljanje. U pomenutoj presudi, Svestenomucenika Milorada tereti pismo cetnickog (!) komadanta Dragana.

Nije tesko odgovoriti na pitanje ko je kucao to pismo na mašini - sam komandant ili islednici?

Izvesna osoba, Strunjaseva, poslala je pismo Patrijaršiji u kome tvrdi da je sveštenik Slobodan zlocinac jer je, navodno,

on izdao Italijanima njenog oca. Medjutim, njenog oca jesu zarobili i strijeljali Italijani 1943. godine,

ali komunisticka inkvizicija je izabrala da u optuznici to pripise svesteniku Slobodanu,

da bi imala osnovu za donosenje smrtne presudu koja je trenutno bila i izvrsena. Strusnjaseva svoju tvrdnju i temelji na osnovu

same te presudi iz 1946.

Ostalim svestenomucenicima crnogorski režim, koji je i započeo celu ovu hajku, nije uspeo, na njihovu žalost,

naći čak ni sumnje u nekakva njihova nedela.

"Dajem ti svoju partizansku časnu reč, u ovoj zemlji za još pet godina neće biti više ni jednog popa"

:član Savezne verske komisije i pomoćnik Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova,

pukovnik islednik Udbe Mate Radulovic, Andriji Loncareviću, 1948. godine u Beogradu.

Progon utamničene SPC nastavljen je sve do 1985. godine!

Još jedno ime se u crnogorskim medijima satanizuje - Sveti Joankije Lipovac (kanonizovan, ne samo kao sveštenomučenik, već i kao svetac).

On je od 1940. god. bio Mitropolit crnogorsko-primorski. Upravljao je mitropolijom u teskim vremenima progona pravoslavnog svestenstva i naroda SPC

od strane hrvatskih ustasa i crnogorskih komunista. Hrabrio je da Narod ostane u miru, i zasita, malo stanovnsitva i svestenstva je pobijeno od Italijana.

Medjutim, "oslobodioci" su na kraju rata pohapsili gotovo svo podrucno mu svestenstvo da bi u sto kracem roku potpuno "ocistili" podrucje

od srpskih svestenika, ali su neki ipak uspeli da izadju iz "srpske" zemlje.

Svetog Mitropolita crnogorsko-primorskog Joankija Lipovca nisu udostojili da postrada zajedno sa svojim svestenicima,

nego su ga deportovali u Arandjelovac gde su ga, nakon ponižavanja i mučenja, ubili!

[Euthyphro]

Hrabrio je da Narod ostane u miru, i zasita, malo stanovnsitva i svestenstva je pobijeno od Italijana. Medjutim, "oslobodioci" su na kraju rata pohapsili gotovo svo podrucno mu svestenstvo da bi u sto kracem roku potpuno "ocistili" podrucje od srpskih svestenika, ali su neki ipak uspeli da izadju iz "srpske" zemlje.

Vjerujem da je Sveti Joanikije sve radio iz najbolje namjere i kako je najbolje znao, međutim taj koncept saradnje sa okupatorom zarad mira i ljudskih života je pomalo problematičan. Da su svi tako postupali i vodili se tom idejom, još bi Hitler decenijama vilenio i sijao smrt. Pitanje je da li bi danas bilo jevreja, roma, srba u NDH, u Sremu, itd. i svih drugih grupa na koje je Adolf imao pik. On u jednom pismu osuđuje trinaestojulski ustanak sa obrazloženjem da su komunistički banditi napali italijanske vojnike na spavanju...pa šta su radili ti fini ljudi u Crnoj Gori? Jesu došli da jedu i spavaju? Da se neko nije pobunio još bi fašisti ovdje stajali. Ako je i imao nečega što meni djeluje problematično, ipak mislim da je sve to sprala njegova mučenička krv. Sveti Joanikije je zaista svetitelj i mučenik, i vjerujem da je sve radio iz najbolje namjere.

[Благовесник]

Da te podsetim - i njegov Učitelj i Gospod je hrabrio narod jevrejski da ostane u miru sa rimljanima.

[Euthyphro]

Da te podsetim - i njegov Učitelj i Gospod je hrabrio narod jevrejski da ostane u miru sa rimljanima

A Gorazd Češki? Možda njegova logika nije bila ista. Ne sumnjam da je Mitropolit Joanikije Svetitelj i mučenik. Ali šta je radio Sveti Petar Cetinjski kada je Mahmut paša od njega tražio da mu preda Crnu Goru pa neće biti žrtava? Kada strana vojska uđe u našu zemlju da li je ispravno da se pokrijemo ušima i čekamo da nas drugi oslobode i da drugi ginu za nas? Situacija mitr. Joanikija je bila vrlo kompleksna. On nije bio vladar itd. Ali je, moj je utisak, otvoreno podržavao italijansku upravu. On je nekako bio između čekića i nakovnja, između dva totalitarizma, ali je sarađivao sa jednim da bi spasavao živote. Ništa ružno ne želim da kažem o svetiteljima, ali imam nelagodu kada čitam njegov proglas o trinaestojulskom ustanku. Neka nas Gospod pomiluje molitvama svog mučenika i svjedoka- Joanikija.

[Благовесник]

I još jedan, sasvim dovoljan razlog - Talijani su spašavali naš narod, srpsko stanovništvo, od hrvatskih ustaša.

[Returnee]

Nekoliko Crnogoraca je pre nekliko godina uzelo da prečešlja u vezi novokanonizovanih svešetnomučenika SPC,

sa vec u napred zadatim ciljem.

Komunisticka revolucionarna pravda nije predvidjala pravedno i pravno sudjenje protivnicima Titove komunističke revolucije,

nego njihovo eliminisanje. Na osnovu presuda komunistickih sudova, Ozne i Udbe, koji nakon rata rade na razbijanju SPC

i rasrbljavanju Srpskog naroda (!), danas se od pojedinih donosi sud kao da je tu bila u pitanju neideoloska institucija,

čak, vrhunac istražnih radnji. Radi se o tome da je rezim Mila Djukanovica ustao na SPC, sa istim namerama kao i Ozna i Udba,

te u tom cilju njenog unistenja u Crnoj Gori etiketirao je "klerofasistickom", te mu je svaki saveznik u tom postavljenom cilju,

bez obzira na njegov profil, dobrodosao.

U tu svrhu se javlja Matovic koji, pazite, "zna" da na sudjenju "pop Maca", nadimak koji on lično daje Miloradu Vukojcicu,

taj nadimak nigde ne piše, (nadimci: Maca i Siljak, su izmisljeni!), da navodno nije poricao ubistva koja su mu stavljana na teret!

Tvrdnja o njegovim zlocinima se oslanja na - šta? Na presudu iz 1946. presude iz vremena komunistickog terora,

kada su i mnogi drugi nevino osudjeni i kaznjeni smrcu!- Priznaje sve sto mu se stavlja na teret.

Kazna - streljanje. U pomenutoj presudi, Svestenomucenika Milorada tereti pismo cetnickog (!) komadanta Dragana.

Nije tesko odgovoriti na pitanje ko je kucao to pismo na mašini - sam komandant ili islednici?

Izvesna osoba, Strunjaseva, poslala je pismo Patrijaršiji u kome tvrdi da je sveštenik Slobodan zlocinac jer je, navodno,

on izdao Italijanima njenog oca. Medjutim, njenog oca jesu zarobili i strijeljali Italijani 1943. godine,

ali komunisticka inkvizicija je izabrala da u optuznici to pripise svesteniku Slobodanu,

da bi imala osnovu za donosenje smrtne presudu koja je trenutno bila i izvrsena. Strusnjaseva svoju tvrdnju i temelji na osnovu

same te presudi iz 1946.

Ostalim svestenomucenicima crnogorski režim, koji je i započeo celu ovu hajku, nije uspeo, na njihovu žalost,

naći čak ni sumnje u nekakva njihova nedela.

"Dajem ti svoju partizansku časnu reč, u ovoj zemlji za još pet godina neće biti više ni jednog popa"

:član Savezne verske komisije i pomoćnik Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova,

pukovnik islednik Udbe Mate Radulovic, Andriji Loncareviću, 1948. godine u Beogradu.

Progon utamničene SPC nastavljen je sve do 1985. godine!

Još jedno ime se u crnogorskim medijima satanizuje - Sveti Joankije Lipovac (kanonizovan, ne samo kao sveštenomučenik, već i kao svetac).

On je od 1940. god. bio Mitropolit crnogorsko-primorski. Upravljao je mitropolijom u teskim vremenima progona pravoslavnog svestenstva i naroda SPC

od strane hrvatskih ustasa i crnogorskih komunista. Hrabrio je da Narod ostane u miru, i zasita, malo stanovnsitva i svestenstva je pobijeno od Italijana.

Medjutim, "oslobodioci" su na kraju rata pohapsili gotovo svo podrucno mu svestenstvo da bi u sto kracem roku potpuno "ocistili" podrucje

od srpskih svestenika, ali su neki ipak uspeli da izadju iz "srpske" zemlje.

Svetog Mitropolita crnogorsko-primorskog Joankija Lipovca nisu udostojili da postrada zajedno sa svojim svestenicima,

nego su ga deportovali u Arandjelovac gde su ga, nakon ponižavanja i mučenja, ubili!

Drago mi je da se bar neko od teologa i ljudi iz crkve bavio ovim pitanjem, jer je bitno. Zasto? Zato sto zbog njih dvojice postoji neka sumnja u SPC. Zato mislim da bi neko od teologa morao podhitno da objavi neko kratko zitije i da demantuje sve ove optuzbe (ne mora bas od teologa, al da dodje od crkve). Sve sto ima na netu o njima, a da dolazi od crkve je delo protojereja Save Jovica, ali tu se oni samo pominju da su ubijeni i nista drugo. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/StradanjeSPC/Lat_StradanjeSPC.htm

Sve ostalo na internetu su "popovi koljaci", zato mislim da treba reagovati, proslo je puno vremena od njihove kanonizacije, a oni su i dalje okarakterisani kao ubice.