Драгомир Анђелковић

[Баба]

Драгомир Анђелковић: Новосадски гамбит

Новосадска политика суштински је далеко од локалног домена у који формално спада, већ се налази у епицентру великих игара са директним последицама на националном нивоу

О ономе шта Чанак и њему слични „озбиљни“ сепаратистички настројени политичари на северу Србије заправо мисле док еуфемистички говоре о широкој аутономији Војводине, много јасније говоре њихове сецесионистичке „колеге“ из невладиног сектора и ванпарламентарних странака. Тако нас је ових дана НВО „Војвођански клуб“ саопштењем за јавност „подсетио“ да је од распада „велике Југославије“ до данас седам од осам република и покрајина бивше СФРЈ стекло независност док „је једино питање Војводине остало нерешено“. По поменутом „клубу“ оно би у што скорије време требало да буде решено доношењем новог Устава Србије којим би она била уређена као „федерална држава састављена од Републике Србије и Републике Војводине“.

ФАЗНИ СЕПАРАТИЗАМ

Јасно је да се чак и ту ради само о етапи на путу ка сепарацији Војводине. Ни предложено накарадно „решење“ то није, већ је увод у нове, још опсежније, антидржавне акције. Јер, тога смо вероватно сви свесни, они који причају о некаквим „грађанима Војводине“, аутономији по Уставу из 1974. и сличном, углавном маштају о црногорском сценарију. То значи о стварању вештачког националног идентитета, а не само нове државе на делу српског простора. А и оне нам само фале, па да до краја пропаднемо.

Војвођански сепаратисти неће одустати од својих опаких наума, а у кризно време, када многи ирационално пројектују своје објективне проблеме на „друге“ који им за њих нису криви, и те како могу Србији да створе бројне проблеме. Стога је важно сада ослабити и неутралисати антидржавне елементе на северу Србије. У нормалније време, иако ће ватра њихове државне деструктивности тињати, ипак неће претити да се отргне контроли. Но, сада има превелики запаљиви потенцијал којем је што пре, и колико год је могуће целовитије, потребно парирати.

Одлука Уставног суда о Војводини од пре неколико месеци – којом су одредбе Закона о утврђивању надлежности Војводине проглашене неуставним, те су престале да важе – има огроман значај за будућност наше државе, али далеко је од тога да је тиме „битка“ са војвођанским сепаратизмом добијена. Уставни суд, охрабрен променом власти, усвојио је исправну одлуку коју у околностима да је на челу државе и даље ДС не би смео да донесе. Но, сепаратистичка хидра се није, чак ни привремено, повукла, већ је одмах најавила заоштравање опонирања Београду, што између осталог подразумева и интернационализацију тзв. војвођанског питања. И не би требало се заваравати да ће од тога одустати.

НАЦИОНАЛНИ ПРИОРИТЕТИ

Што год републичке институције радиле, какве год одлуке донеле, сепаратисти на северу Србије (инструментализовани од неких кругова из Загреба и дугих иностраних средишта моћи), њих ће одбацивати. Једино ефикасно решење је да им се избије тло под ногама. А одличан потез у прилог тога је преузимање власти над Новим Садом, административним средиштем Војводине, од стране коалиције која влада на републичком нивоу, а чији већи део чинилаца, уз све мане, ипак има државотворну позицију.

Без контроле над Новим Садом од стране јавних и прикривених војвођанских сепаратиста, нема могућности за иоле продуктивну сецесионистичку политику у вези са нашом северном покрајином. Отуда, што пре је важно реализовати план преузимања власти над „српском Атином“. Никакви лично-партијски рачуни или раније преузете обавезе неких фактора из појединих владајућих партија на републичком нивоу не смеју да буду разлог за околишење. Вођство покрајинског одбора СПС-а, те њихове колеге са градског нивоа, имају право да воде неку своју политику, али не и да се макар и нехотично поигравају са судбином државе. Њихова београдска централа то не би смела мирно да гледа, односно неприхватљиво је да бежи од онога што је дужна да учини, и да не држи кормило владе.

У принципу исто важи и за опозициони СРС. Непримерени су протести новосадских радикала против тога да постојећи режим у Новом Саду буде смењен. Ради се о сувише озбиљној ствари да би партијске страсти смеле да обесмисле патриотску одговорност, која се од изразито национално усмерене странке као што је СРС неизоставно очекује. И да актуелна новосадска власт није у сваком погледу, вероватно, најгора коју је тај град у својој историји имао, из државних разлога било би важно да буде промењена. Камоли овако када је, изгледа, до крајности огрезла у корупцију и криминал. О свему томе би, без обзира на однос који генерално имају према напредњацима (и они према радикалима), врх СРС-а морао озбиљно да размисли, те обузда свој новосадски одбор који, у суштини, сада у том граду брани постојећи штеточински режим предвођен локалним ДС-ом.

АМЕРИЧКЕ ПАРАЛЕЛЕ

О томе колико је за неутралисање војвођанских сепаратистичких трендова битно преузимање Новог Сада, сликовито говори америчко искуство из времена пред грађански рат (1861-1865). Чињеница да се престоница САД-а, Вашингтон, у својству федералног дистрикта, иако на његовим ободима, налазила у робовласничком делу земље, допринела је опредељењу критичног дела елите у региону који гравитира главном граду, у том смислу да се неколико тамошњих држава определи за Унију, тј. да не крене сепаратистичким путем осталих робовласничких делова САД-а. Опет – гле необичне паралеле са нашом стварношћу – томе је по државно јединство на кобан начин могло да допринесе неодговорно понашање одлазеће администрације из редова америчке Демократске странке.

Велики део врха те партије чак и на северу – укључујући и Џејмса Бјукенена, председника САД-а у време када су се опасно љуљали темељи јединства Америке (1857-1861) – из личних и партијских побуда кокетирао је са јужњачким сецесионистима. Не само да су годинама некритички попуштали партијским колегама са југа (где је амерички ДС тада био посебно снажан), али и другим тамошњим елементима који су угрожавали државо јединство, већ су и у околностима када је дошло до цепања САД-а сецесионистичким крајевима омогућили да мирно конституишу своју Конфедерацију, па и да њихови органи власти преузму већину војних и других федералних објеката на својој територији.

Нова председничка администрација, тај пут већ републиканска администрација, предвођена Абрахамом Линколном, имала је много више мука него што би то био случај да су се њени демократски претходници уистину патриотски понашали. То је САД коштало више стотина хиљада живота и много материјалних средстава, а ожиљци грађанског рата оптерећивали су ту државу и њен народ деценијама. А да Вашингтон није био федерално острво у робовласничком окружењу, са свим последицама које је то у околностима кулминације кризе имало, и без попустљиве демократске власти која је претходила сецесији (а тим пре са њом), питање је шта би било са Сједињеним Државама.

За разлику од окружења Вашингтона средином 19. века, гро Срба у Војводини, али, у то сам такође сигуран, већина припадника мањинских заједница у тој нашој покрајини, није склона да подржи тамошње сепаратистичке снаге. Међутим, тим пре је тако било са православним становницима некадашње „српске Спарте“, тј. Црне Горе пре пет-шест деценија када је отпочело њихово однарођивање, а видимо куда су ствари отишле. Нови Сад – административни, културни и привредни центар Војводине – може да буде генератор сецесионистичке ерозије нашег севера, као што је реално да буде кохезивни чинилац државног јединства као пре 150 година Вашингтон у САД-у (и то у много неповољнијем окружењу за тако нешто од онога које ми, срећом, имамо на северу Србије). Само је питање ко влада „српском Атином“ и на који начин то чини.

ДРЖАВОТВОРНИ ФРОНТ

Када говоримо о формирању нове власти у Новом Саду, ту се из наведених разлога више не ради о локалној већ par excellence државној политици. Негде није добро да се копља велике политике ломе на општинском и градском нивоу, већ је важно да акценат буде стављен на проблеме које притискају тамошње житеље, те да се води рачуна о локалним партијским симпатијама, антипатијама и интересима. Опет, тамо где се брани државно јединство, не би требало ни рећи, локални рачуни морају да буду у другом плану. Они су битни као дрво спрам читаве шуме.

У том погледу зрео је став новосадског ДСС-а, који не само да је подржао најављено прекомпоновање власти у том граду, већ је и указао да би та партија заједно са Српском напредном странком и Социјалистичком партијом Србије могла чинити успешан фронт против аутономаша. То је, у овом тренутку, срж новосадске политике. Све друго је мање битно. Зато је у потпуности оправдано и одговорно опредељење лидера СНС-а и министра одбране у власти Србије Александра Вучића, да је његова партија спремна да иде и на нове изборе ако СПС не прихвати да иступи из коалиције са ДС-ом у неколико случајева, а пре свега у Новом Саду, где је то раније договорено. Србија је уморна од избора, али и они су боља опција од игнорисања опасности од малигнитета какав је поменути новосадско-војвођански.

Што се тиче Чанкове странке, и то да поменем, она је до јуче подржавала жути режим у Новом Саду, у којем је партиципирала са користи коју то носи, а који је посредно ишао у прилог сепаратистичким идејама ЛСВ-а. Али, сада и она диже руке од Павличића и његових. Тако поступа јер види да петроварадински брод ДС-ове екипе тоне, па настоји да минимизира штету, односно избегне кривичну одговорност за поступке власти у урушавању. Чанак је као мачка са седам живота. Спасава се данас да би сутра на другачијим основама наставио по старом. На патриотским снагама је да створе контекст који му то неће омогућити, али због напрасних Чанкових напада не смемо ни на трен да наивно помислимо да је новосадски ДС ипак ОК.

ДАЧИЋ НА ПОТЕЗУ

Премијер Ивица Дачић недавно је изјаво да је задовољан радом Владе Србије у првих месец дана, јер Кабинет ради ефикасно као добар тим, односно у њој нема трзавица. Полазећи од тога Дачић сматра да ће она трајати цео мандат. Верујем да је тако, ипак владу могу да уруше и проблеми на нижем нивоу, као што је онај у Новом Саду. То не би било добро, јер је Србији потребна стабилна власт која би се коначно озбиљно ухватила укоштац са бројним проблемима који нас оптерећују. Но, ни влада не сме да буде изнад свега онога што је битно за јединство земље. Шта значи успех на пољу спољне или фискалне политике ако се упоредо са њим толерише нечије минирање државних темеља? Тада је, без обзира на неке квалитете постојеће владе, потребно усиљеним темпом кренути ка формирању владе која ће се томе супротставити. Ваљало би да у светлу тога Дачић размисли о деловању неких својих партијских колега у Војводини и са тим скопчаној судбини владе чији је председник.

Извор: Печат

[Grizzly Adams]

Да се оградим одмах - не знам пуно о Чанку и компанији, нисам сигуран који су њихови циљеви...

Али знам једну ствар. Свако жели да задржи плодове свог рада и то је једино праведно. Војводина је најпродуктивнији део Србије и требало би им омогућити да се развијају и напредују. Значи, оставити паре људима који су их зарадили. Нешто сумњам да је њима циљ да праве нову државу, али ако наставимо да их "муземо" свашта може да се догоди. Већ смо пар пута прошли кроз сличну причу и правили исте грешке. Само изгледа да опет ништа нисмо научили...

[Баба]

Да се оградим одмах - не знам пуно о Чанку и компанији, нисам сигуран који су њихови циљеви...

Али знам једну ствар. Свако жели да задржи плодове свог рада и то је једино праведно. Војводина је најпродуктивнији део Србије и требало би им омогућити да се развијају и напредују. Значи, оставити паре људима који су их зарадили. Нешто сумњам да је њима циљ да праве нову државу, али ако наставимо да их "муземо" свашта може да се догоди. Већ смо пар пута прошли кроз сличну причу и правили исте грешке. Само изгледа да опет ништа нисмо научили...

Види ситуација је мало обрнута од онога како чанкови људи то представљају у својим јавним наступима.

Ево шта каже један банаћанин на ту тему :

Д. Ковачев: Република Србија издржава пољопривреду Војводине

Иначе овај лала и војвођанин Ковачев се доста бавио тим питањима и проблемима.

Такође Звонко ситуација на Косову није иста као у Босни нити као у Хрватској нити као у Црној Гори итд, свака од тих регија има своје историјске , културне и друге специфичности . Али дефинитивно ситуација у Војводини се не може поредити ни са једном од ових регија ( држава) наведених , ако ни због чега другог оно барем зато што не постоји у војводини сем те чанкове екипе нико озбиљан ко би потенцирао сепаратизам, јер већину народа чине Срби , док међутим Маџари као највећа мањина у Војводини не жели независну државу Војводину већ културну аутономију унутар државе Србије , њих се по најмање тиче аутономија Војводине.

Највише на овој аутономији инсистирају управо Срби и то не из неких квазивојвођанерских националних разлога, већ искључиво из личне похлепе, јербо круна на глави њима много значи без обзира колико и какво је "царство" .

С том круном долазе разни бенефити и тренутно аутономашима највише одговара управо ова позиција у којој су се сад нашли, јер да су покушали сецесију не би успели ни на који начин , референдумом дефинитивно не би успели , прекрајали су статут Војводине да би обезбедили што веће ингеренције покрајини и по могућности државне атрибуте па нису успели , рат не би могли да изазову јер ко би за њих ратовао, самим тим нека насилна сецесија пада у воду, међутим ако успеју да искукају што жели Чанак интернационализацију тзв. Војвођанерског питања , онда већ имају неке озбиљније адуте .

Иначе по прилично добро познајем целу ову причу , живим ту у Војводини, дружим се и са тим аутономашима и чанкојунгерима и знам тачно шта они желе.

Њихове главешине ( Пајтић и Чанак ) желе углавном паре, али ситна боранија око њих жели и више , желе сопствену нацију, и мада не постоји у историји ико икада ко је себе негде и некада сматрао за припадника војвођанске нације самим тим немају историју, ипак ту и тамо нађе се понеки атеизовани Србин потомак неког комунистичког функционера чије је ђед продао веру за вечеру па његовом унука та вера никако не може бити претежнија од вечере е тај и такав се изјасни као војвођанин, ко ономад црногорци кад су се изјашњавали црногорцима у регионалном смислу, али највећи број оних који се изјашњавају као војвођани представљају деца из мешовитих бракова , то су људи који ни сами не знају шта су , немају идентификацију ни са чим нит су довољно Срби да би били Срби , нити рецимо знају маџарски језик да би били Маџари иако им је један родитељ Маџар и онда куд ће шта ће ајд у нову нацију док се власи не досете а кад прође 50 година ко код црногораца онда ће то већ бити историјски факат. Војвођанску православну цркву , а (по њима) подразумева се сви православни храмови у Војводини нарочито они грађени у барокном стилу су војвођански што ће рећи има да припадну тој будућој војвођанској православној цркви. Желе свој језик па у ту сврху узимају германизме одомаћене некоћ у војводини , немачке дакле речи по прилично искравреног изговора или потпуно погрешно изговаране прилагођене ономад језику Србаља

Такође по свим извештајима разних обавештајних служби нико не ради на стварању војвођанске нације, дакле ни руси ни американци и ЕУ коју ови новопечени србочетници воледу да оптуже за било шта , е али једна службица баш ради на томе и то ни мање ни више до хрвацка , тако кажу информације и доушници ( инсајдери- како се то данас популарно рече па још испаде то неки леп посо) . Који је интерес Хрватске у томе није тешко наслутити када се има у виду да је највећи број војвођанских ораница у власништву управо тајкуна из хрватске а које им је продало руководство сада већ одлазеће аутономашке гарнитуре по смешно јефтиним цифрама иако су понуду пре свега морали дати домаћим тајфунима , а нешто ми се чини да странцима земљу нису смели по закону ни продавати.

И да не дужим знам да ни ово нећеш прочитати , него ћеш све једнако наставити да кривиш београд за зле 90-те и у том контексту и војвођански сепаратизма добија оправдање.

Истина је међутим да Београд заиста јесте крив , пре свега за потпуну незаинтересованост за дешавања у војводини а и онај шашави Теофил Панчић једаред је на једној трибини лепо то објаснио , но ко њега слуша , сем кад прави скандале , док лепо дивани свима је досадан.

Суштина проблема званог Војводина је српска похлепа. Војводина је искључиво српско-српски проблем , као рецимо што су у време распада душановог царства Алтомановићи били проблем свим својим суседима из само једног разлога били су економски и војно најдоминантнији те завист суседа доведе до тога да их распарчају њихову земљу поделе међусобом а Николу ослепе и свргну наравно , е то је положај садашње Србије - великаши проклете им душе на комате раздробише царство!

И заиста су им проклете душе.

[Grizzly Adams]

Насупрот опште раширеном мишљењу, постоје и форумаши који се труде да прочитају цео пост...

Као што рекох не знам детаље, али чини ми се да се слажемо у главној ствари - битне су паре. Нити им треба давати, нити узимати. И онда "сепаратистичка екипа" неће имати никакве аргументе.

[Баба]

Изгледа си ти једини који чита дугачке постове.

[Баба]

Драгомир Анђелковић: Стефановић уместо Стефановића?

29 септембар 2012 Драгомир Анђелковић

Поново се чују фанатичне оде евроинтеграцијама, док у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели

Тек што се почетком септембра наша државна делегација вратила, како нам је током ње и одмах по њеном окончању представљено, из успешне посете Немачкој, уследио је хладан туш. У Београд су муњевито дошли немачки парламентарци, који су српској јавности предочили седам услова Берлина за отпочињање преговора о приступу Србије ЕУ. Уз разне друге видове понижавања Србије, они садрже и захтев да дигнемо руке од Косова и Метохије, односно да се помиримо са отмицом тог дела наше територије, те врховном влашћу Приштине чак и над Србима на северу КиМ. То баца сенку ако не и на мотиве нове власти, онда бар на њену превелику кооперативност према Западу и приврженост ЕУ интеграцијама. Ако не уследе озбиљни национално одговорни потези из Београда (уместо отпочињања тихог реализовања немачког ултиматума), може да испадне да су све најављене немачке инвестиције део надокнаде за КиМ, а не могућност за унапређење наших спона без обзира на размимоилажења око неслагања у вези са судбином јужне српске покрајине, односно да су српској јавности представљене разне потенцијалне „благодети“ сарадње са Немачком под условом да буде „разумна“ у вези са косовским питањем.

ЖУТА РЕТРОСПЕКТИВА

Претходна власт је водила, чак и на основу прворазредних америчких дипломатских извора, доказано издајничку политику препуштања КиМ албанским клијентима оних који су на нашу земљу извршили агресију 1999. године. Тако је, да се подсетимо, плаћала за своје довођење на чело државе. Уз то, на разне друге начине – од наметања лажи о нашој доминантној кривици за ратове деведесетих (нпр. мит о Сребреници), до „регионалног помирења“ по принципу да се ми Хрватима извињавамо и за то што су нас клали у Јасеновцу – ниподаштавала је наше националне интересе. То је радила и са моралом и традицијом. Само да се сетимо удварања Бриселу промовисањем тзв. геј парада и сличног. Да сада и не говоримо о накарадној економско-социјалној политици која је већину Срба довела до просјачког штапа, уместо великог дела наше индустрије оставила „спаљену земљу“, а скоро све што и даље вреди предала у руке странаца и домаћих тајкуна којима, по правилу, спрам личног профита нација и држава мало значе.

Зато је патриотски императив био дати све од себе да кривци за убрзано труљење Србије оду са власти. Стога је велики део српске патриотске јавности подржао реалну могућност за промену власти, те, уз све резерве које је према њој имао, долазак нове владајуће екипе. Но, истиче доба поштеде „нових“, због наде да ће промене добити дубински карактер, те давања времена да то почне да се дешава. Променили су се људи на врху, али убрзано почиње да бледи нада да ће се целовито променити и штеточинска политика, односно они који на извршним функцијама, од медија до битних државних и културних институција, представљају њене носиоце.

МОДЕЛИ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ ВЛАСТИ

Када дође до „радикалних“ промена на челу државе, ново стање може да се учврсти на два начина: 1) темељним резовима како би дошло до дубинског дисконтинуитета у односу на претходно стање; 2) симбиозом са делом старог режима. Но, тада се покаже да оно што је требало да буде „радикални“ преокрет, заправо то није. До јуче опозиционе партије обећавале су свашта како би победиле на изборима, али пошто се то десило нису спремне да отпочну „генерално чишћење“ државе (већ га само симулирају). Тада се нова власт учвршћује преузимањем многих кадрова из старе, те прикривеним договорима са неким њеним првацима, уместо храбрим сменама и наметањем нових принципа. У софистицирано окупираним земљама као што је наша, инострани ментори ислужених квислиншких режима, обично улажу велике напоре да се промене одвијају по последњем сценарију. Тада народ на неко време умири своје страсти и отупи, а много тога, ако не баш и све, настави да се развија као и пре избора. Све док миц по миц хегемонистичке силе не заокруже оно што желе, те учврсте наметнуто стање.

Велики део патриотске јавности и даље се нада да описано на крају претходног пасуса није случај у постизборној Србији. Међутим, много тога забрињава. И то толико да се приближава тачка „лома“, када ће – ако се нешто коренито не деси у односу према Косову, али и другим аспектима наше стварности – за њу нови постати исто што су били стари. Поново се чују фанатичне оде евроинтеграцијама, док се у вези са отмицом Косова и Метохије глава и даље гура у песак, тј. допушта да клатно полако клизи куда Приштина жели. Уместо нове културно-идентитетске политике – коју су челни људи Ресорног министарства наговестили, да би се од њих под притиском старих властодржаца, јуришника анти-Србије и вероватно страних амбасада, државни врх муњевито оградио – спрема нам се, уз благослов државе, нова хомосексуална фешта на улицама Београда. Говори се о продаји „Телекома“ (ваљда Немцима?), а не о коперниканском преокрету у економији, који би довео до окретања себи и покретања индустрије, уместо да чекамо илузорно отварање ЕУ капија и клањамо се ММФ-у. Из озбиљних руских кругова већ се чују негодовања да се помпезно прича о српско-руској сарадњи, а мало се, на неким важним пољима за које су Руси заинтересовани, и сада уистину ради. Као да се и даље мисли на Берлин и Вашингтон, када се каже Москва.

КОСОВСКА РЕПРИЗА

Могао бих да се подробније бавим многим питањима, од приступа нових власти медијима до асиметрично жутих комбинација чији видљиви део је промена на челу „Телекома“. Ипак, сада ћу се задржати само на косовском проблему. Настављено је певање старе (лоше) косовско-метохијске песме, а за шефа нашег преговарачког тима доведен је кадровски анахронизам старог режима – Дејан Павићевић. Дојучерашњи блиски сарадник врховног Тадићевог косовског преговарача постао је Стефановић уместо Стефановића. Све под наивним изговором – озбиљна смо држава, па потпуно морамо да испоштујемо оно што је претходна власт прихватила, чак ако се са тим и не слажемо. Но, јасно је да ствари стоје другачије.

Професор уставног права Ратко Марковић, који је у области којом се бави прворазредни ауторитет, наглашава да нова власт апсолутно није ни у каквој обавези да спроводи договоре претходне. Државу обавезују међународни уговори, и то тек када су потврђени у Народној скупштини, а не политички договори претходне власти срачунати на то да Србија постепено дигне руке од Косова и Метохије. Отуда, са правног становишта, ни парафи које је бивши преговарач Борислав Стефановић стављао на договоре које је уз посредовање ЕУ постизао са Приштином, ни потоње уредбе владе – за садашњу власт немају обавезујући значај. Празне су приче неких наших нових властодржаца да морају да одраде оно што је отпочела претходна власт. Ако то буду радили и тамо где се удара на српске виталне интересе у вези са КиМ, у питању је неки њихов рачун за који само налазе изговор.

КРАЈ ИГРЕ?

Немачка је озбиљна држава, чија реч има пресудну улогу у ЕУ. Ако је она јасно и гласно изашла са условима без којих нема нашег наставка кретања путем евроинтеграција – нема дилеме да од тога неће одустати. Најаве из Београда да ће до отпочињања преговора о приступу Србије ЕУ, и поред отрежњујућег немачког хладног туша, ипак доћи у првој половини наредне године, указује или на то да смо током предизборне кампање слушали „патриотске“ лажи, или пак да власт купује време да би повукла неке државотворне потезе. Међутим, примена већине онога што је Стефановић договорио, представљало би стављање тачке на последњу могућност.

Нема преговора са Бриселом без испуњавања немачких услова, а они подразумевају дизање руку од Косова, на начин за који храброст није имао ни Тадићев режим. Са Немцима или било којим другим страним факторима морамо да играмо разне игре, па и да им правимо неке болне уступке, али сврха тога је да нам буде боље, а не горе, да заштитимо виталне националне интересе (од којих је први очување територијалног интегритета), а не да их опасно поткопавамо. Ако се покаже да нова власт не ради тако, већ на (гео)политичком, али и другим пољима настављају по старом, онда мотиви нису национални већ лично-партијски.

ОДМЕРЕНА ОДЛУЧНОСТ

Данас када се руше темељи ЕУ, бесмислено је причати да је наша боља будућност превасходно везана за евроинтеграције, те да је нужно да ради тога жртвујемо било шта друго. И да је тако, радило би се о неприхватљивом моделу понашања. А камоли када сваки дан гледамо колико је Унија усрећила Грке и многе друге народе подређених држава. Отуда, многи ће имати разлог да помисле да као што је прошла власт помогнута да дође на чело државе да би радила у интересу америчке и берлинске, а не српске косовске политике – овој садашњој је Запад то допустио уз њено обећање да државу суштински неће скренути са курса којим је кренула 2008. године. Још се надам да се неће показати да је тако; да нова власт околиши са повлачењем правих потеза како би у погодном тренутку кренула у општу офанзиву (унутрашњу и спољну). Ипак, време за храбре и одлучне државотворне потезе, као и стрпљење патриотске јавности – истиче! Не значи да би према глобалним моћницима требало пркосно да се поставимо и престанемо да показујемо спремност на кооперативност, али несумњиво власт државе Србије више не сме да ради у њиховом уместо у свом националном интересу!

Извор: Печат

[Баба]

Драгомир Анђелковић: Профитирање на туђој несрећи

24 октобар 2012 Драгомир Анђелковић

Како влада Грчке попуњава државни буџет на рачун рата у Сирији?

Не треба ни да говоримо о томе у каквим економским проблемима се налази Грчка. Иако вођство те земље упорно тражи путеве изласка из кризе, опоравак се још не назире. У таквим околностима грчка влада очајнички покушава да на све могуће начине бар краткорочно попуни буџет. Ради тога Атина се не либи од било чега, па чак ни од тога да зарађује на крвопролићу које је у току у Сирији. Из неког разлога, наша јавност о томе није адекватно обавештена.

ЕЛЕКТРОНСКИ РАТ

На територији НАТО морнаричке базе у заливу Суда, на грчком острву Крит, крајем августа почео је да ради нови амерички систем електронског извиђања и прислушкивања – који делује спрегнуто са аналогним британским војним постројењем, које се налази у зони војне базе те земље на Кипру – као и са сличном електронском опремом на бродовима флоте САД лоцираним у источном Средоземљу.

Нови амерички електронски центар на Криту знатно повећава могућност читавог тог сложеног комплекса. Омогућава не само целовиту размену обавештајних података са командом НАТО-а, у вези са ситуацијом у Сирији и Либану, већ и достављање преко турских обавештајних служби релевантних информација сиријским „устаницима“.

Поред реченог, у грчку војну болницу у Солуну, од јула ове године, на лечење се перманентно шаљу рањени припадници тзв. Ослободилачке сиријске армије, који су – како тврде поједини лекари поменутог медицинског центра – најамници углавном пореклом из Либије а не Сиријци. Неки од њих су већ били на лечењу у Грчкој крајем 2011. године, пошто је окончан рат у Либији.

Из Сирије у Грчку, и обрнуто, рањени бојовници из редова сиријских побуњеничких снага, стижу преко Турске. Грчка и Турска су привремено, из интересних побуда, заборавиле на међусобне територијалне спорове. У вези са описаним пословима, све дипломатске формалности као и регулисање финансијских питања, на себе је преузео амерички конзулат у Солуну.

ОБУКА НАЈАМНИКА

У све је директно укључен и грчки војни врх. У јавност је већ процурео податак да се по личном налогу новог начелника генералштаба грчких оружаних снага, генерала Гиниса Константиноса, у базама специјалних снага Грчке, на острву Крит и у околини града Киликиса (Егејска Македонија), већ неко време континуирано спроводи обука грађана држава Севере Африке и Блиског Истока.

Поред грчких инструктора у процес специјалне обуке укључене су и њихове колеге из САД, Велике Британије и Катара. Тежиште обуке ставља се на изучавање метода вођења ратних дејстава у градским условима, као и на припрему за употребу експлозивних средстава. После окончања обуке већина новопечених специјалаца бива послато у Сирију.

Разуме се да све набројане „услуге“ грчки естаблишмент не чини бесплатно. Рат у Сирији се обилато финансира од стране влада САД, Француске и читавог низа држава Блиског Истока (с тим што гро средстава који стижу из тог региона даје Саудијска Арабија). А када је неко спреман да обилато плаћа, увек се нађу они који су спремни да ураде било шта како би зарадили.

ИЛУЗОРНА КОРИСТ

Грчка влада настоји да се и на описани начин избори са буџетским дефицитом, занемарујући све хуманистичке принципе и норме међународног права. Од тога грчки народ, који свакако није крив за оно што иза његових леђа ради његова влада, неће имати дугорочну користи. Тешки проблеми морају да се решавају дубинским, структуралним реформама, док се описаним непринципијелним поступцима само привремено постиже неки ефекат. Но, они који су гурнули Грчку у проблеме у којима се сада налази, о томе не мисле. Њима и требају упропашћене државе које се грчевито боре да избегну банкрот, и које ће ради тога послушно извршавати њихове налоге. О томе и ми морамо добро да размислимо пре него што буде касно. За то имамо инспиративну прилику док посматрамо како наше унесрећене балканске комшије, ради малих буџетских дотација које им истински неће помоћи, доприносе несрећи сиријског народа.

[Баба]

Драгомир Анђелковић: Опасно поигравање животима цивила

Много тога указује да Саудијска Арабија стоји иза опасне ескалације рата у Сирији, која почиње да угрожава и одвијање међународног авиосаобраћаја

Државни врх Саудијске Арабије не само што наставља, већ штавише и из дана у дан интензивира наоружавање сиријских побуњеника (који се у страним медијима неретко еуфемистички називају „наоружаном опозицијом“). Тако се убрзаним темпом повећава како квантитет тако и квалитет војне опреме којом располаже тзв. Сиријска ослободилачка армија, односно све је шири дијапазон убојних средстава, укључујући и ПВО системе, која се испоручују антирежимским паравојним формацијама у Сирији.

СТИНГЕР НА НОВОМ ЗАДАТКУ

Између осталог, почетком септембра ове године, у Сирију су почели да пристижу лаки али врло делотворни ПВО системи кинеске и америчке производње. Њих саудијске специјалне службе масовно купују на „црном тржишту“, а потом преко територије Турске достављају сиријским побуњеничким снагама.

Међу разноврсним мобилним системима типа земља – ваздух, којима се наоружавају сиријски побуњеници, посебно се истиче амерички ракетни комплекс са инфрацрвеним вођењем „Стингер“, који се налази у наоружању армија читавог низа земаља. Тим лаким ПВО системом без тешкоћа може да управља само једна особа, а погодан је за нападе како на војне летилице тако и цивилне авионе.

Поменута убојна средстава се упућују у разне делове Сирије, али их ипак највише доспева у стратешки важне и густо насељене северозападне сиријске провинције Алеп и Идлиб, које се граниче са Турском те су отуда погодне за снабдевање и деловање побуњеника. Ту се данас одвијају најжешћи сукоби између тзв. Сиријске ослободилачке армије и регуларних снага под контролом владе у Дамаску (Сиријске оружане снаге).

УГРОЖАВАЊЕ ВАЗДУШНОГ САОБРАЋАЈА

Бројни су докази који директно потврђују опсежно снабдевање сиријских побуњеника лаким ПВО системима. Ипак, највећи значај имају саопштења о њиховом присуству и деловању која стижу непосредно из зоне конфликта, односно од учесника у њима. Само током последњих неколико дана старешине побуњеничких јединица ангажованих у сукобима јавно су износиле тврдње да су тим системима њихови борци оборили два авиона и један хеликоптер оружаних снага Сирије.

Цела ствар има и много опаснију димензију од екстерног подгрејавања сукоба у једној сувереној држави. Како наглашавају стручњаци за војна питања, испоруке побуњеничким снагама чак и ПВО система са малим радијусом дејства, озбиљно угрожавају летове цивилних авиокомпанија, те животе њихових путника. И то како у вези са одвијањем унутрашњег ваздушног саобраћаја у Сирији, тако и када се ради о међународним летовима преко територије те земље. Важно је нагласити да преко Сирије иду изузетно значајни и самим тим фреквентни интернационални ваздушни коридори.

АВИО КАТАСТРОФЕ НА ПОМОЛУ

На основу информација које су процуреле из обавештајне службе једне државе из региона Персијског залива, бојовници побуњеничке бригаде за коју се тврди да се зове „Алумна Ал Исламија“, а која делује у провинцији Алеп, већ су покушали да примене преносиви ПВО ракетни лансер HN-5 (кинески систем развијен на основу руског комплекса „Стрела-2“) против путничке летелице иранске националне авио-компаније „Iran Air“.

Срећом, катастрофалне последице су избегнуте. Но, вероватно је само питање времена када ће до њих доћи ако се настави масовно наоружавање побуњеничких јединица. Како нам сликовито показује крвави рат у Сирији који већ траје дуже од годину дана, животи цивилног становништва не представљају никакву вредност за бојовнике тзв. Сиријске ослободилачке армије и њихове иностране спонзоре. Уосталом, ми то на основну сопственог искуства већ добро знамо. Ипак, потребно је да се тога подсетимо у контексту немилих догађаја који се одвијају у Сирији. Истина о рату који се у тој блискоисточној земљи одвија, односно о његовој позадини, нашој јавности нажалост није довољно позната. А живимо у глобализованом свету где је све на неки начин повезано, па и оно што се на нас површно гледано не односи реално може да утиче на наше судбине.

Видовдан

[Justin Waters]

Како нам сликовито показује крвави рат у Сирији који већ траје дуже од годину дана, животи цивилног становништва не представљају никакву вредност за бојовнике тзв. Сиријске ослободилачке армије и њихове иностране спонзоре.

Наравно, а Асад је прави анђео, душа милосрдна. Њему је толико стало до људи да ће учинити да се што више хекторлитара крви пролије само да његова гузица остане на столици коју је наслиједио од оца.

Наравно аутору текста не пада напамет да у грађанском рату који бјесни у сирији види да злочине чине и једна и друга страна. Злочини које почине радикални исламисти, то је страхота, и јесте, а злочине које почини Асад, то је ништа, статистичка грешка или шта ли је већ.

[Баба]

Ма да Анђелковић зли видовданац, страшно је то !!!

[Баба]

84-годишњи православни хришћанин убијен у Сирији

Илија Менсур, 84-годишњи православни хришћанин, убијен је у сиријоском граду Хомс у уторак 30. октобра. Илија је био последњи хришћанин у граду. Иако је знао да му је живот угрожен није хтио да напусти свој дом, већ је остао да се брине о свом хендикепираном сину Аднану. Област Вади Сајех, у коме је живио г. Менсур, а који су настањивали претежно хришћани и суни муслимани, је главно жариште борби између војске и побуњеника.

Како је информативној агенцији Фидес саопштио локални православни свештеник, Илија Менсур последњих дана није напуштао свој стан и говорио је да ће побуњенике, уколико се сусретне са њима, „подсјетити на Десет Божијих заповијести и Свето Писмо“. Господин Менсур је сахрањен у сриједу 31. октобра, а свештеник трага за његовим хендикепираним сином.

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346436097/%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BD%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%9A-r641