Свети Николај Кавасила: О ЖИВОТУ У ХРИСТУ , светом причешћу...

[Guest]

ЧЕТВРТА БЕСЕДА

КАКАВ ДОПРИНОС ЖИВОТУ У ХРИСТУ ДАЈЕ СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Након помазивања светим миром приступамо светој Трпези, а то је кончина и испуњење живота - када тамо доспемо, ништа нам више није потребно за оно благостање које смо тражили. Јер, одатле, заиста, нећемо примити само смрт и погребење Христово, и заједницу живота у Њему, него ћемо стећи Самога Васкрслога Господа; и нећемо примити само дарове Светога Духа које смо у стању да примимо, већ Самога Добротвора, Сам Храм Божији, у Коме су установљени сви благодатни дарови. Он је, наравно, присутан у свим светим Тајнама, јер се Њим Самим помазујемо, и у Њега се погружавамо, и Он је наша Тајна Вечера. Он је, дакле, присутан и уза све оне који приступају светој Тајни и предаје им од Својих дарова, али не у свакој Тајни на исти начин: крштењем Он ослобађа човека (који је као глина погодна за свако обликовање) од свакога зла и утискује у њега Своје обличје, а помазањем га чини учесником у енергијама Светога Духа, чија он ризница постаје благодарећи оваплоћењу Христовом. Али, кад доведе хришћанина пред свету Трпезу и дарује му да једе Његово Тело, Он га у потпуности мења и преноси га у Своје божанско стање, и тада глина није више глина - пошто је попримила царско обличје - већ постаје само Тело Царево. Ништа блаженије од тога није могуће ни замислити.

2. Због тога Евхаристија долази последња од свих светих Тајни, јер није могуће даље отићи нити било шта придодати. Јасно је да она прва Тајна, односно свето крштење, има потребу за посредником, то јест за миропомазањем, а да оно, опет, има потребу за овом последњом Тајном. После свете Евхаристије, међутим, немамо куда даље да идемо - ту треба да се зауставимо и да покушамо да потражимо средства помоћу којих ћемо бити у стању да до краја очувамо Ризницу добара. И заиста, свето крштење нам је приликом погружавања предало све своје благодатне дарове, но ми смо ипак далеко од тога да будемо савршени зато што још увек нисмо задобили дарове Светога Духа, који зависе од часнога мира. Тако се збило да на оне које је Филип крстио, још увек не беше сишао Дух Свети и Његови дарови, те је због тога било потребно да Петар и Јован положе своје руке на њих. "Јер још ни на једнога од њих, вели Писмо, не беше сишао, него беху само крштени у име Господа Исуса. Тада полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога".[1] Кад задобијемо Духа, и кад ова света Тајна покаже на нама своју силу, тада стичемо благодат која нам је дарована; а што се осталих дарова тиче, није сасвим неопходно да нам их Доброчинитељ поклони. Јер, свакако је могуће да на нама има кривице за нешто, и да нас ништа не спречава да свету Тајну савршавамо а да оно што нам је у њој дато ипак протраћимо, те да оскудевамо у ономе што се од нас очекује.

3. Много је оних који о томе сведоче; у време апостола то се збило и са Коринћанима. Наиме, иако беху испуњени Духом Светим тако да су били у стању да пророкују, да говоре разне језике и да показују разне дарове, ипак су још увек били толико удаљени од божанског и духовног стања да не беху далеко од зависти, бескрајне похлепе, међусобне свађе и од сваке друге злобе. Указујући на то, апостол Павле им каже: "Зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?"[2] Јер, иако су били духовни - бар што се тиче благодатних дарова - то им никако није било довољно да избаце из својих душа све што је штетно.

4. Ништа од овога се, међутим, не дешава са светом Евхаристијом; јер оне на које је Хлеб живота уистину деловао и који су се њиме заштитили од смрти, те нису показали никакву лукавштину ни приликом причешћа а ни касније - нико не може назвати телеснима. Јер, немогуће је, заиста немогуће, да света Тајна одиста буде делотворна а да они који њој приступају, имају учешћа у било каквом сагрешењу. Зашто? Зато што чињеница да је света Тајна делотворна, значи да онима који се у њу посвећују не мањка ниједна врлина. Обећање које нам је дато у вези са светом Трпезом усељава нас у Христа, а Христа усељава у нас. Јер каже: "У мени пребива и ја у њему".[3]А кад Христос у нама пребива, шта нам још треба, или које од добара нам недостаје? И кад ми у Христу пребивамо, шта бисмо друго пожелели? Он је и наш станар и наш дом - блажени смо због таквога дома, и блажени смо јер пружамо дом таквоме станару. Дакле, које добро не поседују они који се у таквом духовном стању налазе? Шта заједничко има грех са онима који су до такве блиставости доспели? Какав би грех могао одолети пред толиким обиљем добара? Које би присутно зло било у стању да опстане, и које би одсутно зло могло да приступи кад је Христос толико целовито у нама, кад прониче целокупно наше биће и заузима све што је у нама и што је око нас? И тако, обухватајући нас са свих страна, спречава да нас се дотакну стреле које споља долазе - јер Он је наш дом; а све што је унутра нечисто, то напоље избацује - јер Он је станар који цео свој дом испуњава. Заиста, не заједничаримо у нечему што је Његово, већ у Њему Самоме; и не примамо у своје душе какве зраке или светлост, већ примамо само Сунце; тиме што се усељавамо у Њега, усељавамо и Њега у себе, тиме што Га одевамо собом, одевамо се и ми Њиме, тиме што се сједињујемо са Њим, постајемо један дух. Јер, наша душа и тело и све силе постају одмах духовни, пошто се Његова Душа сједињује са нашом душом, Његово Тело са нашим телом, Његова Крв са нашом крвљу. И шта отуда произлази? Оно што је боље и узвишеније, то преовладава над оним што је ниже, а оно што је божанско, то преовладава над оним што је човечанско; те бива онако како Павле вели о васкрсењу, ...да живот прогута оно што је смртно,[4] а затим: "Живим - не више ја, него живи у мени Христос".[5]

5. О, какво је величанство светих Тајни! Како ли је само узвишено то што се Христов ум сједињује са нашим умом, то што се Његова воља смеша са нашом вољом, Његово Тело са нашим телом и Његова Крв са нашом крвљу! Колико ли ће бити узвишен наш ум кад њиме божански ум преовлада, и каква ће бити наша воља кад њоме овлада блажена воља, и какво ће бити ово земљано тело кад га онај божански огањ обузме! А да све управо тако бива, о томе сведочи апостол Павле говорећи како он нема свога ума, ни своје воље, ни свога живота, већ му је Христос постао све то. Јер каже: "Ми имамо ум Христов",[6] и: "Тражите да искушате Христа, Који у мени говори",[7] и: "Мислим да и ја имам уха Божијега",[8] и: "Чезнем за свима вама у љубави Исуса Xpuста".[9] Јасно је, дакле, да је у Павла једна заједничка воља са Христом - па сажимајући све то, он каже: "Живим не више ја, него живи у мени Христос".[10] Толико је савршена ова света Тајна и толико је узвишенија од сваке друге Тајне; и доводи човека до самог врхунца свих добара, пошто се овде налази коначни циљ сваког људскога подвига. Јер, у овој светој Тајни задобијамо Самога Бога, и Бог се најсавршенијим јединством сједињује са нама; а које би сједињење могло бити потпуније од тога да постанемо једнога духа са Богом?

6. Стога једино савршавање свете Евхаристије пружа осталим светим Тајнама могућност њиховог савршавања. Наиме, она им помаже у самом часу њиховог извршења, јер без ње остале свете Тајне не могу бити остварене; а после њиховог савршавања помаже онима који су у њих посвећени, и то онда кад је потребно да ослободи светлост светих Тајни, која је са греховним мраком смешана. А да неко ко се истрошио и усмртио себе грехом, изнова оживи - то је дело само свештене Трпезе. Јер, немогуће је да пали човек изнова устане само уз помоћ својих човечанских моћи, или да људска злоба буде затомљена уз помоћ човечанске праведности; јер сагрешење преноси увреду до Самога Бога, те Павле зато каже: "Преступањем закона вређаш Бога".[11] Потребна је врлина већа од оне коју људи имају да би били ослобођени од злодела. Заиста, врло је лако да неко незнатан увреди највећега, али је уистину немогуће да он укаже и поштовање које је једнако увреди - поготову кад је вређач овоме у свему дужник, јер овај је толико високо од њега да се то ничим не може измерити. Онај ко хоће да се ослободи злодела и ко настоји да повређеноме изнова укаже нарушену част, мора да принесе више но што је дужан: нешто од тога да би намирио свој дуг, а нешто као додатак да би изгладио неправду коју је починио. А онај ко није у стању ни да се приближи овоме, докле ли ће тек доспети ако тежи вишим стварима?

7. Због тога нема ниједног човека који је сам по себи у стању да се спријатељи са Богом - нудећи Му своје врлине. Отуда ни стари Мојсијев закон није био у стању да укине непријатељство између људи и Бога, нити је ревност била довољна да донесе мир онима који живе у благодати. Јер, и једно и друго су дела човекових моћи и човечанске праведности. Уосталом, блажени Павле овај закон назива човечанском правдом: "...не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде"[12] - а имао је на уму старозаветни закон. Јер, овај закон је само толико могао учинити против наших зала колико је било потребно да нас приготови за здравље и да нас учини достојнима Исцелитељеве руке. "Тако нам закон, вели он, постаде васпитач за Христа".[13] И блажени Јован Претеча је крштавао у име Онога Који долази,[14] а свака човечанска философија и сваки труд представљају некакво предворје и некакву припрему за истинску правду.

8. Према томе, пошто ми сами нисмо били у стању да постигнемо праведност, Сам Христос је постао за нас "премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење",[15] те је Својим Телом укинуо непријатељство[16] и спријатељио Бога са нама; и то не само својом човечанском природом уопште, нити само онда кад је умро, већ то чини свагда и са сваким човеком. Као што је то учинио онда кад је распет, тако чини и сад молећи се за нас, уколико ми, кајући се, иштемо опроштај за сва своја сагрешења. Јер, само је Он и могао да врати дуг који смо ми своме Створитељу дуговали, да нас због наше увреде оправда - с једне стране својим животом, а са друге својом кончином. Наиме, смрт којом је због славе Очеве умро на Крсту, Христос је принео као противтежу нашем сагрешењу и тако узвратио већом платом од оне коју смо ми својим прегрешењем увелико сами себи укинули: подарио је нашем животу свако достојанство којим је било природно да Христос почаствује, а Отац да буде почаствован. Заиста, Христос је показао многа и велика дела, која су пројавила велику славу Оца, најпре проводећи Свој живот чистим од свакога греха, а затим савршено и у потпуности чувајући заповести - и то не само оне које је Отац дао (јер вели: "Одржао сам заповести Оца мојега"[17], већ и оне које је Сам прописао за живот човечији, јер је Он Сам открио и посејао на земљи небеску философију, а узрочником свих чудеса називао је Свога Родитеља; па и поред тога, ко не зна да је Он, самим тим што је поживео са људима и у потпуности се сјединио са телом, потпуније и јасније показао доброту и човекољубље Онога Који Га је послао, и тиме указао на славу која Му приличи? Заиста, ако доброту треба мерити чињењем добрих дела, онда је Бог Својим домостројем спасења учинио толико добра људскоме роду да није жалио ништа што је за то било потребно, већ је човечанској природи даровао све своје богатство ("јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно"[18]; очигледно је, дакле, да у Спаситељу препознајемо крајњу границу божанског човекољубља, а да је оним што је учинио, Сам показао људима колико је Бог заволео свет и колико је Његово старање за наш род. Због тога Господ и саветује Никодиму да по томе спозна човекољубље Очево, а то сматра довољним знаком Његове безграничне доброте, па каже: "Бог је тако заволео свет, да је Сина својега Јединороднога дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни".[19] Јер, уистину, ако Отац није имао да понуди веће или боље дарове од оних које је човечанској природи подарио силаском Свога Јединороднога Сина, јасно је да не би ни могао стећи већу славу него што је доброта и човекољубље које је отуда могао примити. Стога, дакле, Спаситељ поштује Свога Оца на начин који је достојан Њега Самога и Његовога Родитеља. Шта би друго могло представљати поштовање према Богу ако не ширење учења о Његовој преобилној доброти? А то је слава која Му је од давнина припадала, али не беше ниједног човека који би био у стању да Му је принесе; зато се каже: "Ако сам ја Отац, где је част, моја?"[20] Наиме, само је Јединородни Син могао да очува све оно што приличи Оцу; дакле, све је то показао као једини моћан да освоји победну награду, и пошто је савршио Своје целокупно дело, Он каже Свом штованом Оцу: "Ја Те прославих на земљи... Објавих име Твоје људима".[21]

9. Сасвим природно. Јер, Он је Логос, Који на Себи носи тачно обличје Свога Родитеља, и Он представља "сјај славе и обличје бића Његовога".[22] И пошто је, сјединивши се са телом, постао доступан онима који телесно живе у чувствима, објавио је сву блажену вољу Онога Који Га је одаслао. Мислим да ка томе воде оне речи које је Спаситељ упутио Филипу када овај тражи да види Оца: "Ко је видео мене, видео је Оца";[23] Исаија због тога каже: Име је Његово великога савета Анђео.

10. И тако, дакле, не изоставивши ништа што је у славу Очеву, Јединородни је Сам разрушио бедеме непријатељства и ослободио човека од његових сагрешења. Исус, Који је двојаке природе, својом другом природом - мислим на нашу човечанску - прославио је Оца и исплео Му онај чудесни венац славе Својим Телом и Својом Крвљу; због тога Христово Тело представља једини лек против прегрешења, а Његова Крв једино отпуштење греха. Стога је Он превасходно и рођен да би прославио Оца - како вели и Сам Спаситељ; зато је рођен и зато је дошао на свет, и све време је чинио дела која су само ка томе водила, и само је због тога поднео страдања. Јер, то Тело је постало ризница пуноће Божанства, и није окусило греха, него је искупило свако дуговање: оним што је проповедало и оним што је чинило, објавило је својим једноплеменим Јудејима Оца, Који је њима био непознат. То је оно Тело које је претрпело заклање на Крсту и које се пред близином заклања уплашило; које је агонију и зној претрпело, које је предато и ухваћено, које је поднело безаконе судије, и које је пред Понтијем Пилатом исповедило добро исповедање, како вели апостол Павле.[24] То Тело је због свога исповедања предато на смрт, и то на крсну смрт, и примило је шибање по плећима, клинове у руке и у ноге, копље у ребра, те је са муком подносило шибања и трпело бол због пригвожђења. А та Крв Христова, која је прскала из рана, угасила је Сунце, и затресла земљу, и осветила ваздух, и васцели свет опрала од нечистоте греха. Према томе, као што је писаном Мојсијевом закону напросто био потребан духовни закон, као што несавршени има потребу за савршеним, као што онај ко није у стању да оствари оно што је савршено, има потребу за оним који то може, исто тако и они који својим трудовима, знојем и сузама моле опроштај за оно што су, након погружавања у бању крштења, сагрешили благодати Божијој, потребују Крв Новога Завета и копљем прободено Тело - јер оно прво, односно труд, зној и сузе, не доноси никакве користи без овога другога, односно без Тела и Крви Христове.

[Guest]

11. Блажени Дионисије чак каже[25] да се ни саме свештене Тајне не савршавају нити су у стању да нам пренесу своје дарове уколико им се не придода света Вечера божанске Евхаристије; а још мање је могуће да човеков труд и врлина изгладе грехе људске и буду у стању да савршавају такве Тајне. Уосталом, једна од светих Тајни је и та да се од казне, коју је судија Бог одредио, ослободе они који се покају за своја сагрешења и исповеде их пред свештеницима; али, чак ни то нема учинка уколико не вечерају свету Вечеру. Због тога се крштавамо само једанпут, а светој Трпези приступамо много пута: пошто смо људи, сваки час долазимо у сукоб са Богом, па кад се постарамо да изгладимо своје недело, потребно нам је и покајање, и подвиг, и победа над грехом; а она се, опет, може остварити само уколико се приложи једини лек против човекових зала.

12. Уистину, као кад се питома маслина накалеми на дивљу, те је намах претвара у себи сличну, па њен плод више не наликује дивљему, исто тако ни човечанска праведност сама по себи никуда не води; међутим, кад се човек са Христом сједини и постане заједничар Тела и Крви Његове, тада сместа постаје могуће стицање највиших добара, отпуштење грехова и стицање Царства небеског, који представљају плодове Христове праведности. Наиме, као што са свете Трпезе примамо Тело Христово као своје тело - па надвладава оно што је узвишеније - тако је овде потпуно природно да наша праведност постане христообразна праведност. А оне речи: "Ви сте тело Христово, и удови понаособ"[26] не треба схватити као да је реч само о телу, већ је много оправданије да ту заједницу схватимо као да је реч о души и њеној енергији. Јер, речи: "Ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме",[27] долазе од Онога Који показује да та заједница и то јединство почивају углавном у уму и у души. Због тога Христос није узео на Себе само тело, већ је узео и ум, и вољу, и све што је човечанско - како би могао да се сједини са целокупним нашим бићем, да се смести у свим нашим деловима и да нас учини сличнима Себи, спајајући све што је Његово са свиме што је наше. Зато, кад ми грешимо, Он није повезан и спојен са нама - тада напросто немамо ништа заједничко са Њим. Све друго је, међутим, човекољубиво примио од нас, и најчовекољубивије се тиме са нама сјединио. Најпре је Он, иако је Бог, сишао на земљу, а затим нас је одавде узвео на небо; с једне стране, Он је постао човек, а са друге стране, човек је постао Бог; с једне стране, ослобађа срамоте човечанску природу, која је једним Телом и једном Душом победила грех, а са друге стране, ослобађа сваког појединачног човека од грехова и сједињује га са Богом. У овим другим делима, дакле, има више човекољубља него у оним првим.

13. Стога, пошто није било могуће да се ми успнемо на небо и да постанемо заједничари онога што је Његово, сишао је Он к нама поставши причасник свега што је наше. Тако се у потпуности сјединио са оним што је примио на себе: узвраћајући нам оним што је од нас примио, Он нам Себе дарује; а ми, учествујући у човечанском телу и крви, примамо у своје душе Самога Бога, а исто тако примамо и Тело Божије, и Његову Крв, и Душу Божију, и ум, и вољу, и то ништа мање него што примамо човечанску. Јер, требало је и једно и друго да буде лек за наше слабости. Наиме, да је Христос био само Бог, не би се могао тако сјединити са нама - и како би онда могао постати наша евхаристијска Вечера? А опет, да је био само оно што смо ми, не би могао тако деловати. Но, сада је обоје заједно: на овај начин се, као истородни нама човек, сједињује и спаја са људима, а на онај начин је у стању да уздигне нашу природу, да однесе победу и да ту нашу природу ка Себи приведе. Одиста, кад се веће силе споје са мањима у једно, ове друге не могу остати онакве какве су биле. Гвожђе, наиме, не задржава ништа од особина гвожђа кад се зажари у ватри; земља и вода, такође, кад се нађу у ватри, властита својства замењују својствима ватре. Па ако код истородних сила оне које су јаче тако делују на оне које су слабије, шта ли тек треба да мислимо о оној натприродној божанској сили! Јасно је, дакле, да се Христос, с једне стране, улива у нас и меша Себе са нама, а са друге стране, мења нас и чини да будемо Њему подобни, те наликујемо сићушној капи воде која се улива у бескрајни океан светога мира. Јер, то миро толико може да делује на оне који се помазују њиме да нас не чини само мириснима нити нам омогућује да само удишемо његов мирис, већ чини да све наше биће буде мирис тога мира које је ради нас изливено; "јер смо ми Христов миомир",[28] каже Свето Писмо.

14. Такву силу и благодат има евхаристијска Вечера за оне који се причешћују - уколико јој, дакако, приступају чисти од сваке злобе, и уколико после причешћа не чине ништа зло. Јер, ако се у таквом стању налазимо и ако смо припремљени како ваља, ништа неће спречити Христа да се у потпуности сједини са нама; "Тајна је ово велика",[29] рекао је блажени Павле, истичући ово јединство; јер, то је онај многоопевани брак у коме Пресвети Женик узима Цркву Себи за девствену невесту. Заиста, Христос овде храни хор верних који је око Њега, јер само у тој Тајни бивамо кост од кости Његових и тело од тела Његовог.[30] А то је оно чиме је Апостол, описујући брак,[31] показао како Христос јесте Женик и како, по речима Јовановим,[32] има Невесту.

15. Ова света Тајна представља светлост за оне који су већ чисти и очишћење за оне који се очишћују; она је учитељ вештина онима који се боре против лукавога и против страсти. Првима ништа друго не преостаје него да, попут ока које се неког оштећења ослободило, приме светлост света; а за оне који још увек потребују Онога Који их може очистити, шта друго може бити очишћење? Јер, Крв Сина Божијег очишћује нас од свакога греха,[33] вели Јован, многољубљени Христов ученик. А ко не зна да је победу против лукавога однео једино Христос, чије Тело постаде једини стег у борби против греха! Његово Тело може да помогне онима који се уз његову помоћ боре, јер је и Он Сам њиме пострадао, те је претрпевши искушења, победио.

16. Нема, дакле, ничег заједничког измећу тела и духовног живота; тело се, наиме, према њему односи са великом одбојношћу и противношћу "јер тело, како вели Писмо, жели против Духа".[34] Због тога је Бог увео Тело против тела, односно духовно тело против земљаног тела, те се законом Тела Христовог укида телесни закон, а тело иде за Духом и помаже у борби против закона греха. Стога, дакле, ниједан човек није био у стању да живи духовним животом пре него што беше саздано ово блажено Тело Христово. Тада ни сам Мојсијев закон још не беше примењиван, чак ни поткрепљен неком нарочитом мудрошћу, нити је икако важио мећу људима, јер наша природа беше допала најгоре судбине. "Јер што закону, вели, беше немогуће, пошто беше ослабљен телом", и пошто му је било потребно неко друго тело које ће бити у стању да му подари крепост, "Бог пославши Сина свога у обличју тела греховнога и због греха, осуди грех у телу".[35] Због свега тога, дакле, имамо потребу за Телом Христовим и да непрекидно уживамо Дарове са Његове Трпезе како би у нама био делатан Његов закон Духа, и како не би било никаквога простора за живот тела - да не би оно имало прилике да се свали на земљу као што бива са тешким телима кад им се измакне ослонац. Заиста је Тајна Евхаристије по свему савршена, и нема ничега што је причасницима потребно а да им она то у изобиљу не пружа.

17. Но, пошто нам слабост вештаственог тела не допушта да печат крштења остане неизмењен (јер "ово благо имамо у земљаним судовима"[36], због тога лек не узимамо само једном, већ непрекидно - јер и вајар је дужан да вазда седи покрај глине за обликовање, па кад се њен облик наруши, сместа је поправља и враћа јој онај првобитни изглед. Потребно је да уз нас увек буде рука Лекара, Који исцељује раслабљеност вештаства и Који вољу што је застранила, враћа на прави пут како нас не би ненадано смрт затекла. "И нас, вели Павле, који бесмо мртви због грехова, оживи са Христом",[37] а "крв Христа (који Духом вечним принесе себе непорочна Богу) очисти савест нашу од мртвих дела, да бисмо служили Богу живоме".[38] Заиста, с једне стране, сила свештене Трпезе привлачи к нама истински живот из оног блаженог срца Христовог, а са друге, чисто служење Богу које се одовуд одвија. Јер, ако је чисто служење Богу у томе да Му се потчињавамо и да имамо послушања, односно да нам Он буде подстрек за све што чинимо, не знам како бисмо се више могли потчинити Богу него да постанемо Његови удови. Наиме, коме би глава боље могла нешто да заповеди него својим удовима? Савршеније од било које друге свештене Тајне, Хлеб живота нас, који Тајну савршавамо, чини удовима Христовим. Јер, као што удови живе кроз главу и кроз срце, тако и онај "који једе мене (= Христа), како каже Писмо, и он ће живети због мене".[39] Живи човек, наравно, и једући земаљску храну, али савршавање свете Евхаристије нема такву улогу. Јер, вештаствена храна, пошто ни сама није жива, не може сама по себи да нам прибави живот, али будући да помаже животу који је у телу, сматрају је узрочником живота оних који је узимају. Али, пошто је Хлеб живота и сам жив, због њега уистину живе и они који се њиме причешћују. Иако се јело претвара у онога ко се њиме храни, па риба, и хлеб, и било које друго јело постаје човекова крв, овде ипак бива у потпуности супротно: Хлеб живота сам покреће онога ко се њиме храни, мења га и претвара у самога себе, те у складу са оним што је својствено Срцу и Глави Цркве, делујемо и живимо колико Њему припада, онолико колико је у Њему живота. А Спаситељ је показао да не одржава наше живљење онако како то чини вештаствена храна, већ удахњује у нас живот који и Сам поседује у Себи, и предаје нам га онако како га срце и глава предају удовима - Он себе назива хлебом живим и вели: "Који једе мене, и он ће живети због мене".[40]

18. Очевидно је, дакле, да поклоњење Богу у духу и истини и чисто служење представљају дело свештене Трпезе не само због тога што нам свете Тајне пружају могућност да постанемо удови Христови и да Га на тај начин следимо, већ и због тога што ако смо мртви, не можемо служити живоме Богу - а уколико не вечеравамо увек са те свештене Трпезе, немогуће је да будеможиви и слободни од мртвих дела. Наиме, као што Бог јесте Дух, а "који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају",[41] тако и они који желе да се клањају Њему живоме, треба да буду живи; јер "Бог није Бог мртвих, вели Писмо, него живих".[42]

19. Служити Богу, дакако, значи и живети по здравоме разуму и тежити ка врлини. Али, то би могло бити и дело слугу; јер, "кад свршите све што вам је заповеђено, како се каже у Писму, говорите: Ми смо непотребне слуге".[43] Ово служење је само од стране синова, а ми нисмо призвани у хор слугу, већ у хор деце Божије. Због тога постајемо причасници Тела и Крви Његове, "пошто та деца имају заједницу у крви и месу".[44] Наиме, да би постао наш Отац и да би могао рећи оне речи: "Ево, ја и деца коју ми даде Бог",[45] Он је постао заједничар нашега тела и наше крви - тако и ми, да бисмо постали Његова деца, треба да постанемо причасници онога што је Његово. Према томе, кроз савршавање Тајне не постајемо само Његови удови, већ и Његова деца, тако да Му служимо потчињавајући Му се и по слободној вољи као што деца чине, а опет, потчињавамо Му се у потпуности и као што чине удови. Заиста, толико је чудесно и толико натприродно ово богослужење, да је неопходно и оно само, а исто тако и она икона која представља и синове и удове - јер, да би се представила истина, није довољно само једно од ово двоје. Колико ли је чудесно то да нас, пошто немамо никаквог властитог кретања, покреће Сам Бог као што удове покреће глава! Није ли велико то што се Оцу духова потчињавамо као своме оцу по телу? И једно и друго је, дакле, натприродно - чувајући аутономију свога ума као деца Божија, у стању смо да се Богу потчинимо као Његови удови.

20. То је, наиме, оно опевано усиновљење, које се не завршава само на томе називу - као што је то случај код људског усиновљења - нити има достојанство само по себи. Јер, код нас људи се дешава да усвојени синови имају само заједничко име са родитељима и да им је отац само по томе заједнички, јер нису рођени од једнога оца нити су изазвали порођајне болове заједничкој матери. Овде пак постоји и истинско рођење и заједништво са Јединородним, и то не само по називу, већ и по ономе што је у стварности, односно по крви, по телу и по животу. А шта је веће од тога но да Отац Јединороднога препозна у нама Своје удове кад на нашим лицима угледа само обличје Свога Чеда?[46] И зашто говорим о усвојеном синовству, кад нам је синовство по природи и блискије и сродније, и кад су они који су тако рођени више деца Божија него што су деца својих родитеља, и то толико више колико је ближе сродство деце са својим стварним родитељима него са наметнутим? Шта је, наиме, то што родитеље чини нашим истинским родитељима? Од њихових тела имамо ово тело, и од њихове крви саздан је наш живот. Тако је и са Спаситељем: ми смо тела од Тела Његовог, и кости од костију Његових. Али, велика је разлика измећу једне и друге заједнице. Јер, код природног својства садашња крв не припада више и родитељима, него је њихова била пре но што је постала детиња, а то је оно што чини род, односно да оно што сада деци припада најпре беше родитељско. Плод заједничарења у Евхаристији је у томе да крв, којом ми сада живимо, постаје Крв Христова, а тело, које за нас савршава свету Тајну, постаје Тело Христово; заједнички су исто тако и удови, а заједнички је и живот са Животом Христовим.

[Guest]

21. Истинска заједница двеју личности чини да једна иста ствар једновремено буде присутна код обојице - јер кад је поседује само један од њих, и то најпре један па потом други, тада ће они пре бити растављени него што ће заједничарити. Наиме, тада нема онога што их спаја, јер оно што је само код једнога, не може се истовремено налазити код обојице; према томе, нити они истински узајамно заједничаре, нити су икада заједничарили, већ оно што је заједничко, што најпре припада једноме, а после другоме, представља некакво обличје заједнице. И као што неко не би могао бити сустанар са оним ко је исту кућу настањивао пре њега, не би могао бити заједничар у власти и стварима и бригама са било ким ко га је наследио. Заједничар је онај ко, осим што настањује са неким исто место и користи се истим стварима, такође делује са њим у исто време. Истоветно се и овде одиграва, јер немамо потпуну заједницу тела и крви са својим родитељима, пошто они нису у њима учествовали истовремено са нама; са Христом пак уистину заједничаримо јер нам је са Њим све заједничко: и тело, и крв, и удови.

22. Ако је, опет, заједница тела и крви са оцем оно што децу чини децом, јасно је да смо са Спаситељем сроднији преко свете Трпезе него са властитим родитељима кроз заједничку природу. Јер, Господ нам није само једном подарио живот саздавши нас, те нас потом напустио као што су то родитељи учинили, него је увек уз нас присутан и сједињен са нама, и управо нас тим Својим присуством оживљава и одржава. Кад се деца раставе од родитеља, ништа их не спречава да и даље живе, али кад се удаље од Христа, ништа друго им не преостаје но да умру. А зашто не бих поменуо и оно што је највеће од свега? Немогуће је, наиме, да се синови самостално изграђују и живе уколико се не раставе од својих родитеља. Али, управо то раздвајање јесте оно што најпре доприноси томе да једни рађају, а други да бивају рођени; синовство остварено кроз свете Тајне почива у сапостојању и у заједничарењу, а раздвајање од Христа представља пропаст и погибао.

23. Дакле, ако израз "сродство" означава неку заједницу, те указује, чини ми се, на оне који су заједничком крвљу сједињени - ипак једина заједница остварена крвљу, односно једино сродство и синовство, јесте оно којим постајемо заједничари Христови. Због тога оно допуњује природно рођење, јер "онима који Га примише, вели Јован, даде власт да буду чеда Божија",[47] иако су рођени од родитеља телесним рођењем, а то рођење претходи овоме духовном које се овде одиграва. Али, ово друго рођење је толико надмоћно над оним првим да ни трага ни имена од онога није преостало; и тако, свештени Хлеб, уводећи новог човека, у потпуности искорењује старога. То је, дакако, дело свештене Трпезе; јер они који Га узеше... не родише се од крви.

24. У вези са питањем када узимамо, покушајмо да разумемо саму реч и за коју од Тајни је она изречена; имам на уму, свакако, реч "узмите".[48] Јасно је, наиме, да смо овом речју призвани као на какав обед, при коме Самога Христа и у руке узимамо, и устима окушамо, и у својој души се са Њим сједињујемо, и телом се спајамо, и своју крв са Његовом мешамо. С правом је придодато "једите". Онима, дакле, који на такав начин Спаситеља узимају и до послетка Га у себи чувају, Он је пригодна Глава, а они су Њему подобни удови - природно је, дакле, да удови буду рођени истим рођењем као и Глава. Није оно Тело потекло од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве,[49] већ од Бога, Духа Светога; "јер што се у њој зачело, каже Писмо, од Духа је Светога".[50] Природно је да и удови буду рођени на тај начин, јер то исто рођење Главе беше рођење блажених удова. Рођење Главе је, уистину, представљало саздавање удова. Ако рођење представља почетак живота за свакога, а започети живот значи родити се - и пошто је Христос живот за оне који су у Његовој близини - они су рођени онога часа кад је Христос рођен у овом животу и кад је ступио у њега.

25. Толико је мноштво добара које се за нас излива са свештене Трпезе: ослобађа нас од осуде, уклања срамоту због греха, васпоставља изгубљену лепоту, везује нас за Самога Христа присније него природни закони - једном речју, чини нас савршенима у истинском хришћанству, и то боље од било које друге Тајне.

26. Многи долазе у недоумицу поводом ове Тајне, питајући се зар се не чини да Евхаристија, која је толико савршенија од осталих светих Тајни, у погледу разрешења од кривице ипак има мању моћ од крштења иако је од њега већа - јер крштење се савршава без улагања трудова, док Евхаристији претходе свакакви трудови. Наиме, они који су се крштењем очистили, ни по чему нису другачији од оних који никакво прљање нису ни примили, док многи од оних који приступају светој Трпези, носе у себи трагове сагрешења. Да бисмо били тачнији, рецимо да код греха морају бити узете у обзир четири ствари: онај који је грех починио, зло делање, казна због њега и погибао која се отуда уселила у душу. Од чињења зла човек сам треба да се ослободи, па пошто престане са њим, да приступи бањи крштења, а оно само наједном очишћује све остало, без икаквог човековог труда. Оно одстрањује и казну и болест греха, те укида и самог старог човека палог у сагрешење - јер овај умире у води крштења, а један нови човек из купељи излази. Па ипак, сваког тужног и напаћеног човека који свети Хлеб узме у себе, овај сигурно ослобађа од кривице за сагрешења и очишћује му душу од лукавости, али га ни на који начин не усмрћује - јер ова Тајна не представља поновно саздавање које долази свише, него само задржава човека подаље од ивице сагрешења и омогућује му да не буде више крив пред Богом, него да буде смео пред Њим. Има, дакако, и таквих хришћана који на себи носе и знаке болести, па чак и ожиљке од старих рана, уколико су се мање него што је потребно постарали за своје повреде, те њихова припрема властите душе није била у складу са силином лека. И то очишћење које пружа крштење разликује се од овога очишћења свете Трпезе по томе што се вели да ово не дави грешника у води и не саздаје га изнова, и да га очишћује иако он остаје што је и био - чак ни то нам не дарује без наших подвига. А наши подвизи, опет, не зависе од свете Тајне, већ од саме природе потребе оних на којима је кривица да се очисте - у једној Тајни купањем, а у другој обедујући са свештене Трпезе.

27. Поводом трудова неопходних ради обедовања са свете Трпезе, кажем следеће: прихватајући нас пре но што смо саздани и пре но што смо стекли какву силу којом бисмо напредовали ка добру, крштење нам не поклања узалуд све то на дар - ништа од нас и не потребујући, јер му ништа не бисмо ни могли принети. Пошто смо, међутим, већ образовани и живи, и можемо бити довољни себи, света Трпеза допушта да се користимо силом и датим нам оружјем, те да тежимо да се домогнемо добра, и то не више вођени или привлачени од стране других, као при крштењу, већ подстичући и покрећући сами себе, као они који су већ сада готови на хитање тим путем. Јер, зашто бисмо чинили све како бисмо примили оно што не би требало да користимо? Зашто бисмо, дакле, снажили и наоружавали онога ко ће код своје куће беспосличити? Јер, ако ни у почетку, кад смо светим крштењем рођени, ни касније, кад смо желели да се очистимо, није било време за подвиге и за трудове, не знам када ћемо постати корисни себи и какво ће бити дело оних људи који су се прихватили пута што води ка врлини? Уосталом, шта би могло бити горе од тога да не чинимо ништа достојно хвале, и да наша душа увек буде спремна на грех?

28. Стога је било потребно дати људима простора за њихова дела и времена за њихове борбе јер су од светих Тајни већ стекли могућност да буду савршени људи, способни да остварују дела која одговарају њиховој природи, па кад настане дан који је створио Господ,[51] да не спавају више, већ да приступају делима, те да, по речима пророка Давида, "излази човек на посао свој, на рад свој до вечери".[52] Наиме, као што после овога дана долази ноћ, кад нико не може радити,[53] тако је било и пре њега, кад је било немогуће било шта чинити, те нико није знао куда треба ходити, јер је ноћ још увек била над земљом, а "ко иде по тами, вели Јован, не зна куда иде".[54] Али, сад кад се Сунце појавило и кад су се Његови зраци, кроз свете Тајне, посвуда разлили, потребно је да не буде никаквог одлагања човечанских дела и трудова, већ да се насићујемо овим Хлебом у зноју лица свога, јер се за нас ломи. Уосталом, тако је одређено само за словесна бића, јер Господ каже: "Трудите се... за јело које остаје за живот вечни"[55] - тој Вечери не приступамо неделатни и без трудова, већ улажући сваки труд и подвиг. Јер, ако Павлов закон удаљава лењивце чак и од пропадљиве трпезе ("Ако неко неће да ради, вели он, нека и не једе"[56], каква ли су дела потребна онима који су позвани на ову свештену Трпезу!

29. Из свега што је речено јасно је да свештеним Даровима треба да се приближимо на одговарајући начин, а пре тога треба себе да очистимо. А да свето Причешће не само да није мање од осталих Тајни, него има и већу силу, то је очито из овога што следи. Јер, ако Бог, пре свега, најбољима дарује највише, те према речима Пророковим извршује "суд по правилу и правду по мерилима"[57] много више добра ће нам чинити сада кад смо, посветивши се у свете Тајне, постали бољи и кад се трудимо у врлинама, него онда кад још нисмо били окупани у бањи крштења - и биће та благодат боља од оне, а посвећени у свету Тајну приправљени да им ови други дарови буду узвишенији од првобитних. Оно је, наиме, крштење, а ово је свештена Трпеза, коју треба да сматрамо толико савршенијом колико је већа припрема потребна онима који хоће да јој приступе. Јер, није оправдано да ово што је веће буде доступно свима који то пожеле, а оно што је мање да буде доступно онима који су очистили себе подвигом и светим Тајнама. Управо је обратно. Оправдано је сматрати да је савршеније оно што се без многих и одважних дела не може задобити.

30. Треба да будемо свесни и тога да је Христос наш укрепитељ, који нам пружа изобилну гозбу; а укрепитељ не пружа руку помоћи онима који леже нити онима који су немоћни, већ онима који су здрави и одважни, и који храбро и са успехом стоје пред непријатељем. Јер, Сам Христос, делајући у свакој од светих Тајни, постаје за нас све: и Саздатељ, и учитељ борбе, и саборац - сад нас крштава, сад помазује, а сад храни. Тамо из темеља саздаје удове човекове, овде га Духом укрепљује, при светој Трпези бива потпуно са човеком, те заједно са њим осваја одличје; и пошто се борбе окончају, биће Судија на бојном пољу и поставиће се у трон како би био Судија светима за оне трудове у којима је и Сам узео учешћа. Напокон, кад буде требало да одличјима окити победнике, Он Сам ће бити победни венац.

[Guest]

31. Да би охрабрио људе на борбу за стицање благочешћа,[58] а и да би они били способни да у тој борби однесу победу, Господ Својим борцима све даје докле их ствара и припрема; но, кад се заједно са њима бори, не даје им све, а у време примања победног венца не даје им ништа. Јер, заиста није оправдано да онај ко припрема и онај ко помазује тело борца изостави ишта од онога чиме располаже како би борца оснажио, нити опште правило допушта саборцу да све на себе преузме, односно да другога остави да ужива, а он сам да се предаје борби. Нити је, опет, природно да судија на бојном пољу сам припрема победни венац, или да припрема борца, или да га вежба, или да врши службу лекара, или да приложи нешто за победу, или за одважност, или за силину, или за било коју другу врлину борца, већ треба да зна да награђује само ону врлину коју борац показује.

32. Онима који су у борби најуспешнији, боље је кад примају победни венац него кад у борби побеђују, а исто тако боље је кад побеђују него кад се за борбу припремају; јер припрема бива због победе, а победа због победног венца. Али, кад би то што света Трпеза не очишћује у потпуности, нити припрема, нити саздаје, био знак да је ова Тајна несавршена и мања од других, тада би ништавно било благостање до којег доводи крајња граница блаженства, односно заједничарење у Богу, Који дарује победни венац на застртој светој Трпези; као да Трпеза ипак дарује некакву припрему и очишћење, а победни венци ниједно од овога двога. Због тога се не треба чудити ако се чини да света Вечера, иако је савршенија Тајна, мање очишћује.

33. Уосталом, осим свега овога што је речено, ови дарови представљају и награду; јер својство награде је у томе да не ствара нити чини победнике, већ их показује и украшава. Према томе, Христос на светој Вечери није само очиститељ и укрепитељ, већ и награда коју треба да приме они који су се борили. Заиста, шта друго приличи блаженима за све њихове овдашње трудове, него да приме Христа и живот покрај Њега? И Павле је рекао да после онога пута, одласком са овога света, коначно остварујемо јединство са Христом. "Јер умрети и са Христом бити, вели он, то је много боље."[59] А то је превасходни задатак причешћивања са свештене Трпезе. Јер, ако је могуће и кроз друге свете Тајне пронаћи Христа, то је само зато да се онај ко Га прима, на тај начин припреми за сједињење са Њим, док се овде остварује потпуно примање и сједињење. Наиме, у којој другој Тајни хришћанин постаје једно тело и једна крв са Господом? У којој Тајни пребива у Њему, а бивајући у Њему, истовремено Га у себи носи? Због тога, мислим, Христос и вели да је блаженство праведника Трпеза, при којој ће Он Сам бити служитељ.[60]

34. Тако Хлеб живота представља драгоцену награду. А пошто они који тај Дар примају, још увек корачају по земљи и путешествују, те су због тога напрашени и осматрају пут како не би пали разбојницима у руке, свакако да Хлеб живота задовољава њихове дневне потребе, повећава њихову снагу, постаје им вођ и очишћује их све докле не доспеју до места на коме је, по речима Петровим, човеку "добро бити";[61] где више нема простора ни за шта друго, јер већ бораве на чистоме месту - а једини победни венац им је Христос, Који је у потпуности сједињен са њима.

35. Према томе, као средство очишћења, које је ради тога у почетку и установљено, свето Причешће ослобађа од сваке нечистоте; а као наш заједничар у борбама којима је био предводник - припремивши се најпре за њих - Христос нам дарује снагу за борбу против наших непријатеља. Пошто је Он Сам и награда, немогуће Га је освојити без великих трудова. На чему се, дакле, заснива тврдња како мање може остварити онај који као победно одличје и најузвишеније блаженство прима Причешће са свете Трпезе? На истоветан начин треба да расуђујемо и да мислимо и на ону другу страну, те да не расправљамо о савршенству свете Тајне. Причешћивање са свете Трпезе не саздаје изнова човека развраћеног гресима, али не зато што ова Тајна не може да оствари велике приносе, већ због тога што човек није у стању да их прими и да их поднесе јер још увек носи на себи оно првобитно саздање о којем је раније већ било речи. То саздање ни она крајња злоба не би могла да поништи и да уклони из душа оних који су једанпут крштени - чак ни ако се ови дрзну да се одрекну служења на које су се заједничком Владици обрекли - јер то саздање није успела да изложи ни врхунска философија ни просто исповедање. Осим тога, човек је начелно већи тиме што је умро и што је сатрвен, пошто без тога не би могао бити изнова саздан. Наиме, смрт одговара стању у коме се стари човек налазио, а може да умре онај ко је из земље потекао, јер "и секира код корена дрвећу стоји",[62] како каже свети Јован Претеча; онај ко је у бању крштења погружен, тај већ носи новога човека. Како ће, дакле, умрети онај ко је сједињен са овим неумирућим Адамом?[63] И за кога би умро, кад Онога, ради Кога је требало да умре како би Га у себе примио, још увек носи у души својој? А то сједињење са Новим Адамом не може примити од самог крштења; па како онда може бити да Тајна крштења буде већа од ове, и то по ономе што се не може наћи ни у једној од те две свете Тајне? Јер, ни само крштење не може изнова да препороди оне који су већ примили нови живот и који су поново саздани, а устројство ове свете Тајне не допушта ниједном човеку да буде двапут крштен - не због држања каквог типика или поретка, већ зато што није могуће да неко буде двапут рођен на исти начин.

36. Могао би неко рећи како је крштење и то кад неко умре исповедајући своју веру пред гонитељима. Зашто су многи који су водом крштени, пошли и тим путем, те су и то друго крштење примили? На то бисмо могли рећи следеће: онима, дакле, који су изабрали да ступе у заједницу са Христом и да живе са Њим, потребно је најпре да буду спремни добром спремом од руке Саздатељеве, а затим да сами до тога доспеју кроз врлину и хвале достојне борбе. Јер, крштење водом уобличује човека - и заправо је само то у стању - а јасно је да смрт за Христа има обе одлике: и оно што вода крштења треба нама да пружи, и оно што ми Господу треба да пружимо.

37. Према томе, за оне који још нису крштени, постоји препород у Христу остварен њиховим страдањем, сведочењем вере и погребењем, код којих је задржан назив крштења; али, постоји и врлина, код које је ради добра и ради великог трпљења потребно пролити много зноја. Код крштених оно прво, односно препород, не збива се јер су већ саздани и већ живе; међутим, оно друго, односно мучеништво, збива се јер представља подвиг вере и доказ врлине, и тога да су страдалници спознали Христа и заволели Га више од било чега другог што љубе. Мучеништво је, такође, јасно искуство, искушано гвожђем, и огњем, и најужаснијим патњама - да ништа друго са толиком сигурношћу не усмерава њихова надања у Њега. Због тога, наиме, никако није право да они који су једанпут крштени, изнова користе крштење, јер оно не може да им дарује ништа више од онога што су од њега већ примили. Са друге стране, мученичко исповедање вере је у стању не само да препорађа и да изнова саздаје, него и да мученицима плете венце од њихових храбрих дела; онима који су некрштени прибавља обоје, и препород и венце, а онима који су крштени - једно од то двоје, то јест победне венце за њихова дела. Уосталом, никоме није чудно што мучеништво приноси себе за обоје, а они којима није потребно обоје, што га користе само за оно за шта им је потребно - јер и Дарови са свештене Трпезе сигурно могу да очисте и оне који овој светој Тајни први пут приступају, а могу да просветле и оне који су већ очишћени; ипак, оне који оно прво већ имају, ништа не спречава да Тајни приступе и ради онога другога. Доста је, међутим, било речи о томе.

38. Наша беседа је започела тврдњом да оно што остварује потпуну заједницу људи са Богом било да то назовемо богослужењем, било усиновљењем, било на оба начина - јесте свештена Трпеза, која нас чини сродницима Христовим више него што нас телесно рођење чини сродницима са нашим родитељима. Јер, Христос не полаже некакве слабашне темеље нашег тела и нешто мало крви, него се Он са нама сједињује целокупним Својим Телом и Крвљу; и не сједињује се са нама само као узрочник живота, попут наших родитеља, већ као сам живот. Не назива се животом по томе што је узрочник живота, онако како је апостоле назвао светлошћу јер су постали светила нашег живота,[64] већ по томе што за онога ко у Њему уистину живи, Он постаје сам живот. Оне који су Му привржени Христос чини светима и праведнима не само тиме што их припрема и поучава у ономе што им је потребно, и што вежба њихову душу у врлини, и према чињењу дела води онај порив који она има за врлину, већ тако што Он Сам постаје за њих праведност од Бога и освећење.[65] Управо на тај начин свети (= хришћани) и бивају свети и блажени јер је заједно са њима Блажени, због Кога једни од мртвих постају живи, други од безумних постају мудри, а неки, опет, од бедних и злих слугу постају свети и врлински и деца Божија. Од њих самих, међутим, и од човечанске природе и ревности није потекло ништа од онога по чему су они стекли своја имена: светима су названи по Светоме, а праведнима и мудрима по Праведноме и Мудроме - и уопште, ако се неко од људи с правом назива тим великим и часним именима, то је отуда што су њихове врлине толико далеко од тога да их могу учинити праведнима и мудрима, да је њихова праведност злоба, а њихова мудрост истинска лудост.

39. Затим, ако нас је врлина учинила уистину часнима и ако нас је украсила тако да нам је ближа праведност и мудрост Божија неголи човечанска, коју нам је труд донео, природно би било да се врлинскима називамо више по овоме првоме него по ономе другоме. Наиме, не примамо име по онима који су изван наше заједнице и по странцима, већ по својим сродницима, и дешава се да будемо прозвани и да носимо име по ономе што је у нашој природи (јер станиште и рухо не би могли у нама да образују овакву или онакву нарав, нити нам могу подарити својства злобе или врлине). Тако је и са свим оним што нама припада. Више нас обележава и одрећује наше име оно што је у већој мери наше: оно што је Христово, више нам припада од онога што је по природи наше. Припада нам, дакле, оно што је Христово зато што смо постали удови и синови Његови, и зато што заједничаримо у Телу и Крви и Духу Његовом, а ближе нам је не само од онога што подвигом остварујемо, већ и од онога што нам је природа предала, јер се показало да нам је Христос и од самих наших родитеља сроднији.

40. Због тога смо, дакле, дужни да се не ограничавамо на човечанску философију и да се не задовољимо само овим подвизима, већ да живимо овим новим животом у Христу и да тежимо да покажемо ону врлину. То се, међутим, неће збити уколико јој не будемо сроднији и уколико она не буде нарочито подобна нама. Због тога се "са Њим погребосмо кроз крштење... да бисмо тако и ми ходили у новом животу".[66] У посланици Тимотеју апостол Павле вели: "Хватај се за живот вечни";[67] а на другом месту: "По Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу";[68] те опет: "Будите, дакле, милостиви, не по човечанској милости, већ као и Отац ваш што је милостив";[69] или: "Љубите једни друге, као што ја вас љубим",[70] љубављу којом је Павле љубио, "у љубави Исуса Христа".[71] Због тога Спаситељ, заповедајући својим ученицима да се држе мира, усађује у њих свој властити мир; јер каже: "Мир свој дајем вам",[72] а Оцу каже: "...Да љубав којом ме љубиш у њима буде".[73]

[Guest]

41. И уопште, као што је рођење нешто божанствено и натприродно, тако је и живот, и начин живљења, и философија, и све што је томе слично - ново и духовно. Ту истину изражавајући, Спаситељ каже Никодиму: "Што је рођено од Духа, дух је".[74] Стога и Павле вели: "...Да се нађем у Њему не са својом праведношћу која је од закона, него оном која је по вери у Хриспла, праведношћу од Бога".[75]

42. Овде је реч о царском руху. А наше рухо је ропско. Па како ће слобода и Царство, коме треба да стремимо, бити награда слугама? Наравно, не бисмо могли бити достојни Царства ако не бисмо показали ништа више од ропске врлине. Наиме, као што "распадљивост не наслеђује нераспадљивост, како каже апостол Павле, јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност,[76] исто тако ни дела робова не могу бити довољна за оно Царство, него је потребна и благодат од Бога. Наследник треба да постане син, да не буде више роб. "А роб не остаје у кући довека, каже Господ, син остаје довека."[77] Према томе, свак ко хоће да до тога наследства доспе, треба да, потиснувши најпре у себи роба, покаже себе сином Божијим, односно украсивши своје лице обличјем Јединороднога, да се у тој красоти појави пред Родитељем; а то значи да нас Син Божији разреши сваког робовања, те да заиста будемо слободни, што и подразумевају речи које је Христос упутио Јудејима: "Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни"[78] Христос уистину разрешује робове и чини их синовима Божијим, па пошто је и Сам Син и пошто је слободан од свакога греха, чини да они заједничаре у Његовом Телу и Крви и Духу, и свему што је Његово. Тако нас је Он изнова саздао и ослободио и обожио, сједињујући нас са Самим Собом, Он, Који је целовити и слободни и истински Бог. И тако свештена Вечера Евхаристије чини да Христос, Који је истинска праведност, постане наше добро више него што су то наша природна добра, тако да бивамо прослављени због онога што је Његово и дичимо се као да смо то ми сами остварили, па отуда и име стичемо уколико ту заједницу очувамо. А ако неко заиста буде назван светим и праведним, или било којим другим похвалним називом, он своје име стиче по Ономе од Кога је све то примио. Јер, "Господом се, вели псалам, хвали душа моја"[79] и у Њему ће бити благословени сви народи на земљи.[80] Отуда се од нас и не тражи ништа од онога што је човечанско, али се тражи да оно што је Христово, уселимо у душе наше, те да при своме одласку све то имамо уза се, и да ту философију на сваки начин покажемо и пре но што доспемо до победних венаца. А ово ново богатство божанске философије треба да чувамо, не придодајући му ништа од стране зла, јер само је тај чисти принос примерен Царству небеском.

43. Пошто награда, коју треба да приме они који су се борили, јесте Сам Бог, потребно је да и борбе буду подобне тој награди, односно да буду божанске, а Бог да не буде само учитељ борцима и судија и надзиратељ у борбама, него да Он Сам буде успешан такмац, тако да прижељкивани циљ буде у складу са припремом, а припрема да буде у складу са циљем. Наиме, као што онда кад нас је на земљу послао, није учинио нити тражио од нас ишта натприродно, тако ни сада, водећи нас ка Богу и ослобађајући нас од земље, није нам оставио ништа човечанско, него је све што нам је потребно прилагодио Себи, те није оставио неделатном ниједну силу од оних које су у стању да нас за онај циљ приготове. А ако то што се са нама збило неко назове болешћу и исцељењем, тада морамо рећи да Он није само ушао код изнемоглога и удостојио га погледа Својих очију и додира Својих руку, и није напросто починио све што је неопходно овоме за исцељење, већ је постао и Сам лек, и храна, и све што доноси здравље. Опет, ако говоримо о поновном саздавању, Он од Себе Самога и од властитога Тела изнова саздаје оно што је човеку потребно; а то чиме је заменио све што је у нама пропало, јесте Он Сам.

44. Није, међутим, пресаздао наше тело од исте твари од које га у почетку беше саздао, него је оно првобитно тело саздао узимајући праха земаљскога, а за ово друго дао је властито Тело. Изнова саздајући живот, Он не чини душу напросто бољом у њеном природном стању, него изливајући Своју Крв у срца оних који приступају светој Тајни Причешћа, васкрсава у њима Свој властити живот. Тада је, вели, "удахнуо дух животни",[81] а сада нам предаје Духа Светога.[82]

Јер, "посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче"![83] А кад је затребала светлост, тада је рекао: "Нека буде светлост",[84] и постаде светлост, односно ова створена светлост - а сада је засијао и Сам Владика, по речима апостола Павла: "Који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим".[85] И уопште говорећи, у првим временима Бог је чинио добра људскоме роду уз помоћ видљивих ствари и водио човека уз помоћ заповести, представника и закона, користећи час анђеле, час најугледније мећу људима, а сада дејствује Он Сам, без посредника, и за све само Себе користи.

45. Сагледајмо, наиме, ово питање од самог почетка. Да би спасао људски род, Господ није послао анђеле, него је Сам дошао. Било је потребно да људи схвате због чега је дошао и није, остајући Сам на једном месту, слао људе да окупљају слушаоце, него је Он Сам, ходећи по разним крајевима земаљским, тражио оне којима ће Своја учења предати. И дарујући им Својим језиком највиша од свих добара, одлазио је пред врата онима који су имали највеће потребе за доброчинствима. Тако је чак и болесне исцељивао приступајући им и дотичући их руком; саздао је очи ономе који од рођења беше слеп, стављајући му на лице блато које је Он Сам начинио пљунувши на земљу, и подигао га је запретивши му прстом.[86] "Приступивши дохвати се носила",[87] вели Писмо; приступио је и гробу Лазаревом и из те близине му је позив упутио[88] иако је могао, да је тако хтео, и из далека - само једном речју и једним мигом - да учини и то чудо, и друга чуда већа од тога, Он, Који је на такав начин и небо створио. Но, то би био само јасан доказ Његове силе, док ово друго беше знак човекољубља које је дошао да покаже.

46. Пошто је, дакле, требало да заточеници ада буду ослобођени, и пошто Бог није то дело поверио анђелима или предводницима анђела, него је Сам сишао у тамницу, било је природно да заточеници не добију своју слободу бадава, већ за откупнину: ослободио их је положивши Своју Крв за њих. На исти начин, отада па све до Судњега дана, Он избавља и ослобађа душе од кривице и од сваке нечистоте. Јер, Он је Тај Којим се стиче очишћење, као што показује Павле говорећи: "Пошто сам изврши очишћење грехова наших, седе са десне стране Величанства на висинама".[89] Због тога Га и назива слугом,[90] а Он Сам Себе сматра служитељем[91] и вели како је од Оца послат у свет да би служио. А најзначајније од свега је то што ово није важило само за то време кад се Господ појавио и дошао са човечанском слабошћу (не да би судио свету), кад је показивао својства слуге а скривао све што је владичанско, него важи и за будућност, кад ће доћи са силом и кад ће се показати у слави Очевој, кад ће се открити и кад ће се показати Царем онога Царства. "Опасаће се, каже Лука, и посадиће их, и приступиће те ће им служити".[92] А то је природно, јер кроз Њега цареви царују и владари земљом управљају.

47. Уосталом, на тај начин се зацарио у чистом и истинском Царству, постајући Сам Себи довољан за то царовање, и тако је управљао над онима којима је овладао, и то блаже него какав пријатељ, строже него било који световни владар, брижније него отац, сродније него што су сродни удови једнога тела, неопходније него што је телу срце, не узмичући пред страхом, не бивајући зависан од награда, већ постајући Сам сила власти и сједињујући са Собом оне који Му приступају. Кад неко уз помоћ страха или обећаних награда царује, то никако није истинска власт, јер тада су разлози за послушност очекивања (= награде) или претње силом. Наиме, као што не може у потпуности владати онај ко своју власт има однекуд другде, тако ни Богу не можемо истински служити ако се потчинимо некоме од поменутих начина.

48. Пошто је ваљало да Господ царује том најчистијом влашћу (нека друга Му, дакако, не би ни приличила), изнашао је начин да то оствари. А тај начин беше најчуднији од свих. Јер, користио се начелима која су једно другом супротна: да би постао истински Владика, Он прима на Себе природу слуге, и све до распећа и крсне смрти служи осталим слугама, те на тај начин спасава душе слугу и сместа придобија за себе њихову вољу. Због тога и Павле, знајући да је то служење узрок Његовога царовања, каже: "Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту; зато и Њега Бог високо уздиже";[93] а чудесни пророк Исаија каже: "Зато ћу му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце"[94] Наиме, првобитним стварањем наше природе Христос је постао Владика, а саздавањем нове твари задобио је нашу вољу, што ће рећи да уистину царује над људима, јер је овде освојио и потчинио владавину разума и слободу воље, који човека чине човеком. Због тога и каже: ,Даде ми се свака власт на небу и на земљи",[95] као да је Он, Који је пре свих векова Владика света, задобио нешто ново тиме што је, заједно са небеским бићима, и човечанска природа спознала заједничког Владику. И оне речи Давидове: "Царује Бог над народима",[96] упућују на то Царство, у коме ће народи бити "сутелесници и судеоници Спаситељеви"[97] како каже апостол Павле.

49. Сјединивши се толико присно са телима и са душама, Христос није постао Владика само над телима, већ и над душама и вољама; и влада над тим самодовољним и чистим царством, управљајући њиме по властитој вољи, као што душа управља телом, а глава удовима. А они хришћани који су пожелели да понесу тај јарам, бивају вођени као да не живе у складу са својим разумом и не поступају по своме извољењу. "Као живинче, вели, бејах пред тобом";[98] то значи да човек мрзи своју душу и да треба да је изгуби, а ако је изгуби, тиме ће да је спасе. То ће се збити кад превлада нова твар и кад Нови Адам у потпуности покрије старога, кад не преостане ништа од старога квасца: ни рођења, ни живота, ни кончине.

50. Заиста, тело старога Адама саздано је од земље, а Нови Адам је, вели, рођен од Бога. А сведочанство о свакоме од ових живота јесте трпеза која им припада: прву трпезу је, наиме, произвела земља, а новога човека храни Небески Човек Својим Телом. Због тога се онај први, умревши, поново вратио у земљу из које је и произашао, а други је отишао ка Христу, одакле је и узет, те је свакоме од њих припао онакав крај какав и приличи њиховом почетку: "Какав је земљани, каже Писмо, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески".[99] Али, то није само због душе, већ и због Тела Његовог зато што је и оно небеско, као што су код првога Адама и једно и друго земљани. Јер, овде душа почива у рукама Небескога Човека, а тело постаје део Његовога Тела. Оно, наиме, не заједничари са душом него је испуњено Духом живим, те живи и након кончине претходног земаљског живота, и то толико боље да се ни изрећи не може, јер ни у почетку не беше уистину умрло. "Изгледало је, вели Соломон, у очима неразумних да су помрли."[100] Наиме, као што "Христос, уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада Њиме",[101] тако ни удови Христови неће видети смрти довека; јер, како би могли да искусе смрт, кад зависе од вечно живога Срца?

[Guest]

51. Ако је то што видимо само прах и ништа више, не треба да му се дивимо. Јер, богатство је унутра, "и ваш је живот сакривен", вели Писмо,[102] а ризница је земљани суд: "Л ово благо имамо у земљаним судовима", каже апостол Павле.[103] Према томе, онима који ствари посматрају само споља, само је глина видљива; међутим, кад се покаже Христос, и тај прах ће приказати своју красоту. Видеће се тада да је и тај прах део онога бљеска, и уподобиће се Сунцу и зрачиће истим зрацима као и Оно. "Тада ће се, вели, праведници засјати као сунце у Царству Оца свога."[104] А Царством Очевим назива се она светлост којом је Он заблистао и јавио се апостолима, који су, као што јеванђелист Марко каже, видели "Царство Божије да је дошло у сили";[105] праведници ће у тај дан засијати озарени светлошћу и славом: они примајући је, а Он блистајући њоме.

52. Јер, овај Хлеб, ово Тело, до кога ће човек доспети носећи тамо Дарове са овдашње Трпезе, то је оно што ће се на облаку указати свим очима и што ће, у једном трену, као каква муња, показати своју лепоту од истока до запада; са таквим блистањем живе блажени, а кад скончају, светлост се не повлачи. Светлост је, наиме, свагда са праведницима, који доспевају у онај живот блистајући том светлошћу, а сада хитају ка њој, са којом су све време живели. Јер, оно што ће се у онај дан васкрсења збити са онима који ће оживети, када ће се кости и делови и удови тела сјединити са главом како би се целовитост тела васпоставила, то ће се збити и са Спаситељем Христом, заједничком Главом свих хришћана. И кад Глава само бљесне над облацима, сабраће са свих страна своје удове, и биће Бог мећу боговима, дивни врх дивнога окружења. Па као што терет уздигнут увис, кад се раскину везе које га држе у висини, пада ка земљи и тражи место на тлу које је одмах под њим, тако је и са телима светих: она најпре пребивају на земљи, везана за њу пропадљивошћу и бивајући овде мучена, те због тога, вели, "у овоме шатору уздишемо",[106] а када се појави слобода, тела светих ће незадрживом силином похитати ка Христу да би заузела места која су им додељена. Због тога апостол Павле, показујући да је тај пут неупоредив са другим, говори о узношењу и каже: "Бићемо ...узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху";[107] а о томе да ћемо бити узнети, Спаситељ је рекао: "Тада ће бити два на њиви; један ће се узети, а други оставити"[108] - то значи да неће бити више ничега што је човечанско нити што од људи зависи, те неће нико окаснити, него ће Он позвати људе, Он ће их узнети, Он, Који никаквом времену не робује.

53. Јер, од самог почетка, Спаситељ није чекао да Га они заишту, него је Сам потражио оне који су заблудели, а затим им је показао пут, па пошто нису били у стању да ходе по њему, узео их је на своја плећа и понео: кад су посртали, подизао их је; кад су били немарни, исправљао их је; кад су одступали, позивао их је назад и на сваки начин подстицао на оно што им је на спасење. Тако ће их и онда када трчећи буду прелазили последњу стазу ка Њему, Он Сам васкрснути и начинити им крила како би полетели. Због тога их је и назвао орловима окупљеним око трупа: "Јер где је труп, вели Он, онде ће се и орлови скупити."[109] Прећи ће, заиста, са Трпезе на Трпезу, са оне која је још увек скривена, на ону која је већ откривена: са Хлеба на Тело.

54. Сада је, дакако, Христос за њих Хлеб, јер још увек живе човечанским животом, али је исто тако и пасхална Вечера, јер они одавде прелазе у Град који је на небесима.[110] А када "добију нову снагу, подижу се на крилима као орлови", као што вели чудесни Исаија;[111] тада he се окупити око истога Тела, које ће тада бити без икаквог прекривача. На то указује блажени Јован када каже: "Видећемо Га као што јесте".[112] Јер, Христос није Хлеб за оне који више не живе телесним животом, нити више очекују Пасху; а Његов труп има многа знамења: на Његовим рукама су ране, на ногама су ожиљци од клинова, а ребро још увек носи белег од копља.

55. Та Вечера свете Евхаристије води до онога Тела, и без ње Га није могуће примити, ништа мање но што је онај коме су очи извађене, у стању да искуси светлост. Јер, ако они који на овој Вечери не обедују, немају живота у себи, како би Христос могао бити бесмртна глава мртвим удовима? Једна је, дакле, сила свете Трпезе, један је и Онај Који припрема гозбу и у једном и у другом свету; овде је, наиме, брачна ложница, овде се одвија припрема за ступање у брак, а овде је и Сам Женик. Према томе, онима који одлазе немајући уза се ове Дарове, неће остати ништа више за живот. А они који су уистину примили благодатне Дарове и очували их, они су ушли у радост Господа свога и скупа са Жеником ступили у брачну ложницу, и науживали се свакаквог обиља за Вечером; а то им се није тек сада догодило, него су, појавом Христовом, непосредније искусили оно што су, долазећи овамо, са собом донели. То значе речи: "Царство је Божије унутра у вама".[113]

НАПОМЕНЕ

[Ромејац]

Марти, прогутао си слово у наслову теме.

:P

[Guest]

Марти, прогутао си слово у наслову теме.

:P

ај мене хехехехе как ми се то десил, одмах исправљам - хвала братац

[Guest]

ПЕТА БЕСЕДА

КАКАВ ДОПРИНОС ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРУЖА ОСВЕЋЕЊЕ СВЕТОГА ЖРТВЕНИКА

Такав је, дакле, смисао светих Тајни и таква је помоћ коју нам оне пружају на путу ка истинском животу. Пошто свештени Жртвеник представља исходиште сваког свештенодејства, било да треба примити Дарове свете Вечере или помазање, било да је у питању примање свештенства или дарова бање крштења, испитајмо мало - колико нам је то могуће и не узимајући у обзир оно што је већ речено - и чинодејство које тај Жртвеник утврђује, јер сматрам да то није необично и да не одступа од наше теме. Стога, учинићемо своју беседу савршенијом уколико прибегнемо испитивању онога што се назива основом или темељем свих светих Тајни, или како год да га назовемо. И тако, пошто изложимо све оно што се савршава од руку архијереја који врши свештање, и све оно што сачињава Жртвеник, сагледајмо на крају чији образ представља свако од тих знамења и какво значење има.

2. Најпре архијереј, огрнут белим огртачем који му прекрива руке и тело, приступа Богу клањајући Му се до земље - која, дакако, није гола - па пошто се помоли да се ово чинодејствовање успешно оконча, устаје спреман за дело освећења; потом подиже Трпезу која почива доле, па је поставља и утврђује не само молитвама него и полажући руке на њу. Кад је постави, пере је топлом водом над којом се помолио како би ова стекла силу очишћења не само од видљиве нечистоће, него и од прљања од стране демона. Потом Трпезу шкропи, изливајући по њој најбоље вино и миомир начињен, како ми се чини, од капи исцеђених из ружиних латица; затим додаје свето миро и њиме помазује свету Трпезу, чинећи три пута над њом знак крста и појући Богу ону многохвалну пророчку Трисвету песму.[1] Затим, прекривши је белим платном, он је украшава скупоценим прекривачима, а преко тога разастире и друга платна која су помазана божанским миром, онако како је помазана и света Трпеза; та платна, наиме, морају бити управо испод свештених сасуда.

3. Извршивши све то како је речено, архијереј дреши и скида са себе огртач којим је био обавијен, па обукавши архијерејску одежду, одлази у неку кућу која је близу овог светог дома. Тамо узима мошти светих мученика, које је он сам за ову прилику припремио, полаже их на један од дискоса са Жртвеника, на који иначе полаже страшне и часне Дарове, и прекрива их оним чиме и Дарове прекрива; потом их подиже са нарочитим поштовањем и, носећи их повише главе, одлази у храм који се освећује, док му његови многобројни пратиоци украшавају пут свећама и појањем, кадом и миомиром. Ходећи тако, чим доспе до храма и нађе се пред њим, он стане пред затворене спољне двери и заповеда онима који су унутра да их отворе како би ушао Цар славе. Потом изговора речи Давидове, па пошто зачује како они унутра одговарају речима за које Пророк каже да их анђели мећу собом изговарају док се Спаситељ на небо успиње,[2] и пошто се раскриле двери, ступа у храм - носећи на глави онај прекривени сасуд.

4. Кад ступи у Жртвеник и кад се приближи самој Трпези, спушта на њу дискос и разоткрива га, те благо светих моштију, које се на њему налази, подиже одатле и смешта у спремницу сразмерну величини моштију које се у њу полажу. Затим излива на њих пресвето миро и полаже их испод свештене Трпезе. И пошто све тако буде учињено, тај дом постаје молитвени дом, а света Трпеза бива спремна и приготовљена за приношење бескрвне жртве, односно постаје истински Жртвеник.

5. Рецимо сада коју реч о томе зашто ова свештенодејства дају овакав учинак, и зашто се на храм и на свету Трпезу, кроз све што архијереј савршава, излива толика сила. Сагледајмо сваку од тих радњи појединачно.

6. Облачење архијереја у белу одећу и начин његове припреме за ово свештенодејство представља образ човечанског Жртвеника. Јер, оправши се од свакога греха и поставши бељи од снега, како каже Давид,[3] човек се сабира, повлачи у себе и окреће себи самом - и на тај начин потпуно усељава Бога у своју душу, а своје срце претвара у Жртвеник. Образац овога је најпре то што је архијерејева одећа бела и блистава, а затим што му са свих страна обавија и повезује тело. И тако, пошто архијереј кроз сву припрему покаже да је Жртвеник најпре у њему самом и пре но што је у храму постављен, он својим рукама освештава храм. Тако се, наиме, догађа и код свих других умећа: протомајстори, који су у стању да начине било које дело, својим умом га замисле и пре него што га рукама изведу; и тако ум предаје рукама свој замишљени узорак, а оне га у материји остварују. Уосталом, и сликари, изображавајући своје умеће, могу стварати своје слике према видљивом моделу, али могу сликати и користећи се сећањем, односно обазирући се на узоре у души. И може се видети да се то не дешава само код сликара, већ и код вајара, и градитеља кућа, и уопште код свих стваралаца. Кад би, наиме, био у стању да својим очима завириш у уметникову душу, видео би тамо кућу, или кип, или било које друго дело, које, наравно, још није остварено у материјалу.

7. Архијереј, међутим, није образ Жртвеника само по томе што је он уметник и извршилац чина освећења, већ и стога што је од свих видљивих ствари само човечанска природа у стању да представља истински храм Божији и Жртвеник, тако да оно што је људским рукама саздано, носи на себи само икону и образ истинског Жртвеника. Због тога је требало да се тај истински Жртвеник у таквом виду покаже и пре но што се укаже његова икона, те да оно што је истинско, претходи своме образу. Јер, Онај Који је рекао: "Ти ли ћеш ми начинити кућу да у њој наставам?" - Он вели и: "Наместићу стан свој међу вама... и ходићу међу вама".[4] Ови стихови могу значити и то да онај ко хоће да буде другима од користи, треба то најпре себи да буде, а онај ко је удостојен да положи толику силу у неживе ствари, треба најпре и сам да буде удостојен толике силе пре но што њих учини кориснима; тако је и Павле захтевао од епископа да најпре започне од своје куће, да добро управља својим домом и да се влада по здравом разуму како би граду и народу могао бити добар.[5]

8. Потребна је, свакако, помоћ Божија за то дело; јер нико не може имати успеха нити ишта остварити без Бога - ни у чему уопште, а поготову не у светим Тајнама, у којима све што се збива, представља Његово дело. Промишљање о Својим слугама заједнички Владика није показао само неком заповешћу, нити је послао кога да се о њиховом спасењу постара, већ је Он Сам дошао и Својом руком учинио све оно што је њима на спасење; због тога је било потребно да архијереј, показујући тиме како је Његов ученик, властитим рукама постави Жртвеник, одакле нама и долазе сви путеви спасења. А све то чини имајућу на устима онај псалам који речима: "Узвисиваћу те, Боже мој, царе Мој[6] исказује благодарност Богу и сећање на Његова чудесна дела. Јер, ако закон Павлов налаже да на свему захваљујемо,[7] колико ли је оправданије благодарити Богу за највеће од свих добара?

9. Затим архијереј придодаје још један псалам: "Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати".[8] Овај псалам не опева само човекољубље Божије, него се дотиче и Тајни у које смо се претходно погрузили: помиње и крштење, и божанствено миропомазање, и Чашу, и свештену Трпезу на којој се свети Хлеб налази. Крштење, наиме, назива и тихом водом починка и зеленом пашом, те вели како ће човек, пошто га Бог добро води и напаса, у крштењу коначно пронаћи своје уточиште. Како је сагрешење донело патње онима који су се на њега дрзнули, и како је земљу испунило трњем, вода, која изгони сваки грех, с правом се назива тихом водом починка - насупрот патњама, зеленом пашом - насупрот трњу, а коначним прекривачем се назива стога што оно крајње добро, у коме налазимо спокоја када Бога тражимо, овде можемо примити. Али, могло се крштење назвати тихом водом починка и због тога што је успокојило жеље наше природе, што су "многи пророци и цареви желели видети".[9]

10. Ако архијереј, кад се поклања Богу и кад се моли, не чини то непосредно на голом поду храма, није ли то зато што храм, који још није примио освештање, није подобан за свештенослужење? А пошто још увек није постао дом молитве, како може достојно примити онога који се моли? Код Мојсеја се, опет, догодило обратно: кад је требало да ступи на свету земљу, морао је да одреши своју обућу како не би било ничега што би спречило непосредно општење. Обратно, народ јеврејски тога доба, који се клањао Богу, са обућом на ногама је морао да гази египатску земљу.[10]

[Guest]

11. Поступивши тако, архијереј водом пере свештену Трпезу. Пошто је заједнички тиранин заробио човека - владара над свим видљивим тварима - обрушио се на све што се опазити може, као што се освајач устреми на царство неког свргнутог цара. Због тога је потребно да за оне твари које из природе узимамо за савршавање свих светих Тајни, користимо неко средство очишћења које ће имати силу да се зломе супротстави. Тако и воду у којој ће извршити крштење, свештеник својим молитвама најпре очишћује од свакога утицаја демонског, а затим упућује молитве којима се Тајна савршава. Из истог разлога, дакле, архијереј најпре омива часну Трпезу водом која је штити од свакога зла, и истовремено показује начин на који треба да прибегавамо добру, односно како се морамо најпре отарасити зла. Стога, чинећи тако, он и поје онај псалам који говори о гресима људским: "Покропи ме ucoпом, u очистићу се; умиј ме, и бићу бељи од снега";[11] након тога благодари Богу и прославља Га. Тако бива при савршавању сваког свештенодејства. Јер, све треба чинити у славу Божију, а више од свега свете Тајне, које су корисније од свега другог и које су само Божије дело.

12. Но, пре примања божанских благодати, треба не само да се очистимо већ, колико нам је то могуће, да настојимо да стекнемо и одговарајуће врлине - пошто се Даваоцу толиких добара другачије не можемо приближити (јер Бог не услишава молитве онима који спавају, већ онима који се моле; укрепљује онога ко се бори, а ономе ко умује, поклања дар целомудрености у складу са његовим моћима; и уопште, према ономе за чиме жудимо, треба да показујемо жељу не само у својим молитвама, већ и својим делима). Због тога архијереј, пре но што узме пребожанствено миро, које на Жртвеник излива благодат од Бога, мироше свету Трпезу нашим миомиром, односно вином и мирисним уљем, од којих нам једно пружа само ужитак, а друго нам је и у животу од користи. Служи се овим људским производима како би показао да ово двоје испуњава наш целокупни живот, односно оно што нам је у животу неопходно и оно што нам је пријатно - због чега архијереј и започиње са ово двоје. Тако је и Господ, кад је дошао и подарио живот "да гa имају у изобиљу",[12] и то не само пошто је васкрсао и избавио човека, већ и пошто се зацарио и предао нам Своје нескверно изобиље, после свега понудио и Своје миро, које, имајући у Себи сву силу за савршавање свете Тајне, води право ка жртви свете Евхаристије.

13. Пошто је Спаситељ у почетку са ово двоје принео жртву свете Евхаристије, и пошто је узео хлеб, како каже Писмо, и благословио га,[13] и ми тражимо ону руку и оне речи. Свештеници, дакле, изговарају такве речи, које постају делатне јер им је Сам Христос заповедио: "Ово чините за мој спомен";[14] а рука представља силу светога мира. "Јер то свето миро, вели божанствени Дионисије, дарује нам Исус".[15] Апостоли су, опет, својом руком приносили свете Дарове јер су и тај благодатни дар имали; њиховим наследницима, међутим, била је потребна ова служба освећења, јер су само речи Христове могли да изговоре. Првим свештеницима Жртвеник су биле саме њихове руке, а онима касније Христос је, кроз њих, устројио домове светотаинства.

14. Настављајући освећење светога Жртвеника, архијереј, изливајући свето миро по часној Трпези, ништа не изговара - за разлику од претходног пута - већ само поје Богу ону кратку песму, сведену на неколико јеврејских слогова, песму хора светих пророка, која има пресвети смисао.[16] Могуће је, свакако, славословити изговарајући многе речи, а могуће је оно што је достојно хвале опевати и ограничавајући се на хвалоспев од мало речи. Ово прво приличи, како ја сматрам, хвале достојним делима која су се већ догодила или која се тек имају догодити, како би речи пред посматрачима заузеле место тих догађаја; док ово друго, како ми се чини, приличи ономе што је присутно и што се сада збива; пошто су те појаве по себи видљиве, нема никакве потребе за речима које би их објављивале, осим за оним речима које исказују радост и дивљење, као што су прорицали пророци до Јована.[17] А после тога, шта ће нам проповедници, кад се јавио Онај Који је објављен? Није нам преостајало ништа друго него да Му кличемо и да Га славимо. Тако су сматрали и анђели, којима се Он најпре јавио кад је на земљу дошао, и који су изговарали речи: "Слава на висини Богу",[18] док су Га окруживали. Зато, дакле, познајући траженога Добротвора кроз сама Његова дела, архијереј не тражи ништа од онога што му је у молитвама даровано, нити набраја дела човекољубља која су пред његовим очима, већ се само весели оном таинственом мелодијом.

15. Пошто сила Жртвеника представља свето миро, требало је да и твар која је на њега положена, поседује сродну силу јер ће тако боље деловати - као што и огањ и светлост, чини ми се, кроз погодна тела боље показују своја својства јер ни само име Спаситељево, коме је све могуће кад га неко призове, није код свих уста која су га призивала, показивало подједнаку снагу. Због тога, тражећи неко одговарајуће вештаствено тело које би положио испод светога мира, свештенослужитељ не налази ништа што би томе више доликовало од костију мученика, па пошто их мироше и помаже, полаже их на часну Трпезу и тако заврши са свештањем Жртвеника. Јер, нема ничега сроднијег са Тајнама Христовим него што су мученици, у којих је и тело, и дух, и обличје смрти, и све друго заједничко са Самим Христом. Он је заједно са њима и док су живи а и када скончају, не оставља Своје мртве - него је сједињен са душама, као што је саприсутан и сједињен са муклим прахом светих моштију, па ако је игде мећу видљивим вештаственим стварима могуће пронаћи и осетити Спаситеља - то је међу овим моштима.

16. Стога, кад се архијереј нађе пред вратима храма, и пре но што свете мошти унесе унутра, он отвара двери узвикујући као да у храм уноси Самога Христа, и моштима указује почаст која приличи часним Даровима; уосталом, те кости и јесу истински храм и Жртвеник Божији, док овај рукотворени Жртвеник, који се освештава, представља образ истинскога Жртвеника. Према томе, било је природно да се тај истински Жртвеник приложи овоме рукотвореноме, те да он ради потпуности овога буде узет, као што се староме закону придодаје нови.

17. Кад архијереј све ово изврши и приготови дом за жртву и за молитву, и кад упали кандило изнад Жртвеника, он излази напоље најпре да би показао, како ми се чини, време у које је Христос по први пут предао жртву апостолима, јер је то било свечера, кад се пале светиљке. А затим, то кандило нас подсећа на светиљку упаљену у кући онога човека који беше изгубио драхму, па кад је упалио светиљку и потражио драхму, нашао ју је покривену силном земљом и мраком, као да је под земљом, у аду, лежала. Јер, и кућу може разрушити, верујем, и све открити, и на светлост извести, Онај Који је и ад испунио светлошћу кад је у њега ступио.

НАПОМЕНЕ

[Guest]

ШЕСТА БЕСЕДА

КАКО ЋЕМО САЧУВАТИ ЖИВОТ У ХРИСТУ, КОЈИ СМО СТЕКЛИ КРОЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ

Све оно, дакле, што се тиче живота у Христу, а што се на Самога Христа односи и само Њему приличи, то је ово о чему смо до сада говорили. Но, пошто заметак тога живота зависи само од руке Спаситељеве, а његово очување и опстанак представља дело нашега труда, да би се то остварило, потребно је, наравно, и човечанско учешће, и наш допринос - да не бисмо тај живот упропастили чим га задобијемо, већ да до краја сачувамо благодат Божију и да из овога света одемо имајући ту ризницу у рукама. У наставку ове наше расправе треба да испитамо и средства помоћу којих то можемо остварити; то, свакако, мора сачињавати један део ове наше беседе о животу у Христу. Наиме, сасвим је природно да се, кад су у питању ствари овога света, не задовољавамо тиме што смо их примили, нити смо спокојни као да поседујемо све што нам треба, већ тражимо начине како бисмо све то сачували. Исто тако би требало да речима о ономе што је претходило, придодамо и речи о ономе што следи: пошто смо најпре говорили о томе откуда смо стекли живот и о томе како и шта смо ради њега претрпели, природно је да размотримо и шта треба да чинимо како ово благостање не бисмо издали.

2. Овде је, наравно, реч о врлини и о животу у складу са здравим разумом. Уосталом, многи од старих учитеља, а исто тако и многи од потоњих, говорили су о тим стварима, и нема ничега што би се о томе имало рећи а да је изостављено, па је овај наш труд, дакле, у опасности да буде сувишан. Оно, међутим, чиме смо започели своју беседу, захтева да говоримо и о ономе што следи, па ако то не придодамо, наша беседа неће бити целовита; зато ћемо, према својим могућностима, настојати да то учинимо. Нећемо, дакле, разматрати својства многобројних начина људскога живота, него ћемо испитати заједничке дужности према Богу које сви ми хришћани имамо. Јер, нико не може рећи да је иста врлина потребна онима који имају какву јавну службу и онима који повучено живе и делају. Нико не може рећи да су исте врлине оних који, примивши бању крштења, ништа нису Богу заветовали и оних који живе монашким животом, који су изабрали девственост и нестицање добара, те не само да нису господари неког поседа, него ни себе самих.

3. Истоветна је дужност свих који се Христовим именом знаменују, јер сам назив хришћани говори о њима, и сви они на исти начин треба ту дужност да извршавају. А они који то занемарују, без обзира на изговоре које наводе, не могу се оправдати ни својим узрастом, ни занатом, нити икаквом срећом, ни болешћу или здрављем, нити пак удаљеношћу од света и пустињом, ни животом у градовима и метежом, нити било чиме другим чему обично прибегавају они оптужени за занемаривање дужности. Ништа не може бити испред ових дужности, и сви који су у стању, нека се не опиру вољи Христовој, већ држећи се на сваки начин закона који од Њега долазе, нека свој живот проводе саобразно Његовој вољи. Не може се, наиме, рећи да је то изнад човекових моћи, јер иначе не би била одреЂена казна за оне који чине безакоње. Нема мећу хришћанима онога ко није свестан да је дужан творити све чему га Јеванђеље учи. Кад су Му по први пут приступили, сви хришћани су подједнако обећали да ће се на сваки начин држати свих Јеванђелских заповести, и тек пошто су се таквим обећањима обавезали, примили су учешће у светим Тајнама.

4. И тако, пошто Спаситељеве заповести представљају опште дужности свих хришћана, пошто су оствариве за све који желе да их испуњавају, оне су неопходне и без њих је немогуће сјединити се са Христом, те су подељене и односе се на човекову вољу и хтење. Потребно је, наиме, да будемо у заједници воље са Оним у чијој Крви заједничаримо - да не будемо с једне стране сједињени, а са друге разједињени; с једне стране да Га љубимо, а са друге да се против Њега боримо; да не будемо деца Његова, али срамотна, и удови Његови, али мртви. Никакве користи за нас нема у томе да срастемо са Њим и да будемо рођени од Њега, па да се онда од Њега одвојимо, јер тада личимо на властар истинске винове лозе који ће завршити тако што ће бити ишчупан, осушен и бачен у ватру.

5. Због свега тога, дакле, онај ко се определио да живи у Христу, треба да се сједини са Његовим срцем и Његовом главом (јер наш живот ни од кога другог не потиче). То се, међутим, не може збити уколико немамо исту вољу са Њим; неопходно је да, колико је то људима могуће, вежбамо своје хтење како би оно било у складу са вољом Христовом - да припремимо себе како бисмо желели што и Он и радовали се чему се Он радује. Јер, немогуће је да из једнога срца извиру међусобно опречне жеље. Наиме, зао човек, вели Јеванђеље, из зле ризнице свога срца не зна да изнесе ништа осим зла, а добар човек износи добро.[1] Као што је то било и мећу првим верницима у Палестини, у којих "беше једно срце и једно душо",[2] јер су једно исто сви желели, и то на исти начин, а онај пак који није заједничар воље Христове, већ изврће све што Он поручује, тај не усклађује свој живот са Његовим срцем, него је очито да његов живот од неког другог срца зависи. Насупрот томе, Господ је у Давиду нашао човека по Своме срцу, јер овај вели: "Немој сакрити од мене заповести својих".[3] Немогуће је, дакле, живети уколико не зависимо од Његовога срца, а не можемо зависити од њега уколико немамо истоветну вољу. Стога, да бисмо могли да живимо у Христу, гледајмо да љубимо све оно што и Христос љуби и да се радујемо свему чему се и Он радује.

6. Сваком делу, дакле, претходи жеља, а свакој жељи претходи помисао. Према томе, потребно је, пре свега другог, да очи своје душе удаљимо од свих залудних ствари, испуњавајући вазда своје срце добрим помислима како оно никада не би било празно и како не би у њему било места за лукавости. Иако много тога заслужује да буде тема ове расправе, да се наша душа њиме занима и да буде наслада и предмет труда нашега ума, ипак је најугодније и најсврсисходније промишљати и говорити о светим Тајнама и о богатству које из њих задобијамо. Да разматрамо то шта смо били пре но што смо примили свете Тајне, а шта смо постали пошто смо их примили; какво је било оно првобитно ропство, а каква је садашња слобода и садашње царство; која добра су нам већ дарована, а која нас тек очекују; и пре свега, да размотримо ко је Тај Који нам дарује сва та добра; каква је Његова красота и Његова доброта; колико је заволео људски род и колико је пламена Његова љубав. Заиста, кад такве мисли обузму човеков ум и овладају његовом душом, тада он није у стању да се лако обазире на нешто друго, нити се жеља може чему другоме приклонити будући да је све ово толико красно и толико поучно. Јер, многе и големе добродетељи Божије односе превагу, а љубав Његова, која Га је на њих и навела, толико је велика и узвишена да превазилази човечанске помисли.

7. Као што љубав, кад надвлада и постане снажнија од оних који су њоме обузети, доводи заљубљене до екстазе, тако је и љубав према људима "понизила" Бога.[4] Јер, слугу кога је заволео, Бог не позива к Себи остајући на Своме месту,[5] него га тражи пошто је најпре Сам до њега сишао; и тако Он, Који је богат, доспева у станиште сиромаха и лично му приступивши, исказује Своју жељу и тражи да Му овај узврати равном мером. И не узмиче када тога није удостојен; не снебива се пред погрдама; а када Га изгоне, смешта се покрај врата; и све чини како би показао Своју љубав: сваку патњу за љубљенога подноси и умире за њега.

8. Две су, дакле, ствари које чине и које показују онога ко љуби: да свим оним чиме располаже чини добра дела своме љубљеноме, а затим, уколико је то потребно, да жели да претрпи за њега сваку муку и да пострада за њега. Ово друго се некоме може учинити много већим доказом љубави од онога првога. Богу је ово, дакако, немогуће јер је бестрастан и нестрадалан у односу на свако зло, но пошто је човекољубив, Он може да чини добро човеку, али Му, као нестрадалноме Богу, није могуће да за њега подноси муке и да страдава. Његова љубав је била натприродна; међутим, још увек није било знака који би ту љубав показао, а опет, требало је да не остане скривено како Он силно љуби човека, већ да нам пружи доказ Своје преобилне љубави и да нам покаже како нас љуби најснажнијом љубављу. Тада Он, дакле, прихвата то добровољно "понижење" и остварује га, и тиме ствара услове да може све претрпети и подносити сваку муку за човека. И тако, пошто је, свим оним што је претрпео, убедио човека како га силно љуби, повратио га је Себи иако се овај беше удаљио од добра, убеђен да га Бог мрзи.

9. Али, најчудесније од свега је то што Господ није само претрпео свакојаке муке и умро од задобијених рана, већ то што је, и после оживљавања и подизања тела из пропадљивости, још увек задржао те ране и носио ожиљке од њих на Своме Телу. Чак се и пред очима анђела показује са њима; сматра их истинским украсом и радује се показујући какве је муке претрпео. Иако је одбацио све друго што телу припада, и поседује Тело духовно, и није му остало ништа од телесности - ни тежина, ни масивност, нити икаква страст - Он није у потпуности одстранио ожиљке, нити је сасвим зацелио ране, већ је из љубави према човеку сматрао да треба стрпљиво да их подноси; јер кроз њих је пронашао заблуделога човека, и подносећи ударце, заробио је онога кога љуби. Јер, како би иначе било природно да бесмртно Тело задржи на себи трагове од рана, које понекад лекарска вештина или природа уклањају чак и код смртних и пропадљивих телеса? Но, чини се да је Његова жеља била да много пута за нас пострада; а пошто то није било могуће - јер Његово Тело је једанпут занавек избегло пропадљивост - и пошто се сажалио на људе, који ће Му ударце задавати, сматрао је да треба да задржи на Своме Телу знаке заклања и да увек пребива са ожиљцима од рана, којима је једанпут обележен приликом распећа. На тај начин јасно се могло уочити да је због Својих слугу распет и да су му ребра пробијена, те да ови ожиљци, заједно са оном неописивом светлошћу, представљају украс за овога Цара.

10. Шта се са том љубављу може мерити? Шта је човек толиком љубављу заволео? Која мајка има толико нежне љубави за своју децу, или који отац толико љуби своја чеда? Или ко је толико обузет безумном љубављу према некоме лепом да због те љубави не само подноси ударце од свога љубљенога и не само задржава љубав према томе незахвалнику, него још и ране од њега задобијене сматра драгоценима? Те ране не указују само на љубав Онога Који их носи на себи, већ и на Његово дубоко поштовање јер, уистину, знамен крајњег поштовања је то што се Христос не стиди слабости своје човечанске природе, него је уз помоћ клинова које је наследио по слабости своје човечанске природе, засео на царски престо.

[Guest]

11. Не поменух још увек оно што је највеће од свега. Јер, не само што се Владика до те мере налази уз своје слуге, и не само што их чини Својим причасницима и што им пружа Своју руку, него нам је понудио целога Себе, због чега постајемо храм Бога живога. Ови удови нашега тела постају Христови удови, Глави тих удова клањају се херувими - а ове наше ноге и ове наше руке од онога Срца зависе.

12. Замислите само, има ли ишта од чега ово није корисније и од чега ово није сладосније? Јер, када о овим стварима размишљамо и када у нашим душама владају овакве помисли, неће се, пре свега, у нама наћи никакав улаз за лукаве помисли, а затим, пошто спознамо добродетељи Господње, увећаће се наша љубав према Добротвору. А када Га заволимо свом силином, постаћемо и извршиоци Његових заповести и заједничари Његове воље. Јер, "који мене љуби, вели Господ, заповести моје држаће".[6]

13. Уосталом, кад спознамо колика је наша вредност као удова Христових, нећемо је тек тако занемарити, нити ћемо дозволити себи да се одбегломе слузи[7] потчинимо кад постанемо свесни Царства које је у нама; и нећемо отворити уста како би говорила речи лукаве, ако помишљамо на свету Трпезу и ако имамо на уму каква је то Крв која је наш језик у црвено обојила. Како ћемо користити своје очи за гледање онога што је неприлично, кад смо се науживали призора толико страшних Тајни? Нећемо покренути ноге, нећемо пружити руке ка било чему што је зло ако је у нашој души делатна помисао да они представљају удове Христове, односно да су то свети удови, који као какав сасуд носе у себи ону Крв, или боље рећи одевају собом целога Спаситеља; а та одећа не одева као каква хаљина, нити као прирођена нам кожа, него оне који су се њоме оденули, одева толико присно да је већма срасла са њима него што су срасли њихови властити зглобови и кости. Јер, њих је могуће одсећи против воље човекове, док Христа ниједан човек и ниједан демон не може отргнути од оних који су се једанпут у Њега оденули - уколико они сами то не желе: не може то учинити "ни садашњост, ни будућност, како вели апостол Павле, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар",[8] ма колику силу да поседује. Јер, лукави демон је успевао да рукама мучитеља Христовим мученицима одере и згули кожу, да им одсече удове и крши кости, да им проспе црева и ишчупа утробу; али, мало му је успевало да се тим својим вештинама дочепа њихове одеће и да блажене мученике разодене од Христа: мислећи како их разодева, још боље их је облачио у Христа.

14. Заиста, шта ли светије може бити од тога тела са којим се, кроз свето Причешће, Христос сјединио на начин приснији и потпунији од било каквог природног срастања? Поштоваћемо га, дакле, и чувати часним ако, спознавши Његову чудесну блиставост, њу увек имамо пред очима своје душе. Па ако храмове и свештене сасуде и све друге свештене предмете на сваки начин чувамо неупрљанима због тога што знамо да су освештани, тешко да ћемо изневерити оно што је узвишеније и веће од њих. Заиста, ништа није толико свето колико човек, са чијом природом се Бог сјединио и постао њен заједничар.

15. Присетимо се, дакле, коме се "поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом",[9] и ко је Тај Који ћe доћи на облацима небеским "са силом и славом великом",[10] блистајући више од свега другога - Који је истовремено и човек и Бог. Али, и сваки од нас доиста може да засија више од Сунца, да се уздигне повише облака, да се сусретне са оним Телом Божијим, да полети ка Њему, да Му приступи и да се кротак пред Њим појави. Јер, кад се Владика укаже, окружиће Га хор добрих слугу, а пошто Он блиста, засијаће и они. Каквог ли призора: посматрати небројено мноштво светила над облацима; посматрати људе како се уздижу и лете, посматрати славље које се ни са каквим призором не може упоредити, посматрати заједницу богова око Самога Бога, добре људе око Лепога; слуге око Господара Који не презире своје слуге иако им предаје од Свога сјаја, и Који не сматра да умањује Своју славу тиме што ће небројена мноштва хришћана учинити причасницима Свога Царства - за разлику од владара овога света, који могу све дати оним људима које држе под својом влашћу, али ни у сну не помишљају да их учине заједничарима свога скиптра и своје круне! Јер, овај Цар их не прима као слуге, нити им указује штовање које слугама приличи, него их сматра пријатељима и примењује према њима законе пријатељства које је Сам у почетку успоставио, те држи да је заједничко све што постоји; и то не само ово или оно добро, него им предаје и само Царство, односно сама царска обележја. А шта је друго блажени Павле имао у виду кад је рекао да ће они који су узели учешћа у страдањима Његовим, бити "наследници Божији, а сунаследници Христови"[11] и да ће царовати са Њим?[12]

16. Шта је толико угодно да се са таквим призором може поредити? Ту је хор блажених, заједница радосних! Христос, блистајући, силази са неба на земљу, а земља уздиже друга сунца према Сунцу правде, и све је преиспуњено светлошћу. С једне стране, ту су они који су кроз труд, злопаћење, муку и старање за ближње, показали ревност за Христа, а са друге, ту су они који су подражавали Његову жртву и предавали себе мачевима и огњу и смрти, који још увек показују ожиљке на својим блиставим телима, и који се поносе белезима од рана као каквим натписима на освојеним победним трофејима. То је круг одличника који се својим ранама диче пред Царем Који је властитом жртвом заклања однео победу, како вели апостол Павле, "због страдања све до смрти, овенчан славом".[13]

17. Кад све то изучавамо и све време о томе размишљамо, тада ће нам и достојанство властите природе бити познато и јасно ће нам се указати човекољубље Божије. То нам, наравно, неће дозволити да обрађамо пажњу на оно што је зло, а ако се и деси да посрнемо, лако ће нас подићи. Јер, много тога омета наше спасење, а највећа од свих препрека је та што, кад сагрешимо на било који начин, не хитамо одмах Богу и не тражимо од Њега опроштај, него посрамљени и престрашени сматрамо да је мукотрпан пут који води ка Њему, мислимо да је Он гневан и невољан према нама, да нам је потребна велика припрема да бисмо Му приступили. Човекољубље Божије, међутим, потпуно изгони из душе такве помисли. Јер, за човека који јасно познаје да је Бог добар, и да вели: "Ево ме"[14] још док му овај упућује молитву, каква препрека може постојати да он, и поред својих сагрешења, сместа приступи Богу? То је, наравно, завера против нас и лукавштина заједничког непријатеља: наиме, кад води човека ка греху, он га подстиче на смелост и одважност, а кад се овај већ дрзне на ужасне ствари и падне у грех, он му тада убацује осећање срама и безразложан страх; тако оним првим припрема човека за пад, а другим му не допушта да устане. Боље рећи, оним првим одваја човека од Бога, а овим другим му не допушта да се Њему врати. И тако, овим међусобно супротним средствима, ђаво повлачи човека у бездан.

18. На сваки начин се, дакле, морамо чувати од тога, те подједнако избегавати и одважност на грех, и осећање стида и страха које након почињеног греха долази, од којих нема никакве духовне користи. Јер, тај страх не представља подстицај за душу, већ некакву њену обамрлост; нити се због повреда душе стидимо како бисмо тако пронашли Онога Који ће нам пружити исцељење, него се стидимо да бисмо утекли испред погледа Спаситељевог. Тако се сакрио и Адам да би избегао руку Лекара Који би исцелио његове ране - иако је управо због тога требало да Га потражи и тиме не дозволи да грех тријумфује над њим, те да, избегавајући женин предлог, прикрије слабост своје воље колико год му је то могуће. И Каин је после свога злочинства покушавао да се прикрије онако како је мислио да је могуће сакрити се од Онога пред Чијим је очима све раскривено. Корисно је, наравно, да човек стрепи и да се стиди, да вене душом и да клоне телом, када га то може одвести ка Богу; јер "по плодовима њиховим, вели Јеванђеље, познаћете их".[15] Али, кад за грехом не следује стид и бојазан, већ некакво тешко осећање туге, она не наноси никакву штету онима који су у потпуности спознали човекољубље Божије. Јер, иако су свесни да су починили најгоре од свих зала, они не губе надање: знају, наиме, да ништа није веће од опроштаја Божијег, и ништа не може надвладати доброту Његову. Подносиће ону спасоносну тугу и тражиће начина како би је увећали, а ону другу, разорну тугу, одагнаће уз помоћ добрих надања.

19. Да је двојака туга због почињених сагрешења - те једна води ка поправљању, а друга је погубна за оне који су њоме обузети - о томе постоје два јасна сведочанства. О овој првој, наиме, сведочи блажени Петар, а о оној другој скверни Јуда. Овоме првоме, дакле, туга је очувала правилно расуђивање, па пошто је горко заплакао, остао је уз Христа, и то ништа мање него што је био пре сагрешења; а онога другога, Јуду, туга је до литице довела, и отишао је из живота носећи на себи окове у време општега избављења, кад се изливало очишћење целога света, очајавајући због избављења једног човека, односно очајавајући због свога спасења. Знајући, дакле, још одраније каква су њихова својства, и пошто ову прву тугу прихватамо, а ону другу избегавамо, треба да сагледамо по чему се свака од њих разликује од страсти, и зашто нам једна од њих чини добро, а друга нам је на штету.

20. Пошто грешећи према Богу, постајемо зли и према самима себи, неће нам бити ни од какве штете ако претрпимо жалост због своје неблагодарности Господу; напротив, може нам то бити од користи. Када, међутим, према себи најпре гајимо некакво дивљење, па потом увидимо како те наше дивоте нестаје због тога што смо се о неке своје обавезе огрешили, на штету нам је ако се жалостимо и коримо себе оптерећујући срце горким кајањем, као да више не треба да живимо пошто смо таква и толика зла починили. Ту тугу, дакле, треба да одагнамо, јер је јасно да је она мајка смрти и да, уз помоћ наше гордељивости и тога што сувише велику вредност себи придајемо, води право ка аду; док ону другу тугу покреће љубав према Господу и јасно познање Добротвора, као и чињеница да, иако смо сви дужници Његови, не само да Му ништа не доприносимо, већ Му својим злим делима узвраћамо. Јер, као што је хвалисавост лоша, тако је лоша и патња која се због ње рађа у души. Исто тако, ако љубав је према Христу достојна највише хвале, тада за оне који правилно умују нема ништа блаженије него да подносе болне убоде стрела те љубави и да вену у души.

[Guest]

21. Но, пошто та туга, препуна духовних благодати, зависи од љубави према Христу, а љубав према Христу зависи од помисли које се односе на Њега и на Његово човекољубље, било би корисно да их задржавамо у сећању и да их разматрамо у души, те да никада не престајемо да се њима занимамо - већ да их, с једне стране, ми сами помно изучавамо и о њима размишљамо, а са друге, да оне буду наслада нашег језика при општењу са другима и предмет расуђивања. Потребно је, наиме, да постигнемо да то бављење мислима о Христу буде непрекидно - ако је могуће и целог живота, или макар врло често - како би те мисли биле у стању да се устале у души и да обузму целокупно човеково срце. Јер, ни огањ не може деловати на оно што дотакне ако није у сталном додиру са њим, нити је помисао у стању да покрене срце на неку страст ако је од њега одвојена; за то је, дакле, потребно време и трајна веза.

22. Наравно, помисли на оно што је чулима лепо и пријазно распаљују жељу, јер чињеница је да су чула делатна у нама од самог почетка, а да помисли добијају свој подстицај од њих, односно оне бивају дружбеници и врсници човекови; и врло лако убеде човека у оно што пожеле, јер су угодне и дуго уз нас. Кад после извесног времена, међутим, доспемо до благоразумности и до оне духовне философије, потребно је - због тога што је мало времена на располагању - много труда и непрекидно општење како бисмо заволели добро, које и не задовољава човека одмах, него врло лагано, пошто смо се већ испунили многим добрима. Уистину, уз помоћ големог напора једва да смо у стању да прекинемо дуготрајну наваду лукавих помисли, те да у своју душу уместо онога што је лажно, унесемо оно што је истинито, а уместо онога што је угодно, унесемо оно што је добро и духовно. Отуда се и не треба чудити што ни најврлије помисли не односе увек победу над лукавим помислима, и што у оних људи који словесно живе, крепосне мисли нису ништа бројније од лоших помисли. Чини ми се, и то са правом, да би човек могао постати врлински, није довољно само да ово научи, односно да спозна разлоге који ће га нагнати да буде врлински - потребно је, наиме, да проводи много времена изучавајући ово и да буде истрајан у том размишљању. А кад се научи исправном поимању, да то не задржи само за себе, него да то сазнање и употреби тамо где је неопходно; као што ни храна, оружје, лек или хаљина нису од користи онима који их напросто поседују и држе их уза се, већ су на помоћ онима који се њима користе.

23. Ако, дакле, лоше помисли упорно заокупљају наш ум кад у њега једанпут ступе, а оне добре одгонимо чим их окусимо, шта је онда чудно што зле помисли превладавају, те онако лукаве, будући да су делатне, заузимају све пространство душе, а оне добре помисли, пошто су неделатне, бивају у потпуности побеђене и изгнане? Наиме, нимало није необично ако градитељ не гради, ако лекар не исцељује, или ако било који стваралац не твори оно што му припада, уколико се не користи својим умећем, нити је необично што никакве користи од изучавања нема онај ко исправно схватање има, али га делатно не примењује. Јер, корист од оружја је у томе да га човек на прикладан начин употреби против насртљиваца, а уметност је корисна када дела по властитим захтевима. Користимо, дакле, те најузвишеније помисли као какве символе, старајући се не само да наш ум спозна оно што је потребно, него и да, спознавши, поверује у то и заволи га као истинско добро, за шта је неопходно пажљиво изучавање. Јер, са лукавим помислима дешава се супротно: кад се човек њима занима и задуго са њима бива, то је погубно за његову душу; али, ако само зна за њих, од тога нема штете. Према томе, као што је било потребно да тамо избегавамо свако изучавање помисли, овде је потребно да у томе будемо истрајни.

24. Желети оно што је добро, не представља неко нарочито постигнуће јер за то никакав посебан труд није потребан, али да бисмо то добро стекли и задржали, неопходно је прибећи и некаквом методу - за шта јесте потребан труд. А како је могуће да се добровољно прихватимо те борбе ако нам није лако да заволимо труд? Оно што нас подстиче и припрема за сваку врсту борбе јесте чежња за оним за шта се боримо - она чини да нам трудови буду слатки чак и кад су врло мучни. Љубав према ономе што је истински лепо бива распаљена само тако што свој ум усмеравамо ка тој лепоти и спознајемо њену природу. То је управо она ватра која се, због промишљања о Богу, распламсала у души Пророковој, који каже: "У мислима мојим разгоре се огањ".[16] Показујући на једном другом месту у чему треба да се садржи то размишљање и какав је човек који се тиме занима, Пророк вели да закон Божији треба да буде предмет размишљања, и да је такав човек блажен. Јер, вели он, блажен човек "о закону Господњем мисли дан и ноћ".[17]

25. Ако је размишљање о писаном закону у стању да разгори тај огањ, шта ли онда треба да мислимо о томе како у нама делује закон Духа, који је сам усадио у људе истинску љубав ка Богу, распламсавши огањ чежње који се ничим не да угасити: ничим пријатним или што је другачије врсте, али и ничим што је садашње или што је будуће! Због тога ми се чини да се закон Духа појавио са огњеним језицима, јер је донео љубав која се, као какав огањ, на све усућује. Наравно, та љубав је најпре Законодавца довела на земљу, а и само Тело Законодавца плод је Његовога човекољубља. Уосталом, целокупни Његов Закон преиспуњен је љубављу, и све што се у њему налази, ту љубав исказује, њу садржи, њоме убећује, њу прима као дар од нас за све оно што нам је Сам Законодавац подарио, сматрајући то довољним уздарјем. Јер, не заповеда нам као слугама које су дужне да Му се покоравају, већ нас, као оне који су ради Њега много труда уложили и велику оданост и љубав показали, призива да Му од самог почетка приступимо и да заједничаримо у Његовим добрима: Ја сам се, вели Господ, борио за Царство, и због многих патњи исплео сам победни венац, а ви Га примите без икакве патње. А од вас, уместо тога, тражим да ме љубите више од свега.

26. Какве ли неизрециве доброте, која не само да нас љуби толико силно, већ и то што ми њу љубимо, сматра нарочитом чашћу и све ће за то учинити! Јер, одиста, из ког разлога је Господ саздао небо, земљу, сунце и видљиви свет? Због чега је толико велика лепота видљивог света, и зашто је створена само једним мигом Његовим, те се из ње учимо свакој мудрости, ако не због тога да би нас окренуо ка Себи и да би нас тиме убедио да Га љубимо? Све у свему, као што то и ватрени љубитељи чине, показује нам Своју мудрост, доброту и умеће како би у нас усадио Своју властиту љубав. И толико то сматра значајним и толико много у то улаже да се - учинивши најпре све што Му је као Богу по природи приличило - није тиме задовољио, него је имао на уму и ону другу природу, те је и њу у том циљу користио: оно у шта, као Бог, није могао да нас убеди,то је постигао као човек. Тако је, уз помоћ овога што је са Собом донео као Бог, и онога што је споља као човек попримио, привукао ка Себи онога кога љуби.

27. Тако закон Духа заправо постаје закон пријатељства, којим се човек вежба у благодарности. Због тога нека наш ум ка њему буде усмерен. Понајпре због тога што овде нема никакве потребе за проливањем зноја, нити је потребно да се трудимо или да благо трошимо, нити да понижења или срамоту трпимо, нити да било шта горе од тога подносимо, већ напротив, можемо да се својим умећима користимо, и никакве сметње нема да се свако од нас бави својим занимањем: војсковођа се може занимати војевањем, пољоделац пољоделством, стваралац се може предати својим делима, и ниједна од људских делатности неће трпети због тога (што ће наш ум бити управљен ка закону пријатељства). Јер, није неопходно да се човек докопа пустиње, или да се храни каквом неуобичајеном храном, или да промени одећу, нити, опет, да наруши своје здравље, или да се на било који други подвиг осмели - могуће је, дакако, и да човек, живећи у свом дому и не губећи ништа од онога што поседује, увек има на уму такве мисли.

28. Шта, дакле, спречава човека да у томе буде врлински, кад је природно да за то поднесе и муку ако би затребало? Пошто смо људи словесни и у стању да расуђујемо кад је то потребно, како онда не треба да промишљамо о ономе што је најузвишеније? Па ако се никада досада није држало да залудне и грешне помисли, као и оне од којих никакве користи нема, у било чему могу наудити човековој срећи, или његовом умећу, или имовини, или било чему што сачињава његов живот, како ли тек можемо због таквих ствари оптужити добре помисли, и како ћемо оно што је добро оптужити за зло? Јер, добре помисли се, дакако, не супротстављају ничему што је корисно, и никаква злоба се не може са њима довести у везу, уколико неко, наравно, злобом не назове радост. Наиме, ако се радујемо због онога што је најбоље, ништа не може бити узвишеније од мисли које се односе на Христа и на Његово човекољубље, јер ништа не може бити узвишеније од онога у чему се налази крајња граница доброте; па иако нам је нешто угодно и пријатно, нико не може докучити да ли нам то више одговара од многога труда којим се стичу врле помисли. Претходне речи су показале да нам је Христос сроднији не само од наших сродника по крви, и не само од наших телесних родитеља, већ и од нас самих.

29. Отуда се и дешава да словесном делу душе ништа није сродније од помисли на Њега, па пошто нам је такво занимање блиско и сродно, а и најузвишеније од свега другог размишљања, могло би се рећи да је оно за крштене душе слаће од сваке друге дражесне ствари - имам на уму, свакако, оне хришћане који се после крштења не запусте превише, попут оних Јевреја које је чудесни Стефан назвао необрезанима срцем и ушима.[18] Да од тих мисли никакве штете не може бити по човеков живот, већ да, напротив, онима који се таквим мислима занимају, оне доносе ужитак и радост, то је јасно из онога што је до сада речено; а да добре мисли доносе корист хришћанину и пружају му помоћ, и то чак у ономе што је боље и значајније од свега другог, на то смо већ указали, али то ће се још јасније показати кад у наставку ово подробније размотримо.

30. Пре свега, кад је душа обузета добрим мислима, значи да је истовремено ослобођена од лоших, па стога светлост светих Тајни у себи носи чисту од било какве болести. А то нам, опет, пружа мноштво сваковрсних добара а да при том никакав труд нисмо уложили. Коначно, и саме помисли треба да, уз помоћ властитих лекова, обављају своју дужност и да на најбољи начин утичу на срце. Наиме, као што се из лукавих помисли рађају лоше страсти, тако исто је природно и да се из добрих помисли рађа врлина. Јер, углавном помисли и идеје нагоне човека на то да донесе ову или ону одлуку - утичу на то шта ће рећи или учинити, или какву ће муку поднети, или шта ће од свега изабрати. На исти начин и учитељи врлине у право време усађују својим ученицима најузвишеније мисли, док противно томе, лукави демони уводе у наш ум лукаве представе; на тај начин они први нас чине творцима добродетељи, а ови други нас чине вештацима најбеспризорнијих дела.

[Guest]

31. Дакле, свако бављење хвале достојним размишљањем може као плод да има врлину; кад су наше мисли, међутим, управљене ка Христу и ка ономе што је Он ради нашега спасења човекољубиво учинио, то доноси пред нас и сам живот коме тежимо, а нас чини блаженима. Да бисмо ово јасније појмили, сагледајмо да ли можда од тих помисли не зависе и све оне врлине због којих је Сам Христос назвао блаженима људе који те врлине стекну. Које људе, дакле, назива блаженима Онај Који је одиста блажен? Сиромашне духом, оне који плачу, кротке, оне који су гладни и жедни правде, милостиве, чисте срцем, миротворце, оне који су трпели прогоне и срамоту због праведности и због своје оданости Христу.[19] Јер, они су уистину стекли блажени живот. Према томе, ако ово посматрајући, закључимо да тај хор блажених управо кроз ове мисли стиче своју благообразност и кроз њих плете своје победне венце, јасно ће бити свакоме да предавање таквим мислима и занимање њима представља сигуран пут и прелаз и лествицу ка блаженом животу, без обзира на то шта би било ко могао рећи.

32. Коме је, заиста, својствено сиромаштво духом и ко је у стању да, по речима апостола Павла, "не мисли о себи више него што ваља мислити, него мисли смиреноумно"[20] ако не они који су спознали сиромаштво Христово? Он је, наиме, узео учешћа у природи и животу слугу иако је Владика свега; и постао је тело иако је Бог; изабрао је немаштину иако је богат, и претрпео свако понижење иако је Цар славе; Он, Који је Избавитељ рода људскога, ишао је свезан; Он, Који је дошао да испуни Закон и "коме је Отац предао сав суд",[21] оптужен је за безакоње и прихватио је да Га судије предају распомамљеној и разузданој гомили да Га погуби. Какву ли надменост ово неће надвладати? Уосталом, кад се у нама појави гордост због остварених подвига, те нам се они учине излишнима, свако ко изучава дела Христова спознаће не само да тиме сам није учинио ништа велико, већ и то да сам није био у стању да ишта допринесе своме ослобођењу од робовања смрти, нити, опет, да после избављења од смрти сачува своју слободу чистом. Јер, Господ нас је Својом Крвљу искупио и подарио нам слободу, плативши за нас толико велику цену. Од свих ослобођених, међутим, ко је остао при томе што је од Христа задобио, и ко је то духовно богатство до самога краја сачувао неупрљаним, а то што се мало огрешио само према благодати, не сматра својим властитим подвигом?

33. Шта, уистину, можемо уочити у нама самима што би нам дало повода да о себи високо мислимо, кад наша властита врлина по себи не води ничему што је корисно? Ако у нама има истинскога добра, то је зато што га је Бог у нас усадио без икаквог нашег учешћа у томе; па ипак, чак ни то споља даровано богатство нисмо у стању да сачувамо безбедним - као што бисмо сачували какву вештаствену ризницу. Толика је наша немоћ! Јер, после новог саздавања и погружавања у воду крштења, и после причешћивања са Трпезе препуне божанскога огња, чак и најбогомудрији мећу људима постају толико немоћни кад је у питању врлина, да им је непрекидно потребно заједничарење у Даровима свештене Трпезе и очишћујућа Крв Христова, као и рука помоћи одозго како не би доспели до најгорег зла.

34. Истински сведоци свега тога јесу они који су ради врлине и добра узимали на себе сваку муку, али који су после тога били спремни да се одваже на свако зло. Они су се настањивали по горама и бежали од сваког метежа и заједничког живота, као од какве несреће, да би се посветили само Богу; пошто би стекли све најбоље што је човеку могуће стећи, и пошто би покрај Бога остварили све што је најузвишеније, дешавало се да им ипак понестане надања и поверења у Бога у вези са свим што су остварили, те би се намах упуштали у најгора зла и никакво неваљалство им не би било страно. Због чега онда треба о себи високо да мислимо? Зар због наших подвига? Па нема ниједнога великога! Можда због великих ствари које су у нама? Али оне нису наше! Да ли зато што смо очували оно што смо од Бога примили? Па ми смо то издали! Или, можда, зато што печат Христов носимо на себи? Али управо је то доказ да га не носимо, јер они који су горди, ништа заједничко немају са Њим, Који је"кротак и смирен срцем".[22] И дешава се да због тих помисли гордост сама себе уништава, а да страст и на један и на други начин нестаје. Наиме, или мислимо о себи онако како доликује, те се не гордимо и немамо о себи високо мишљење, или мислимо о себи веома високо, те због те гордости осећамо како се удаљујемо од Христа и како у нама нема ништа здраво. Јер, имајући на уму колико смо ништавни, нећемо о себи гајити високо мишљење.

35. Природно је да тугују и да лију сузе они који се занимају Христом ако размишљају о томе какве су се чудесне ствари дешавале ради нашег спасења, а колики је наш немар и сан који нас је обузео. Јер, ако нас због губитка драгоцених ствари овога света обузима жалост, и ако нас сећање на добра која смо изгубили доводи до суза, тада можемо спознати колико ли је богатство које смо најпре имали у рукама и били у стању да га задржимо, па смо га ипак испустили. А ако нас сопствена савест гризе и изједа нам душу због превелике неблагодарности коју показујемо према толико частољубивом Добротвору, из тога се заиста јасно може назрети колику доброту и човекољубље Он нама пружа, а коликим немаром ми Њему узвраћамо.

36. Он је најпре сишао са неба тражећи нас. Да би нам оставио речи које су нам блиске и да би показао обличје које је сродно нашем, учинио је тако да - било да љубимо Његову човечанску природу која нам је сродна, било да љубимо ону Његову природу која нам је непозната - Он буде и једно и друго; а те две природе, које свагде рађају љубав, сједињене су у Њему како би могле силно да покрећу ка еросу. А затим, да би увећао љубав, придодао је и следеће: наиме, пошто свако љуби себе, љуби и онога који је једноплемен са њим; но, како је ипак блискији себи него својим сродницима, он више љуби себе него њих. Да би и у томе заузео најбољи простор нашег срца, и да бисмо га сви заволели, не као сроднога себи већ као саме себе, Христос, Који је преузвишена љубав, заволео је нас не само као Своје сроднике, узевши учешћа у самој нашој природи, него је примио и само наше тело и нашу крв. Тако, пошто нас је учинио заједничарима Свога Духа, постао је свима онима који Му се клањају уистину друго "ја", као што то, помало претерујући, вели изрека која говори о пријатељима.

37. Тако нас је, дакле, Он затражио, и ниједну могућност пројаве љубави није оставио неделатном, него нам је показао Себе и као Добротвора и као брата, и постао је ради нас оно што смо и ми сами. А све то остварио је не само показујући вољу за то и не само наклоном Своје воље, којим је некада саздао небо, већ знојем и трудом, што Му никако није приличило, подносећи крсне муке, понижења и ране, и искусивши коначно и смрт. А ми, не само што и не помишљамо да будемо благодарни Њему, Који нам је на толико начина показао Своју доброту, и не тражимо како да Му за ту доброту узвратимо, него смо толико подли да се држимо свега што је Њему мрско: од чега нас Он одвраћа, тога се ми држимо, а на шта нас подстиче, то избегавамо, показујући на тај начин некакву чудновату лукавштину. Каквог ли вапаја и каквих ли суза нисмо достојни ми, који нешто друго сматрамо значајним, а Спаситеља и све што је Његово презиремо, као да неки други треба да Га потраже, или као да се није ради нас остварило Његово неисказано промишљање! Старамо се, дакако, о стварима које су нам неопходне, а да бисмо их остварили, користимо наук, дела, умећа, и уопште, све што животу припада; било да треба обрађивати земљу или војевати, било да обављамо какву јавну службу или нешто само за себе чинимо, увек одабирамо прикладан начин и тражимо право време и прави час, и уопште, опредељујемо се за оно што је добро и што је праведно. Али, једино кад је у питању оно што је заиста наше (духовна и небеска добра), тада се најмање старамо како ћемо их сачувати и на који начин ћемо себи прибавити оно што нам по правди припада, као да сматрамо себе горима од свих осталих људи.

38. Но, ако ништа друго, окренимо се оном чудесном догађају доласка Христовог на земљу, који је све уздрмао и изменио: дубине земаљске угледале су оно што се повише неба налази, а земља се уздигла поврх небеса; свеопшти тиранин овога света постао је заточеник, а заробљеници ада стају тиранину на главу; Бог нам је показао Своје Тело, које је чак претрпело ране, и показао нам је Своју Крв, коју је чак излио на Крсту; и опет, учинивши се мртав пред људима, уздрмао је земљу и мртве вратио у живот. И никакве друге сврхе није имало то дело него да човек спозна свога Владику, да се уздигне са земље и да се обазре ка небесима. Има ли ишта жалосније од оних који и после свега овога што се пред њима збило, још увек спавају и, као какви кипови пред грмљавином, ништа не осећају?

39. Зар није право да све време свога живота проводимо у жалости? Јер, због чега плачемо? Због болести? Па оно што је у нама највредније, то не болује! Или плачемо због сиромаштва? Па ми проводимо свој живот много горе од свих сиромаха, иако је претежније и вредније богатство духовног живота; а сиромаштво овога света ће, сасвим извесно, престати, док ону другу, духовну беду ни сама смрт није у стању да уништи, него ће нам, дакако, у будућем животу представљати много већу срамоту. Или можда плачемо због болесног осећања ништавности? Је ли могуће? Па зар лукави демон није запосео наш ум, пошто је у њега улио толико незнања? Јер, ако је знак безумља то кад човек иде у сусрет мачу, кад се баца са какве литице, или кад не познаје своје пријатеље а држи се оних који му о глави раде, зар ми оним што чинимо, не бежимо од Онога Који нас љуби, зар не прибегавамо своме непријатељу, зар не хитамо ка паклу чинећи све оно што нас ка њему води? Пошто смо, дакле, свесни све те беде, сасвим је природно да због ње плачемо и жалимо. Могли бисмо, свакако, стећи сузе и жалост славећи Христа због Његових доброчинстава, и могли бисмо избећи зла која не познајемо ако схватимо и трезвено размислимо о томе да су нам духовно здравље и сва добра приготовљени од стране Христа, а да ми нисмо понудили ништа више осим вољног пристанка. Уосталом, оно што највише рањава наше срце управо је то што, иако смо у могућности да будемо блажени, ми ипак изабирамо несрећу - премда можемо да живимо у светлости, прихватамо да пребивамо у тами.

40. Ово све неће нагнати на сузе само лењивце, већ и оне који су најревноснији; и то што су свеснији штете коју трпе, то ће њихова жалост бити већа. Јер, они сами себе оптужују и прекоревају за све то, па и за оно што је горе од тога, и кажњавају себе најтежим казнама, сећајући се Бога, Који је наг пригвожден на Крсту; Њега, Коме све служи а Коме ми ипак сасвим супротно узвраћамо; сећајући се Њега, Који је, иако Бог, узео на себе човечанску природу како би нас од људи начинио боговима и како бисмо земљу заменили небом, робовање царовањем, и како бисмо садашње неславно стање заменили истинском славом. Због нас се Саздатељ небеса оденуо у земљано тело; Он, Који је по природи Владика, јавио се у обличју слуге, а као Цар славе "претрпео крст, не марећи за срамоту".[23]

[Guest]

41. Иако је много средстава којима је Спаситељ увео истинску срилососрију у овај свет, најбројније и највеће примере показао нам је својим речима, својим делима и својим трпљењем у време страдања, указујући нам тако да треба да будемо кротки, да обуздавамо свој гнев и да не будемо зловољни према онима који нас жалосте. Уосталом, Он Сам је примио на Себе тело и крв ради оних који су Га жалостили, и дошао је са намером да избави њих - које је за све најгоре могао оптужити. Па кад се, на концу, и појавио, није престао са Својим доброчинствима према њима, иако су они, злобници, клеветали и извртали добродетељи којима је Он поправљао човечанску природу. Није Он престао да изгони демоне из људи чак ни онда кад је чуо како Га називају Велзевулом и господарем над демонима и како га оговарају најгорим речима. А једнога од својих ученика, то јест Јуду, који је због Њега пропао, толико је избегавао да изопшти из групе апостола да се опходио према њему онако како је природно да се пријатељи један према другом опходе: иако је био издан, јео је заједно са убицом и делио неизрециве тајне са издајником, предајући му и саму Своју Крв, а на послетку му је допустио даТа загрли и да Га целива.

42. И учинио је Господ оно што је најчудесније од свега: умро је за оне којима је добро чинио. Припасали су мачеве они који су од Њега примали добро, а пријатељ је убицама показао пут до убиства; пољубац је био знак уморства, а Онај Који је све то трпео, био је толико кротак и човекољубив да кад је један од оних паса био рањен од једног ученика, Он ни ту његову рану није презрео, већ га је сместа исцелио дотакнувши се рањенога места. И тако је показао знак своје натприродне силе и своје крајње кроткости; а ове који се силе не уплашише нити се због кроткости задивише, Он није погубио нити је бацио огањ на ове безбожнике, нити их је громовима ударио, иако беху заслужили и то и много горе од тога.

43. Иако хор анђела није био у стању ни да погледа на Њега без страха, Христос је ипак следио оне који су Га вукли друмовима и пружио је руке да Му их свежу. Оне руке пред којима су спали окови сваке болести и које су раскинуле демонску тиранију! А онога злога слугу који Га је ударио у слепоочницу, није сатро - иако је то могао - већ га је на пријазан и човекољубив начин удостојио Својих речи и настојао је, колико је то од Њега зависило, да га поправи и да га доведе до познања добра. Затим, кад су Га оне ништавне судије осудиле на смрт, Он је ћутке поднео ту пресуду, па пошто је прихватио осуду и пошто је већ пригвожден на крсно дрво, још увек не беше нестало Његове љубави према убицама, тако да је молио Свога небескога Родитеља да их не казни за злодело које су над Његовим Јединородним Сином починили. Није се само молио за њих, него их је и правдао, а глас Његовога правдање беше глас пламтеће љубави и великога милосрђа, јер је говорио: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине".[24] Попут каквог брижног оца који брине за своју децу, јадикујући због њихове незрелости, покушавао је да умоли Онога Који све уразумљује, да буде благ према њима.

44. И тако је, дакле, умро, изговоривши те речи. А кад је поново оживео, и кад је требало да као заједничаре празновања Педесетнице прихвати оне који су Му остали привржени и у којих је веровање остало неизмењено, Он је, не узимајући им за зло што Га беху напустили и разбежали се усред опасности, сазвао своје ученике и показао им где треба да се саберу како би Га срели. И кад се изнова пред њима указао, Он не помену њихово бежање, нити им ичим показа да се нечега таквог сећа, односно да памти како, и поред тога што су тврдили како ће сви узети учешћа у Његовој смрти и у најгорим мукама, ипак нису били у стању да поднесу ни само гледање Његових страдања - иако њихове патње још не беху наступиле, него су их тек у будућности очекивале. Напротив, предавши им најпре мир и Духа Светога и благодатне дарове Његове, Он им повери старатељество над свеукупном васељеном, постављајући их за духовне воће по васцелој земљи.

45. На истоветан начин се, наравно, односио према свем збору својих ученика. А како се понео према врховном ученику Петру, који у више наврата беше издао Његову љубав и који се беше одрекао Његовога пријатељства? Не само што се није обазирао на његово одрицање, нити га је подсећао на његова обећања - којима се овај заклињао да ће заједно са својим Учитељем искусити смрт, а које је после мало времена преступио - него је послао своје гласнике да му, одвојено од осталих ученика, објаве вест о Васкрсењу, указујући му тако нарочиту почаст. Потом је Христос, дошавши мећу њих, пријатељски разговарао са Петром, питајући га да ли је његова љубав према Њему већа од љубави осталих ученика. Па пошто Петар одговори како Га љуби, Овај га опет упита, те чувши изнова речи: "Ти знаш да те волим",[25] Он га још једном упита да ли Га љуби, и мислим да би га Господ још много пута питао да Петар није у својој жалости изразио чуђење што је Њему, Који све зна, потребно толико речи да би сазнао да Га љубе.

46. Одвијао се тај дијалог не зато што Христос није познавао свога пријатеља, нити зато што се тобоже чинио да га не познаје, јер би оно прво значило да Он може бити у заблуди, а ово друго да Он Сам обмањује - што ниједно не приличи чистој Истини. Него је тај дијалог показао да Христос, с једне стране, не злопамти то што је овај погазио своја претходно дата обећања, не тражећи од њега нова, а са друге, распаљује у Петровом срцу љубав која је била у опасности да се готово угаси. Јер, постављање таквих питања и подстицање на такве одговоре у стању су да, више од било чега другог, учврсте пријатељство, а подсећање на пријатељске односе и разговор о њима не само да чине већом љубав која већ постоји, већ могу да је роде и тамо где је нема. Нека буде тако.

47. Чини се, наиме, да Спаситељ на тај начин, то јест Својим делима, искорењује из Себе сваки гнев. Постоји ли, дакле, ишта у Његовом учењу и у Његовом закону што је претежније и од саме кроткости? Уистину, Он каже да неће примити ову молитву и жртву уколико се молимо и приносимо жртву имајући гнева у себи; и да опроштај грехова, тај заједнички дар свима намењен, који је Он, дошавши са небеса, свима разделио, никада неће дати онима који се гневе једни на друге, чак ни ако све учине за Њега, чак ни ако излију потоке зноја и суза, односно чак ни ако своје тело предају мачу и огњу.[26] Толико високо, чини се, Он уздиже кроткост; природно је онда да они који се на Њега угледају, имају питомо срце према онима који их жалосте. Показујући то, Он вели: Ако спознате колико је у мени кроткости, тада ће и ваше срце бити кротко. "Научите се од мене, каже Господ, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим".[27]

48. Кроткост, свакако, може бити и плод изучавања живота и наука Христовог. Јер, онај ко свој живот проводи у таквим мислима, сигурно ће стећи љубав за свештену Трпезу; а пошто у њој не може имати учешћа онај ко нешто злопамти, он сваки гнев мора обуздати и сачувати душу чистом од сваке мржње. Јер, та Крв, која је превасходно проливена ради измирења, с правом не прихвата оне који робују гневу и јарости. Ако је Христос са крста и упутио Оцу речи за своје крвнике - као што је проливена крв Авељева завапила ка небесима - Он их ипак није оптужио као Своје мучитеље, нити је за њих икакву казну затражио, као што је Авељ за свога брата тражио; десило се управо обратно: глас Онога Који беше заклан, ослободи убице и даде им опроштај.

49. Они који са таквим мислима живе, такође he постати делатници праведности, и то више од свих других, јер Владика света је, како се чини, толико ценио праведност да је пребивао мећу Својим слугама, мећу онима који Га беху осудили, мећу онима који су га убили, мећу мртвима, како би свакоме дао по праведности; Он је, дакако, Оцу узвратио славу и послушање које нико други није могао да Му укаже - иако су Му они одвајкада припадали - а тиранину је узвратио оковима и презиром и понижењем. Тиме је неправедну владавину раскинуо, а лажнога поседника из наше средине изагнао, побеђујући га судом и праведношћу.

50. Одакле, уосталом, потичу самилост и учешће у болу оних који пате, одакле човеку осећање да невоље других представљају његову властиту недаћу - ако не из таквих промишљања о Христу? Јер, примећујемо да ми сами, имајући врло мало права да будемо помиловани, и поред свег очекивања стичемо помиловање. Видели смо, одиста, оно робовање, сужањство, окове, видели смо раздраженост онога који нас је поробио и видели смо како нема границе злу које нам је наметнуо. Кушали смо све гора и окрутнија тиранинова мучења; свугде око нас беху невоље, и не беше никога ко би нам пружио руку помоћи, а сам тиранин имао је могућност да нам наметне све што му се прохте. И владао се према нама као какав трговац према купљеном робљу, а ми, опет, никакве утехе нити икаквог лека за своје недаће нисмо имали ни од нас самих, нити од кога другог, ни од оних који су повише нас, ни од наших једноплеменика - свима подједнако беше немогуће да се људскоме роду нађу у помоћи. И зашто ја уопште помињем лек, кад не бесмо у стању ни да се опоменемо Лекара како ваља, нити да Му се помолимо?