Moral, njegov značaj i gde je religija u svemu tome

[Ћириличар]

Исти човјек са занимљивим моралистичким приступом капитализму. Објашњава моралне аргументе једне и друге стране, али нуди и сопствену идеју која комбинује та становишта:

 

[Ћириличар]

 

[Перезвон]

Многи су мислиоци, са правом, религију изводили из морала а не обрнуто.

[Ћириличар]

On 2.11.2016. at 23:28, Перезвон рече

Многи су мислиоци, са правом, религију изводили из морала а не обрнуто.

Па тако је религија и настала ваљда? Из моралних основа се направи нека идеологија или религија којом се онда те основне моралне вриједности рафинирају, пречишћују и јасније дефинишу и онда се такве усађују људима, који опет са промјеном технологије, времена и друштва тумаче те моралне норме унутар религије и мијењају тумачење када је то потребно и када стари модели и стара схватања постану штетни и тиме и неморални.

Људи утичу на религију исто као што религија утиче на људе. Тако је и са стварношћу и умјетношћу, кокошком и јајетом.

[Православни Србин]

51 minutes ago, Ћириличар рече

Па тако је религија и настала ваљда? Из моралних основа се направи нека идеологија или религија којом се онда те основне моралне вриједности рафинирају, пречишћују и јасније дефинишу и онда се такве усађују људима, који опет са промјеном технологије, времена и друштва тумаче те моралне норме унутар религије и мијењају тумачење када је то потребно и када стари модели и стара схватања постану штетни и тиме и неморални.

А ја ипак мислим да је религија та која ствара морал и морална начела. Морал извире из религије, а не обратно. То је моје лично мишљење, које не мора да буде тачно. 

[Ћириличар]

29 minutes ago, Православни Србин рече

А ја ипак мислим да је религија та која ствара морал и морална начела. Морал извире из религије, а не обратно. То је моје лично мишљење, које не мора да буде тачно. 

Онда дозволићеш да ти поставим питање - како објашњаваш моралност невјерујућих и нерелигиозних људи?

Заправо, поставља се питање да ли људи ( између осталог ) могу бити извор моралности сами по себи? Ако не могу, онда нам је за извор моралних начела потребан спољњи извор ( Бог, религија ) који не смије онда бити створен од стране људи, па онда они људи који не црпе моралне вриједности из религије су претежно неморални ( али, очигледно је да то није случај ). Али ако могу, то онда значи да религија може бити, али не мора нужно бити и сасвим сигурно није једини могући, извор моралности. То даље имплицира да људи могу инпутирати своје моралне вриједности у религију, исто као што религија може их усадити у људе ( без обзира да ли је религија са својим моралним начелима оригинално потекла од људи, Бога или нечег трећег, као Летећег Шпагети Чудовишта нпр. ).

Значи, то су оквири у којима се твоја тврдња креће. Ако је религија једини извор моралности, онда постоје неке противрјечности у свему томе. Али ако није једини извор моралности, онда се отвара простор за расправу колики она утицај има на људе и колико је она сама под утицајем људи У суштини, деабта се своди на питање да ли је моралност објективна или субјективна.

[Православни Србин]

8 minutes ago, Ћириличар рече

Онда дозволићеш да ти поставим питање - како објашњаваш моралност невјерујућих и нерелигиозних људи?

Па тако што су били под утицајем неке одређене религије тј. културе коју је та религија формирала. Рецимо, неки европски атеиста може да поседује хришћански морал, да не краде, да не убија, да не вара, да помаже ближњима, итд, али да је опет атеиста који не верује у Бога. Међутим, иако је атеиста он је растао под утицајем културе коју је формирала хришћанска религија (јер религија формира културу) и попримио хришћанске вредности и морална начела. Знам гомилу таквих примера.

А такође, треба знати да морал није универзална категорија, већ зависи од културе до културе. Рецимо, оно што је код неких народа ,,морално", код других није, итд.

21 minutes ago, Ћириличар рече

Заправо, поставља се питање да ли људи ( између осталог ) могу бити извор моралности сами по себи? Ако не могу, онда нам је за извор моралних начела потребан спољњи извор ( Бог, религија ) који не смије онда бити створен од стране људи, па онда они људи који не црпе моралне вриједности из религије су претежно неморални ( али, очигледно је да то није случај ).

Па, као што сам већ горе објаснио, могуће је да човек који не верује у Бога буде моралан, али то је зато што је растао у култури коју је формирала одређена религија, па је и он попримио начела и вредности те религије, иако није лично религиозан

[Перезвон]

9 hours ago, Ћириличар рече

Па тако је религија и настала ваљда? Из моралних основа се направи нека идеологија или религија којом се онда те основне моралне вриједности рафинирају, пречишћују и јасније дефинишу и онда се такве усађују људима, који опет са промјеном технологије, времена и друштва тумаче те моралне норме унутар религије и мијењају тумачење када је то потребно и када стари модели и стара схватања постану штетни и тиме и неморални.

Људи утичу на религију исто као што религија утиче на људе. Тако је и са стварношћу и умјетношћу, кокошком и јајетом.

Ја сам мислио, пре свега, на разлику између религије и Цркве. Можда и ти то узимаш у обзир, нисам сигуран, нисам пажљиво пратио тему. Хтео сам да кажем да је од Канта па на даље, у времену десакрализације и секуларизације друштвеног живота, готово прихваћено да религија настаје из морала. У том смислу је религија идеологија нечега примарнијег: морала. Не мислим да тако стоје ствари са Црквом.

[Ћириличар]

On 4.11.2016. at 17:11, Православни Србин рече

Па тако што су били под утицајем неке одређене религије тј. културе коју је та религија формирала.

Али шта ако су религију створили људи? То значи да је моралност у религију дошла од људи, па преко религије поново на неке друге људе. То онда значи да моралност на крају извире из људи, а не из неког спољњег извора, те да је генерално субјективна ( јер како се људи мијењају тако се и моралност мијења ).

А ако претпоставимо да морал истиче из неког спољњег извора - Бога, и да је већ прописано шта је исправно а шта није - како да знамо шта је Бог прописао? Како да сазнамо шта је објективна моралност, а шта је само нечија интерпретација? ( и ту се онда долази до ситуације да ниједна религија не може сасвим сигурно доказати да су њене моралне норме оне праве и универзалне, па онда остаје нам немогућност сигурног сазнавања које моралне норме су оне "праве" ). И онда опет практично се долази у ситуацију да свака група људи нуди своје субјективно тумачење тих објективних норми.

Још к томе, култура често даје свој печат религији, као што и религија даје печат култури ( тако је Европа дала свој печат хришћанству исто колико је и оно свој Европи ). А културу опет стварају људи. Тако да опет и ту се све враћа на човјека појединца и на групе људи као изворе морала И то је занимљиво јер потпуно логично објашњава неке разлике у моралности код различитих људи. А основе тих разлика описао је овај професор. Изгледа да су основе моралности са једне стране друштвене и културне, а са друге чак билошке и психолошке ( јер је добио резултате како либерали имају више емпатије према другима, али мање поштовања за традицију, ауторитет и лојалност, док са друге стране либертаријанци су при врху са рационалношћу а при дну са емпатијом ). Овај његов увид поставља јако занимљива питања нпр. у вези стварања религија и дефинисања њихових учења - јер испада да је јако битно ко су били људи који су то радили и какви су били као личности.

On 4.11.2016. at 17:11, Православни Србин рече

Рецимо, неки европски атеиста може да поседује хришћански морал, да не краде, да не убија, да не вара, да помаже ближњима, итд, али да је опет атеиста који не верује у Бога

Ово што си описао је постојало далеко прије хришћанства, тако да се може спорити да је ријеч о религијским моралним нормама, а да је више у питању морал до којег се дошло здраворазумским људским размишљањем ( као што су то урадили Конфучије или Буда који су били прије свега филозофи ). Ко још жели живјети у друштву гдје је морално убити, украсти и сл.? Не треба нам Бог или црква ( у институционалном смислу ) да то пропише, на крају крајева, за такве најбазичније моралне норме. И ту је цака - неке моралне норме да би постојале не захтијевају религију да их направи. Људи сами долазе до њих, док неке друге религија доиста ствара и прописује, и неке су попримиле универзалан карактер ( али је питање и у вези њих да ли су потпуно религијске креације или су опет настале на основу нечега ванрелигијског - као на примјер патријархално друштво је било основ за Павлово савјетовање женама да се "покоре мужевима својим", што сумњам да би било изречено да је Рим или стари свијет у то доба био егалитаран или матријархалан ).

On 5.11.2016. at 0:37, Перезвон рече

Ја сам мислио, пре свега, на разлику између религије и Цркве. Можда и ти то узимаш у обзир, нисам сигуран, нисам пажљиво пратио тему. Хтео сам да кажем да је од Канта па на даље, у времену десакрализације и секуларизације друштвеног живота, готово прихваћено да религија настаје из морала. У том смислу је религија идеологија нечега примарнијег: морала. Не мислим да тако стоје ствари са Црквом.

Мислио сам на религију у смислу скупа вјеровања и начела иза којих стоји једна организација ( црква ) или макар дифузна религијска свештеничка класа која је пропагира. У почетку је религија то и била, а и данас је у својем најужем смислу.