Блиц јавља! "Patrijarh: Prevazići razlike sa Katoličkom crkvom"

[Zayron]

Jesu ali bez zareza i nepogresivog zamenika Sina Bozijeg

Pa ako je Bog osobom i ako su sve tri Božanske Ličnosti također osobama onda mi kao ljudske osobe možemo biti u nekakvom odnosu s takvim Bogom koji je Osobom a to ne bilo kakvom već Božanskom Osobom za razliku od nas koji smo osobama ljudskim. Tada se u tom slučaju radi o odnosu Božanskih i ljudskih osoba, ili jednostavnije rečeno o odnosu Boga i čovjeka. A ti odnosi potom mogu biti u različitim stupnjevima bliskosti od 0, nikakvi do maksimalno dobri i bliski. No mogu biti čak i neprijateljski i ostrašćeni našom mržnjom prema Bogu. No, ukoliko je neki čovjek prije imao te odnose s Bogom vrlo problematične i svakakve samo ne dobre a želi da ih ispravi onda prvo što treba da učini je da se pomiri s Bogom. A sve to isto se odnosi i na porodice, društvene zajednice, narode i cijelo čovječanstvo. To bi onda bila svrha tog pomirenja čovjeka ili ljudi s Bogom o kojem se govori u Bibliji, u Starom i u Novom Zavjetu ili kako Česi kažu u Starom i Novom Zakonu.

[Zayron]

Onda još treba dodati kako postoje razni stupnjevi tog pomirenja, a to odstupnjovanje nije zavisno a ni prouzročeno Bogom jer on je uvijek, svugdje i prema svakom taj isti Bog. To stepenovanje ili odstupnjovanje je zavisno na nama pojedinim ljudima i na tome kako živimo, svako od nas, čime se smatramo i u što vjerujemo. Pođimo onda redom:

Ateista se mora pomiriti s tim da postoji Bog iako si je mislio pogrešno kako nešto kao Bog ne postoji niti postajati ne može.

Politeista se mora pomiriti s tim da je Bog jedan i da ne postoji 1000 ili milion bogova koji su potom bog za ovo ili za ono.

Agnostik se mora pomiriti s tim da je dosljedni agnosticizam velika besmislica i glupost i da Bog postoji i bez obzira na to.

Nehrišćani se moraju pomiriti da je jedino Spasenje u Jevanđelju i po krštenju u Isusu Hristu.

Hrišćan koji ima predstavu "drvenog" Boga se mora pomiriti s tim da je Bog u hrišćanstvu Bog živi a itekako ga se tiče kako ko živi.

Hrišćan koji ima predstavu da je Boga moguće obmanjivati, lagati ili praviti "budalom" se mora pomiriti s tim da sve to navedeno nije moguće.

Hrišćan koji ima predstavu o Bogu kao o krvožednom dželatu i osvetniku s kandžijom,

sjekirom i batinom se mora pomiri s tim da je u velikoj zabludi jer Bog je pravedan ali milosrdan.

Hrišćan koji je mnogo griješio ui životu se mora pomiriti s tim da mu može biti oprošteno

samo ako se iskreno pokaje i bude se trudio da ne griješi u svemu tome i tako mnogo kao što je do sada.

Itd. itd.

Eto, ovdje se može vidjeti kako i s čim se svi ljudi moraju pomiriti, to su takva lična, osobna pomirenja koja se odnose na svakog čovjeka i ima ih praktično toliko različitih koliko ima i ljudi na svijetu. Postoji međutim i jedno, nazovimo ga kolektivo pomirenje tj. primirje između ljudi i čovječanstva, dakle cijelog čovječanstva s Bogom, a za njim je potreba jer su ostali ti neki naši neizmireni računi čovječanstva s Bogom još od doba Adama i Eve, i njihovog "prestuplenia" Božjeg reda i zakona. A koje je prema Bibliji uslijedilo recimo prvi put nakon Velikog Potopa p pa opet bilo prekršeno ljudima i opet moralo biti uspostavljeno pomirnom žrtvom Isusovom na Krstu. A ovaj put koinačno i za sva vremena, forever.

[Давор73]

Ја мислим на евхаристијско јединство,а мислим да је и сам Господ мислио на то када је говорио ,,да буду сви једно". А предуслов таквог јединства је исповедање вере.Мислим да нам се догмати разликују таман у толикој мери да евхаристиско јединство не би могло да буде остварено.

За сваку другу врсту заједнице треба остати отворен.

[Јадранка-Дервента]

Onda još treba dodati kako postoje razni stupnjevi tog pomirenja, a to odstupnjovanje nije zavisno a ni prouzročeno Bogom jer on je uvijek, svugdje i prema svakom taj isti Bog. To stepenovanje ili odstupnjovanje je zavisno na nama pojedinim ljudima i na tome kako živimo, svako od nas, čime se smatramo i u što vjerujemo. Pođimo onda redom:

Ateista se mora pomiriti s tim da postoji Bog iako si je mislio pogrešno kako nešto kao Bog ne postoji niti postajati ne može.

Politeista se mora pomiriti s tim da je Bog jedan i da ne postoji 1000 ili milion bogova koji su potom bog za ovo ili za ono.

Agnostik se mora pomiriti s tim da je dosljedni agnosticizam velika besmislica i glupost i da Bog postoji i bez obzira na to.

Nehrišćani se moraju pomiriti da je jedino Spasenje u Jevanđelju i po krštenju u Isusu Hristu.

Hrišćan koji ima predstavu "drvenog" Boga se mora pomiriti s tim da je Bog u hrišćanstvu Bog živi a itekako ga se tiče kako ko živi.

Hrišćan koji ima predstavu da je Boga moguće obmanjivati, lagati ili praviti "budalom" se mora pomiriti s tim da sve to navedeno nije moguće.

Hrišćan koji ima predstavu o Bogu kao o krvožednom dželatu i osvetniku s kandžijom,

sjekirom i batinom se mora pomiri s tim da je u velikoj zabludi jer Bog je pravedan ali milosrdan.

Hrišćan koji je mnogo griješio ui životu se mora pomiriti s tim da mu može biti oprošteno

samo ako se iskreno pokaje i bude se trudio da ne griješi u svemu tome i tako mnogo kao što je do sada.

Itd. itd.

Eto, ovdje se može vidjeti kako i s čim se svi ljudi moraju pomiriti, to su takva lična, osobna pomirenja koja se odnose na svakog čovjeka i ima ih praktično toliko različitih koliko ima i ljudi na svijetu. Postoji međutim i jedno, nazovimo ga kolektivo pomirenje tj. primirje između ljudi i čovječanstva, dakle cijelog čovječanstva s Bogom, a za njim je potreba jer su ostali ti neki naši neizmireni računi čovječanstva s Bogom još od doba Adama i Eve, i njihovog "prestuplenia" Božjeg reda i zakona. A koje je prema Bibliji uslijedilo recimo prvi put nakon Velikog Potopa p pa opet bilo prekršeno ljudima i opet moralo biti uspostavljeno pomirnom žrtvom Isusovom na Krstu. A ovaj put koinačno i za sva vremena, forever.

По свему овоме наведеноме,човјек треба прво да се помири сам са собом,са Богом се нико свађао није па се не треба ни мирити.Бог нас прихвата такве какви смо,он је човјекољубив.

[Ignjatije]

A ti odnosi potom mogu biti u različitim stupnjevima bliskosti od 0, nikakvi do maksimalno dobri i bliski.

Mogu, ali ne mogu do toga da se neko nazove zamenikom Sina Bozijeg i nepogresivim u bilo kom smislu.

No, ukoliko je neki čovjek prije imao te odnose s Bogom vrlo problematične i svakakve samo ne dobre a želi da ih ispravi onda prvo što treba da učini je da se pomiri s Bogom. A sve to isto se odnosi i na porodice, društvene zajednice, narode i cijelo čovječanstvo.

Naravno ali to treba da bude uvek kada padnemo a ne da postoji neka posebna godina za to. Zasto je vrhu KC tesko da prizna odredjene greske i da se javno pokaje i izvini ? Ne mislis li Ti da je u pitanju prevelika gordost njihova, pogotovu pape ? " Vuk dlaku menja, ali cud nikada. "

[Zayron]

Ја мислим на евхаристијско јединство,а мислим да је и сам Господ мислио на то када је говорио ,,да буду сви једно". А предуслов таквог јединства је исповедање вере.Мислим да нам се догмати разликују таман у толикој мери да евхаристиско јединство не би могло да буде остварено.

За сваку другу врсту заједнице треба остати отворен.

Pa gdje si mogao pročitati u tom članku koji je predmetom tog posta da je i jedanput bilo spomenuto "evharistijsko jedinstvo"? Ja to nisam vidio NIGDJE! dakle Patrijarhu +Irineju ovdje neko imputira i to što nije rekao, zašto pričate o tom "evharistijskom jedinstvu" kad ga on ni jednom rječju nigdje u tom tekstu nije ni spomenuo? Samo se onda ljudi tim načinom uvode u zabunu, konfuziju i šteti se ugledu vašeg prvog crkvenog velikodostojnika. Ovdje je riječ o prevazilaženju RAZLIKA, a i kad bi se one prevazišle to je samo onda ispunjen PREDUSLOV za evharistijsko jhedinstvo i to onaj najmanje važan ali i najurgentniji, potom ostaje rješiti i sve druge preduslove za to takvo hipotetičko "evharistijsko jedinstvo" a ti su potom mnogo važniji. Dakle i kad bi te razlike bile i uklonjene, ostaje još vrlo duiga cesta do uspostave "evharistijskog jedinsrtva" ali istovremena ta nije ni moguća ako se ne uklone te razlike. nači vrlo komplikovane stvari nas čekaju, postoji redosljed i ništa ne može jedno preko drugog, sve mora ići svojim redom, potez za potezom, iza A ide B a tek iza B onda možemo reći C. Sve to što je patrijarh +Irinej rekao, izjavio bi se trebalo shvatati u širem kulturnom, istorisjkom i jevanđeljskom tj. hrišćanskom kontekstu a ne bukvalno odmah pretpostavljavi ovakve ili onakve implikacije, o kojima još nije bilo ni riječi niti ih je on igdje spomenuo u svom govoru. Ili mu stavljati u ista to što on nije ni spomenuo ni rekao. Sve što je Patrijarh srpski +Irinej izjavio za novine se svodi na to "kako neka sličnost između pravoslavaca i katolika postoji". A to je sve. Tu nije vidjet još ni E od "evharistijskog jedinstva". To tako je mogla izjaviti i moja pokojna baba "kako neka sličnost između katolika i pravoslavaca" postoji, pa zašto onda ne bi mogao i on. Naravno da postoji.

Патријарх Иринеј: Слични смо католицима

четвртак, 11. октобар 2012.

IИсторијски догађај би представљало то да се у Нишу покрене питање где смо после толико година од деобе, да видимо да ли је ко и колико скренуо са пута, да ли се може нешто исправити и да окренемо нови лист. То је моје мишљење са којим се можда слаже и већина у нашој цркви, али имамо и зилота, изјавио је српски патријарх Иринеј у интервјуу за НИН, чији други део објављујемо

Реакције које је прошле недеље изазвао интервју патријарха Иринеја, а посебно оне из Црне Горе и оне везане за ставове Његове светости о хомосексуализму, сва је прилика, увод су у реакције које ће уследити после овог дела интервјуа. Патријарх СПЦ у овом наставку говори о томе да је желео да папа Бенедикт 16. дође у Србију, али да још није време за то, о екуменизму, који СПЦ званично заступа, али има снажне отпоре унутар сопствених редова, о проблемима и сукобу са македонском црквом, о расту ислама, атеистима, али и о случајевима који су потресали и потресају СПЦ. Приликом разговора није било времена за још нека питања, попут абортуса и еутаназије, што је остављено за неку други прилику, а није било ни времена за ауторизацију овог дела интервјуа, због патријархове посете Александији.

Стекао се утисак да сте остали у мањини предлажући да се упути позив папи да догодине дође у Ниш поводом обележавања 1700 година Миланског едикта. Одустали сте од те замисли?

Нисам био у мањини јер ми о томе нисмо ни гласали. И данас сматрам да би то било целисходно и корисно. Да би био историјски догађај да се баш у граду Нишу сусретну представници цркава после толико времена и да покрену питање и тему где смо после толико година од деобе, да видимо где смо у историји, да видимо да ли је ко и колико скренуо са пута. Да видимо да ли се може нешто исправити и да окренемо један нови лист. То је моје мишљење а можда се чак и већина у нашој цркви данас слаже са таквим погледом, али имамо ми и зилота, ревнитеља који, како каже апостол Павле, „имају знакове побожности али су се силе њене одрекли“. Нажалост, има и других проблема због којих би папина посета могла бити проблематична као што је рецимо питање безбедности. Још увек је близак Други светски рат, скоро су се такође догодили многи ратови и могло би се десити да неко проба да напакости тиме што би покушао неки напад на папу, као што се то десило у Италији на његовог претходника, и да нас на тај начин још више оцрни. Има пуно спорних ствари, тако да сматрам да ипак није дозрело време за један такав сусрет. Ми смо о томе расправљали и на крају смо дошли до саборског закључка да у Ниш позовемо лично све православне патријархе, а друге цркве да позовемо да пошаљу своје највише представнике.

Добар део великодостојника СПЦ сматра да је пре тога потребно да посети Јасеновац и извини се због улоге Католичке цркве у злочинима НДХ. Да ли би то био прави пут да коначно дође до ове посете?

То би вероватно био добар гест. Немачки државници су били на многим стратиштима за које је крива њихова војска у Другом светском рату. Овде од стране Католичке цркве нико није осудио Јасеновац сем бискупа Пихлера, који је пореклом Немац, а који је још педесетих година о томе говорио. Сматрам да је добро и то што хрватски председник Иво Јосиповић и премијер Зоран Милановић имају исправан однос према Јасеновцу. Данашњи представници Католичке цркве нису у томе учествовали, али би извињење било гест који би нам улио наду да се то никада више неће поновити. Ипак, можда би од извињења као чина био кориснији дијалог и сусрет у којем би се позабавили историјом и потврдили да су се тамо десили трагедија и злочин, а злочин је злочин ма ко да га чинио. У Јасеновцу је заиста почињен тежак злочин и то плански а да још није утврђен ни приближан број колико је људи тамо страдало. Што се тиче папине посете, треба имати у виду и то да он није само верски поглавар већ и државник пошто је Ватикан призната држава и он има право да посећује друге земље па и оне православне. И пре неколико година, када је било актуелно питање доласка папе, ми смо казали да не можемо да га позовемо, али да он има право да посети државу.

Ваша летошња посета Хрватској није благонаклоно дочекана у конзервативном крилу Цркве, а нарочито вам је замерена наводна изјава да бисте учествовали у зaједничкој молитви са кардиналом Јосипом Бозанићем?

Ја не знам шта су разни медији преносили, али је тај сусрет био искључиво куртоазног карактера. Приликом њега није било разговора о таквим стварима.

Када се ради о екуменизму, у СПЦ постоји један да кажемо званични део цркве који је за сарадњу, превазилажење сукоба, али постоје и прилично жилаве снаге које су против било какве сарадње са другим хришћанским конфесијама, а поготово с католицима. Чему толики страх од свега што је другачије?

Оно што Српска православна црква званично каже то је њен став, а приговора увек има. Мишљења која носе страх од сусрета, од разговора и другачијег мишљења нису став Цркве. Христос пред крај свог живота моли да сви будемо једно. Дакле страх од такве акције је против јеванђеља и антицрквени. Друго је питање да ли су предлози за помирење увек искрени, али ја и поред тога мислим да је крајње време да се многе непотребне разлике и спорови превазиђу. Живот нам на то указује и води нас да тражимо начин да то учинимо поготово са Католичком црквом. Међу нама и католицима има много више заједничког него различитог. Те супротности нису биле тако оштре од самог раскола, а продубиле су се углавном од крсташких ратова када је опљачкан Јерусалим. На крају крајева, и ако постоји та разлика хајде да видимо ко је у праву, да ли имамо довољно оправдања у предању, у Светом писму, у животу цркве... То је наш задатак.

У последњих неколико деценија ислам је у глобалним размерама све присутнији а поготово онај радикални који је у замаху од револуције у Ирану 1979. године. Сада имамо и његово даље јачање а његова снага се најбоље види по протестима који се широм света организују због једног филма. Да ли је реч чак и о сукобу цивилизација?

Ми се врло мало бавимо исламом а требало би га много дубље упознати као религију и идеологију. Чињеница је да се данас ислам јако проширио у целом свету, и у Америци и у Европи. Задатак нам је да се ближе упознамо и остваримо неке контакте са њима, да сагледамо проблеме, и њихове и наше. Можда је највећи проблем самог хришћанства то што је подељено и та деоба, при којој у протестантизму имате на стотине верских праваца и секти, представља поље које је врло отворено за ислам.

Како видите односе Православне цркве са муслиманима у Србији?

Они су врло организовани и створили су институције, у Београду имају факултет и средњу школу. У Новом Пазару и у Босни ислам је значајно оживео и то је чињеница. Ми нећемо да водимо борбу против њих, али можемо наш народ да образујемо и утврдимо у свом предању и својој вери.

Шта мислите о фатви муфтије санџачког Муамера Зукорлића коју је упутио како би спречио да секуларна лица држе верску наставу муслиманској деци. Да ли из перспективе СПЦ постоји проблем што веронауку не држе свештеници?

И нама би било пожељно да веронауку држе свештеници, али код нас је и црквени живот веома ојачао тако да свештеници имају много обреда па би долазило до сукоба послова. Треба свуда стићи а не сме да трпи ни једна ни друга дужност. Да се о њему брину свештеници, верско образовање би сигурно било ефикасније, али најважније је да и свештеници и остали предавачи буду довољно образовани за тај посао.

У појединим државама бившег совјетског блока отворене су истраге и цркву потресају скандали у којима је откривено да су чак и највиши великодостојници бирани од стране безбедносних служби које су контролисале цркву све до патријарха. Да ли је у нашој цркви било таквих случајева?

Ради се о Бугарској православној цркви, али код нас није био такав случај. Можда је државна безбедност имала уплив у Цркву преко свештеника, зато је и основано „Свештеничко удружење“, али преко епископа није. Било је епископа мало слабијих, да кажем мање отпорних који се можда нису одупирали колико би можда требало, али те обавештајне сарадње није било. Говорило се да је нешто од тога било у Босни, али ја у то не верујем.

Зар тада свемоћна Удба није имала удела у великом расколу у СПЦ који се десио у Америци шездесетих година прошлог века?

Не, ту се радило о чисто политичком расколу. Политичари су хтели да одвоје цркву у Америци од Српске православне цркве и тако је дошло до раскола. Тај раскол је био трагичан превасходно због поделе, а потом и због силних новаца које су давали судовима узимајући једни од других црквене објекте. Хвала богу, све се то решило како треба.

Српска православна црква има много невоља и у Македонији. Господин Јован, архиепископ Охридске архиепископије која припада СПЦ-у, поново се налази у затвору. Да ли је то више питање вере или политике?

У тим проблемима, у Македонији се ради о чистој политици. Македонци су зажелели 1967. године да буду аутокефални, али је тада у једној држави било немогуће да постоје две православне цркве. Сада има основа, али су Македонци нажалост изиграли наш договор у Нишу 2002. године када смо се коначно споразумели о том питању. Споразум је предвиђао да се они прво врате аутономији па са тог положаја, пошто су у међувремену постали држава да редовним путем буде постављено и питање аутокефалије. Очекивали смо да дође до помирења и да патријарх оде у Скопље, али они су преко штампе после годину одбацили тај договор. Тада је Јован пришао нашој цркви и њега данас признаје цело православље, а они у такозваној Македонској православној цркви су расколници и њих нико и нигде не признаје нити могу да буду присутни тамо где се одржавају скупови православних цркава.

Има ли наговештаја да би се дијалог могао обновити у скорије време?

Они то желе, али је то сада много теже него пре, пошто сада ниједан разговор не може да буде без Јована а они њега неће. То је чисти политички проблем који треба решавати са властима у Македонији.

Не угрожавамо атеисте

Почетком двадесетог века у Европи је нагло почео да јача атеизам, али се чини да је то јачање сада заустављено. Да ли Црква мисли да је угрожена од атеизма поготово у Европи и САД?

Време никада није било наклоњено Цркви. Она је и почела да егзистира и живи када је прогоњена и забрањивана и ми знамо каква су била прва три века у њеној историји па и касније. Ипак, оно што представља со једнога друштва и његову елиту су ипак људи од вере. Они који доносе и уносе елементе културе и културних вредности су ипак људи са вером.

Ту бисмо се тешко могли сложити са вама, поготово када су у питању научници где је проценат атеиста сигурно већи...

Питање је колико верници откривају своју веру, а атеисти свој атеизам. Питање је и то у шта верују. Ако не верују у Христа и Символ вере који читамо они можда не желе да им црна мачка пређе испред аутомобила или нешто слично томе. Човек је религиозно биће и он живи веру. Шта мислите када бих ја сада морао да проверавам да ли је вода из водовода исправна и поред тога што то раде стручњаци који су за то задужени или да проверавам да ли је јело у ресторану отровно? Морате имати веру, и много ствари се вером прима, а да људи нису ни свесни тога, сем оних активних атеиста чије је „вјерују“ атеизам.

Код нас, а још више у свету, има атеиста који сматрају да су угрожени од вере и цркава. Разумете ли њихове страхове пошто је друштвено неприхватљиво да се изјасне као атеисти?

Ми не сматрамо да смо угрожени од њих, па не видим што би они мислили да су угрожени од нас. Има, нажалост, и супротних појава. У неким земљама видим да је забрањено да неко носи крстић, то су све девијације времена. У Америци свака седница државног врха почиње уз Библију која стоји на столу, а код нас је то склоњено.

Недавно је код нас био актуелан случај професора који је грдио ученицу зато што се крстила на часу. Он је због тога био жестоко осуђен у медијима. Мислите ли да он заиста заслужује тако велику осуду и да ли је имао право на то?

Ако Устав каже да је религија слободна, ко то онда сме да забрањује. Што се тиче осуде, некоме је она преоштра, неком није довољно оштра, свако има право на своје мишљење.

Владичански ауто-парк

Окупљање владика на саборима многи доживљавају као сајам аутомобила. Поједини од њих се могу подичити и велелепним дворима. Да ли сматрате да је тај гламур у нескладу са монашким заветом на скромност?

Мислим да се ради о преувеличавању. Некада су владике јахале најбољег коња или их је возио фијакер. Када сам постављен за нишког владику затекао сам „пежо“ стар 18 година, а моји су онда хтели да купе „мерцедес“. Рекао сам им да то не треба радити јер ће то одмах људима пасти у очи. Могуће је да се за владике купују бољи аутомобили како би били заштићени у случају удеса и слично. Што се тиче изградње епархијских домова, једино је у Крагујевцу изграђен дом у последње време. У Аустроугарској су грађени лепи епархијски домови јер су такви били и католички који су грађени за бискупе, а бискуп и владика су што се тиче чина иста раван. Тако је било у Војводини и Босни.

Случајеви Пахомије и Перановић

Црква да не остане слепа

У медијима се спомињу и неки скандали, а Црква понекад, и када се чини да има основа у тим причама, не реагује довољно. Мислимо конкретно на оно што се својевремено дешавало у Епархији врањској у вези са владиком Пахомијем, али и на неке приче око владике зворничко-тузланског Василија Качавенде. Колико је Црква спремна да реагује у таквим случајевима кад се појави довољно доказа или она, како нам се чини, затвара очи пред таквим стварима?

Владику Пахомија су тужили суду у Врању и тај процес није започет преко Цркве већ преко грађанског суда. Тада сам у Сабору рекао да то Црква треба да узме у своје руке, да ако је крив сноси последице а уколико се испостави да није, да га Црква брани од клевета. Одлучено је да се сачека одлука грађанског суда коју смо чекали, а на крају од тога није било ништа. Тада је заиста остала једна мала сенка на Цркви из разлога што није реаговала. Све у свему, такви догађаји су непријатна ствар за Цркву и она пред њима не би смела да остане слепа. Што се тиче Качавенде и неких других прича, за те ствари нема сведока, то може да буде, али може да буде и клевета.

Случај свештеника Бранислава Перановића који је водио кампове „Црна река“ и „Сретење“ за одвикавање од наркотика и осумњичен је за убиство штићеника Небојше Зарупца, бацио је сенку не само на овакав вид црквене мисије, већ и на СПЦ што није реаговала још пре три године после вести о његовом методу лечења батинама. Да ли је Црква из ове трагедије извукла поуку?

То је сада ствар правосуђа. На крају крајева Перановићев рад је био мимо знања и сагласности Цркве. Њега је рукоположио бивши владика Артемије не знајући ни ко је ни шта је, и Перановић се и у Епархији рашко-призренској обрукао. Ту сада нема више о чему да се дискутује.

У Епархији бачкој постоји центар „Земља живих“ који се бави истим послом, али у, како кажу, потпуно другачијим методама. Да ли ће Црква и поред лошег искуства са Перановићем наставити да се бави проблемом наркоманије?

Направили смо договор са премијером Дачићем о сарадњи на том пољу између Цркве и државе уз помоћ медицинских установа. Сматрамо да је оно што се ради у епархијама бачкој и шумадијској најбољи могући метод и нада за решење пошасти наркоманије. Тим методом се најдубље пришло овом злу и он је једини могућ да се нешто постигне на том пољу. Дакле без батина и силе, већ саветима, молитвом и сваком другом врстом убеђивања.

(Крај)

Небојша Спаић, Василије Паповић

(Нин, 11. 10. 2012)

http://www.nspm.rs/h...#yvComment69814

[Давор73]

Да, у конкретном случају јеси у праву а ја сам пренаглио.

Али ми конкретно термин ,,превазлижење разлика" делује баш растегљиво.Ја на пример немам потребе да превазиђем ни културолошке ни дигматске разлике да би са неким католиком или протестантом отишао на кафу или пиво.

[Zayron]

По свему овоме наведеноме,човјек треба прво да се помири сам са собом,са Богом се нико свађао није па се не треба ни мирити.Бог нас прихвата такве какви смо,он је човјекољубив.

Бог нас прихвата такве какви смо,он је човјекољубив.

To je tačno ali samo pod jednim malim ali važnim uslovom.

Da, Bog nas prihvata takve kakve jesmo

i čovjekoljubiv je samo ako mi prvo prihvatimo njega.

To je taj uslov. Jedino tada to važi sve što si napisala.

I jedino tada to važi sve što se inače o Bogu piše u tom smislu.

Čovjek tim što griješi, griješi i PROTIV Boga, znači ne radi ono što Bog hoće nego ono što on sam hoće. Pomiriti se znači priznati Božiju premoć i vladu nad nama samima i postaviti stvari u ispravan odnos, mi smo dole a Bog gore, nismo mi ti koji smo stvorili Boga već je Bog tim koji je stvorio sve nas. Sve dok mi mislimo da je to nekako drugačije nego tako kako jeste, da je Bog Stvoriteljem a mi stvorenjem i sve dok nam je bitnije i važnije provoditi svoju ličnu volju nego Božiju nalazimo se u raskoraku sa Bogom i sa Božijom voljom, Bog nam pokazuje jedan smjer a mi onda uporno idemo u suprotnom, nekakvom drugom ili ko zna kakvom. U zavisnosti od stupnja te neposlušnosti prema Bogu stupamo i u veće i otvorenije neprijateljstvo s Bogom koje potom kulminaciju ima u našem odricanju se od Boga. A to nije ništa drugo nego otvoreno neprijateljstvo prema Bogu koje da prevaziđemo i uđemo ponovno u zajdništvo, prijateljski odnos s Bogom moramo uraditi tako što se s Bogom kao osobom pomirimo i Bogu se opet vratimo. Bez toga pomirenja nema ni popravlja naših odnosa s Bogom. Evo kako se bludni sin iz Isusove priče vratio ocu i pomirio s njim, naravno da je Otac sinoljubiv i prihvata svu svoju djecu onakvima kakvi jesu ali zato je neophodno da mu se prvo oni vrate u njegovu, roditeljsku kuću i zatraže oprost od onog što su činili protiv njegove volje ili želje tj. izmire se sa svojim Ocem koji ih ljubi, voli i prima ih takve kakvim su. Dok trčkaraju po svijetu i ne vraćaju se kući Otac to sve ne može ni da pokaže ni iskaže pa i kad bi ne znam kako mnogo to htio. Jer mi imamo slobodnu volju izabrati da radimo u životu ovo ili ono ili se ponašamo ovako ili onako, naravno i s tim da snosimo posljedice za to svoje ponašanje.

Jedan čovek imaše dva sina, I reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše.

A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, I već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga. A sin mu reče: Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti.

A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad se približi kući ču pevanje i podvikivanje. I dozvavši jednog od slugu zapita: Šta je to? A on mu reče: Brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdravog video. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jare da bih se proveselio sa svojim društvom; A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno. A on mu reče: Sine! Ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se.

– Evanđelje po Luki, 15:11-32 (prevod Vuka Karadžića

http://sh.wikipedia...._o_bludnom_sinu

[draganzzz]

Gubimo vreme i vrtimo se vec godinama u krug.

Umesto da iskoristimo postojanje sadasnjeg rimskog pape negdasnjeg ultra konzervativnog teologa Jozefa Ratzingera,

izuzetno nastrojenog komunikaciji sa pravoslavljem za razliku od prethodnika mu!

[Zayron]

Да, у конкретном случају јеси у праву а ја сам пренаглио.

Али ми конкретно термин ,,превазлижење разлика" делује баш растегљиво.Ја на пример немам потребе да превазиђем ни културолошке ни дигматске разлике да би са неким католиком или протестантом отишао на кафу или пиво.

U pravu si, no crkva nije kafana pa to onda ne važi i ne može se primjeniti na odnose katolika i pravoslavaca. I te razlike se mogu prevazilaziti u koracima, stupnjevito i slojevito, isto tako kako su i hronološki ili teološki nastajale, jer nisu nastale odjednom preko noći. A osim evharistijskog postoji i molitveno jedinstvo hrišćana i meni bi bio već dovoljno veliki uspjeh kada bi svi hrišćani, protestanti, kjatolici i pravoslavci mogli biti barem u tom molitvenom opštenju, ne samo jednom godišnje prilikom tih molitvi za jedinstvo hrišćana,dakle kad bi bili u bar djelomičnom jedinstvu. I da se to onda ne bi uzimalo kao prestupak ili veliki izuzetak, zajednička molitva s tim drugima pa makar i ne bilo još dugo godina na pomolu tog punog evharistijskog jedinstva. A to mogu bar pokušati napraviti prvo baš katolici i pravoslavci jer s molitvom je između nas najmanji problem, kod protestanata postoji još taj njihov drugačiji odnos prema nekim našim zajedničkim vrstama pobožnosti prema ikonama i Bogorodici na primjer pa je onda sigurno brže prvo ostvariti ili uspostaviti ponovo puno i oficijalno, zvanično molitveno jedinstvo katolika i pravoslavaca. Koje naravno ne mora da znači i povlači za sobom odmah automatski i to evharistijsko. Ono se može potom razmatrati u miru i polako sljedećih ako treba 50 ili 100 godina. Za crkvu te takve vremenske kategorije 25, 50 ili 100 godina su sitnicom.

[N.Petrovic]

Da li navodeci ovde pricu o bludnom sinu, uporedjujes papu sa onim mladjim sinom?

Lepo poredjenje.

[Guest]

Da je ovo izgovorio pre mesec dana, spasao bi Ihtus od gašenja.

[Zayron]

Da li navodeci ovde pricu o bludnom sinu, uporedjujes papu sa onim mladjim sinom?

Lepo poredjenje.

Ne uspoređujem ni papu s onim mlađim sinom a ni patrijarha +Irineja s onim starijim. Tako da bi bilo jasno.

[N.Petrovic]

Steta, a ja taman rekoh da smo na istoj talasnoj.

[Zayron]

Da je ovo izgovorio pre mesec dana, spasao bi Ihtus od gašenja.

Njih više ne spasi ni Obama a ni s njima:

http://en.wikipedia....erations_forces