Прочитајте причу која има више од милион и по "лајкова" на Фејсбуку!

[Guest - . . .-]

На Фејсбуку се пре два месеца појавила потресна прича једног њујоршког таксисте, која је до данас прикупила преко милион и по "лајкова".

Причу преносимо у целости:

"Стигао сам на адресу и затрубио. Након неколико минута чекања, поновно сам затрубио. Како ми је то била задња вожња у смени, помислио сам да одем, али сам паркирао ауто, изашао из њега, дошао до врата и позвонио.

"Само тренутак!", чуо сам крхак, старачки глас. Чуо сам како се нешто вуче по поду.

Након подуже паузе врата су се коначно отворила. Преда мном је стајала малена жена од око деведесет година. Носила је хаљину с принтом и капу с тилом, баш као да је изашла из неког филма из '40. година. Поред ње се налазила најлонска кеса. Стан је изгледао као да већ годинама нико у њему не живи. Сав намештај је био прекривен чаршафима.

Није било сатова на зиду, никаквих шољица или других ствари на сточићима. У углу је била картонска кутија у којој су се налазиле фотографије и стаклени предмети.

"Можете ли да понесете моју кесу до аута?", упитала ме. Однео сам кесу у ауто и вратио се да јој помогнем да и она дође до аута. Ухватила ме за руку и полако смо ходали до аутомобила.

Стално ми се захваљивала на љубазности. "Нема на чему", одговорио сам, "Само се према својим путницима понашам онако како бих желео да се људи понашају према мојој мајци". "Ти си тако добар младић", рекла ми је.

Кад смо дошли у ауто, рекла ми је адресу и питала да ли би могао да је провозам кроз град. "То није баш најкраћи пут", рекао сам јој. "Мени се никуд не жури, идем у старачки дом", рекла је.

Погледао сам у ретровизор. Очи су јој се зацаклиле. "Немам више никога од породице", благо је наставила. "Доктор је рекао да ми не остаје дуго времена". Полако сам се нагнуо и искључио таксиметар.

"Којим путем желите да се возите?', питао сам је. Следећа два сата смо провели возећи се кроз град. Показала ми је зграду у којој је некада радила. Возили смо се кроз комшилук где су она и њен муж живели, кад су се тек венчали. Прошли смо и крај складишта намештаја, који је некад био плесна дворана у коју је, као девојка, ишла на плес.

Понекад би ме замолила да станем испред неке зграде или угла и седела би гледајући у мрачну даљину, без речи. Пошто је први зрак сунца обасјао хоризонт, ођедном ми је рекла да је уморна и да кренемо. У тишини смо се возили до адресе, коју ми је дала. Била је то ниска зграда, с прилазом испред трема.

Двоје старијих људи је изашло напоље чим смо стигли. Били су то њезини старатељи, који су пазили на сваки њен покрет. Мора да су је очекивали. Из пртљажника сам извадио њену кесу и однео је до врата.

"Колико вам дугујем?", упитала ме, хватајући се за торбицу. "Ништа", рекао сам. "Али од нечега морате да живите", одговорила ми је. "Има и других путника", рекао сам јој.

Готово без имало размишљања сагнуо сам се и загрлио је. Чврсто се прибила уз мене. "Усрећили сте старицу на тренутак. Хвала вам", рекла ми је. Стиснуо сам јој руку и отишао. Иза мене су се затворила врата. Звучало је као да се затвара живот.

У тој смени нисам покупио ни једнога другог путника. Бесциљно сам возио, изгубљен у мислима. Остатак дана једва сам могао да причам. Шта да је по старицу дошао љути возач или неки који је нестрпљив да што пре заврши смену? Шта да сам одбио ту вожњу или отишао пошто сам затрубио први пут? С друге стране, мислим да никад у животу нисам урадио важнију ствар."

Извор: СМедиа

[Grizzly Adams]

Bump

[-Владимир-]

Патетика увек има добру прођу.

[Милан Меденица :)]

Патетика увек има добру прођу.

грешиш синак, нема ни пренаглашених ни вештачких емоција у тексту

[DankaM]

Nije ovo patetika, ovo je život... Mislim, čak i da nije istinita priča, ovo je fantastičnije i realnije od samog života, koji je nekad zamagljen nevažnim i sitnim...

Vrlo esencijalna crtica iz dana jednog taksiste

[Grizzly Adams]

Ај` кад смо већ код тога да вам испричам за моју комшиницу Пети. Бакица има 70 и кусур година, муж јој одавно умро и оставио "стокс" за које ми се стално жали како "падају". Али главна ствар је да има дечка. Један баш онако фин и културан декица, прави џентлмен каквог би свако желео за своју баку... Њих двоје су као тинејџери, заљубљени до ушију, стално излазе заједно, он јој доноси поклоне. Да видите само како се она среди и дотера када излази са њим, процвета бакица. Много су ми симпатични.

[-Владимир-]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1348233690' post='715088]

грешиш синак, нема ни пренаглашених ни вештачких емоција у тексту

Али пази ово

Остатак дана једва сам могао да причам. Шта да је по старицу дошао љути возач или неки који је нестрпљив да што пре заврши смену?

Да, то би била трагедија. Дај, као да су сви животиње сем њега.

Али ово односи пехар за патетику

С друге стране, мислим да никад у животу нисам урадио важнију ствар.

Кад сам ово прочитао, вратило ми се сећање на средњу школу и писмене задатке из српског. Увек би смо на крају састава убацили неку сличну патетичну завршницу за бољу оцену.

А опет, с друге стране сасвим је могуће и да је мени превише огрубело срце за овакве текстове, ко зна.

[Милан Меденица :)]

А опет, с друге стране сасвим је могуће и да је мени превише огрубело срце за овакве текстове, ко зна.

не знам јел јесте, ал цинизам сигурно не помаже.