- Хришћанска еротика -

[Лазар Нешић]

Kršćanska erotika

Piše: dr. Ivica Raguž

Ne samo da nije proturječno govoriti o kršćanskoj erotici nego je danas od presudne važnosti ponovno progovoriti o erotici s kršćanskoga gledišta

Bračni partneri, koji su stavili naglasak na putenu erotizaciju, ne prepuštaju se samo navedenim erotskim divljanjima nego nerijetko prestaju s bilo kakvom erotizacijom. Budući da se putena erotizacija s vremenom iscrpila, erotizacija u potpunosti prestaje. Mnogi bračni partneri nisu spremni na navedene erotske igrice zbog sigurnosti braka pa prihvaćaju radije neerotizirani odnos u braku: bez nježnih dodira (prvi znak zahlađenja), bez seksualnoga odnosa. Kako to da se mnogi »najvatreniji brakovi« kasnije pretvore u »najhladnije brakove«?

Prisega je odluka ljubiti prvi

Ljubiti prvi znači ne reducirati drugoga na svoje vlastite potrebe, na svoj vlastiti ego, već priznati i prihvatiti otajstvenost druge osobe. Zapravo prisega čini čovjeka osobom, ona je definicija osobe: čovjek je osoba ukoliko može prisegnuti drugoj osobi te ukoliko njemu netko može prisegnuti. To znači da nije dovoljno definirati čovjeka razumom ili slobodnom voljom, jer ga te stvarnosti bez prisege ne bi uspjele utjeloviti, tj. čovjek bi ostao opet stvar među stvarima. Prisega tako izdiže čovjeka iznad pukih stvari - objekata. Danas je tako malo erotiziranih i erotskih ljudi, unatoč hiperprodukciji erotskoga ili pornografskoga materijala, unatoč inflaciji govora o seksu i o seksualnim tehnikama. Osnovni je razlog našega, premda paradoksalno zvuči, neerotiziranoga doba nedostatak prisege. Naše je doba neprisegnuto doba, koje producira neprisegnute odnose i osobe. Jedan od glavnih razloga neprisegnutih odnosa jest nestanak ili nestajanje religiozne, tj. kršćanske dimenzije. Istinska erotizacija između muškarca i žene usmjerena je prema erotiziranju, utjelovljivanju svake osobe, jer prisega omogućuje utjelovljenje i poosobljenje svakoga čovjeka. Tako erotika ne prestaje s posteljom ili s pragom vlastitoga doma. Jalov je pokušaj, što je danas često, tražiti u erotskome odnosu utočište pred vanjskim zlim, birokratskim, racionaliziranim svijetom, utočište koje bi funkcioniralo prema principu: u erotskome odnosu prisežem i poosobljujem, a u svijetu samo funkcioniram i otuđujem. Takav dualistički stav bio bi opet dokaz da se u erotskome odnosu nije dogodila istinska prisega, nego, spram vanjskoga svijeta, samo još jedan način egoizma, premda profinjeniji i suptilniji.

Tim pitanjem otvaramo drugi dio razmišljanja koji bi trebao pokazati da je bit erotskoga ili erotizacije nevidljivo. Zajedno s francuskim filozofom Jeanom Lucom Marionom mogli bismo to nevidljivo erotskoga nazvati prisega. Sva napomenuta erotska divljanja ili zahlađenja pretpostavljaju nedostatak prisege. Prisega je odluka ljubiti prvi, ljubiti prvi drugu osobu. Ljubiti prvi znači ne reducirati drugoga na svoje vlastite potrebe, na svoj vlastiti ego, već priznati i prihvatiti otajstvenost druge osobe. Zapravo prisega čini čovjeka osobom, ona je definicija osobe: čovjek je osoba ukoliko može prisegnuti drugoj osobi te ukoliko njemu netko može prisegnuti. To znači da nije dovoljno definirati čovjeka razumom ili slobodnom voljom jer ga te stvarnosti bez prisege ne bi uspjele utjeloviti, tj. čovjek bi ostao opet stvar među stvarima. Prisega tako izdiže čovjeka iznad pukih stvari - objekata. Prisega, kao odluka ljubiti prvi, mora biti vječna odluka (Euripid: »Tko ne ljubi vječno, uopće ne ljubi«).

Prolazna prisega bi opet značila da je druga osoba samo prolazna, samo prolazni objekt vlastitoga užitka, čime bi opet bila uništena osobnost ljudskoga bića, njegova otajstvenost. Nije teško ne uvidjeti da prolazni seksualni odnosi prije i bez prisege (tzv. predbračni odnosi) navikavaju mlade ljude na rastjelovljenje odnose. Nakon mnogih seksualnih proba prije prisege (prije braka) tijelo bilo koje osobe ne doživljava se više kao jedinstveno tijelo, nego kao jedno od mnogih drugih tijela koja su omogućila seksualni užitak. Pa čak ako se osoba odluči prekinuti s predbračnim seksualnim probama te prisegnuti konačno jednoj voljenoj osobi, erotizacija s tom istom voljenom osobom ne može više biti intenzivna jer se već sve ili dosta toga isprobalo. Tijelo te voljene osobe ostaje trajno uspoređeno s tijelima drugih osoba. A svaka usporedba je niveliranje otajstvenosti druge osobe koja se reflektira u otajstvenosti njezina tijela.

Nasuprot tomu, prva erotizacija iz prve prisege intenzivna je, snažna, otajstvena, jedinstvena. Po prvim se erotskim dodirima, koji proizlaze iz prve prisege, opipava, otkriva, uživa i potvrđuje otajstvenost druge osobe. Stoga takva erotizacija ne može biti mlitava, sterilna, beživotna, ako pretpostavlja vječnu i snažnu prisegu drugoj osobi. Takva mlitava erotizacija ili potpuni nestanak erotizacije bio bi izričaj slabe prisege ili već neprisegnutoga odnosa. Tu se još jednom potvrđuje kako prisega utjelovljuje drugu osobu.

Kad nastaje sadizam i mazohizam

Vidjeli smo da prisega označava odluku ljubiti prvi. No, što se događa kada čovjek ne želi ljubiti prvi nego očekuje da drugi prvi ljubi? Takav bismo stav mogli nazvati sadizam ljubavi (ljubomora). Sadist ili sadistkinja iz ljubavi muči drugoga ukoliko drugu osobu promatra isključivo kao onu koja mora zadovoljiti njegovu ili njezinu potrebu za ljubljenošću. Zato su sadisti iz ljubavi duboko prazne osobe kojima punoća druge osobe treba poslužiti za ispunjenje vlastite praznine. Očito je da druga osoba sadistima ne može podariti punoću jer su one u sebi prazne. Stoga zla sadistička potreba za ljubljenošću ide do u beskonačni niz: trajno punjenje trajno probušene duše. Stoga se praznina može ispuniti jedino odlukom ljubiti prvi. U odluci ljubiti prvi duša postaje ispunjena te drugoj osobi podaruje svoju punoću. Radi se o punoći koja je istodobno i oskudna, ali ne i prazna, ukoliko uvijek može primiti više punoće (ljubav kao igra između punoće i oskudice). Iz takve punoće, koja ima prostora za uvijek više punoće, prestaje se mučiti druga osoba, nego se nju punoćom potvrđuje u otajstvenosti. Tu treba spomenuti da je sadizam koji put i očajna reakcija na nestajanje ili nepostojanje prisege kod druge osobe. Budući da je drugi odsutan i više ne priseže, pokušava ga se prisiliti sadizmom ljubavi. Ponekad i drugi uživa u sadizmu (ljubomori) druge osobe ukoliko je moćan u posjedovanju sadističke osobe koja je potpuno ovisna o njemu. No, sadizam ne može biti nikako rješenje za neprisustvo prisege, već samo razgovor o prisezi ili o potrebi nove prisege. Nakratko možemo napomenuti i mazohizam ljubavi koji je također usko povezan sa sadizmom ljubavi. Iz nemogućnosti da se sadizmom ispuni vlastita praznina ili prisili drugoga na prisegu, sadizam se urušava u vlastitoj praznini te se za posljedicu ima samouništenje - mazohizam. Usto, mazohizam ne mora biti uvijek posljedica sadizma, već i rezignirano i samouništavajuće pomirenje s nemogućnošću bilo kakve prisege, svoje vlastite ili druge osobe (tzv. cinički mazohizam). Sve u svemu, oba su ta oblika ljubavi, sadizam i mazohizam, neprisegnuti, rastjelovljeni odnosi.

Zašto je danas, usprkos svemu, neerotizirano doba

Ali, vratimo se našoj početnoj temi: erotizaciji ili erotici. Ustvrdili smo da je danas tako malo erotiziranih i erotskih ljudi, unatoč hiperprodukciji erotskoga ili pornografskoga materijala, unatoč inflaciji govora o seksu i o seksualnim tehnikama. Sada postaje jasno da je osnovni razlog našega, premda paradoksalno zvuči, neerotiziranoga doba nedostatak prisege. Naše je doba neprisegnuto doba koje producira neprisegnute odnose i osobe. Jedan od glavnih razloga neprisegnutih odnosa jest nestanak ili nestajanje religiozne, tj. kršćanske dimenzije. Kršćanska vjera govori o Kristovoj objavi Božje prisege čovjeku. Zato se tek u krilu kršćanstva mogao u potpunosti pojaviti moderan pojam osobnosti koji pretpostavlja radikalnu otajstvenost i nesvedivost ljudskoga bića na općenito. Čovjek nije samo individuum, puki nedjeljivi dio jedne cjeline, već Bogom prisegnuto biće. Prisega Boga, kao radikalno nesvedivoga otajstva, čini čovjeka otajstvenim nesvedivim bićem: što čovjek više priseže Bogu, to više postaje osoba. No, našim europskim društvima govor o Božjoj prisezi čovjeku i o čovjekovoj prisezi Bogu izblijedio je, a time i čovjekova prisega drugoj osobi. Tamo gdje čovjekova prisega ne crpi božansku snagu iz vječne Božje prisege, tamo gdje čovjekova prisega nije nadahnuta božanskom prisegom, ondje je čovjekova prisega drugoj osobi kratkotrajna, prolazna, slaba i nemaštovita. Jednom riječju, tamo gdje čovjek nije prisegnuo Božjoj prisezi, ondje nema istinske erotike - uzajamnoga utjelovljenja. Stoga su istinski kršćani - Bogom i Bogu prisegnuti ljudi - jedini pravi erotičari, erotične i erotizirane duše. Unutar kršćanske vjere i orgazam dobiva svoje pravo značenje: on nije više kratka smrt osobnosti ili vlastitoga ega, kao za neke, ni kratkotrajno i razočaravajuće zadovoljenje vlastitoga tijela, kao za druge, a ni trajno hvatanje vječnosti koja stalno izmiče ili bijeg od stvarnosti, kao za treće, već intenzivan doživljaj prisege drugoj osobi. Kršćanski orgazam, koji pretpostavlja i jača prisegu, jest punoća koja se prelijeva drugoj punoći i prima drugu punoću da postane još punija. Prisega Bogu tako predstavlja onaj tzv. treći oslobađajući element u erotskome odnosu dviju prisega, koji ne dopušta idolatrijsku usijanost drugom osobom, niti ravnodušnu hladnoću spram druge osobe: »Ako nema trećega u odnosu među ljudima, svaki takav odnos postaje pokvaren, preusijan ili pregorak... Treći (Bog) je rashlađujući čimbenik u određenim razdobljima života, a u nekima zagrijavajući« (S. Kierkegaard).

Treća dimenzija kršćanske erotike je erotika prema svakom čovjeku

No, treća dimenzija erotskoga odnosa nije samo Bog. Treća dimenzija kršćanske erotike je erotika prema svakom čovjeku, prema svakome bližnjem. Vidjeli smo da je srž erotike prisega, odluka ljubiti prvi, u kojoj se potvrđuje i prihvaća otajstvenost druge osobe. No, ta se prisega ne odnosi samo na konkretnu ljubljenu osobu nego na svakoga čovjeka. Intenzivan erotski odnos nije poradi sebe samoga, već je njegova svrha prisega svakome čovjeku. Radi se o isključivosti poradi uključivosti. Već je samo dijete, kao plod intenzivne erotizacije, poziv partnerima na prisegu prema van, prema njemu samome.

Još više, istinska erotizacija između muškarca i žene usmjerena je prema erotiziranju, utjelovljivanju svake osobe jer, kao što već rekosmo, prisega omogućuje utjelovljenje i poosobljenje svakoga čovjeka. Tako erotika ne prestaje s posteljom ili s pragom vlastitoga doma. Jalov je pokušaj, što je danas često, tražiti u erotskome odnosu utočište pred vanjskim zlim, birokratskim, racionaliziranim svijetom, utočište koje bi funkcioniralo prema principu: u erotskome odnosu prisežem i poosobljujem, a u svijetu samo funkcioniram i otuđujem. Takav dualistički stav bio bi opet dokaz da se u erotskome odnosu nije dogodila istinska prisega, nego, spram vanjskoga svijeta, samo još jedan način egoizma, premda profinjeniji i suptilniji. A prije ili kasnije takav podvojeni svijet odnosa pretvara i sam erotski odnos u ono čemu se on htio suprotstaviti: u funkcioniranje iz koristi. Stoga erotski odnos zbog sebe samoga ne smije biti egoizam u dvoje (E. Fromm), u kojem se događa sebična opijenost dvaju ja: »Gdje je kršćanstvo odsutno, opijenost samoosjećanja je najintenzivnije. Ljubav i prijateljstvo su sam vrhunac samoosjećanja, jedno opijeno ja u drugome opijenom ja. Što se više dva ja ujedinjuju da postanu jedno ja, to se više to ujedinjeno ja sebično odvaja od drugih« (S. Kierkegaard).

Tako dolazimo do sljedeće teze: što se više priseže svakome čovjeku i erotizira ga se, to se više priseže ljubljenoj osobi i erotizira je se, i obrnuto. Dakako, erotika izvan postelje i vlastitoga doma nije i ne treba biti istovjetna s erotikom u postelji. Htjeti sa svakim voditi ljubav (seksualna poligamija) ili prisezati nekolicini osoba (bračna poligamija) značilo bi biti protiv dostojanstva druge osobe, njezine otajstvenosti i neponovljivosti. Ona bi time opet bila jedna u nizu. I Božja erotska postelja (njegov nutarnji život) drugačija je od njegove erotike izvan postelje, u svijetu, ukoliko Bog u sebi na drugačiji način ljubi, nego što ljubi svijet. No, ista ta Božja erotika ne ostaje u njemu već se razlijeva u svijetu. Takva bi trebala biti i ljudska erotika koja bi se iz postelje dviju prisega razlijevala u svijet i doticala svakoga čovjeka.

Time dođosmo i do konca naših promišljanja o kršćanskoj erotici. Autor ovih redaka nada se će ova fragmentarna promišljanja pridonijeti prevladavanju divlje erotike te dovesti čitatelja drukčijoj erotici, erotici unutar nevidljivoga: prisege, Boga i bližnjega.

http://www.glas-konc...41&news_ID=3845

[Дејан]

Za erotiku je potrebno dvoje a pornografiju troje...

[Лазар Нешић]

Za erotiku je potrebno dvoje a pornografiju troje...

Хехехе, па зависи ...

Могу и двоје порнографисати, док се слажем да је тројка незамислива као еротична.

[Дејан]

Kako pronografija u dvoje?

Inače ovo sam čuo od +Atanasija Jevtića

[Лазар Нешић]

Kako pronografija u dvoje? Inače ovo sam čuo od +Atanasija Jevtića

Ех, па сад...

Познато је то .... наравно, еп. Атанасије је у праву у најширем контексту

[Zayron]

Jedan naš sveštenik iz Bosne je tvrdio da to hrišćanske žene imaju strašno teško s tim u životu, mnogi si muškarci hrišćanski brak zamišljaju i predstavljaju tako da im žena mora biti na javnosti i pred okolinom i djecom sveticom a u postelji porno-star. Mora nekako stići na oboje, umjet oboje istovremeno, i to jedno i to drugo, prema njima i njihovim tim takvim nakaradnim predstavama, naravno.

[Лазар Нешић]

Jedan naš sveštenik iz Bosne je tvrdio da to hrišćanske žene imaju strašno teško s tim u životu, mnogi si muškarci hrišćanski brak zamišljaju i predstavljaju tako da im žena mora biti na javnosti i pred okolinom i djecom sveticom a u postelji porno-star. Mora nekako stići na oboje, umjet oboje istovremeno, i to jedno i to drugo, prema njima i njihovim tim takvim nakaradnim predstavama, naravno.

На жалост, такво је стање свуда.

Мислим да је овај текст проф. Ивице Рагужа једно ретко живо острво у мору хришћанске таутологије и празнословља.

Посебно у следећој тачки: наиме, да савремена идолизација телесности запараво уопште нема за циљ вредновање тела, већ његово унижење, па чак и разоваплоћење.

То је велики парадокс, али је тако. Наравно, секс је ту само једна од димензија проблема и то можда помало пренапумпана. Телесност страда на нивоима који уопште понекад нису полно окарактерисани.

Једино хришћанин може да буде истински телољубац и материјалиста, јер је и Други (Христос) постао тело и примио на себе пуноћу материјалности света.

[Ратко :(]

Само да се упишем на тему.

[Никола Ђоловић]

За овакву једну тему препоручујем књигу ђакона Милорада Лазића “Естетика тела и тајна полности” у којој се на веома креативан начин руше многе предрасуде али и непотребни табу-конфликти (читај: сексуалне фрустрације).

Трагично је да једно такво дело не добија већу пажњу међу свештенством и народом.

[Vaske]

Добар текстић. За мене погодак из прве је то што се о сексуалности не говори фрагментарно, изоловано, већ у контексту тј. у склопу једног општег животног ероса. Тај животни ерос не трпи или, заправо, руши сваку подвојеност на унутрашњи и вањски свијет. Дајем се у потпуности животу и свему из чега ми тај живот долази.

Код савременог човјека више немамо то давање животу, нема отворености за живот, за друго. На дјелу је искључиво готовљење живота према калкулантским потребама субјекта, и ту су на истом и злице и невини јадници пуни самосажаљења.

Ерос је за мене увијек ерос према животу. Јер, како би рекао Сиоран, парафразирам, када човјек падне у најдубљи нихилизам и када све изгуби свој смисао, ипак се деси да се заљуби - живот је тако један парадокс и потпуно је неодољив у томе. Тако пука заљубљеност и може поћи од некаква објекта љубави али ерос, ако је ерос, мора бити занос за животом, а то значи не само према некаквим објектима и интересном, већ можда понајприје према самом парадоксу. Љубим лудо и безостатка јер ми се тако хоће.

Ево један лијеви примјер

Данас од свих студената, можда, само 10-20 % њих студира оно што истински жели и што у себи осјећа као некакав животни позив, остатак иде по родитељском савјету ( нећеш ваљда да будеш смећар, слуга другоме, заврши шта било, буди господин човјек јер ћаге су ћаге итд.) Тако људи студирају, раде и најзад живе све оно што нису они сами. Идентитет на бази искуства живота и свијет, заправо, више и не постоји, постоји само једна унапријед испланирана пројекција живота у којој нема мјеста за друго, нема ероса.

Ерос је утолико све оно што нас позива на љубљење и што нас отвара за искуство у којем смо љубљени. Еротски партнер није неко ко у мени прије свега побуђује анималне нагоне, већ неко ко у мени буди живот и отвара ме за живот. Живот уз и у еротском партнеру је човјековање, истински улазак у свијет и у разумљење себе у том свијету.

Љубити у партнеру живот, значи љубити Бога, а са каквим еротским заносом се љуби Бог и живи у Њему, узео бих примјер св Симеона Новог Богослова.

[RYLAH]

Добар текст и још боља расправа. Баш ми драго, а тема је и више него битна, а упорно се гура негде у страну, јер је "прљаво".

Само да се упишем.

Наставите, молим вас

[Sir Oliver]

ti bi Vaske trebao promeniti avatar i staviti sliku Zorana Radmilovića iz "Majstorske radionice" - tamo je glumio fizolofa iz hobija

Tekst mi se ne sviđa jer predstavlja tipično katoličko nagovaranje, ubeđivanje (tzv. "nagovor vjere"), non stop govori o prisezi što u stvari predstavlja brak to je svima jasno. Pokušava da iznova i iznova osmisli katoličko shvatanje braka kao isključivo jednog, bez predbračnog sexa itd...

U stvari kad bi iz teksta izbacio reč "prisega" (kada uopšte ne bi govorio o njoj) tekst bi imao više smisla i bio bi mi u potpunosti prihvatljiv.

npr:

Treba ljubiti prvi , ne zato što to ima nekakve veze sa brakom, već što ljubiti prvi znači u stvari ljubiti, sve druge opcije i nisu ljubav itd...

klasična zamena teza u svrhu katoličke propagande.

Bezvredan tekst, očekivao sam više od tebe Lazare.

[Лазар Нешић]

ti bi Vaske trebao promeniti avatar i staviti sliku Zorana Radmilovića iz "Majstorske radionice" - tamo je glumio fizolofa iz hobija

Tekst mi se ne sviđa jer predstavlja tipično katoličko nagovaranje, ubeđivanje (tzv. "nagovor vjere"), non stop govori o prisezi što u stvari predstavlja brak to je svima jasno. Pokušava da iznova i iznova osmisli katoličko shvatanje braka kao isključivo jednog, bez predbračnog sexa itd...

U stvari kad bi iz teksta izbacio reč "prisega" (kada uopšte ne bi govorio o njoj) tekst bi imao više smisla i bio bi mi u potpunosti prihvatljiv.

npr:

Treba ljubiti prvi , ne zato što to ima nekakve veze sa brakom, već što ljubiti prvi znači u stvari ljubiti, sve druge opcije i nisu ljubav itd...

klasična zamena teza u svrhu katoličke propagande.

Bezvredan tekst, očekivao sam više od tebe Lazare.

Пази, човек је римокатолички телог. Нормално је да пише из те позиције. И та позиција не мора одмах да га дисквалификује а приори.

Твоја придика је бесмислена у том смислу као кад би православцу приписивао пропаганду због, на пример, писања о Григорију Палами.

А то је, признаћеш, наивно.

Да, да, "католичког схватања једног брака" кажеш .... занимљиво. Ја сам мислио до данас и да православни имају то исто схватања. Наиме, о једном браку.

Не знам, ни мени се не свиђа ове твоје хипи тумачење православља и проблема које имаш са браком. Шта друго да кажем.

П.С.

Ово је текст од пре пар дана.

Више не пишем овде да форуму, па нећу моћи да одговорим на било који следећи пост.

Молим те да ме разумеш. Мођеш доћи на нови блог да ћаскамо

Измењено Октобар 5, 2012 од Лазар Нешић

[Sir Oliver]

pa imam, mislim da je pogrešno kod katolika jednako kao i kod pravoslavnih (shvatanje braka), to što je lik rimokatolički teolog ne daje tekstu na originalnosti nimalo, niti ga "vadi".

kratak rezime teksta bi glasio: "žen'te se mladi, ne šarajte u braku i etot' erot'ke!"

[Vaske]

ti bi Vaske trebao promeniti avatar i staviti sliku Zorana Radmilovića iz "Majstorske radionice" - tamo je glumio fizolofa iz hobija

Сваки философ је философ из хобија. .smesko.

Мораћу да те комплетирам са још једним мапетовцем! gringrin