ДА ЛИ СМО И КОЛИКО РЕЛИГИОЗНИ

[brana]

Zato ima veterane, da ga poduče, mislim veterane u veri.

samo se brzo ljuti, kod istinskih Pravoslavaca to ide teže,

zato kažem, pod maslačak ćemo stati ili kako kažu u matici, belu radu i ona ima dovoljno široke

latice za nas.

[Zayron]

Буквално ми је свеједно с које је то стране дошло , јербо чини ми се да знам од кога је дошло.

Znam i ja, napišem ti u PM.

[Zayron]

Krštenje je samo vanjski znak, simbol toga obraćenja, da smo prihvatili Hristov nauk i postali članovima Hristove Crkve ali ako se budemo ponašali i dalje u rasporu s hrišćanstvom možemo proći na kraju čak i gore od onih koji nisu nikada bili ni kršteni, jer za više odgovara taj kome je više dato. Dakle kao što stalno tvrdim i ponavljam, u hrišćanstvu ne postoji nikakvog magičnog ćiriba-ćiribu ili nekakve te čarobne formule i automatike. Svakim danom moramo dokazivati da smo hrišćani, a to tako sve dok smo živi, cijeli život. Također nikakav "godišnji odmor" u hrišćanstvu ne postoji na koji bismo mogli otići kad hoćemo a vratiti se kad nam se prohtije. Od trenutka kad nas to takvo dokazivanje prestane "baviti i zabavljati", tim danom praktično prestajemo biti hrišćanima. Krštenje je zaista takva vizitka pred svijetom da smo postali hrišćani ali i ulaznica, s njom možemo ući u Crkvu, ali ako se u njoj budemo ponašali kojekako, imaćemo veću krivicu od tih koji nikad nisu kršteni bili niti u kakvu Crkvu pristupili pa u njoj pravili nered kao mi. A mi možemo na duši imati još i grijeh lažnog predstavljanja, predstavljali smo se kao hrišćanima a njima u stvarnosti nismo bili jer se nismo držali toga što to hrišćanstvo naučava a također blasfemiju i sakrilegij, sablazan i svetogrđe - jer smo u Crkvu ušli ali svojim načinom života pravili sprdnju i ruglo od nje i ne ponašali se tako kako je to tamo normalno, dakle nismo se ponašali hrišćanski i u skladu s Jevanđeljem. Naravno da pod tim Crkva ne podrazumijevam samo zgradu, sakralni objekat. Nije svaki koji mi govori Gospode, Gospode mojim učenikom. parafraza.

[emilija]

Zayrone, ti si super lik!

Uvek smiren, ne regujesh na provokacije, argumentovano prichash i vrlo si tolerantan 

[Deni72]

Zayrone, ti si super lik!

Uvek smiren, ne regujesh na provokacije, argumentovano prichash i vrlo si tolerantan  znaaaaao

Ето,то је прави Православац...могао би Жељко од њега да учи

[Баба]

Zayrone, ti si super lik!

Uvek smiren, ne regujesh na provokacije, argumentovano prichash i vrlo si tolerantan  greengrin

Ето,то је прави Православац...могао би Жељко од њега да учи

Увек сам отворен за нова знања, нарочито кад имам од кога да чујем шта паметно.

[Ромејац]

Јутрење на Дорћолу

Јутарњој служби у храму Светог Александра Невског у Београду присуствовало свега десетак људи.

Најновија истраживања показују да је Србија на петом месту у Европи по броју религиозних: тако се изјашњава чак 77 одсто анкетираних грађана у Галуповом истраживању, што је далеко више од светског просека од око 50 одсто. Тим поводом „Политика” истражује да ли смо заиста толико религиозан народ, или се само тако изјашњавамо, јер у појединим црквама у Србији свештеници готово да немају коме да држе јутарње и вечерње службе пошто верници не долазе.

За кога звоне звона храма Светог Александра Невског у Београду? У рано јутро, око 8 часова, свега десетак људи тихо улази у цркву, на јутрење. Штета је што псалме из књиге пророка Давида и црквене молитве које чита појац, готово да нема ко да слуша.

Појац је познат као некадашњи гитариста новобеоградских гаражних бендова који су харали градском рокенрол сценом осамдесетих година, клањајући се Џимију Пејџу. Заборавио је „Лед цепелин”, али се ипак пење ка небу. Ако Бог да, замонашиће се. Када је деведесетих година Србија изненада упознала свевишњег, похрлила је у цркве. Али појац није био од оних који су тада колективно, у пуној брзини препливавали из социјалистичког самоуправљања у православље. Остао је веран до данас.

Службеница „Телекома” свакога јутра, пре одласка на посао, хита у дорћолски храм, освећен давне 1930. године, у присуству патријарха Варнаве и краља Александра Првог. Жена долази само радним данима. Већ годину дана је редовна, пажљива, стрпљива, али не припада фанатичним верницама.

– Не долазим викендом, тада је већа гужва и много је видљивије како људи различито схватају религиозност. Неки се клањају до земље, други остављају новац на видном месту, трећи галаме током службе као жене на пијаци. Ја јесам религиозна, али на начин о којем говори Владета Јеротић, који каже да религиозност није само вера, већ и комплетно размишљање у хришћанском маниру – прича жена после јутарње службе.

Људи са јутрења су готово као породица. Разумеју муке и радости, срећу и несрећу. Ствари о којима разговарају толико су обичне, да подсећају на старовременске приче о којима смо давно слушали, па смо их заборавили, јер сада живимо у другој галаксији, у којој се живи брзином светлости.

Када пензионерка Јелица Урошевић говори како се обратила Господу 2008. године, пошто је једва преживела мождани удар, она се заправо обраћа људима који су око ње: Дејану, тридесетседмогодишњаку који се спрема за вероучитеља, или црквењаку Неђи Медићу, који је тај посао обавља од 1961. године када је службовао у цркви Светог арханђела Михаила и Гаврила на Башчаршији, а потом у сарајевској Саборној цркви. После крвавих грађанских ратова, избегао је овде и службује у светом храму где се чувају скупоцени дарови из 1877. године: сребрни крст украшен драгим камењем, дар Томаније и Јеврема Обреновића и велико руско јеванђеље, поклон госпође Ане Обреновић.

– У Цркву су после 1990. године улазили и они који су је вређали раније. Мисли човек, ако се прекрсти, оде он у друштво Божје. Како се приближавао нови миленијум, тако се број људи на јутарњој и вечерњој служби смањивао – смеши се Неђо и сећа се како су цркве биле препуне током бомбардовања НАТО-а.

Несрећа уједињује људе. Бомбе су падале, сирене су јечале, људи су се стискали у храму, схватајући да обичан човек стоји на крхким ногама.

– Кад сте у доброј вољи, опсујете Бога, изгрдите га, али кад дође стани-пани, онда се зове Бог у помоћ. А мени је вера помогла више од лекова – преписује рецепт тета Јелица, некадашња „сваштара” на технолошком факултету. Кувала је кафе, чистила, била курир…Са дна друштвене лествице, одгајила је децу и унуке, направила од њих поштене људе. Тада није познавала Бога, али сада верује да је баш тада Бог све време бринуо о њој.

Протојереј Душан Јовановић памти како је и у време комунизма славио славе свако ко је хтео, да је у цркве одлазио свако ко је хтео, па му смета тај вечити алиби који су нови верници тражили за себе, умирујући своју савест и упирући прстом у „црвене”.

– Онај ко је веровао, веровао је увек. Мало нам људи долази, они су само кап у мору. Али Бог пружа руке и позива их…Нуди помоћ и спасење. А наш човек очекује да му се одмах плати, наш човек нема стрпљења, јер је Бог спор, али достижан. Србин је увек спрема да се свађа са Богом, да ставља примедбе на његова дела – прича протојереј Душан.

Извор:

http://www.politika....Dorcolu.sr.html

[Михајло]

не контам овај текст?

[Candy Butcher]

kakve ovo veze ima sa religioznošću. pogotovo ovaj zadnji deo, gluposti, šta reći, ali ipak ima istine i tuge 301

[Candy Butcher]

sreo sam se sa ljudima koji govore da su pravoslavci i da slave slavu, a kažu da ne veruju u Boga, i toga ima nažalost, u koju ih kategoriju svrstati u religiozne ili ne

[obi-wan]

Autor texta je, ocigledno iz licnog neznanja, pobrkao dve sasvim razlicite stvari - religioznost i crkvenost.

Covek moze da bude sasvim religiozan, cak cesto i veoma osetljiv/a na pitanja religioznosti, a da uopste ne bude crkven.

I to ovde bas mislim na nas Srbe, koji se izjasnjavamo kao pravoslavni u vecini, bas kako to anketa govori.

Da bi neko bio crkven, on/ona, skoro po pravilu, najpre prolazi kroz jednu fazu svoje izdvojene (samosvojne) religioznosti - to je upravo ona unutrasnja, duboko zapretena u svima nama, glad i zedj za Bogom, koju apsolutno svaki covek ima (jer smo homo religiosus, kako to onomad rece Aristotel), a koja se projavljuje najcesce kao religioznost - jedna izdvojena svest o Bogu, sa veoma, veoma ogranicenim bogopoznanjem.

Zato, sama po sebi, religioznost nije nista lose, naprotiv.

Ona je svedok da covek cezne za Smislom/Logosom svoga postojanja, tj. da njegova dusa gladuje i zedja za Bogom.

"Zedna je dusa moja Boga, Boga zivoga..."

E sad, zasto je kod nas toliko religioznih, a relativno ili sasvim malo crkvenih ljudi (mislim u onom apsolutnom, pravom smislu crkvenih - ne da prosto odu ponekad ili s vremena na vreme u crkvu, nego da su stalno aktivni u njoj kao zivi clanovi zivog Organizma), to je pitanje o kome smo vec pricali - uzroka je mnogo, i vazno je da ih svi slozno, kroz Crkvu, polako i postepeno ispravljamo.

Znaci, izuzetno je vazno da sve one koji su prosto religiozni u nekoj meri, ne odbacimo zato sto jos uvek nisu crkveni.

A takve tendencije ima, kako mi se cini, ne mali broj danasnjih mladih bogoslova/svestenika kod nas.

Svi koji to jos nisu mogu da postanu i budu zaista crkveni ljudi, bez sumnje, ali je i sa strane Crkve, odnosno, najvise sa strane crkvenog klira, potreban jedan apostolski zamah i trud, da bi do toga i doslo...

[Candy Butcher]

Autor texta je, ocigledno iz licnog neznanja, pobrkao dve sasvim razlicite stvari - religioznost i crkvenost.

Covek moze da bude sasvim religiozan, cak cesto i veoma osetljiv/a na pitanja religioznosti, a da uopste ne bude crkven.

I to ovde bas mislim na nas Srbe, koji se izjasnjavamo kao pravoslavni u vecini, bas kako to anketa govori.

Da bi neko bio crkven, on/ona, skoro po pravilu, najpre prolazi kroz jednu fazu svoje izdvojene (samosvojne) religioznosti - to je upravo ona unutrasnja, duboko zapretena u svima nama, glad i zedj za Bogom, koju apsolutno svaki covek ima (jer smo homo religiosus, kako to onomad rece Aristotel), a koja se projavljuje najcesce kao religioznost - jedna izdvojena svest o Bogu, sa veoma, veoma ogranicenim bogopoznanjem.

Zato, sama po sebi, religioznost nije nista lose, naprotiv.

Ona je svedok da covek cezne za Smislom/Logosom svoga postojanja, tj. da njegova dusa gladuje i zedja za Bogom.

"Zedna je dusa moja Boga, Boga zivoga..."

E sad, zasto je kod nas toliko religioznih, a relativno ili sasvim malo crkvenih ljudi (mislim u onom apsolutnom, pravom smislu crkvenih - ne da prosto odu ponekad ili s vremena na vreme u crkvu, nego da su stalno aktivni u njoj kao zivi clanovi zivog Organizma), to je pitanje o kome smo vec pricali - uzroka je mnogo, i vazno je da ih svi slozno, kroz Crkvu, polako i postepeno ispravljamo.

Znaci, izuzetno je vazno da sve one koji su prosto religiozni u nekoj meri, ne odbacimo zato sto jos uvek nisu crkveni.

A takve tendencije ima, kako mi se cini, ne mali broj danasnjih mladih bogoslova/svestenika kod nas.

Svi koji to jos nisu mogu da postanu i budu zaista crkveni ljudi, bez sumnje, ali je i sa strane Crkve, odnosno, najvise sa strane crkvenog klira, potreban jedan apostolski zamah i trud, da bi do toga i doslo...

lepo objasnio čovek

[Дејан]

Овде се тачно види разлика између религиозности и вере,нарочито на примеру Македоније.

90% религиозних а какво је стање доле и шта се све преживљава у архиепископији....

[marko_13]

Текст је архи-глуп...

А свештеника је требало питати које је то војно лице, полицајац, учитељ у Бг-у или службеник СИВ-а смео да слави славу? Моја тетка је виђена '72-е како излази из истог тог храма са славском свећом и никада није могла да напредује у Студ. поликлиници, због политичке неподобности.

[Баба]

Ма то су наручени текстови немојте се ложити , него нека неко седне и напише контра текст.

То једино има ефекта.

Многе сада боли то што је Србија избила на 5 место по религиозности . Религиозност није исто што и црквеност јер незаборавимо у Србији не живе само народи који су припадници Цркве има их и који су припадници синагоге или џамије или неког ашрама.

Ево ја предлажем овде многобројним форумашима да ми саставимо један свој ( по мојој наруџбини) текст који би мало појаснио ову ситуацију око 5 места религиозности у свету а тако мале црквености каква је код нас.

Причао сам нешто пре о свему томе да је наш народ у суштини религиозан али није литургијски народ. Сад ево и прилике да се то мало подробније каже.