Старац Јаков Цаликис - Изгони демоне, а они га вређају

[Дејан]

Врло рано, још од времена кад су га демони физички нападали у тој мери да су га остављали онесвешћеног, удостојио се дара истеривања демона из ђавоиманих људи. То је један стари, застрашујући поступак сатанин: он улази у људска бића и претвара их у своја слепа оруђа.

Посебно су током 80-тих година у манастир довођени ђавоимани људи да би им отац Јаков прочитао заклињање (егзорцизам) и лобањом преподобног Давида начинио над њима знак крста.

На дан 13. септембра 1987. демон је почео да мучи двадесетдвогодишњег младића, Јоргоса Л. Његово стање је из дана у дан постајало све лошије. У октобру су мајка и брат довели Јоргоса у манастир, преклињући оца Јакова да се помоли за њега и да прочита егзорцизам (заклињање). Непосредно пре него што ће ући у цркву, демон је почео страховито да реагује. Почео је да проклиње, да псује, да гестикулира и да прети. Кад су ушли у цркву, његова реакција постала је још страшнија. Отац Јаков је отворио кивот, узео свету лобању преподобног Давида и почео да чита егзорцизам. У том тренутку је мајка, која је стајала иза њих и све то посматрала, гласно завапила:

"Ох, Боже мој, шта то виде моје очи? Нека моје дете оздрави!"

Након што је егзорцизам прочитан, младић је био ослобођен од демона и смирио се. Кад су изашли из цркве, мајка је једном монаху испричала шта је видела у часу кад је онако завапила: видела је како се отац Јаков издиже неких пола метара од земље и гази црног патуљка са роговима и репом.

Осим ђавоиманих, у манастир су доводили и бројне психопате, који су боловали од различитих степена и облика шизофреније. У већини случајева било је веома тешко одредити да ли особа болује од шизофреније или је ђавоимана. Међутим, старац Јаков је поседовао дар расуђивања, тако да је, зависно од случаја, говорио:

"Требало би да овај човек оде код лекара" (уколико се радило о психопати) или "ова особа, чедо моје, има демона" (односно, потребан јој је егзорцизам).

Како су егзорцизми вршени у присуству неколицине људи, неки од њих су забележили речи које су разменили отац Јаков и ђавоимани. Кроз ђавоимане су говорили демони који су страшно проклињали, а понекад и откривали ствари које су људима недостижне.

Ђавоимана жена по имену Панајота много се опирала доласку оца Јакова. Чак је претила да ће га током ноћи ослепети, тако да више неће моћи да види. Ујутро ју је старац запитао како се зове, а она је одговорила: Осман. Једна друга ђавоимана жена рекла је да се зове Велиар. Старац је на то рекао:

"Лажови сте, Велиаре, и ти и твој отац. Ваш отац је Веелзевул!"

"Да, тако се зове, и свакога дана ме бије да бих чинио зло!"

"Сада хоћу да изађеш из Панајоте", заповедио је старац.

"Изаћи ћу, изаћи ћу, матори костуре!"

"Хоћу да одеш у планине", наставио је старац.

"Не, не у планине, него у некога другог", упорно је и с негодовањем рекла ова жена.

Старац је изнад ње ставио лобању преподобног Давида.

"Ломиш ми рогове! Шездесет три године борим се са тобом и не могу да те бацим у грех који ће те одвести право у пакао! Ако нисам уништио овог старца, уништићу тебе!"

Демон је након ових речи променио тактику и довикнуо старцу:

"Ти си светац! Хеј, овде имате свеца, а ви то још нисте схватили!"

Старац му је истог часа одговорио:

"Ти то говориш да би ме искушавао, али ја те уопште не слушам. Ја сам само прах и пепео... ја волим смиреност..."

"То твоје смирење ме спаљује, проклетниче... Губи се!"

Другу ђавоиману жену у манастир су довели родитељи, али она није хтела да уђе у цркву. Кад јој је старац принео свету лобању преподобног Давида, она је узвикнула:

"Умукни, проклети старче, не желим да слушам! Надам се да ћеш ускоро умрети! Ја сам господар света! Погледај Атину, држим је у шаци! Ја чиним све што хоћу, ја подрезујем косу јеромонасима. Годинама се борим с твојим манастиром, али вас овде чува велики светитељ. Кад бих само могао да те ухватим у замку! Погледај своје ноге! Твоје ноге су труле! Зашто не паднеш у очајање? Кажи да си светитељ и одвешћу те право у пакао!"

"Ја нисам светитељ", одговорио је старац, "али Господ је рекао: Будите свети... и ја чиним оно што могу да бих се покорио овој заповести. Ја сам само земаљско, људско биће!"

"Шта могу да ти учиним, матори јарче? Ти си смирен и у себи имаш Христа, иначе бих те уништио. Толико болести, а опет истрајаваш!"

Један ђавоимани човек надмено је открио:

"Потчињено ми је осам хиљада чаробњака!"

Старац га је упитао како улази у људска бића и он је рекао:

"У оне који немају вере улазим као дим, управо тако, као дим!"

Другом приликом, старац је читао егзорцизам жени коју је у манастир довео њен муж. Изгледало је да се смирила и старац је пружио руку да би се поздравио с њом. Међутим, она је тада разјарено рекла:

"Може ли демон да дотакне руку свештеника којом он служи Литургију?"

Једном су двојица браће довела своју ђавоиману мајку. Она је у почетку била мирна и само је подругљиво рекла:

"Сувоњави Јакове! Оче Јакове, ти си светац! Они те прослављају као свеца!"

Старац је одговорио повишеним тоном: "Ја сам само грешни, овоземаљски човек!" Неколико тренутака касније постала је агресивна. Покушавала је да ноктима изгребе старчево лице, али ју је он спречио светом лобањом преподобног Давида.

Један ђавоимани човек, који је снажно дрхтао док је старац читао молитве, узвикивао је следеће:

"Умукни, Јакове, умукни, мршавко! Као дим улазим у човека и као дим излазим из њега. Скаменим се од страха кад видим крст и бежим од свакога ко начини крсни знак... Ми улазимо тамо одакле се удаљила благодат Божија!"

У свим случајевима, без изузетка, старац је читао егзорцизам док је лобања преподобног Давида била поред њега. Она га је штитила и од људске славе. Нико није могао да каже да отац Јаков изгони демоне, будући да је он увек указивао на преподобног Давида као на јединог извршиоца.

За присутне је најдраматичнији био тренутак када би ђавоимани почео да мења обличје. Преплашени и доведени до очајања молитвама оца Јакова, они би изненада узимали обличје крупног црног пса, разјареног вука или прождрљивог лешинара. Понекад би лајали и завијали као дивље звери, због чега су сви дрхтали од страха.

Свако ко је био ослобођен ђавоиманости враћао се у манастир да би изразио своју благодарност и да би ходочастио. Међутим, изражавање и прихватање благодарности није увек ишло једноставно. Једном приликом старац није хтео да прими новац за своју врећицу, који му је давала мајка детета ослобођеног ђавоиманости. Монаси су били веома изненађени, али старац је просудио да је изгнани демон ушао у тај новац:

"Ја сам истерао демона из твог детета, зар желиш да он сад уђе у мене", упитао је мајку.

Благодатни дар истеривања нечистих духова из људских бића представља тријумф од великог значаја. То је непобитан доказ да је сатанина власт над светом, људима и природом само привремена и да се може окончати. Сваки случај истеривања демона из ђавоимане особе молитвама светог човека указује, с једне стране, да је сатанина владавина поништена а са друге открива да свети људи још у овом свету окушају царство Небеско и да његову силу доносе и у овај свет. Према томе, Царство Небеско постоји и може се, макар и делимично, окусити свакога дана.

СТАРАЦ ЈАКОВ ЦАЛИКИС, ПРЕПОДОБНИ ДАВИД ЕУБЕЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ

ДУШЕ ХРИСТОВЕ

У покушајима да Јакова скрене са правог пута, сатана је исцрпео сва своја лукавства и искушења. Све је покушао и све је пропало. За све то време Јаков је говорио: "Тебе ради, мој преподобни Давиде, све ћу да поднесем!" Добро је знао да је сатана иза свега тога и да покушава да га истера из манастира. Ма шта да се дешавало, борио се да остане стрпљив и смирен. Знао је да ће га трпљење и смирење спасти. И не само то. Осећао је да ће га те врлине "једног дана издвојити". То је говорио и у последњим данима.

Сатана је, дакле, био приморан да посегне за веома делотворним начинима које, уосталом, врло често користи. Послао је неке од себи подређених демона да физички нападну Јакова.

У октобру 1954. игуман Никодим дошао је на два дана у манастир. Издао је наређења, видео шта је Јаков урадио и отпутовао ујутро, одмах након Литургије. Јаков се одмах спремио за посао. Брижљиво је очистио храм будући да ту, како је говорио, "живе Христос и преподобни Давид". Нешто пре 11 сати попео се у "деспотикон", нешто бољу келију изнад кухиње, у којој је Никодим спавао кад год би посетио манастир. Ушао је у келију и почео да је чисти. Био је веома уморан и осећао је оштар бол у леђима. Пролазећи поред кревета, помислио је да мало прилегне и да одмори леђа. Тако је и учинио. Међутим, чим је легао и будући још увек будан, угледао је како на врата улази страшан демон дивљег изгледа, с монголоидним цртама лица. Бацио се на њега у делићу секунде. Иза њега је ишло још неколико демона.

Јаков је схватио шта се дешава, али је већ било касно. Покушао је да се прекрсти, али га је дивљи и снажно грађени демон жестоко ударио по руци. Покушао је поново, али је овог пута ударац био још јачи. У агонији је покушао да призове Пресвету Богородицу. Међутим, чим је изговорио прве слогове: "Пресве...", демон га је песницом ударио у браду. Снажно су га ударали, исмевајући његову немогућност да им се супротстави. За све то време претећи су му говорили:

"Ми смо у тој прилици учинили ово, ми смо други пут учинили оно, ми смо те једном шчепали за врат тако да ниси могао да читаш Еванђеље..."

Вређали су га и претили му, све више га ударајући по рукама, устима, вилицама и грудима.

У једном тренутку, након што је добио снажан ударац у руку, ослободио је шаку и додирнуо чело. Нашао је таман толико времена да завапи: "Пресвета Богородице!" Учинио је то у правом тренутку. Демони су истог часа нестали. Међутим, Јаков је био у очајном стању. Био је изударан по целом телу. Није могао да се помери, па чак ни да позове у помоћ. Остао је у том положају неколико тренутака а затим сишао са кревета и пао. С великим напором отпузао је до степеништа и претурио се. Кад су га остали монаси угледали, уплашили су се и збунили. Био је прекривен модрицама. Јефтимије му је много помогао мелемима и облогама. Јаков је боловао током дужег периода. Прошло је шест месеци пре него што је оздравио, мада се никад није потпуно опоравио. Све до саме смрти, вилице су га болеле сваки пут кад би се мењало време или кад би у ваздуху било пуно влаге.

Сатана је исти поступак поновио још неколико пута. Сличан, страховит напад десио се и 1958. године. Јаков је био у старом музеју, тамо где се сада налазе келије монаха Павла и Јефрема. Напали су га демони предвођени застрашујућим црним џином. Најпре га је црни демон ударао по лицу и рукама, а затим су то учинили и они мањи, тако да није могао да се осени крсним знамењем или да призове Пресвету Богородицу. Ругали су му се и називали га мршавком, обећавајући да га никад неће оставити на миру. Монаси у приземљу чули су неку буку и узвике, али нису могли ни да претпоставе шта се догађа на спрату. Јаков је још једном, исцрпљен и полумртав, испузао из собе. Дуго је тамо остао пре него што су га други монаси случајно пронашли. Кад се мало опоравио, Јаков им се пожалио:

"Зар ништа нисте чули, оци, па да дођете и да ми помогнете? Демони су ме готово дотукли!"

Поново су га лечили мелемима и облогама. Трагови овог напада месецима су се видели на његовом телу.

Те исте, 1958. године, доживео је још једно велико искушење. Почетком јануара преминула је његова сестра Анастасија. Много ју је волео и због ње је одлагао одлазак у манастир. За собом је оставила двоје сирочића, Марију и Давида. Била је болешљива и сиромашна, а затим се озбиљно разболела. Из Фаракле су је извели на мазги и одвели у Атину. Никад се више није вратила, чак ни мртва. Отац Јаков је много патио и туговао због њене смрти, јер је био њен брат по телу. Међутим, он је овај тужни догађај преобразио у духовно оживљавање. Упркос својој великој љубави и игумановом допуштењу, наложио је себи да је не посети током њених последњих дана у болници и да не оде на њену сахрану.

Много је волео своју сестру, али је желео да у њему потпуно победи монашко одрицање од света и рођака. У овој тешкој прилици, Јаков је покушао да се као монах одрекне везаности за вољене рођаке. Силно је желео да се спасу њихове душе и непрестано се за то молио. Осетио је неизмерно олакшање и утеху кад му је Бог "открио" да његова сестра Анастасија радосно почива "у обитавалишту преподобног Јована Руског." Све је то чудесно описано у писму које је отац Јаков упутио као одговор свом пријатељу, свештенику Теодору Теодосиосу (сину оца Димитрија Теодосиоса, који је долазио у Фараклу да служи Литургију и ту упознао малог Јакова). Будући да је садржај писма карактеристичан за начин на који је старац Јаков размишљао и живео и да у њему описује откровењска виђења, ми га наводимо у целини:

Свети манастир Старца, 10. март 1958.

Ко ће нас раставити од љубави Христове?

Мој поштовани и многољубљени брате Теодоре, клањам ти се! Побожно и с поштовањем целивам твоју десницу. Примио сам твоје узвишено и освештано писмо и топло ти благодарим за све утешне речи које су улиле балзам у моју ојађену душу. Благодарим ти на молитвама за моју сестру. И ја се, мој поштовани оче, молим за приснопамјатног оца Димитрија, којег сам заволео још док сам био дете. Оче Теодоре, ја сам као људско биће веома ожалошћен због моје сестре, али је добра вест да се скрушена Тасија (Анастасија) удостојила наслађивања у возљубљеној скинији преподобног Јована Руског. Ја сам, оче, у откровењу и виђењу видео моју сестру у небеском манастиру преподобног Јована Руског. Оче, сав дрхтим док ти ово пишем: она није наишла ни на какве тешкоће, нити док се узносила, нити пред престолом Судије. Жив је Господ Бог и поред ње су стајали преподобни Давид и преподобни Јован Руски. Више нисам тужан, јер је захтевала од мене да престанем да јецам и да будем радостан, јер се удостојила небеске ложнице. Тако свети Оци исказују своје поштовање. Нека те увек наткриљује и крепи благодат преподобног Давида. Искажи моје поштовање попадији и малом Димитрију, а посебно Старици. Оче Теодоре, хришћанин оставља иза себе испразност овог живота и ступа у небеску луку, где нема таласа који би га могли узнемирити и где не долази до бродолома. Тамо нема ни непријатеља ни прогона, нема ни бола, ни патње, ни несреће. Сусреће се с пријатељским и изузетним личностима, и наслађује се тиме што изблиза Гледа лик нашег Спаситеља, и с Њим саобитава у својој вечној постојбини, у најславнијем дому свога Оца. Сигурно је да ћемо, као људска бића, бити тужни кад нас напусте вољене особе. И Господ је зајецао кад је видео Лазара. Међутим, ја ћу ради љубави мога Господа и преподобног Давида бити трпељив. Опрости ми за моју неписменост. Ја, међутим, добро знам колико ме воли мој поштовани отац Теодор и знам да ме неће погрешно разумети. Заморио сам те, оче, али вера је жива и све је свето. С много љубави, побожности и поштовања, светим целивом целивам твоју свету главу.

Скрушени слуга Господњи Јаков

This post has been promoted to an article

[Boba]

Tu knjigu sam dobila na poklon od mog kuma,sada djakona u Uzicu ,dok sam sa bolesnom cerom bila u Tirsovoj.Ona je povracala skoro 6 meseci i doktori nisu znali sta joj je.Razne diagnoze su nam govorili ,od tumora na zelucu ,epilepsije, trulih ili nesrazmernih bubrega do obicnog virusa koji traje vec 9 meseci. Doktor je jedno jutro dosao i rekao da su stigli nalazi sa raznih analiza koje smo uradili prosli put i da su jako losi,da ce uraditi dalje analize ,ali da ce joj najverovatnije trebati dijaliza.Tu noc sam celu provela placuci i moleci se za molitveno zastupnistvo starcu Jakovu i svetom Davidu. Kroz par danana vraca se sa recima da mu nista nije jasno ,i da su joj sada svi nalazi na bubrezima uredni.

[ego]

БЛАЖЕНИ СТАРАЦ ЈАКОВ (ЦАЛИКИС) ЕУБЕЈСКИ

Блажени старац Јаков (Цаликис) Еубејски је рођен 5 новембра 1920 године у Ливиси, у Малој Азији (данашња Турска) у породици, у којој су седам генерација били јеромонаси, епископ и свети. На крштењу је добио име деде по очевој линији Јакова Цаликиса. Његови благочестиви родитељи Ставрос и Теодора су страдали од напада Турака, и почетком 1920-их година породица је заједно са другим становницима Ливисе била принуђена да напусти земљу својих предака. Не дуго пре тога Турци су ухватили Ставроса Цаликиса и заједно са другим заробљеним Грцима упутили га на принудни рад на изградњи града Трапезунд, тако да он и није знао да су сви становници Ливисе бежали. По Божијем Промислу, породица се после неког времена окупила на острву Еубеја, где су биле упућене избеглице са Ливисе. Старац је касније причао о једном од утисака из тог времена који га је дубоко ранио: “Иако сам тада био још мали, добро се сећам када смо дошли у луку Пиреј (главна атинска лука) и први пут чули како је неко хулио на светињу. И ја сам викао: “”Шта је то? Зашто смо дошли овде? Боље да се вратимо и да нас Турци убију, него да слушамо тако нешто!”. У Малој Азији се никада нисмо сусрели са таквим грехом.

Сећајући се прошлости, старац се времена свог одрастања увек сећао са осећајем велике захвалности према родитељима, а посебно према мајци, која је по његовим речима “имала монашку душу”. Она се веома трудила да у свему очува скромност и умереност, тако да је породица живела “смиреним, аскетским животом”. Деца су васпитавана у љубави и поштовању према старијима, и пре него што би пошли на причешће светим Христовим Тајнама, за које су се припремали строгим постом, целивали су руке родитеља и других старијих особа у породици.

Од раних година мали Јаков је осећао близину Бога, и још не схватајући смисао неких израза, увек се удаљавао од грубе деце, оних која су сквернословила и била безобразна. У Грчкој је његово прво пристаниште био магацин. Њхиов “дом” у коме је живео са мајком и баком је био одвојен прекривачима. Његова омиљена “играчка” је била кадионица, коју је сам направио од издубљене цигле. С њом је ишао по “кући”, кадећи своју породицу, а потом је подизао покривало и кадио суседе понављајући: “Алуја, Алуја!”. Увече је са баком ишао на омиљено место – у малу капелу, како би одржавао кандила која се нису гасила. Тамо је бака препричавала унуку житија светих, и говорила о рођацима-јеромонасима. Мали Јаков је са шест година пожелео да научи Божанствену Литургију напамет, укључујући све што свештеник и хор изговара и поје на недељним службама. Његов благочестиви ум је био као сунђер и лако је памтио све што је повезано са Црквом, вером, благочестивошћу и Богослужењем. Дечак је био тако миран да су га његови вршњаци звали “деда”, “монах” и “отац Јаков”.

Јаков је ишао у школу у Фаралди, на Еубеји. Она се налазила у малој капели свете Параскеве. Јаков је волео туда да пролази. Дању је ишао да учи, а увече да пали кандила и да се моли. Једном увече (тада му је било осам или девет година) света Параскева му се јавила таква каква је насликана на икони. Мали Јаков се уплашио и отрчао кући. То се после неколико дана поновило, али је светитељка овог пута умирила дечака. Потом му се често јављала у капелици и разговарала са њим…

Када је научио да чита, Јаков је велики део свог времена проводио изучавајући црквене богослужбене књиге. Сви становници у селу су га поштовали као изабраног за служење Богу, иако је имао само девет година. Живео је као аскета, будио се ноћу и служио бденије. А дању је понављао покајни канон и химне. Имао је предиван глас и веома лепо је певао. У време Богослужења Јаков је видео Ангеле који служе у олтару. То је дечака узнемиравало, али је истовремено осећао и духовну сладост која га је тешила.

У том узрасту су му поверили кључеве од цркве: у селу није било свештеника већ је он долазио из суседног села једном у две недеље. Мештани су осећали дечакову блискост ка Христу и Његовим светима, и када би имале неке проблеме, обраћали су се њему за помоћ. Јакова су звали да помазује уљем и чита молитве над болеснима, над женама које су имале трудове, поседнутима и у другим невољама. Јаков је морао да прекине школовање јер је био принуђен да ради да би помогао породицу.

Једном ноћу (десило се то почетком 40-их) света Параскева му се поново јавила и упозорила га да ће ускоро почети рат у Грчкој. Светитељка му се посебно често јављала у то време. Живот и без тога вечно сиромашних избеглица у годинама немачке и италијанске окупације постао је још жалоснији. Глад је била уобичајена појава. Јаков је са својих двадесет и нешто година непрекидно размишљајући о све строжијем животу у то време почео да пости по правилу коме је потом често прибегавао. Од недеље увече до суботе није ништа јео. У суботу се причешћивао Светим Христовим Тајнама и потом је јео мало хлеба и маслина. Само једном недељно – недељом – његова трпеза је била нешто обилнија. Али често се дешавало да ништа није јео ни тим данима. Једном су код њега дошла гладна деца, а други пут болесни и немоћни старци и Јаков им је давао оно што је имао. Јако је страдао и постепено је слабио од глади. И чак и тада је наставио да ради.

Тих година је издржао неколико великих искушења. Због сиромаштва није имао чизме, и када је ишао у цркву да пева неки парохијани су му добацивали довољно грубе примедбе. Ожалошћен тиме, Јаков је хтео да прекине са певањем. Једном ноћу јавио му се мученик Георгије, покровитељ цркве у којој је Јаков прислуживао, и рекао: “Дете моје! Ја не желим да ти одеш. Певај у мом дому као и раније!”. Потом се његова мајка Теодора разболела од неизлечиве болести. Она је због тешког живота у својих четрдесет година изгледала као да има седамдесет или осамдесет. Четири дана пре своје смрти предсказала је ближњима када ће се преселити у други свет. Рекла је да ју је Анђео-Чувар унапред припремио. Све се десило тако како је и предсказала. Јаковљев отац је умро кроз неколико година.

Пре него што ће остварити своју жељу да послужи Господу у монаштву, Јаков је морао да испуни грађанску обавезу према грчкој влади – да одслужи војску. Позван је 1947 године и служио је у граду Пиреју, недалеко од Атине. И овде, као и у селу, многи га нису разумели и у почетку су му се смејали. Међутим временом већина његових пријатеља је почела да га поштује и обраћали су му се за помоћ у невољама. И касније су га неки од њих посећивали у манастиру. Старац је о томе овако рекао: “Врлински живот увек служи као пример и доноси плод, чак и ако се он појави после неколико година…Шта би добро било када бих се ја придружио њиховим забавама?”. Чувши за Јаковљеву благочестивост, командир одељења поручник-мајор Поликарп Зоис га је позвао код себе. Уверивши се у веродостојност гласина и задививши се чврстином његове вере, узео га је за ађутанта. Зоис и његова породица су били благочестиви људи и веома су ценили Јакова. Они су чак хтели да га посине пошто нису имали своје деце, али је Јаков који је имао намеру да ступи у манастир, морао да их одбије.

После одслужене војске, Јаков је да би сакупио средства за живот за своју сестру Анастасију (та обавеза је пала на њега после очеве смрти) прихватао се било ког посла који су му нудили.

Кроз неколико година Анастасија се удала и Јаков је коначно могао да следи свој монашки призив. Бакине приче о рођацима-монасима који су живели у Светој Земљи, су оживеле у његовом сећању и Јаков је одлучио да оде тамо и да тамо постане монах. “Пре одласка у Свету Земљу одлучио сам да обавезно посетим манастир светог Давида како бих измолио његов благослов, помоћ и заступништво – причао је потом старац о промислу те посете. – Пришавши к манастиру, увидео сам да се околина изненада преобразила, постала другачија од оне каквом смо навикли да је видимо када смо заједно са осталим становницима села долазили овде на празник светог Давида. Преда мном је стајао величанствени манастир, необично леп … Преподобни старац са белоснежном брадом ме је чекао поред манастирске ограде. Био је то свети Давид Еубејски. Поздравио сам га и рекао: “Старче, како је ово предивно место! Како је све ово овде постало такво? НИкада нисам видео ништа слично!”. Он је одговорио: “То је република подвижника. И свако има своју кућицу-келију”. – “Старче а да ли би и мени могао да даш једну? Јако ми се свиђају”. – “Чедо, када би ти остао и ти би имао исту, али ти си дошао да се поклониш и идеш”. – “Старче, остаћу”. Чим сам обећао да ћу да останем, видео сам да се манастирски зид отворио, старац је прошао унутра и тог трена је зид постао као и раније. С одласком преподобног нестало је виђење. На том месту где сам видео републику подвижника, све је постало исто као и раније. Дивља шума … Угледао сам манастир какав је заиста био у стварности – лежао је у рушевинама. Дошао сам у манастир као обичан поклоник, али сам приклонио главу и обећао светитељу, да ћу му служити од свег срца”.

У манастирским зградама су тада живели пастири са својим породицама. Живела су и тројица монаха, али одвојено. Јаковљев долазак није обрадовао ни монахе, ни пастире. Они су се на разне начине трудили да га отерају а једном је и нападнут. Јаков је био збуњен, али је осећао да је то била Божија воља да остане ту да живи те је трпељиво подносио искушења. Преподобни Давид му се јавио и уверио Јакова да је на правом путу. Млади игуман Никодим у почетку није могао да напусти одвојени начин живота и да уреди општежиће. Поред тога био је принуђен да често напушта манастир како би служио у другим црквама као парохијски свештеник. Када је Јаков дошао у манастир, успео је да удаљи пастире из манастира, и почело се свакодневним служењем. Игуман није дуго чекао на Јаковљев постриг пошто је увидео његове духовне дарове и прозрео призив младог послушника. Постриг је био 30 новембра 1952 године. Млади монах је био одређен за економа манастира: чувао је кључеве, манастирске књиге и руководио целом имовином. Када се појавила потреба за још једног свештеника, необразован али мудар и срчани игуман Никодим је послао Јакова к митрополиту Григорију, епископу Халке ради рукоположења. 18 децембра 1952 године Јаков је био рукоположен за ђакона, а кроз неколико дана и за презвитера.

Вративши се у манастир, отац Јаков је почео да служи Литургију практично сваки дан, као и службе које су јој претходиле. С благословом митрополита служио је Литургију и у малим селима. Како то не бива чудно, и даље је имао искушења од остале братије. Без обзира на дужност економа и свештенички чин, отац Јаков је имао за живот најнеудобнију келију. Њени зидови су били прекривени прљавштином, и једном зими када се пробудио после свог уобичајеног краткотрајног сна, схватио је да је његова цела кичма у снегу. Истина, његова одећа је од како је примио монаштво постала много боља, набавио је себи пар чизама, на које је сам ставио ђонове од старих аутомобилских шина.

Отац Јаков је понекад размишљао о томе да нађе пећину где је живео свети Давид, како би се тамо осамио и удаљио од искушења која има у манастиру. Почетком 1953 године је пошао да тражи светитељеву пећину, и био је веома срећан када ју је нашао. Али је знао да не може да напусти манастир, који је без њега могао да се распусти, и зато је одлучио да што је могуће чешће ноћева у пећини. Говорио је: “Трудио сам се да тајно ступам у духовну борбу. Чекао сам да се смркне, и када су се очеви у својим келијама припремали за спавање, отварао бих задња манастирска врата и одлазио у светитељеву пећину”. Једне ноћи када није било месечине старац је залутао тако да је морао да се пробија кроз шипражје. Сав исцепан молио је Бога да му покаже пут у пустињу. Од великог броја звезда на небеском своду “Бог ми је дао једну” и она му је својом светлошћу указала пут у пећину. И то се дешавало много пута, али само тада када је то било неопходно. Други пут је отац Јаков измолио помоћ од светог Давида. Будући плашљив и скроман, отац Јаков се мало бојао мрака, и зато је молио светог Давида да му се придружи у време молитве у пећини, али тако да се он увери у светитељево присуство и да се не боји. Свети Давид је одговорио на његову молитву и јавио му се у пустињи у лику игумана Никодима. Они су заједно читали монашко правило и Псалтир, и изговарали Исусову молитву.

Једном ноћу,када се молио пећина се изненада испунила шкорпијама. Оне су прекриле под, плафон и зидове. Оца Јакова је обузео страх, али се брзо савладао и схватио да је то било само ђаволско искушење. Скупивши храброст, са вером у Христа, наредио им је да се не приближавају. Малим каменом је нацртао круг око себе и наредио им да не прелазе црту. Он је наставио своју молитву до зоре и ниједна животиња није била непослушна Божијем човеку. Друге ноћи отац Јаков је савладан умором заспао. Преподобни Давид му се јавио и утешио га,наредивши му да се одмори. Пробудивши се, старац се испунио љубави према Богу и Његовим светима, дивећи се њиховој љубави и бризи. Понекад се отац Јаков враћао у манастир на јутарњу службу. Умивао би лице водом и ударао у црквено звоно. Цео свој живот отац Јаков је остао веран свом аскетском уставу, појачавајући свој подвиг када су се појачавала искушења. Поред уздржања у пићу и храни, правио је хиљаду земних поклона сваки дан. Ђаво је видећи да не може да помути Јаковљево духовно узрастање прибегао крајњим мерама. У октобру 1952 године када је отац Јаков убирао деспотикон, напали су га велики број ужасних демона који су имали лик звери. Покушао је да се осени крсним знаком, и завапи Мајци Божијој, али му је зли дух сваки пут сметао. Беспоштедно су га тукли. На крају је успео да ослободи једну руку и прекрсти се, и зли духови су нестали кроз прозор. Прошло је неко време пре него што је Јаков могао да устане и оде у своју келију. То се десило још неколико пута, и све више је подривало монахово здравље.

Он је много страдао физички. Од младости му кичма није била у реду, болели су га бубрези, простата. Велики подвиг и напади злих духова су још више погоршали те болести. Али старац се дуго времена није обраћао за помоћ лекарима. На крају је једном 1967 године (када је имао 47 година) изгубио свест од напада боли. Одвезли су га у болницу где су доктори и свештеници покушали да га убеде да се сложи за операцију, али све је било много компликованије и горе. После молитве светом Давиду и Јовану Руском, оца Јакова су сместили у операциону салу. Пре него што је заспао под дејством наркозе, угледао је двојицу светитеља који су ушли у собу. То је била једна у низу посета светих којих се он удостојио у болници у паузама између бесконачних операција. Његова најозбиљнија болест је била болест срца, која му је причињавала мучан бол у грудима и често проузроковала срчане нападе. Време је протицало, а његово стање се погоршавало. Доктори и млади монаси који су дошли у манастир после оца Јакова покушали су да га убеде да ослаби подвиг како би телесно ојачао. Одбио је то иако је ценио њихову љубав и бригу. Старац је наставио да се учвршћује у врлинама, а људи су све више долазили код њега као на извор живе воде у пустињи јер је у то време већ имао благослов да служи као духовник и да исповеда. Служио је људима неуморно, до потпуне изнемоглости.

Непрекидно су му долазили људи, молећи га за исповест, савете, исцељења и истеривање злих духова. Молио се над болесним и осењивао га крстообразно главом преподобног Давида. Болесник би одлазио и ускоро би његова болест престајала. Старац се бранио од искушења гордости, приписујући чудесна исцељења благодати светог Давида и његових моштију. Општење оца Јакова са светим Давидом је било веома тесно. Разговарао је са њим као са старијим братом тада када му је било потребно заступништво за болесне и невољне.

Обновивши манастир светог Давида који је изабрао старца за свог духовног наследника, и доневши исцељење и мир хиљадама страдалних душа, отац Јаков се припремио за прелазак из овога света. Молио се светом Давиду да прати његову душу на том путу и рекао је једном свом духовном чеду да ће “одлетети као птица”. 21 новембра 1991 године одслуживши Литургију на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице и примивши велики број духовних чеда на исповест, мирно је предао своју душу у руке Господу. Без обзира на то што је о томе било речено телефоном само неколицини људи, вест о његовој смрти се проширила као пожар, и верници из целе Грчке су оплакивали смрт духовног оца у Христу. Хиљаде хришћана су присуствовали сахрани оца Јакова. Сви путеви ка манастиру су били закрчени аутомобилима. Дошла је и полиција како би некако одржавала ред. На крају опела маса људи је смело узвикивала: “Свет си ти свет!”. И после своје смрти блажени старац Јаков наставља да заступа верне и пројављује небески знак своје смелости, коју је задобио пре лицем Божијим.

http://www.manastir-...likis_eubejski/

[ego]

СТАРАЦ ЈАКОВ ЦАЛИКИС, ПРЕПОДОБНИ ДАВИД ЕУБЕЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ