Duševni problemi i kako mogu nastati (tabela faktora rizika)

[Јаков.]

[Јаков.]

I šta sad?

Najlakše je reći: "Svi su kroz to prošli" ili "Sve prolazi. Svakoj nevolji jednom mora doći kraj".

A šta učiniti kad neko vapi za pomoći a pomoć ili ne vidi ili zaista nema?

Opet je najlakše reći

Vernik: "Pomoli se brate (sestro)"

Bolesnik: "Nisam vernik, ne znam da se molim i ne verujem."

Vernik: "Ne mogu ti onda pomoći!"

Ovo je naravno dramatizacija, ali oslikava izgleda najčešći konflikt u našim glavama i u odnosu prema drugima.

BAM. Bolju bi pomoć neko našao od člana dobrovoljnog pevačkog društva nego od tog tipa vernika, a bojim se da spadamo baš u takve. Kada neko vapi mi pokušavamo najpre to kroz veru da objanimo i pomognemo, a kada nema odziva onda dižemo ruke i prepuštamo sudbini.

E pa nije fazon. Daj tada ruku.

Volim te. I to je dovoljno. Volim te.

Na ljubav jednako odgovara svako biće i prepoznaje je.

Želim da verujem da svi ti konflikti koje neko ko je duševno pao nastaju zbog nedostatka ljubavi ili zbog pogrešno usmerene i pokazane ljubavi.

Tako to funkcioniše u životu. Nečeg imaš previše (vernik) pa onda to daješ (ljubav). Nečeg imaš malo, pa onda to tražiš tamo gde ima.

A šta kad ne nađeš tamo gde ima?? Traži na drugom mestu. Hvala Bogu pa nema samo jedne apoteke, već ih ima na svakom ćošku. Božanske apoteke u vidu dobrih ljudi.

[ВИЛМА]

Opet je najlakše reći

Vernik: "Pomoli se brate (sestro)"

Bolesnik: "Nisam vernik, ne znam da se molim i ne verujem."

Vernik: "Ne mogu ti onda pomoći!"

Силе, не заборави да за неверника нема помоћи ни спаса greengrin

Ако молитва не реши проблем, ништа друго не може greengrin greengrin greengrin

[Јаков.]

Maggie from da block

Zar nije molitva i sam odlazak kod lekara?

Šta bolesnik time poručuje? Druže (g-dine) doktore pomozi mi bre. Daj mi šarene pilule.

[Милан Меденица :)]

баш је дражесно за гледати како сте од смислене теме у два корака направили лични обрачун с писцима на другој теми, ниским генерализацијама према свима верницима без основа и саркастичним опаскама по питању вере

сем тога, нашли сте за сходно да постоји и ова тема

https://www.pouke.org...грех-лечити-се/

[Јаков.]

Zanimljiv razgovor sveštenika i psihijatra o lečenju, s posebnim osvrtom na "posednutost".

Sa Lepavniskog sajta.. (ruski original)

http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/crkva_i_psihijatrija/

Neka zanimljiva pitanja koja je sveštenik postavio psihijatru...

Sveštenik Igor Poljakov: Da li medju vašim pacijentima ima vernika? Moje svešteničko iskustvo pokazuje da se u Crkvi, mnogo više nego na drugim mestima sreću ljudi sa psihopatološkim problemima. Da li postoji neka veza izmedju crkovnosti i psijatrije?

Sveštenik: Kako se u datom slučaju može pomoći čoveku? Kako odrediti da li se kod čoveka pojavilo religiozno bunilo ili je on istinski poverovao u Boga? Često dolaze roditelji i pitaju kako da postupe - kažu, dete mi se razbolelo, neobično se ponaša. Šta se može posavetovati običnim ljudima, koji nemaju iskustva sa psihologijom i psihijatrijom?

Sveštenik: Često se od necrkvenih ljudi koji se navikavaju na Crkvu može čuti sledeća primedba: u Crkvi ima veoma mnogo čudnih i psihički bolesnih ljudi. Zaista, Crkva nečim privlači ne sasvim zdrave ljude. Šta je to što po vašem mišljenju privlači čudne ljude ka Crkvi?

Sveštenik: Posednutost je poseban crkveni termin, i šta on po vašem mišljenju predstavlja? Psihijatrijsku bolest ili je to zaista pojava useljenja nekog duhovnog bića u čoveka?

....

i još mnogo toga..

[Јаков.]

Celu ovu priču bi mogao da začini i jedan odgovor, veoma cenjenog teologa i sveštenika Aleksandra Đakovca..

Ovo je jedan njegovo odgovor na temu psihijatrije i crkve. Odnos sveštenika prema ovakvim problemima... Naravno to je stav mnogopoštovanog sveštenika, i ja se u potpunosti slažem sa tim.

Aleksandar Đakovac: "Moje skromno mišljenje je da nema razloga da se neko ko ima određene psihološke probleme obrati psihijatru. Dosta stvari psihijatrija ne zna ali dosta i zna. Kod mnogih poremećaja, psihijatrija sa određenom farmakoterapijom može vrlo uspešno da pomogne. Ne mislim takođe da je nužno da psihijatar bude religiozan da bi bio dobar psihijatar. Ovo mišljenje sam usvojio baš od pomenutog poštovanog prof. Jerotića.

Takođe, duhovnik nije i ne treba da bude psihijatar. To su dve različite stvari.

Naravno psihički poremećaji mogu imati uticaj na duhovni razvoj kao što i telesni poremećaji to mogu. U svakom slučaju ne treba očekivati da duhovnik pomogne u lečenju kompulzivnih ili agorafobičnih simptoma više nego što pomaže kod recimo zapaljenja pluća.

Kratko - moje mišljenje je da treba da razgovara sa nekim dobrim duhovnikom ali i da se obavezno obrati psihijatru."

[Јаков.]

Ako neko ima knjigu "Terapija duše po Svetim Ocima" koja je izdata na Cetinju 1997. ukoliko se ne varam, bilo bi dobro da napiše neki citat. Izvode iz ove knjige nisam našao nigde, a svi koji su pričali o njoj govore da je dobra.

[Милан Меденица :)]

ах, та ришељеовска искушења вађења цитата ван контекста ... а шта колаж-мајстор жели да постигне?

на страну да треба разликовати став Цркве од става појединих свештеника.

[ВИЛМА]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1347434168' post='708250]

баш је дражесно за гледати како сте од смислене теме у два корака направили лични обрачун с писцима на другој теми, ниским генерализацијама према свима верницима без основа и саркастичним опаскама по питању вере

сем тога, нашли сте за сходно да постоји и ова тема

https://www.pouke.org...грех-лечити-се/

Дражесно је и то како се свуда мешаш и иронишеш, али,наравно,код себе то не видиш...а,да, и солиш другима памет константно.

[Милан Меденица :)]

Дражесно је и то како се свуда мешаш и иронишеш, али,наравно,код себе то не видиш...а,да, и солиш другима памет константно.

увек спреман да помогнем

[ВИЛМА]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1347476887' post='708630]

увек спреман да помогнем

Драго ми је, такође

[Јаков.]

......................

Sa popularizacijom psihijatrije najviše sam se sreo putem neke "lakše" literature i putem nastupa na TV, uglednih profesora i doktora.

Da napomenem samo imena Jovana Marića, Danijele Marić, Jove Toševskog...

Međutim svakako da je sve to bilo zanimljivo i golicalo mozak, jer su pomenuti najveći akcenat stavljali na muško-ženske odnose, ali nije pružalo odgovore.

Kod prof. Jerotića koga mnogi doživljavaju kao duhovnika, i ako je zapravo naučnik-vernik, sam našao to što može da odgovara nekoj realnoj slici i koji se nije zadržavao samo na seksualnosti, već je kopao i davao neke proste i svima razumljive odgovore i psihijatrijska rešenja za mnoge i duhovne probleme.

Od duhovnika nekako najbliži po pristupu i po odgovorima mi je bio starac Tadej. Ne znam za njegovo obrazovanje, ali su mi mnoge njegove reči delovale kao kod učenog psihijatra.

Koliko sam negde čuo da su prof. Jerotić i starac Tadej, bili veoma bliski. Možda su jedan od drugog uzeli delić.

U svakom slučaju psihijatrija je nešto kroz šta može svakako proći svaki vernik. Bilo da li je psihijatrijski slučaj ili ne (po zvaničnoj medicini). Jer ono u šta veruju vernici, to nije "normalno" realno gledajući. Tako je objašnjavao i moj popa na besedi. To što hrišćanin hoće da strada za drugoga i da se žrtvuje, to nije normalno.

Pravoslavlje i uopšte hrišćanstvo jeste vera tamo nekih "ludaka", ali radije ću nositi luđačku košulju za svet, nego hodati u najlepšem odelu.

Nekad postane teško to.. preteško... u redu.

Da li će me u veri ponovo učvrstiti neki čovek (psihijatar) ili neko sa Neba (Svetitelj), to nije bitno. I jedno i drugo je Božijom intervencijom.

[Јаков.]

Mislim da je "normalnima" u svetu daleko teže.

Ja nemam tu hrabrost da se oslanjam samo na svoju snagu, kako ljudi uglavnom idu.

Odakle nekom čoveku koji je ateista ili prosto "nevernik" volja da recimo istrči 42 km (maraton), da se bori kada se razboli teško (kanceri), da kada ga svi prijatelji izdaju on i dalje sklapa nova prijateljstva, meni to ljudi nije jasno... Svaka čast.. takvi su za mene heroji.. Kad on bez molitve Bogu ili Svetiteljima uspe da pobedi i da prebrodi životne nedaće, svaka čast.

Za sebe znam, da kad se posečem na prst odmah zavapim Bogu. Možda je prag moje tolerancije nizak, a možda sam prosto samo navikao jer ne znam drugačije da se obraćam Bogu i Svetiteljima za pomoć. U principu idenje linijom manjeg otpora. Što da ja nešto rešavam što mogu da pogrešim i za šta nisam baš ni merodavan. Bože pomozi, pa kako bude.

Ovaj uvod sam napravio baš zbog onog kada čovek pukne.

Razmišljam da li se iz životne pukotine lakše izvuče (uz obaveznu psihijatrijsku pomoć) čovek koji je vernik ili onaj koji nije.

Mislim da to što je neko vernik ne mora značiti da će se lakše izvući. Štap kad pukne, puko je, nema veze da li je bio od metala ili drveta.

Znam ljude koji su bili pod nadzorom psihijatara, a da su bili i vernici i oni koji nisu bili vernici.

Činjenica je da se i kod jednih i kod drugih poznaju užasni tragovi tog pucanja, ali je bitno da su to sada ipak štapovi iz komada. Sastavljeni.

Oni koji su bili vernici, nastavili su da budu vernici i nakon lečenja, a oni koji nisu bili nastavili su da ne budu isto nakon lečenja.

Ovo sve sada pričam više da bih razmišljao o tome, a ne da bih dao neki konačan odgovor.

U principu dolazi mi misao da uvek treba pružiti ruku kada padneš. Da li će te dočekati ruka sveštenika, lekara, drugog čoveka, to možda nije toliko bitno. Za mene je onaj ko ti je pružo ruku, delo Božije. Bitno je ispružiti ruku. Ako je dohvate više ljudi super. Pre ćeš izaći iz blata. Ako ti samo jedan pruža ruku, pa možda i nema toliko snage, pa da ne upadne i on???

Ispruži ruku i viči. Ako ćutiš, neće te niko čuti.

[Александрида]

Isače dragi moj toliko si zakomplikovao sve ono što je inače komplikovano, da ti se ovde niko neće snaći Daj malo prizemnije piši da te ceo svet razume