Трпељивост

[Srdjan Kotur]

Kako odredjujete granicu izmedju: neodgovornosti i poslušanja, neuvažavanja sebe i drugih ljudi i smirenja?

[Ignjatije]

Fašizam je teranje drugog da ide putem kojim ti misliš da je podesno.

Naravno. Mi nikog ne teramo da ide našim putem i da bude vernik, ali štitimo naš put i one koji idu njime.

I ovo je mi je poslednji ovakav post na ovoj temi. Neka tema ide svojim putem.

[Драгана Милошевић]

Dobro sto spamujete temu a vidite sliku na temi. Napise se tekst iz teologije u praksi i vi to ignorisete? Hajde objasnite zbog cega ?

[Драгана Милошевић]

Kako odredjujete granicu izmedju: neodgovornosti i poslušanja, neuvažavanja sebe i drugih ljudi i smirenja?

Bez pogovora slusati roditelje i telesne i duhovne a za drugi deo pitanja treba nam teolog

[DankaM]

Kako odredjujete granicu izmedju: neodgovornosti i poslušanja, neuvažavanja sebe i drugih ljudi i smirenja?

Hm, koliko se meni čini, to bi bilo pitanje o tome da li raditi po svojoj volji ili po tuđoj volji, što se tiče neodgovornosti i poslušanja. Računam da u svakom slučaju treba razmišljati o odluci koja treba da se donese.

U svakom slučaju, uvek moraš biti spreman da kažeš da si doneo tu odluku svojevoljno i da si spreman da snosiš njene posledice, bez obzira čiji savet prihvatio. Uostalom, valjda se savetujemo samo za stvari za koje nismo baš sasvim sigurni šta bi bilo ispravno.

A što se rarzlike između neuvažavanja sebe i drugih i smirenja, pa, baš u osećaju smirenja. Ako osećaš smirenost i odlučnost pri, uh, snishođenju nekome, onda si se stvarno smirio. Ako osećaš kolebanje i neugodnost, pa i poniženost, onda možeš samo na kraju da se ili ojadiš ili razbesniš.

Ne znam, čini mi se da je u oba slučaja u pitanju smirenje i svest da je odluka tvoja i da mirno prihvataš tuđu volju. Smirenost je, kako se meni čini, ustvari aktivna i živa.

Zbilja, u hrišćanstvu mi se najviše dopada kako se suprotnosti i paradoksi razrešavaju na smisaon način

[DankaM]

[Зосима]

Ne znam, čini mi se da je u oba slučaja u pitanju smirenje i svest da je odluka tvoja i da mirno prihvataš tuđu volju. Smirenost je, kako se meni čini, ustvari aktivna i živa.

Zbilja, u hrišćanstvu mi se najviše dopada kako se suprotnosti i paradoksi razrešavaju na smisaon način

Ово стварно звучи парадоксално,одлучујем ја,а нека буде туђа воља. Обично се каже "ја бих овако,али нека буде Божија воља...

Што се смирења тиче, ошишао бих се на ћелаво,за добијање истог... 4chsmu1

[DankaM]

Ово стварно звучи парадоксално,одлучујем ја,а нека буде туђа воља. Обично се каже "ја бих овако,али нека буде Божија воља...

U kontekstu poslušanja, mož' da ima smisla

Што се смирења тиче, ошишао бих се на ћелаво,за добијање истог...

I ja bih

Nego, kad god mi treba smirenje ja se setim Dostojevskog i njegovog govora: " Smiri se, gordi čoveče!"

Mada to uglavnom u mojoj glavi zvuči: "Smiri se, konju nijedan" sHa_sarcasticlol

[antics]

Сећам се да сам баш био збуњен кад сам негде некада прочитао као неку изреку: "Смирење - без муке спасење". А ја мислим: како, човече, без муке, кад је то најтеже - смирење да задобијеш? Али кажу да када човек приђе смирењу, онда је стварно све без муке.

[DankaM]

"Смирење - без муке спасење"

Ma da nije:

1. Smirenje,

pa onda

2. Bez muke spasenje?

Šta, po vašem mišljenju, dobri moji, čoveka najviše sprečava da se smiri?

[antics]

Ја мислим - страх. И то страх од смрти, страх од бола, страх од неизвесности. Човек се плаши смрти и бола, а истовремено затискује и уши и очи пред решењем и не жели да

има поверење у Бога, да се препусти Божијој вољи знајући истовремено да Бог зна шта човеку треба и да Он увек најбоље и најпримереније даје. Зато - што једном приликом реко о. Драган Милин - кад кажемо "нека буде воља Твоја" ми уствари мислимо "нека буде воља моја, а Ти углави по мојој замисли".

Кад се човек боји, он онда бива потпуно паралисан тим страхом, том предубоком, исконском плашњом. То га потпуно одређује и боји се глади, остављености, болести... Ако сте некад као деца имали температуру због које нисте могли да спавате, па болови, па неће сан на очи, а ниси баш ни сасвим будан, па се та агонија продужи целе ноћи, па никад краја - мислиш да никад неће престати. Е то је слика и предворје пакла, а смирење мислим да подразумева сталну свест да је овде све времено и коначно, и да ће све своју не само рефлексију, већ своје коначно остварење имати у вечности.

Баш вечерас гледам "Бог и Хрвати"... Како је другачије могао свети Вукашин из Клепаца да каже: "Ради ти, дијете, свој посао", осим ако није осећао да је све времено, а да је вечност наш корен, наше остварење, наш идентитет? Све и да није умео то да изрази, сигуран сам да га је Дух Свети крепио. Или онај свештеник, коме су на очи заклали жену и децу? Па нормалан, обичан човек би полудео. Из перспективе пале природе - у таквим случајевима или постанеш Побеснели Макс, или полудиш. А зрнца смирења нас воде изнад страха, где неизвесност живота постаје извесност Божанског загрљаја, очинског загрљаја... Где иако немамо постојана места на земљи, имамо топли Очев дом...

[DankaM]

@@antics,

Potpuno se slažem.

Ispravan odnos prema večnosti i vremenu je nužan za smirenje. Tek tad možeš da prihvatiš Božju ruku koja ti se nudi...

Dobro su nazvali veru "skok od 20 000 hvati". I to kakav skok...

[DankaM]

Како је другачије могао свети Вукашин из Клепаца да каже: "Ради ти, дијете, свој посао", осим ако није осећао да је све времено, а да је вечност наш корен, наше остварење, наш идентитет?

Kad god čitam o njemu, osim što ne mogu da zadržim suze, uvek mislim kako sve besmislene patnje dobijaju svoj smisao.

I kako je žrtva oprostila dželatu. To je Hristov poljubac iz Legende o velikom inkvizitoru...

[Драгана Милошевић]

Kad kazem smiri se to znaci : curko jedna trdoglava zid je tvrdji sHa_sarcasticlol . I nikako da se u potpunosti predam Bogu uvek si ja nesto pametujem. Ukinula bih ovo ja jer je gordost mati svih grehova.

[Јадранка-Дервента]

Ја мислим - страх. И то страх од смрти, страх од бола, страх од неизвесности. Човек се плаши смрти и бола, а истовремено затискује и уши и очи пред решењем и не жели да

има поверење у Бога, да се препусти Божијој вољи знајући истовремено да Бог зна шта човеку треба и да Он увек најбоље и најпримереније даје. Зато - што једном приликом реко о. Драган Милин - кад кажемо "нека буде воља Твоја" ми уствари мислимо "нека буде воља моја, а Ти углави по мојој замисли".

Кад се човек боји, он онда бива потпуно паралисан тим страхом, том предубоком, исконском плашњом. То га потпуно одређује и боји се глади, остављености, болести... Ако сте некад као деца имали температуру због које нисте могли да спавате, па болови, па неће сан на очи, а ниси баш ни сасвим будан, па се та агонија продужи целе ноћи, па никад краја - мислиш да никад неће престати. Е то је слика и предворје пакла, а смирење мислим да подразумева сталну свест да је овде све времено и коначно, и да ће све своју не само рефлексију, већ своје коначно остварење имати у вечности.

Баш вечерас гледам "Бог и Хрвати"... Како је другачије могао свети Вукашин из Клепаца да каже: "Ради ти, дијете, свој посао", осим ако није осећао да је све времено, а да је вечност наш корен, наше остварење, наш идентитет? Све и да није умео то да изрази, сигуран сам да га је Дух Свети крепио. Или онај свештеник, коме су на очи заклали жену и децу? Па нормалан, обичан човек би полудео. Из перспективе пале природе - у таквим случајевима или постанеш Побеснели Макс, или полудиш. А зрнца смирења нас воде изнад страха, где неизвесност живота постаје извесност Божанског загрљаја, очинског загрљаја... Где иако немамо постојана места на земљи, имамо топли Очев дом...

у овом случају да,али у доста случајева човјеку ЕГО не дозвољава да се смири.Ко то успије да савлада тај је најјачи.