Свети Николај Кавасила: О ЖИВОТУ У ХРИСТУ , светом причешћу...

Sophrosyne · Август 2, 2012

СВЕТИ НИКОЛА КАВАСИЛА

ПРВА БЕСЕДА

О ТОМЕ ДА СЕ ЖИВОТ У ХРИСТУ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА, МИРОПОМАЗАЊА И ПРИЧЕШЋА

Живот у Христу, дакако, ниче у овоме животу и у њему има свој заметак, али савршенство поприма у ономе будућем, односно када доспемо до онога Дана; па нити је овај живот у стању да га у потпуности изобрази у душама људским, нити то може онај будући - уколико он сам овде не стекне свој зачетак. Јер, телесност помрачује овај живот, те отуда и потиче тама и пропадљивост, која не може наследити непропадљивост. Због тога је апостол Павле, сматрајући да смрт веома доприноси животу уз Христа, говорио: "Имам жељу умрети u са Христом бити, што је много боље".[1] Ако би до будућега живота и доспели они који немају духовних снага ни чувстава која су за то потребна, њима он не би пружио благостање, него би онај блажени и бесмртни свет настањивали као мртви и као бедници.

2. Разлог за ово је у следећем: кад се светлост роди и Сунце пружи своје чисте зраке, тада више није могуће створити око ако га већ нема; кад се миомирис Светога Духа посвуда разлије и све преиспуни, тада не може тај миомирис осетити онај у кога нема чула мириса. Син Божији ће у онај Дан Својим пријатељима омогућити да се причесте божанским Тајнама, а оно што је Он од Свога Оца чуо, то ће и они од Њега моћи да спознају; потребно је, наравно, да доспеју донде као Његови пријатељи и да имају уши за слушање. Наиме, није могуће тамо успоставити пријатељство и отворити своје уши, или приправити свадбено рухо и приготовити све што је ономе Женику потребно, јер радионица свега тога је у овоме животу - а они који све то нису стекли пре свога одласка из овога живота, ништа заједничко неће имати са оним животом. О томе сведоче оних пет девојака[2] и узваник на свадби,[3] јер су дошли на гозбу не постаравши се ни за уље ни за свадбено рухо.

3. Свакако, тог унутарњег и новог човека, "сазданог по Богу"[4] овај свет носи у својој утроби, и тек када човек овде буде створен и задобије своје обличје, он се коначно рађа у ономе савршеноме свету, у коме нема старења. И као што заметак, још док се налази у мрачном и течном животу у мајчиној утроби, природа припрема за живот на светлости и, као по неком правилу, приготовљује га за живот који ће примити, тако исто бива и са светитељима. То је апостол Павле имао на уму кад је Галатима писао: "Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама".[5] Још нерођени замеци, међутим, никада неће доспети до познања овога живота, док се блаженим хришћанима још овде откривају многе ствари из будућег живота. Разлог је тај што замецима овај живот није садашњи, већ дословно будући. Јер, до оних простора, у којима они почивају, не доспева никакав зрак светлости, нити ишта друго што сачињава овај живот. Но, с нама није такав случај, него се онај будући живот на неки начин улио и помешао са садашњим - оно Сунце је и за нас човекољубиво изашло, наднебесно миро се разасуло по немирисним земаљским просторима, а анћелски Хлеб је и људима дарован.[6]

4. Због тога је, дакле, светитељима могуће не само да подобно живе и да се припремају за будући живот, него да већ сада, у овоме животу, живе и делају сагласно са оним животом. "Хватај се за живот вечни",[7] пише Павле Тимотеју; на другоме месту каже: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос";[8] а божанствени Игнатије вели: "Вода жива је у мени, која у мени говори".[9] Препуно је Свето Писмо таквих места. Пошто је светитељима обећано да ће тај будући Живот довека бити са њима ("И eвo, ја сам са вама у cвe дане до свршетка века"[10], о чему другоме онда уопште треба и размишљати? Јер, Господ није отишао одмах пошто је земљи подарио семе живота, и нама дао нож и ватру, препуштајући људима да саде биље и да се прехрањују, да пале ватру и користе нож, већ је Он Сам уистину присутан, како каже блажени Павле, и "чини у вама и да хоћете и да творите",[11] те је Он Тај Који ватру пали и налаже је, и Он је Тај Који нож држи. Заиста, "хоће ли се секира величати над оним који њом сече",[12] или може ли бити ичега доброга за оне са којима Добри Господ не пребива? Па ипак, Господ није обећао само да ће се наћи уз светитеље, већ и да ће остати уз њих и, што је и од тога веће, да ће у њима Своје станиште начинити.[13] Навешћу, свакако, и она места где апостол Павле каже да се Господ са светима толико човекољубиво сједињује да постаје једног духа са њима: ,А ко се сједини с Господом, један је дух с Њим",[14] и: "да будете једно тело, један Дух, као што сте и позвани".[15]

5. Као што је човекољубље Божије неизрециво и као што Његова љубав надилази сваки човечански разум и подобна је само божанској доброти (јер то је "мup Божији, који превазилази сваки ум"[16], тако се и Његово сједињење са онима које љуби, налази изнад сваког сједињења које се може замислити, и природно је да му нема сличног примера. Због тога су Светоме Писму и били потребни толики примери како би било у стању да покаже то јединство, јер један пример не би био довољан. Стога оно некада помиње станара и стан, некада грозд и чокот, некада, опет, помиње брак, а некада удове и главу - и ниједан од тих примера није истоветан са оним сједињењем; јер, не може се преко тих примера доспети до саме истине.

6. Природна је нужност да из љубави следи сједињење; а шта ли може бити равно божанској љубави? Затим следи оно што, како се сматра, превасходно показује јединство и заједницу - то је брак, или складан однос измећу удова и главе; но, он не може ни издалека да покаже стварност оног сједињења. Јер, брак није у стању тако да сједини двоје људи да они живе једно у другоме као што се то дешава са Христом и Црквом. Отуда је божанствени Апостол, назвавши брак "тајном великом", додао: "А ја говорим о Христу и о Цркви"[17] не указујући тиме на овај човечански брак, већ на онај који се остварује кроз чудо. Удови тела, опет, сједињени су са главом и кроз то сједињење живе, али кад се од ње одвоје, они умиру. Чини се, ипак, да су и хришћани сједињени са Христом више него са својом главом и да више живе кроз Њега него кроз складно јединство са властитом главом. То се јасно може видети на примеру блажених мученика, који су радо подносили оно прво, а за друго нису хтели ни да чују: наиме, са задовољством су давали да им главу и удове одрубе, а да се од Христа раставе - о томе није могло бити ни речи.

7. И тако долазимо до онога што је најчудноватије. Са чиме би, наиме, нешто могло да се сједини присније но са самим собом? Но, и та заједница је слабија од онога јединства. Јер, сваки од блажених духова, једно исто будући у односу према себи самом - више је сједињен са Спаситељем него са собом пошто Њега љуби више него себе. Ове речи потврђује апостол Павле кад се моли да буде одлучен од Христа ради спасења Израиљаца,[18] како би сва слава припала Христу. Па кад је човечанска приврженост толика, онда се божанска не да ни замислити! Ако грешни и лукави људи показују такву благодарност, шта би тек требало рећи о оној божанској доброти? А пошто је божански ерос толико натприродан, свакако да и сједињење ка коме он води оне који се међусобно љубе, превазилази човечански ум, те се оно никаквим примером не може показати.

8. Погледајмо то и на овај начин. Много тога нам је за живот неопходно: ваздух, светлост, храна, одећа, саме природне силе и удови тела; но, не дешава се да је човеку све то увек и за сваку сврху потребно; него он користи сад ово, сад оно - већ према томе какву корист у тренутној потреби свака од тих ствари пружа. Наиме, облачимо одећу, али нам она не може бити храна, па кад нам затреба трпеза, нешто друго морамо потражити. Светлост, опет, не можемо удисати, а ваздух нам не може бити зрак уместо ње; нити располажемо увек дејствима чувстава и удова нашега тела, нити се увек њима служимо, већ понекад бива да око или рука буду неделатни кад нешто треба чути; а опет, када хоћемо нешто да дотакнемо, довољна је рука, но кад нешто треба омирисати, или чути, или видети, она нам више није од користи, па оставивши њу, обазиремо се на друге моћи. А Спаситељ је увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе, тако да им пружа оно што им је за сваку потребу довољно - Он постаје њима све, и не допушта да се обазиру на било шта друго нити да ишта друго и откуда траже. Тако да нема ништа што је светима потребно а да им то не пружа Он Сам: јер Он и раћа, и подиже, и храни, Он је и светлост и дисање; Он саздаје у њима око да Га могу угледати, и опет, просвећује их Собом и нуди Се како би Га могли видети. Он је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута. Ми смо удови, Он је Глава; кад се треба борити, Он се бори заједно са нама; кад треба почаст да примимо, Он је Тај Који је уручује; кад побеђујемо, Он је истински венац славе.

9. Тако нас Он одасвуд обраћа к Себи и не допушта нам да свој ум ка нечему другом управљамо нити да имамо љубави ка неком другом бићу.Ако нам се жеља покрене овамо, Он је спутава и ублажује; ако се покрене тамо, опет Он, а ако сена неку другу страну покрене, Он и тај пут заузима и руководи оне који њиме корачају. "Да изађем на небо, вели, Ти си онде; да сиђем у пакао,онде си. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора, и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја".[19] Некаквом чудесном и човекољубивом присилом Он привлачи човека само к Себи и само са Собом сједињује. А то је, сматрам, она присила којом је Оно купио у Свој Дом и посадио за Трпезу оне које је позвао, говорећи Своме слузи: "Приволи их да уђу, да ми се напуни дом".[20]

10. Нека буде. Из свега што је речено, јасно је, дакле, да је живот у Христу за оне свете који живе и делају у складу са њим, стварност не само у будућем веку, већ и у садашњем. Треба у наставку говорити и о томе на који начин свети могу живети како би, као што каже апостол Павле, "ходили у новом животу",[21] односно шта треба да чине па да се Христос сједини са њима и да им прирасте - а не знам ни како бих то исказао.

w.a.mozart · Август 2, 2012

11. Наиме, живот у Христу нам је, с једне стране, дарован од Бога, а са друге, плод је нашег труда; тако он представља и чисто Његово дело, али и дело наше ревности. А заправо, толико је мали наш допринос у томе да је довољно само да прихватамо благодат, да не проћердамо ризницу и да не угасимо светиљку која је већ упаљена, односно да не приносимо ништа што је противно животу и што рађа смрт. Јер, свако човечанско добро и свака врлина води ка једноме: да не подижемо мач против себе самих, нити да избегавамо благостање и да слављеничке венце одбацујемо са својих глава, будући да суштину овога живота Сам Христос, Који је уз нас, на неизрецив начин засађује у наше душе. Јер, Он је уистину присутан и укрепљује саме корене живота, које је Сам Својом вољом даровао. А присутан је не као раније, односно заједничарећи са нама на гозбама, скуповима и заједничким трпезама, већ на начин који је другачији и савршенији, којим смо постали сателесници Његови, и учесници у Његовом животу, и удови Његовога Тела, и све оно што ка томе води. Јер, као што је неизрециво Његово човекољубље, које Га је подстакло да толико заволи оне који су најнедостојнији, те да их толико великих благодати удостоји, и као што сједињење којим се Он сједињује са онима које љуби, надилази сваки опис и сваки назив, тако је чудесан и начин на који Он општи са светима и чини им добро, а то приличи само Ономе Који твори чудеса. Јер, оне који Његову смрт - којом је Он уистину умро ради нашега живота - дословно подражавају одређеним знамењем, Он обнавља и изнова саздаје, и чини их причасницима Његовога живота.

12. Заиста, изображавајући кроз свештене Тајне Његово погребење и објављујући Његову смрт, рађамо се и саздајемо кроз њих, и на натприродан начин сједињујемо се са Спаситељем. Свете Тајне су оно чиме, како каже апостол Павле, у "Њему живимо, и крећемо се, и јесмо".[22] Крштење, наиме, дарује постојање и, уопште, ипостас по Христу, јер примајући мртве и развраћене људе, по први пут их уводи у живот; а помазивање светим миром усавршава новорођенога, полажући на њега енергије које овом животу приличе; док света Евхаристија овај живот и ово здравље одржава и крепи, јер дарује Хлеб живота да би се сачувало оно што је крштењем и миропомазањем стечено и да би новорођени остали у животу. Због тога, примивши своје биће кроз купељ крштења, ми живимо тим Хлебом и ходимо светим миром.

13. На тај начин живимо у Богу, преносећи своје живљење из овог видљивог света у онај невидљиви - не мењајући тиме место, већ владање и начин живота. Јер, нисмо се ми покренули нити успели ка Богу, него се Он покренуо и сишао к нама. Нити смо ми тражили, него смо тражени; јер није овца тражила свога пастира нити драхма свога власника,[23] него се Он нагнуо над земљу и пронашао Свој образ, и дошао до места где је овца лутала, па ју је подигао и од тумарања одвратио. Учинио нас је небескима не премештајући нас одавде, него смо на земљи остали, и подарио нам је небески живот не узносећи нас на небо, већ спуштајући и нагињући небо к нама. Како рече Пророк, Он "сави небеса и сиђе".[24] И тако, кроз те свештене Тајне, као кроз какав прозор, у овај мрачни свет улази Сунце правде и усмрћује овај световни живот, а васкрсава онај натприродни; а Светлост света побеђује свет, на шта указују речи: "Ја сам победио свет",[25] уводећи вечни живот у ово смртно и пролазно тело.

14. Кад сунчев зрак уђе у кућу, светиљка не привлачи више на себе погледе посматрача, већ светлост сунца преовладава и заузима сав простор. На исти начин и светлост будућега живота - кад кроз свештене Тајне ступи у овај живот и настани се у душама верних - побеђује живљење у телу и красоту овога света, и сакрива његов сјај; а то је живот у духу, којим се побеђује свака телесна жеља, по речима апостола Павла: "По духу ходите, и похоту телесну нећете чинити".[26] Тај пут је Господ поставио долазећи нам, и та врата је отворио кад је у овај свет ступио, и није хтео да их затвори кад се Своме Оцу вратио; од Њега послан, кроз та врата се враћа људима штавише, увек је присутан, и са нама јесте и биће довека, држећи се оних Својих обећања.

15. Према томе, како би рекао Патријарх, "овде је доиста кућа Божија, а ово су врата небеска"[27] кроз које нису само анђели силазили на земљу (јер су присутни уза сваког који савршава свете Тајне), већ и Сам Владика анђела. Стога и Сам Спаситељ, кад је прихватио да буде крштен Јовановим крштењем, као што Писмо каже, отворио је небеса, показујући да су то двери кроз које ћемо угледати небеске просторе. Говорећи да онај ко није крштен не може ући у живот, имао је на уму управо то да бања крштења представља некакав улаз и двери. "Отворите ми врата правде",[28] вели Давид, желећи да му се, како ја сматрам, ове двери отворе. Јер, то је оно што су многи пророци и цареви жудели да виде: како Саздатељ тих двери силази на земљу. Због тога, каже он, ако би му било могуће доспети до двери и проћи кроз њих, исповедио би благодарност Богу, Који је тај зид разорио. "Ући ћу на њих, славићу Господа", вели, знајући да ће кроз те двери моћи да доспе до савршеног познања Божије доброте и љубави према људскоме роду.

16. Шта би, дакле, могао бити већи знак доброте и човекољубља Божијег од тога да се душа, купајући се водом крштења, ослобађа од сваке нечистоте, и да, помазујући се светим миром, царује у Царству небескоме, и да је Он храни, пружајући јој Своје Тело и Своју Крв? Шта се може упоредити са тим да људи постају богови и синови Божији, да наша природа божанском чашћу бива узвишена, а земљани човек уздигнут до толике славе да већ постаје равночастан и равнобожан са божанском природом? И шта би нам чудесније и веће могао оставити? Јер, то је, чини ми се, врлина Божија која је покрила небеса која је надишла сваку творевину и покрила свако дело Божије, побеђујући својим величанством и својом добротом. А мећу свим божанским делима, којих је толико много, која су толико добра и велика, нема ниједнога које не заостаје за мудрошћу и уметношћу Творца; могао би Он, дакако, створити дела која су лепша и већа од ових што постоје и што би неко могао замислити. Ако би постојало некакво дело Божије толико лепо, толико добро да се може поредити са оном мудрошћу, силом и уметношћу, једном речју да је једнако са Његовом бесконачношћу, те да као какав знак представља све величанство божанске доброте, мислим да би и оно било побеђено. Јер, свагдашње дело Божије је у томе да предаје добра, и све ће ради тога учинити; а то је циљ свега што је већ настало и свега што тек има да настане у будућем времену.[29] Чинећи то, предао је Бог највеће добро, а веће од тога није имао да подари; то је, свакако, највеће и најлепше дело доброте и последња мећа Његове доброте.

17. Такво је дело домостроја Божијег, који је ради људи извршен. Наиме, Бог овде није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: "Јер се у њему открива правда Божија."[30] Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је, свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству. Због тога су најсветије Тајне са правом назване дверима правде, јер их је крајња Божија доброта и љубав према људском роду, односно божанска добродетељ и праведност, начинила нашим улазом у небо.

18. Господ је и са једним другим циљем поставио овај знамен и даровао нам те двери и показао тај пут - ради суда и праведности. Јер, није погубио заточенике, већ је дао откуп; и свезао је силнога ђавола, који беше осуђен не због тога што Господ има већу силу, већ праведним судом. И тако је царовао над домом Јаковљевим, уништивши тиранију у душама људским не зато што је био у стању да је уништи, већ зато што то беше праведно. То је имао на уму псалмопојац кад је рекао: "Благост је и правда подножје престолу Твојему".[31] Није праведност Божија само раскрилила те двери, већ је кроз њих и она сама доспела до нашега рода. Јер, у прва времена, пре но што Бог беше дошао људима, није се могло наћи праведности на земљи. Да је праведности уопште било, она Богу свакако не би промакла; него се Он Сам нагнуо са неба и потражио је - али је ипак није нашао: "Сви су зашли, вели псалмопојац, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ниједнога".[32] Кад се, међутим, истина из земље јавила онима који су пребивали у тами, лажи и сенци, тада се праведност по први пут нагнула са небеса и уистину и потпуно се људима показала. И оправдали смо се, ослободивши се најпре од окова и кривице, јер нас је Онај Који никакву неправду није учинио, оправдао крсном смрћу, на коју беше осуђен због наших дрскости; а потом, кроз ту смрт, постадосмо и пријатељи Божији и праведници. Јер, Спаситељ нас Својом смрћу није само избавио и приближио Оцу, него је и нама дао власт да будемо деца Божија.[33] Примивши на Себе тело, присајединио је Себи и нашу природу, а силом светих Тајни сједињује свакога од нас са Својим Телом, и на тај начин сеје у нашим душама Своју праведност и Свој живот. Тако је људима постало могуће да кроз свете Тајне и познају истинску праведност и да је остварују.

19. Ако је, по речима Светога Писма, било много праведника и пријатеља Божијих и пре но што је дошао Онај Који нас је оправдао и спријатељио са Собом, треба промислити првенствено о њиховом времену, а потом о будућем. Они су, наиме, приправили себе и били готови да похитају ка праведности чим се она појави; да се избаве из окова чим се нађе откуп; да виде чим се светлост назре; да се уздигну изнад слова Мојсијевог закона чим се истина покаже. Но, иако се праведници налазе у истим оковима као и грешници и трпе исту тиранију, ипак се они разликују од њих по томе што су тешко подносили оно заточеништво и ропство, и молили су се да буду разрушене тамнице и раскинути они окови, и жудели су за тим да виде како заточеници газе главу тиранинову; грешнима се пак ово стање није чинило страшним и били су задовољни ропством. А у оне блажене дане беху и неки који нису прихватали Сунце Које се над њима појавило и који су покушали да Га угасе, чинећи све што су могли како би Његову светлост одагнали. Због тога су - када се Цар појавио - они први ослобођени тираније пакла, а ови други остали у оковима.

20. Као што се код болесних дешава, они који на сваки начин трагају за излечењем и на лекара гледају са благодарношћу, често бивају бољи и трпељивији од оних који и не знају да су болесни, те упорно одбијају лекове (јер њих, како ми се чини, лекар назива здравима још пре него што их излечи, ако своје умеће не сматра мањим од болести). На исти начин је и Бог у она времена назвао неке људе праведнима и Својим пријатељима јер су они принели све што је до њих и сваку могућу праведност показали, што их је учинило достојнима да буду ослобођени кад се појавио Онај Који је био у стању да их ослободи, али их још не беше ослободио. Па ипак, то је била истинска праведност, и они су, како каже Соломон, били у миру и у руци Божијој[34] кад су тело у земљу полагали - а овако, кад су одлазили из овог живота, очекивао их је ад. Истинску врлину и пријатељство према Богу није наш Владика спустио к нама као да је оно негде далеко постојало, већ га је Он Сам у овај свет унео; и није пронашао пут који већ узводи на небо, него га је Он Сам пропутио. Јер, да га је било, пошли би њиме и неки други од оних људи; а овако "нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији, који је на небу".[35] А пошто пре Христове крсне жртве није било могуће наћи отпуштење греха и избављење од казне, шта о оправдању треба да мислимо? Јер, није било природно, чини ми се, да у хору пријатеља Божијих стоје они који се са Њим још не беху спријатељили, нити да победничким венцем буду окићени они који су још увек носили окове. Уосталом, ако је оно старозаветно јагње остварило свако искупљење, какве је потребе било за овим Другим? Јер, ако су праобрази и слике донели благостање које се искало, узалуд је онда истина и стварност Јеванђеља. Каквог би смисла имало уништење непријатељства Христовом смрћу, рушење преградног зида који је мећу нама, рађање мира и доброте, и све друго што је томе слично, да је било пријатеља Божијих и праведника и пре оне крсне жртве?

w.a.mozart · Август 2, 2012

21. А објашњење је ово: тада нас је са Богом сједињавао Закон, а сада вера и благодат и све што је са њима у вези. По томе се, дакле, јасно може закључити да је заједница људи са Богом тада представљала служење, а сада синовство и пријатељство - јер Закон је подобан слугама, а пријатељима и синовима приличи благодат и вера и слобода пред Богом. Из свега тога очито је следеће: као што је Спаситељ "Прворођени из мртвих",[36] те без Његовога Васкрсења нико од умрлих не би могао оживети за бесмртни живот, на исти начин је Он Сам довео људе до светости и до праведности. Указао је на то и Павле пишући како је Христос као претеча ступио у Светињу ради нас.[37] Заиста, ушао је у Светињу: приневши Себе Оцу, уводи тамо и оне који су вољни, оне који заједничаре у Његовом погребењу - али не тако што умиру као Он, већ тако што кроз бању крштења изображавају ону смрт, и објављују Га на свештеној Трпези, те бивају помазивани и, на неизрецив начин, хране се Њим истим Који је умро и васкрсао. Па пошто их је кроз те двери увео у Царство, Он их и ка венцима славе води.

22. Ове двери су много поштованије и корисније од рајских двери. Јер, оне рајске се никоме не могу отворити ко не прође најпре кроз ове двери; и оне су двери затворене, док су ове отворене. Оне, опет, могу и да изведу оне који се унутра налазе, док ове само уводе, а никога не изводе; исто тако, оне двери могу и да се затворе - као што су се, уосталом, и затвориле - док су код ових застор и преградни зид разрушени и уништени, и није више могуће подићи преграду, начинити вратнице и раздвојити светове некаквим зидинама. Јер, небеса нису само отворена већ су и поцепана, каже чудесни Марко,[38] показујући тиме да нису остале никакве вратнице или довраци, нити икакав застор. А Онај Који је спријатељио и сјединио и помирио горњи свет са оним што је доле, и Који је разрушио преградни зид,[39] рекао је блажени Павле, не може се Сам Себе одрећи.[40] Јер, било је потпуно природно да се оне рајске двери, које су за Адама биле отворене, затворе кад он више није пребивао тамо где је требало. Но, ове двери је отворио Сам Христос, Који није починио греха, нити може згрешити,[41] јер "правда Његова, вели, траје довека".[42] Због тога је нужно да ове двери остану отворене и да воде ка животу, а да никоме не пружају излазак из живота. Јер, Спаситељ каже: "Ја дођох да живот имају".[43] Заиста, то је живот који је Господ са Собом донео кад је у овај свет дошао: да приступајући Њему кроз свете Тајне, хришћани постају заједничари Његове смрти и причасници Његовога страдања, а без тога се вечна смрт не може избећи. Јер, немогуће је да ступи у живот онај ко се не крсти водом и Духом,[44] нити могу живети у Њему они који нису јели Тело Сина човечијег и пили Крви Његове.[45]

23. Сагледајмо све од почетка. Није било могуће да у Богу живе они који нису умрли за грех, а једино је Бог Тај Који може да усмрти грех. Али, то исто требало је да учине и људи који су због тога што су својом властитом вољом поражени - имали право да изнова покушају да извојују победу, али се нису могли ни приближити томе јер већ беху постали слуге греха. Па како да будемо јачи од греха, кад смо слуге његове? Чак и да смо већи, "нема слуге изнад Господара својега".[46] Дакле, човек, који је био дужан да ту обавезу узме на себе и да извојује победу, робовао је онима које је борбом требало да надвлада, а Бог је био у стању да то учини, али никакве обавезе није имао - због тога ниједан од њих није ту борбу на себе узимао. И тако је грех живео, и није више било могуће да нам се роди истински живот, јер један беше тај који је имао да понесе победнички стег, а други - који је био у стању то да учини. Због тога је требало да се споји ово и оно, те да обе природе припадну једном те истом, односно ономе који је требало да ступи у борбу и ономе који је у стању да однесе победу.

24. Управо се то и збило. Бог је преузео на Себе борбу за људе, јер је био и човек; а човек побеђује грех, пошто је био чист од свакога греха, јер је био Бог. И на тај начин, пошто је грех пао, човечанска природа се ослобађа од сваке срамоте и бива овенчана победничким венцем. Тиме, међутим, још увек није победио, нити се борио, нити се од оних окова избавио сваки појединачни човек, него је то учинио Сам Спаситељ свим оним Тајнама којима је свакоме човеку подарио власт да усмрћује грех и да постане заједничар Његове велике победе. Па иако је након тог победничког знамена требало да буде овенчан и да тријумфује, Он је искусио и ране, и крст, и смрт, и све што уз то иде - "уместо предстојеће Му радости, како каже апостол Павле, претрпе крст, не марећи за срамоту".[47] Није учинио никакву неправду због које би то као казну примио, нити је икакав грех починио, нити је на Њему било икакве кривице због које би ужасни и бесрамни оговарач могао да га оптужи иако су ране и патња и смрт од самог почетка били одређени као казна за грех. И зашто би то допустио Господ, Који је толико човекољубив? Јер, сигурно није природно да доброта налази радост у смрти и пропадљивости. Због тога је Бог после човековог сагрешења одмах дозволио смрт и патњу - не да би тиме казнио онога ко је погрешио, већ пре свега да би болесноме пружио лек.

25. Но, пошто та казна није могла бити примењена на оно што је Христос чинио, и пошто у Спаситеља не беше ни трага од болести коју би исцелио примљени лек, сила оне чаше страдања прелази на нас и усмрћује грех који је у нама, а ране Онога Који је био недужан, постају казна за нас који смо за много шта одговорни. А пошто је казна била велика и чудесна, и већа него што је било потребно да би била сразмерна људским злоделима, њено дејство се није ограничило само на то да ослобађа од кривице за злочинства, већ је и толико мноштво добара донела да земаљски људи, иако су непријатељи Божији, спутани оковима, поробљени, обешчашћени, ипак могу и на само небо да се уздигну и да тамо, заједно са Богом, постају причасници Царства Његовог. Јер, она смрт Христова беше толико драгоцена да је човечији ум ни замислити не може. Па ако је Спаситељ допустио да за оно мало новца буде продат убицама, било је то зато да и на тај начин покаже Своје сиромаштво и Своју беду. И тако је, наиме, с једне стране најпре продат, подносећи судбину робова како би зарадио поругу - јер, понижење које је ради нас трпео, сматрао је Својом зарадом - а са друге стране, продат је за мале паре како би показао да је смрт, до које је Он за овај свет доспео, Његов дар и да никакве плате за то нема. Умро је добровољно, не наневши никоме никакву неправду, ни у свом личном животу нити у јавном деловању; тако је и Својим убицама пружио много више праштања него што су они сами прижељкивали и надали се.

26. А зашто све ово говорим? Бог је умро; Крв Божија проливена је на крсту. Шта драгоценије може бити од ове смрти? Шта ужасније? Колико ли је сагрешила човечија природа те је божанска правда требало да је ослободи? Колико велика мора да је била повреда да би била сразмерна силини тога лека? Грех је, дакако, некаквом казном морао бити уништен, а ми, претрпевши достојну казну, да се избавимо од кривице због својих сагрешења Богу. Јер, Онај Који је једном казнио, не може изнова оптуживати за оно за шта је казну већ наложио. А није било ниједног човека који је био чист и без кривице, и да је за друге пострадао - пошто човек ни за своје искупљење не би био довољан, а камоли за искупљење целога људскога рода чак и кад би безброј пута могао умрети. Јер, шта би недостојно могао претрпети срамотни слуга који је царску икону уништио и толико страшно похулио? Због тога је безгрешни Владика умро, претрпевши свакакву беду: као човек подноси страдања, полажући рачуна за људе, а као Бог и Владика ослобађа људски род од кривице, и онима који су поробљени, дарује слободу, за којом Он никакве потребе није имао.

27. Том силом, дакле, истински живот кроз Спаситељеву смрт силази к нама. Начин да тај живот у своје душе доведемо јесте савршавање светих Тајни, бања светог крштења, миропомазање, уживање Дарова са свете Трпезе. Јер, кад тако чинимо, Христос се настањује и борави у нама; сједињује се и постаје близак са нашим бићем; гуши у нама грех и улива у нас живот и силу, чинећи нас учесницима у Његовој победи (о, какве ли доброте!). Па кад се окупамо водом крштења, Он нас украшава венцем славе, а кад приступимо светој Трпези, проглашава нас победницима.

28. Али, по каквој логици победа и венац славе - као плодови труда и зноја - претходе бањи крштења и светоме миру и Трпези? Јер, чак и кад се не боримо нити се трудимо око њих, ми ипак певамо химне тој борби, дивимо се победи, клањамо се знамењу и показујемо према Победнику силну и неизрециву љубав. А оне повреде и ране и смрт присвајамо и свим могућим средствима их ка себи привлачимо, те једемо од Тела умрлога и васкрслога Господа. Због тога је природно да уживамо у добрима која произлазе из оне смрти и из оних борби.

29. Јер, када би какав тиранин био ухваћен и предат на суд, па дође неко и затражи да се он пусти, узносећи химне његовој тиранији и захтевајући да буде овенчан венцем славе, па каже како ће умрети ако овај падне, и почне осуђивати законе и бунити се против правде, и то не са стидом или скривајући лукавство, већ дрско и захтевно и надмено - како бисмо о њему судили? Зар му не бисмо одредили исту казну као и тиранину? То је свакоме јасно. Наравно да ће потпуно супротно бити са оним ко се диви неком одличнику, па му се радује као победнику и победничке венце му плете, кличе му и све присутно гледалиште подиже на ноге, те се са великим задовољством клања ономе који је тријумфовао; обасипа му главу пољупцима и стиска му десницу, и толико се одушевљава за тог војсковођу који је однео победу, као да је он сам тај чија глава треба да буде украшена победним венцем. Заиста, тај би човек, приликом одлучивања разборитих судија, заједно са победником требало да има удела у примању трофеја, као што би онај од малочас, како ми се чини, могао да подели казну са тиранином. Јер, ако смо за оне који су грешни, сачували казну која им приличи и захтевали одговорност за њихове зле намере и мишљење, још мање је природно да оне који су добри лишимо онога што је победницима припало. А ако се догоди и то да онај који је ону победу постигао нема потребе за почастима, већ најважнијим сматра да свога следбеника види како блиста усред скупа, и то што ће његов пријатељ бити окићен венцем славе сматра трофејем који одговара његовој борби - како онда неће бити праведно и потпуно природно да овај без зноја и опасности стекне победни венац?

30. То, дакле, и нама може да обезбеди ова бања крштења, и Вечера светог Причешћа, и целомудрено обиље светога мира. Јер, кад смо у свештене Тајне посвећени, тада тиранина ђавола коримо и пљујемо и одвраћамо се од њега, а Победника славимо, и дивимо Му се, и клањамо Му се, и љубимо Га свом својом душом, тако да сувишком љубави као хлебом бивамо насићени, као миром помазани и као водом окупани.

dragisa · Август 2, 2012

31. Јасно је, свакако, да је Господ ту борбу ради нас преузео, а да бисмо ми победили, прихватио је да Он умре, те није неприродно и неприлично да кроз те Тајне доспевамо до победних венаца. Јер ми, заиста, силну вољу показујемо, па чувши како та вода крштења има снагу смрти и погребења Христовог, ваљано верујемо и вољно јој приступамо и погружавамо се у њу. А Онај (Који не даје мало и Који Своје следбенике не удостојава малих дарова), дочекује нас добрима која потичу од Његове смрти и погребења; не дарује нам никакав венац нити нам предаје славу, већ самога Победника, односно предаје нам Самога Себе овенчанога славом. И тако, израњајући из воде, Самога Спаситеља носимо у својим душама, у својим главама, у својим очима, у самим утробама, у свим својим удовима - Њега, Који је чист од греха и ослобоћен од сваке пропадљивости; онако како је Он васкрсао и појавио се ученицима и узнео се на небеса, како ће опет доћи да затражи благо које нам је даровао.

32. А пошто се тако родимо и будемо запечаћени Христом као некаквим обличјем и образом да не бисмо затим какво страно обличје увели Он у својој власти држи улазе живота. И кроз оне органе кроз које уводимо ваздух и храну, помажући тако животу тела, кроз њих Он Сам ступа у наше душе и заузима обоја врата: кроз једна улази као миро и као миомирис, а кроз друга као Храна. Јер Га и удишемо и бива нам Храна. И пошто тако кроза сва та средства сједини и помеша Себе са нама, Он чини да постанемо Његово Тело, а Он Сам бива за нас оно што је глава за удове тела. Због тога заједно са Њим и учествујемо у свим добрима, јер Он је Глава, а што припада глави, свакако се и на тело преноси. А могао би се неко чудити и томе што заједно са Њим не узимамо учешћа у Његовим ранама и Његовој смрти, него се Он Сам борио са тим, а нас је учинио Својим заједничарима онда кад је победним венцем требало да буде овенчан.

33. То је, дакако, знак неизрецивог човекољубља - али знак који није лишен разумности и свога природног тока. Јер, сјединили смо се са Христом после распећа; а пре но што је умро, ништа заједничко са Њим нисмо имали. Он је, наиме, био Син, и то љубљени, а ми смо били опаки, и слуге и непријатељи Његови у својим помислима; но, кад је Он умро и кад је положен откуп за нас, и кад су ђаволски окови уништени, тада смо задобили слободу и усиновљење, и постали смо удови оне блажене Главе. Од тада, дакле, све што припада Глави, постаје и наше. И сада, ево, безгрешни излазимо из воде крштења, светим миром учествујемо у Његовим благодатним даровима, а преко свете Трпезе живимо истим животом као Он. А у будућем веку бићемо богови пред Богом и наследници истих добара са Њим, цароваћемо у истоме Царству са Њим - наравно, ако не ослепимо сами себе у овоме животу и не раздеремо царски огртач. Јер, ми само једно можемо принети овоме животу у Христу - да се држимо дарова, да чувамо благодат и да не одбацујемо венац који нам је Бог исплео уз много зноја и муке.

34. То је живот у Христу, који је, свакако, у светим Тајнама садржан, али коме, како се чини, и човечански труд може дати свој допринос. Према томе, ко о том животу хоће да говори, мора најпре да размотри сваку од светих Тајни, а затим да сагледа учинак врлине.

НАПОМЕНЕ

w.a.mozart · Август 2, 2012

moja omiljena OMILJENA knjiga

Август 3, 2012

ДРУГА БЕСЕДА

КАКАВ ДОПРИНОС ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРУЖА БОЖАНСКО КРШТЕЊЕ

Показано је у претходној беседи да се свештени живот у Христу садржи у светим Тајнама. Испитајмо сада како нас свака од Тајни уводи у тај живот. А живот у Христу је управо само сједињење са Њим; рецимо онда нешто о томе на који начин свака света Тајна сједињује са Христом оне који у њој учествују.

2. Могу се, дакле, са Христом сјединити они који прођу кроза све оно што је и Спаситељ прошао, и који претрпе што и Он, те постану оно што је Он. Он се, наиме, сјединио са крвљу и телом, који беху чисти од свакога греха. А пошто је Он по Својој природи од самог почетка био Бог, обожио је и оно што је касније постало - односно човечанску природу - а на послетку је због тела и умро и васкрсао. Према томе, онај ко хоће да се сједини са Њим, дужан је да се причести Његовим Телом, да учествује у обожењу и да буде заједничар Његовога гроба и Васкрсења. Због тога се и крштавамо како бисмо умрли оном смрћу и како бисмо васкрсли оним Васкрсењем, помазујемо се светим миром како бисмо царским помазањем постали заједничари Његовога обожења - окушамо пресвети Хлеб и пијемо из пребожанствене Чаше како бисмо постали причасници самога Тела и саме Крви, које је Спаситељ узео на себе. И на тај начин се сједињујемо са Оним Који се ради нас оваплотио, обожио, умро и васкрсао.

3. Зашто се, дакле, не држимо истога редоследа као и Он, него започињемо тамо где је Он завршио, а завршавамо тамо где је започео? Зато што је Он сишао да бисмо се ми успели; па иако је то један исти пут - за Њега је то био силазак, а ми се њиме успињемо. Према томе, као да се ради о каквим лествама, оно што је Њему, Који је њима силазио, било последње, то нама, који се њима успињемо, бива прво. Уосталом, пошто је поредак живота такав, другачије и није могло бити. Јер, крштење је рађање; свето миро је узрок делатности и кретње у нама; а Хлеб живота и Чаша свете Евхаристије јесу истинско једење и пијење. Јер, није могуће да се неко креће или да буде погребен пре него што је рођен. Поврх тога, крштење спријатељује човека са Богом, миропомазање га чини достојним Његових дарова, а сила свете Трпезе чини да Тело и Крв Христова постану тело и крв онога ко се њима причешћује. Наиме, не приличи нам да станемо мећу пријатеље Божије пре но што се са Њим спријатељимо - да будемо удостојени благодатних дарова који њима приличе, и да пијемо безгрешну Крв и окушамо безгрешно Тело ми који смо у власти лукавога и греха. Због тога се најпре перемо, а затим помазујемо, па тако чисти и мирисни приступамо светој Трпези.

4. Довољно је толико о овој теми. Испитајмо, међутим, какву корист за блажени живот пружа свака од светих Тајни; а најпре размотримо колико добра крштење може да донесе у овај живот.

5. Крштење представља само рођење у Христу, односно њиме задобијају биће и ипостас они који су до тада почивали у ништавилу. Ово се на много начина може разумети. Прво, по самом поретку, јер се посвећујемо најпре у ову Тајну, а она, пре других Тајни, хришћане уводи у нови живот; затим по именима којима је називамо; и коначно, по ономе што се при њеном савршавању чини и поје.

6. Поредак је, дакле, од самог почетка овакав: најпре је погружавање, затим помазивање светим миром, да би се на концу доспело до свештене Трпезе. Сасвим јасан доказ да погружавање представља сам почетак живљења и темељ и основу живота, јесте то што је и Сам Христос, заједно са свим оним што је ради нас претрпео, кад је била потреба за тим, примио крштење пре свега другог. А шта нам друго називи за крштење казују? Јер, називамо га рођењем и препородом, поновним саздавањем и печатом, погружавањем и одевањем, помазањем и благодаћу, просвећењем и бањом; а све то има само једно значење: да ова света Тајна представља почетак бивствовања свих оних који јесу и живе по Богу.

7. С правом се, дакле, чини да телесно рођење не значи друго него то што јесте; а препород и поновно саздавање указују само на то да су они који се сада рађају и бивају изнова саздани, раниje већ били рођени, па изгубивши своје обличје, овим другим рођењем врађају се свом првобитном лику. А то се збива као кад грађа каквог кипа изгуби свој облик, па уметник, поправљајући је, препорађа и изнова саздаје њен изглед. Уосталом, и дело крштења, какав год учинак да има на нас, представља неку врсту обличја и образа; јер оно заиста уписује икону и утискује образ у душе, чинећи нас саобразнима Спаситељевој смрти и Васкрсењу. Због тога се крштење назива и печатом који у нас утискује царску икону Божију и Његов блажени лик.

8. Пошто обличје подразумева материју и укида безобличност, Тајну крштења називамо и одевањем и погружавањем. Показујући да одећа и печат имају то значење, апостол Павле негде каже како је Христос насликан и уобличен у нама, а негде како су се хришћани у Њега обукли као у хаљину. И тако он пише Галатима: ,Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама";[1] и опет: "...Исус Xpuстос насликан разапет међу вама";[2] а Коринћанима пише: "Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте".[3] Јер, кад се на ватри растопи и разлије злато, или сребро, или бакар, његова гола материја је доступна погледу. Због тога се злато или бакар тада називају онако како се та сама материја назива. Али, кад им се железним калупом подари какав облик, тада се више не види материја, већ облик; као што се и хаљина сусретне са погледом посматрача пре него тело. Због тога материјал и поприма нарочит назив: назива се, наиме, кипом, или прстеном, или неким сличним именом, које више не означава материју, већ само обличје и изглед.

9. Због тога, можда, спасоносни дан крштења за хришћане представља имендан, јер тада бивамо саздани и уобличени, а наш безоблични и необразни живот задобија свој облик и образ. Уосталом, тада по први пут бивамо познати од стране Онога Који познаје што је Његово - као што каже апостол Павле: "...Познавши Бога, или боље, пошто вас је Бог познао"[4] - те у тај дан крштења чујемо реч назначења, односно име које нам је дато, јер тек тада бивамо у потпуности познати од стране Бога. Јер, бити познат од стране Бога, значи постати уистину познатив. Због тога Давид каже за оне који немају ништа заједничко са оваквим животом: "Нећу метнути имена њихових у уста своја"[5] јер су непознати и невидљиви они који су поставили себе далеко од оне светлости. Јер, очи не могу угледати ништа видљиво ако је оно без светлости, нити Бог може познати онога који није примио зраке који потичу од крштења. Разлог је тај што уистину не постоји ништа што у тој светлости није видљиво. Због тога је речено: "Позна Господ оне који су Његови",[6] и у том смислу се каже како женик не познаде луде девојке.[7]

10. Због свега тога крштење се назива и просветљењем, јер дарујући нам истинско постојање, оно нас чини познаницима Божијим, а водећи нас ка оној светлости, удаљава нас од злобе која је скривена у нама. Због тога што представља просветљење, крштење се назива и бањом, јер нам тако допушта да се чисти сусретнемо са светлошћу, пошто уклања сваку прљавштину која као каква преграда спречава божанске зраке да доспеју до наших душа. Благодатним даром се, наиме, назива јер представља рођење; а опет, ако бисмо ваљано размотрили ову ствар, шта би човек могао допринети своме рођењу, када - као што је то и при телесном рођењу - не показујемо унапред чак ни жељу за добрима која од крштења потичу? Јер, желимо оно што можемо замислити; а ове ствари не допиру до срца човечијег,[8] нити је могуће да их човек појми пре но што их искуствено осети. Наиме, када чујемо да су пред нама слобода и царство, замишљамо некакав лагодан живот, какав човечанска логика може схватити. Ово овде, међутим, јесте нешто сасвим друго - веће и од нашега ума и од наше жеље. Крштење се чак назива помазањем, јер на онима који у тој Тајни учествују, оно уписује Христа, Који је за нас помазан; а представља и печат који отискује у нама лик Самога Спаситеља. Дакле, пошто помазање доспе до свих делова тела онога ко прима крштење, и пошто га уобличи и изобрази на њему образ Помазаника, оно указује на његов прави лик и бива као прави печат. Но, овим што је до сада речено показано је да је печат исто што и рођење, као што одећа и погружавање представљају и печат.

Август 3, 2012

11. Пошто благодатни дар и просветљење и бања воде ка истоме циљу, то јест поновном саздавању и рађању, јасно је да сви ови називи за крштење знаменују само једну ствар, а то је да бања крштења представља рађање и почетак живота у Христу. У коликој мери све оно што се говори и врши у овој светој Тајни има то значење, биће јасно кад подробно размотримо службу крштења.

12. Јасно је да онај ко приступа светој Тајни, пре свога просвећења није био у пријатељству са Богом јер још увек није био ослобођен од старе срамоте. Заиста, свештеник, пре но што било шта друго одслужи, упућује молитве да се онај ко приступа крштењу, ослободи од демона који је владао њиме; и не разговара о њему само са Богом, већ, окомивши се на самога тиранина, кажњава га и бичем изгони напоље. А његов бич је "Име које је изнад свакога имена".[9] Толико је онај ко још увек робује тиранину, далеко од тога да буде жив и син и наследник Божији. Јер, онај ко са лукавим демоном општи, тај је сасвим удаљен од Бога, што значи да је у потпуности мртав.

13. Због тога свештеник дува у лице ономе ко приступа крштењу, узимајући у обзир да овај још није узео учешћа у животу; а то дување је признак живота који свише долази. Такав смисао имају и свештене радње што следе. Јер, све су оне намењене онима који се управо крштавају и који презиру све што је садашње и што им је при руци, а прелазе на нешто друго (јер од њих се тражи један свет да презру, а други да поштују; један живот да напусте, а другим да живе; једног начина живљења по сваку цену да се клоне, а други да проводе у свакој ревности). Према томе, из овога што новопросвећени одбацује све што је сада присутно, јасно је да он још увек није ослобођен онога што је и сам осудио - а чињеница да из ове свете Тајне прима оно што сматра бољим и пожељнијим од онога што сада има, показује да крштењем започиње један хвале достојан живот. Наиме, ушавши у свети храм, он одлаже своју хаљину и раздрешује обућу, те на тај начин, том отклоњеном одећом и обућом, који су нам у овом живљењу од користи, он показује какав је његов однос према претходном животу. А затим, окренувши се ка западу, дува својим устима, као знак живљења у тами, пружа руке и одгони њима лукавога као да је овај присутан и да га напада, те пљује на њега као на нечистог и одвратног; одриче се непријатељског и неверничког савеза са ђаволом, који је узрок сваке пропасти, те раскида у потпуности то мрско пријатељство и велича мрзост према њему. Па пошто избегне из таме, хита ка светлости дана и окренут према истоку, трага за Сунцем; ослобођен од руку тиранинових, клања се Цару и осуђујући лажнога, признаје правога Владику, те се моли да Њему буде потчињен и да Му служи свом својом душом, а пре тога да верује Њему као Богу и да признаје све што Му приличи.

14. Заиста, истинско знање о Богу представља почетак блаженога живота; јер познати Њега, вели Соломон, то је корен бесмртности,[10] као што је непознавање Бога у самом почетку донело смрт. Пошто је Адам, не знајући за божанско човекољубље, сматрао да је Добри Бог завидан, те је, заборавивши на истинску мудрост и мислећи да може преварити Мудрога, презрео истинскога Владику и прибегао ономе који се од Њега одметнуо. Због тога је и изгнан из раја, лишен блаженог живота, патио се и умро. Отуда је, дакле, нужно да онај ко се упутио ка животу и ка Богу, крене са знањем о Богу.

15. Тиме што ћемо у потпуности оголити себе и одбацити и последњу хаљину, показујемо да смо се већ дотакли пута који води ка рају и ка животу који је у њему. Јер, стигавши од тога блаженога Врта до голотиње, Адам је допао од ње до оне бедне одеће. А ми од кожних хаљина долазимо до голотиње, па ходећи истим стазама, показујемо да се врађамо истим путем и хитамо ка царској одећи; показујемо да се ми овуда врађамо на оно место са којег и кроз које је он сишао у овај свет. Но, скидање одеће може да знаменује и то да сада чисто приступамо истинској светлости, не носећи са собом ништа што ствара сенку смрти и што од људских душа удаљава зраке светлости, као што хаљине и јесу некаква преграда измећу вештаствене светлости и тела.

16. Помазивање уљем, чини ми се, може бити символ и нечега другог, и може се довести у везу са тим. Сетимо се, наиме, камена Јаковљевог, који је он, преливши га уљем, принео Богу,[11] и сетимо се царева и свештеника, који су једним те истим уљем били посвећивани и заједници и Богу, и који нису уопште живели за себе, већ за Бога и за живот којем су се потчинили. Па и ми се, наравно, одричемо властитог живота и себе самих, и хитамо ка Богу; а то значи да, одбацујући своје старо обличје, постајемо слични Њему. Тај знамен је сродан и веома одговара називу хришћанин. Јер, ми се помазујемо - а онај коме хоћемо да будемо слични јесте Помазаник Христос, Који је Својим Божанством помазао човечански род - и тим помазањем постајемо причасници Његовога живота. Уосталом, ово помазање символ је онога Помазања, а свештеник који обавља помазање, то показује кроз песме које поје у часу док помазује новокрштенога. Заиста, тим речима Давид је указао на оно Помазање и на оно Царство. Јер, свештеник каже: Помазује се овај (мислећи на онога који се крштава), уљем радости, а Давид каже Спаситељу: "Помаза Те Боже, Бог Твој, уљем радости више него другове Твоје",[12] сматрајући да смо ми Његови другови, које је Он, због Свога човекољубља, учинио причасницима Свога Царства.

17. До тога трена још увек не живимо: све што се до тада одиграло, за новокрштенога представља само знаке и предувођење у Тајну и припрему за живот у Христу. А кад новокрштени, погрузивши се трикратно у воду, изрони - док се узносе појања Светој Тројици - тада он задобија све што је искао, и бива рођен и саздан светлозарним рођењем и саздавањем, о чему је и Давид говорио. Задобија добри печат и стиче све жељено блаженство: он који је претходно био тама, сада постаје светлост; он који није имао бића, сад постаје биће, и близак Богу и усиновљен од Њега, пошто је из тамнице и крајњег ропства доведен до царског престола. Јер, ова вода крштења један живот укида, а други открива - старог човека потапа, а новога васкрсава. Онима који су тако што искусили, то постаје јасно из самих догађаја зато што и видљиви знаци Тајне крштења допуштају да се то кроз сва ова средства представи. Наиме, тиме што, погрузивши се у воду, новокрштени нестаје, он показује да напушта свој живот на ваздуху, а напуштање живота значи смрт; а тиме што се, изронивши из воде, изнова сусреће са ваздухом и са светлошћу, показује да тражи живот и да је успео да га задобије.

18. Због тога на овоме месту призивамо Створитеља, јер све што се овде збива, представља почетак живота и друго стварање, које је много савршеније од првобитнога. Наиме, тачније него при првобитном стварању, сада се уписује у нас образ Божији, а кип новога обличја саздан је верније према божанском обличју. Због тога праобраз Божији сада треба јасније да се укаже. Јер, свештеници који обављају свету Тајну, призивајући Бога на бању крштења, не узвикују име "Бог", које је заједничко свој Светој Тројици, али које не користе они који јасно и одређено богословствују, већ подробније и савршеније опевају својства сваког од Лица Свете Тројице.

19. Разлог за то је и овај: иако је Света Тројица јединственим човекољубљем спасла људски род, ипак се за свако од блажених Лица Свете Тројице вели да је дало посебан допринос. Наиме, Отац се спријатељио са човеком, Син је спријатељио човека са Собом, а Свети Дух је постао дар онима који су већ постали пријатељи Божији. И тако, један нас је ослободио, други представља искупљење којим смо ослобођени, а Дух је слобода; јер, по речима апостола Павла, "где је Дух Господњи, онде је слобода".[13] Један нас је изнова саздао, другим смо изнова саздани, а Дух је онај који животвори. Уосталом, и при нашем првом стварању, Тројица је изображена само као сенка. Тада је један створио човека, други је био рука Створитељева, а Утешитељ је био дах Онога Који живот удахњује.

20. А зашто ово говорим? Јер, само се у томе, од свих божанских дела, Бог указује. Заиста, од свега доброга што је Бог од самог почетка учинио Својој творевини, нећеш наћи ништа што се односи само на Оца, или на Сина, или на Светога Духа, већ је свако од тих добара заједничко дело Тројице, Која све чини једном силом и једном Промишљу и једним стварањем. А кад је у питању божански домострој спасења човековог, подигао је Бог изнова наш род, који је тиме нов постао, а о нашем спасењу одлучила је цела Тројица и промишљала о његовом спровођењу у дело. Цела Света Тројица, међутим, није заједнички деловала: јер ни Отац ни Свети Дух нису лично деловали, већ само Логос; и само је Јединородни узео на себе крв и тело, и био рањаван и подносио патње, и умро и васкрсао; и кроза све то изнова је оживљена човечанска природа и успостављено крштење, односно ново рађање и поновно саздавање човека. Због тога свештенослужитељи, који у божанској бањи крштења новокрштеноме пружају свештено саздавање, које и само указује на раздвојена Лица Божија, треба да призивају Бога обраћајући се Његовим одвојеним Лицима, те да крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа.

Август 3, 2012

21. Шта се, дакле, збива? Зар приликом крштавања не славословимо божански домострој, и то нарочито у вези са овом Тајном? Свакако да га много славимо, али не оним што говоримо, већ оним што чинимо. Јер, ко не зна да трикратно израњање након погружавања изображава Спаситељеву тридневну смрт и Васкрсење, што представља свршетак целокупног домостроја спасења? И није узалуд, чини ми се, то што о богословљу Свете Тројице проповедамо, а божански домострој ћутке показујемо кроз дела. Јер, оно прво постојало је од самог почетка, и само је гласом доспело до човековога знања, док се ово друго збивало пред човековим очима, и он је то могао и дотаћи и својим рукама опипати. Због тога је блажени Јован Богослов, познавајући обоје - односно и ову и ону стварност - о двојакоме Спаситељу рекао: "Што беше из почетка, што смо чули", али је и додао: "Што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипашс, о Логосу живота."[14] Осим тога, богословљу смо само дужни да верујемо, а доказ веровања исповеда се речју (речено је, наиме. "Срцем се верује за праведност, а устима се исповеда за спасење"[15], док смо божански домострој дужни да подражавамо и да га својим делима показујемо; јер треба, како је речено, да следимо траг Онога Који је за нас умро и васкрсао.[16] Због тога, дакле, Свету Тројицу ваља речима исповедати, док страдање и смрт Христову изображавамо водом крштења на својим телима, утискујући у себе онај блажени образ и обличје Спаситељево.

22. По ономе што је до сада речено, јасно је да из свега што се тиче крштења, из самог његовог поретка и назива које му придајемо, из онога што се при крштавању савршава и поје, сазнајемо да живот у Христу почиње у бањи крштења. Остаје нам, дакле, да размотримо шта значи само постојање тога живота. Наиме, с једне стране нестајемо, а са друге се рађамо - нешто одбацујемо, а нешто задржавамо; али кад бисмо разумели шта свака од тих ствари заиста представља, схватили бисмо шта је то уистину "постојање по Христу". Једно је, дакле, грех, а друго је правда, и једно је стари човек, а друго нови. Сагледајмо ово мало подробније.

23. Пошто је грех двојак и дејствује на два начина - један се збива у самим делима, а други је садржан у навици - понекад бива да учињено дело није увек присутно нити остаје, већ чим се грех почини, више га нема; као што стрела, чим нанесе какву озледу, одмах пролази, а починиоцима дела оставља рану, белег зла и срамоту, која заслужују казну. А навика чињења злих дела, која се, као каква болест коју изазива изопачено живљење, увлачи у душе људске, постаје стална и спутава душу нераскидивим оковима, поробљава њен разум и чини оно што је од свега најгоре: наводи оне који су њоме поробљени, да чине најгора могућа дела, од којих је сама навика и сачињена и које она увек порађа, те их истовремено, као у неком зачараном кругу, и рађа и бива од њих рођена.

24. Због тога је и бивало да греху нема краја, јер је навика рађала дела, а дела су доприносила да навика расте. И тако су то двоје узајамно напредовали, те је "грех живео, а ја сам умро", јер зло није започело од јуче или одскора, већ откад смо створени. Пошто је Адам поверовао лукавоме и, презревши свога доброга Владику, окренуо се ка знању, његова душа је изгубила негдашње здравље и крепост; од тада се и са телом збивало исто што и са душом, те се оно њој прилагодило и изопачило заједно са њом, поставши као какво оруђе у руци злог уметника. Јер, пошто је душа тесно сједињена са телом, предаје му своје страсти. На пример, кад се она стиди, тело црвени, а кад се душа мучи бригама, тело копни. А пошто се човекова природа развијала и пошто је напредовао род из онога првога тела, заједно са свим другим наслеђем предат је и грех свим телима која су потекла од првосазданога тела.

25. Но, не прима само тело страсти душе, већ и оно њој предаје своје (јер душа некад бива радосна, а некад брижна; а људи су, опет, некад целомудрени, а некад распусни, у зависности од стања тела); због тога је било природно да душа сваког појединог човека наследи неваљалство првога Адама, које је из његове душе прешло у тело, из његовога тела у сва тела која су из њега настала, а из тих тела доспело у душе. То је стари човек, кога смо, као какво семе злобе, примили од својих предака још кад смо поникли, те због тога ниједан дан без греха нисмо видели, нити смо одахнули ослобођени од злобе, због чега Пророк и каже: "Од самога рођења застранише безаконици, од утробе материне тумарају".[17] Па ипак, нисмо се зауставили код тог несрећног наслеђа прародитељскога греха, нити смо се задовољили злима која смо наследили, већ смо толико злобе ми сами придодали и толико увећали своје худо богатство, да смо тим што смо сами стекли, прекрили оно првобитно које смо наследили; а ми сами, као подражаваоци, постали смо много гори од претходника.

26. Најгоре од свега било је то што не беше никаквог примирења зла, већ је та болештина стално напредовала. Можда је због тога било немогуће да људски род сам себе исцели, јер готово никада не беше окусио слободу, нити би - будући да је никада није окусио - могао да пожели да је оствари и да устане против тираније зла. А од тих страшних зала, од те казне, од болести, од смрти, ослобађа нас бања крштења, и то тако лако да никакво време за то није потребно; ослобађа нас тако потпуно и савршено да ни трага од греха не остаје; и не ослобађа само од греха, већ новокрштеноме пружа живљење које је супротно греху. Јер нам је Сам Владика Својом смрћу подарио власт да усмрћујемо грех, а Својим поновним оживљавањем учинио нас је наследницима новога живота. Јер, она смрт, будући да је заиста била права смрт, усмрћује грешни живот, односно навику чињења греха, а пошто је представљала пресуду, ослобађа човека од кривице за грехе, којом је сваки од нас оптерећен због својх злих дела.

27. На тај начин нас бања крштења очишћује од навике чињења греха, јер од нас ствара заједничаре Христове животворне смрти. Пошто кроз бању крштења учествујемо и у Његовом Васкрсењу, Христос нам дарује други живот, чини нас Својим удовима и даје нам на располагање силе које ће нам бити потребне када доспемо у будући живот.

28. Управо зато су ми истовремено и сва прегрешења опроштена и задобијам здравље: најпре зато што је то чисто дело Бога - Који се времену не потчињава - а онда зато што Он не чини добро људском роду тек сада, да би Му за то било потребно време, него му је добро већ учинио. Не намеће нам Владика сада казну за сва наша сагрешења, нити сада приготовљује лек, нити саздаје нове удове, нити нам дарује нове силе, него нам је све то већ саздао и даровао и приготовио. А пошто се Он успео на крст и умро и васкрсао, успостављена је слобода људи, установљено је ново обличје и лепота и саздани су нови удови. Сада треба само да приступимо и да се приближимо благодатним даровима; а то је оно што нам бања крштења омогућује: да оне који су мртви, сједини са животом, оне спутане оковима да сједини са слободом, а оне који су изопачени, да сједини са блаженим обличјем. Бања крштења нам је дата, сада се само купамо. Миро је изливено, а миомирис је све преплавио; остале само да удишемо - па чак ни да удишемо. Јер, Спаситељ је приготовио и ту могућност удисања као и могућност избављења и просвећења. Кад је у свет дошао, Он није само светлост донео, него је и око саздао; и није само излио миро, него је и чула даровао. А сада, дакле, та свештена бања, оне који се у њој купају, сједињује са тим чувствима и са тим моћима. Јер, у ту воду погружавамо се као каква без-образна грађа, а у њој стичемо оно лепо обличје.

29. Сва та добра се пред нама заједно показују зато што су одраније приготовљена. "Ево сам обед свој уговотовио, каже Писмо, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу".[18] За славље је само то преостало: да дођу званице. А кад званице дођу, шта је још потребно за ужитак? Ништа више. Јер, када је будући век у питању, Христу приступамо већ припремљени, а сада се припремамо приступајући Му; јер тада треба да му Приступимо имајући све што је потребно, а у садашњем веку све треба да задобијемо онда кад Њему приступимо.

30. Стога брачна ложница тада неће бити доступна људима девицама, али у овоме веку Он и безумне позива на гозбу и на пировање. Јер, тада неће бити могуће да мртвац оживи, и да слепац прогледа, и да онај који је изопачен буде поново саздан, док је у овоме животу потребна само жеља и добра воља, а све остало следи; јер Господ вели: "Ја дођох да живот имају"[19] и "Светлост је дошла на свет".[20] Знак неизрецивог Божијег човекољубља је и то што је Он, испунивши све оно кроз шта смо ми ослобођени, оставио нама да и ми нешто својој слободи допринесемо, односно оставио нам је могућност да верујемо у спасење које се кроз крштење одвија и да желимо да му приступимо; а то је довољно да нам се урачуна у допринос и да буде као да нам је Он дужан сва она добра дела која нам је учинио. И тако, ако се деси да одмах по крштењу одемо са овога света, не одневши са собом ништа осим печата крштења, Он нас призива ка венцима славе као да смо се борили за Царство Небеско.

Август 3, 2012

31. То су дакле средства и начини којима крштење ослобађа душе. А пошто оно, због васкрслога Христа, пружа и нови живот, размотримо какав је то живот. Свакако није ни сличан овоме животу, којим смо претходно живели, него је бољи од претходнога и сродан нашој природи. Јер, кад бисмо и сада живели претходним животом, зашто би требало да у бањи крштења умире наш стари човек? Кад бисмо, опет, живели неким другим животом истога значаја, тада не би било васкрсења; а ако бисмо живели анђелским животом - шта ми имамо заједничко са њима? Јер, човек је тај који је пао; и кад би онда, због човековог пада, анђео васкрсао, тада не би било могуће да се човек избави од греха. То је као кад би се оштетио неки кип који изображава човека, па уместо људског лика на постоље био постављен некакав други лик. То би, наиме, значило да је изнова саздан други лик, а не онај који је био на кипу. Због тога је, дакле, природно да овај живот након крштења буде човечански, и нов, и бољи од претходнога; а све се то остварује само Спаситељевим животом. То је нови живот, јер са старим животом нема ништа заједничко; то је живот који је толико бољи од старога да се ни замислити не може, пошто је то Божији живот, а сродан је нашој природи. То је, дакако, био човечански живот, а Онај Који га је живео био је одиста и Бог и човек; а што се тиче Његове човечанске природе, био је чист од свакога греха. Због свега тога било је неопходно да се нама који се крштењем изнова рађамо, укаже живот Христов, и због тога безгрешни излазимо из ове воде крштења.

32. Све то постаје јасно и из овога што следи. Наиме, рођење у крштењу представља почетак будућега живота, а стицање нових удова и чувстава представља припрему за наш тамошњи боравак. И нема другачије припреме за будућност осим те да већ овде примимо живот у Христу, Који је постао Отац будућега века, као што је Адам отац овога века - јер он је тај који је повео људе ка животу пропадљивости. Па као што неко не може проводити овај људски живот уколико не стекне Адамова чула и оне људске способности које су за овај живот потребне, тако исто не може уживати живот у оном блаженом свету уколико није припремљен кроз живот у Христу и није саздан по Његовом обличју и образу. Уосталом, бања крштења представља рођење: Он је Тај Који рађа, а ми смо рођени - а сасвим је јасно да родитељ дарује свој живот рођеноме.

33. Овде би се неко могао и зачудити. Јер, не само они који се погружавају у бању крштења, већ и они који нису имали прилике да силом светих Тајни приготове себе за бесмртни живот - и уопште сви људи - стећи ће нестарива тела и васкрснуће као непропадљиви. Наиме, велико је питање да ли ће у васкрсењу, које је једино смрт Христова увела у овај свет, имати учешћа они који нису погружени у бању крштења, кроз коју ми постајемо заједничари животворне смрти Христове. Јер, ако су избегавали Лекара и нису прихватали помоћ, те су и једини лек одбацили, шта би им, дакле, било довољно за бесмртност? Чини се, наравно, да једно од ово двоје мора да буде: или да одсада сви људи уживају сва добра која је Христос Својом смрћу за нас прибавио, те да заједно са Њим васкрсну и живе и царују, и да учествују у сваком обиљу - јер од нас ништа не треба - или, можда, ако је потребно да и ми нешто допринесемо, онда они који не прилажу веру у Спаситеља, не задобијају нови живот.

34. О овом питању можемо рећи следеће: васкрсење представља поновно успостављање природе, а то нам Бог поклања као дар. Јер, као што саздаје људе без њихове воље, тако их и изнова саздаје не тражећи њихов допринос. Оно Царство и виђење Бога и живот крај Христа представљају изобиље које и од наше воље зависи; због тога су и доступни само онима који то хоће, и који Га љубе и жуде за Њим; а природно је да они и уживају у жељеним добрима кад су она присутна, док у њима не може уживати онај ко за њима не жуди. Наиме, како неко може бити радостан и уживати у добрима која су присутна ако није за њима жудео онда кад их није било? Уосталом, не би могао тада ни да их пожели нити да затражи да их стекне, јер још није видео њихову красоту, као што каже Господ: "Не може Га примити, јер Га не види, нити Га познаје"[21] - пошто је одавде допао у онај живот слеп и лишен свакога чула и сваке способности којима би био у стању да позна Спаситеља, да Га заволи и да пожели да се сједини са Њим, или да то и оствари. Због тога не треба да се чудимо ако сви живе бесмртно, иако не живе сви блаженим животом; јер Божије промишљање о човечанској природи уопште сви људи подједнако уживају, али Његове дарове, који награђују човекову вољу, уживају само они који су пред Богом благочестиви.

35. Разлог томе што Бог хоће да сва Његова добра свима припадну, те Своје благодатне дарове свима подједнако раздељује - и оне дарове који добро чине вољи човековој, и оне којима се исцељује човекова природа; а ми, опет, пошто нисмо у стању то да избегнемо, све благодатне дарове Божије намењене природи људској прихватамо иако их сами нисмо желели. Јер, уистину, Он нам и против наше воље чини добро и човекољубиво нас присиљава кад желимо да одбацимо Његова доброчинства, али то нисмо у стању. Такав је, свакако, и дар васкрсења. Јер, од нас не зависи ни првобитно рођење, ни поновно оживљавање након смрти, нити оно што је томе супротно.

36. Дакле, од човекове воље зависи избор онога што је добро, напуштање грехова, поправљање владања, очишћење душе, љубав према Богу - а награда за све то је крајње блаженство. Од нас самих зависи хоћемо ли све то прихватити или избегавати; и отуда, кад имамо жељу за тим, у стању смо то и да остваримо, а кад немамо жеље, како је могуће уживати сва та добра? Заиста, није могуће да их желимо ако је то противно нашој вољи, нити да присиљавамо себе да их хоћемо.

37. За све то постоји и један други разлог. Наиме, Господ је Сам избавио нашу природу од пропадљивости, али и нашу вољу од греха, тиме што је постао Прворођени из мртвих и што је као претеча ради нас ступио у Светињу над светињама; и уништивши на тај начин грех, спријатељио је Бога са нама, разрушио преградни зид мећу нама, и посветио Себе за нас да и ми будемо посвећени истином.[22] Јасно је, дакле, да од пропадљивости и греха с правом могу бити избављени само они који учествују у Његовој вољи и Његовој природи; и то, с једне стране, као људи, а са друге, као они који су заволели Његов долазак у овај свет и Његово страдање, као они који се покоравају Његовим заповестима и који желе оно што и Он Сам жели. А за оне, дакле, који су имали оно прво, а нису прихватали остало, односно којима припада оно прво јер су рођени као људи, али не верују да је спасење у Спаситељу и не учествују својом вољом у добру, природно је да за њих нема отпуштења грехова нити венаца праведности, јер су се својом вољом удаљили од добара. Па ипак, ништа их не спречава да и они стекну другу слободу и да васкрсну, пошто су исте природе са Христом као човеком. Крштење је, наиме, узрочник не обичног живота, већ блаженога живота у Христу; јер смрт Христова и Његово Васкрсење свима су подједнако подарили бесмртни живот.

38. Због тога васкрсење и представља заједнички дар свим људима, а отпуштење грехова, победни венци на небесима и Царство небеско припадају само онима који су пружали принос који се од њих очекивао. Припадају онима који су себе још овде припремили да буду што ближи ономе животу и Женику, пошто се кроз крштење изнова рађају - јер нов је и овај Други Адам - те блистају од лепоте и чувају красоту коју им је бања крштења подарила, јер Он је "најлепши између синова људских".[23] Главе су им украшене венцима славе, као да су олимпијски победници, јер Он је Венац славе; имају уши, јер Он је Реч, и очи, јер Он је Сунце, и чуло мириса, јер Он је Женик и миро, и то миро изливено;[24] и одевени су у сјајну одећу и спремни за свадбу.

39. Нека буде тако. Све то нас доводи до једног другог питања које заслужује пажњу. Наиме, ако нас жеља и веровање и приступање приготовљују за задобијање дарова крштења, и ако њихово неприхватање значи одбијање читавог тог блаженства, онда је природно да они који најпре приме те дарове, па затим промене мишљење одбаце их и оптуже себе за првобитну намеру, те се одрекну Христа, а онда се поново покају за то што су сагрешили и изнова притекну Цркви - од стране свештених правила буду упућени на бању крштења и да се над њима изнова изврши света Тајна као да су све изгубили. Па ипак, свештеник само обележава њихова тела светим миром и, не додајући ништа више, уписује их у круг верних. Шта би се, дакле, о томе могло рећи, пошто те две ствари које омогућују благочешће према Богу, припадају нама: задобијање духовних очију кроз свету Тајну крштења, и њихово коришћење и гледање ка оној светлости Божијој; према томе, они који су издали хришћанство, губе оно прво, али им друго остаје, односно остаје им способност и приготовљеност за гледање.

40. Разлог за ово је у томе што можемо одстранити способност духовног виђења уколико то желимо, пошто од нас зависи хоћемо ли пригрлити Сунце или ћемо пред Његовом светлошћу затворити очи - али да одстранимо само око и да у потпуности уништимо оно што је крштењем саздано, то нам је немогуће. Јер, ако нисмо у стању да уништимо оне способности које су у нашој души, са којима нас је људска природа родила, свакако да не можемо уништити ни ону коју је Бог у нас положио чим насје крштењем препородио. А ту слободу воље која у нама управља - било шта да је она, било да је она самостална у разуму, било у хтењу, или било у чему другом, или како год да је замислимо - бања крштења и саздаје и развија. Тој вољи се потчињава свака душевна сила и према њој је усмерена свака кретња душе, и нема ничега што њоме управља или што је може променити, али ни она сама не може себе променити (пошто ништа не може бити изнад ње). Чак ни Богу није природно да је мења; Он нам неће одузети ништа од оних дарова које нам је Сам подарио, "јер се Бог неће раскајати за своје дарове";[25] и уопште, као бесконачна доброта, Бог нам жели и дарује свако добро, не укидајући тиме превасходни дар наше слободе.

Август 3, 2012

41. То је добро које нам крштење пружа. Оно не приморава наше хтење, нити њиме овладава, већ представља силу која доноси користи онима који се њоме служе, а оне који се њоме не служе, ни у чему не спречава да буду грешни, као што ни чињеница да неки имају здраво око, њих не спречава да живе у тами ако то желе. Одавде једно постаје јасно: о овоме очигледно сведоче они који су, пошто су крштени и тиме стекли сва духовна добра, допали до крајње безбожности и покварености.

42. Због тога, дакле, будући да им није потребно друго саздавање, јер нису одбацили силе које су у њих положене, свештеник их уопште не погружава у воду крштења, већ помазујући их, чини ми се, убризгава у њих духовну благодат благочешћа, и страха Божијег, и љубави, и томе слично, који су у стању да у њима васпоставе оно првобитно хтење; јер такво је дејство светога мира над онима који се помазују. А сад је доста приче о овоме; наставимо, дакле, са својом расправом.

43. Из свега што је до сада речено јасно је да они који су рођени кроз свето крштење, живе животом Христовим. А шта је то живот Христов? Чини ми се, дакле, да из наших речи још увек није потпуно јасно какво је духовно стање које стичу они који се погружавају у бању крштења и тиме постају заједничари живота Христовог. Већина тога превазилази људски разум; јер то је, како каже апостол Павле, сила будућега века и припрема за други живот.[26] Наиме, као што не можемо схватити способност очнога вида нити красоту неке боје ако их не изведемо на светлост, и као што спавачи током сна не могу видети оно што виде они који су будни, исто тако није могуће из ове садашњости сагледати нове удове и духовне способности које ће се моћи користити само у будућем животу, односно шта оне заправо представљају и каква је њихова лепота. Потребна је зато сродна лепота и одговарајућа светлост.

44. Но, ипак смо ми удови Христови, а то је последица крштења. Блистави сјај и лепота удова су, разуме се, сабрани у Глави; јер удови не би лепо изгледали кад не би били сједињени са Главом. У садашње време, пак, Глава тих удова је скривена, али ће се појавити у будућем животу. Тада ће засјати и показати се и удови, јер ће заједно са Главом заблистати. Желећи да укаже на то, апостол Павле је рекао: "Јер умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави".[27] А блажени Јован каже: "...Још се не откри шта ћемо бити; а знамо да кад се открије, бићемо слични Њему".[28]

45. Због тога чак ни они који су блажени, не могу сада у потпуности спознати силу тога живота: признају да га већим делом не познају и да га виде као загонетку, као у огледалу и делимично; оно пак што могу да спознају, чак ни речима не могу да изразе. У оних, међутим, који су чистога срца, постоји некакво осећање и сазнање о тим стварима, али ни они нису у стању да нађу појам или реч који ће одговарати томе што су спознали, и који би онима који такво познање немају, били показатељи тог блаженог искуства. Јер, заиста је апостол Павле, кад је у рај на треће небо био однесен, чуо "неисказане речи које човеку није допуштено говорити".[29] А оно што се може спознати и изрећи у овом животу, и што открива оно што је невидљиво, то су дела оних који се посвећују у Тајну, нова природа новокрштених који су сачували своје место, односно њихова натприродна врлина која побеђује сваки човечански закон, а чији узрок не може бити ни мудрост, ни подвиг, ни природа, нити било шта друго што је човечанско.

46. Душа је, наиме, била готова за такве подвиге какве људи нису могли лако ни замислити; а тело, опет, није спутало ту готовост, већ је и само поднело толике трудове колике је душа желела. Али, снага и душе и тела је ограничена, те не може лако поднети сваку муку - душа некако успе да савлада неку од тешкоћа, но пред другим тешкоћама очајава, а тело се, опет, распада. Па ипак, оне блажене душе и она блажена тела ништа није савладало, него су поднели и претрпели све оне врсте мука и патњи које слободан ум не може себи ни представити.

47. А ја још увек нисам рекао оно што је најчудније. Нису они само поднели и претрпели. Јер, нису презрели овај живот надајући се великим наградама и очекујући будући живот, односно доспевајући до те одважности некаквим расуђивањем и словесним промишљањем и подносећи страдања, или са некаквом одбојношћу, као што болесници подносе ватру и нож лекара; већ се збивало оно што је најнеобичније: волели су своје ране, желели су патње, и саму смрт су сматрали пожељном, чак и ако никакве друге награде пред њима није било. Неки од мученика би, наиме, пожелели мачеве и мучења и смрт, па када би их на себи искусили, њихова жеља је бивала још већа; други су желели да се злопате целог живота, да се труде и да живе далеко од сваке удобности, и да свакодневно умирање сматрају благостањем; а у борби против телесних прохтева помагала су им и сама њихова тела. И нису се тако подвизавали двојица или тројица или двадесеторица, или само мушкарци или само одрасли, већ небројено мноштво подвижника, и то сваког узраста.

48. То се нарочито код мученика могло видети. Јер, било да су и пре гоњења били верници, било да им је Христос у време гоњења усадио истински живот, они су заједнички пред својим гонитељима исповедали веру у Христа и призивали Његово име; желели су да умру, и једногласно су изазивали велможе као да се ради о каквом добру; и хрлили су ка смрти заједно жене и девојке, мушкарци и деца, и људи сваког занимања и свакаквог живота.[30]

49. Требало би, свакако, рећи и то да такво мучеништво не ствара ни најмању разлику мећу људима. Јер, борбе и трудове не подноси на исти начин онај ко живи у зноју и онај ко живи у удобности; а мач и смрт не посматрају истим очима један војник и један свирач. Па ипак, ништа од тога није зауставило оно чудесно хитање ка смрти, и није их спречило да сви подједнако доспеју до самог врхунца истинске философије;[31] али пошто је била једна сила која је све рађала и саздавала, сви они су доспевали до крајње границе врлине; поштовали су само добро и љубили га више него што самој природи припада, јер су ради њега презрели и властите животе. Чак су и жене из вашарских шатри и људи развратни, и то у великом броју, прихватали проповед општег спасења и мењали свој живот ступајући у складну заједницу са Христом, и то толико нагло и толико лако, као да су само мењали своје глумачке маске.

50. Дешавало се пак да у тај круг мученика ступи и мноштво оних који не беху погружени у воду крштења, а које је, као некрштене од стране Цркве, крштавао Сам Женик Цркве. Многима је, наиме, слао кишни облак са неба, или је воду испуштао из земље и тако их крштавао, али је већину њих, ипак, на невидљив начин изнова саздавао. Па као што удови Цркве, попут апостола Павла и оних који су као он, допуњавају оно што недостаје Христу,[32] тако ни по чему није неприлично ни то да Глава Цркве допуњава оно што Цркви недостаје. А ако има удова који Глави могу бити од помоћи, колико ли је тек исправније да и сама Глава пружи удовима оно што им недостаје? Тако је то, дакле.

Август 3, 2012

51. Треба, међутим, да наставимо са својом беседом. Не треба, наравно, ни трошити речи о томе да у човечијој природи није могуће пронаћи силу која би мученицима омогућила да покажу онакву одважност и онакву спремност, те да до краја остваре што су желели. А пошто нам уистину преостаје само то да прихватимо да је узрок свега тога благодат светога крштења, испитајмо онда начин на који им је крштење подарило силу да то остваре. Јасно је, дакле, да су оне патње и оне борбе биле страдања заљубљеника у Христа, а да су их до тих нечувених подвига довеле стреле љубави Христове. Размотримо сада шта је узрок такве љубави, шта су претрпели те су тако Христа заволели, и одакле су огањ љубави примили.

52. Наравно, познање је узрок љубави, јер оно рађа љубав, и није могуће да неко буде обузет љубављу према нечему што је лепо уколико не спозна лепоту коју оно има. А пошто се дешава и то да познање некада буде савршено, а некада несавршено, слично бива и са љубављу. И тако бива да оно што је лепо и добро, а што се савршено може спознати, буде и савршено љубљено, што толикој лепоти и приличи - а оно што је љубитељима слабо видљиво, то једва да је вољено. Према томе, јасно је да вода крштења онима који се у њу погружавају, дарује некакво познање и осећање Бога, те на тај начин они познају добро, чувствено осећају красоту и окушају Његову лепоту.

53. Чини ми се, дакле, да они Христа могу савршеније спознати искуством неголи учењем. Наиме, двојак је начин на који спознајемо ствари око себе: примајући знање путем слушања, или учествујући искуствено у њему; оним првим начином се, дакле, не дотичемо саме ствари, него је сагледавамо у речима као у каквој слици која не представља њено тачно обличје - јер немогуће је мећу стварима наћи неке које су потпуно сличне, нити нам икакав пример може бити довољан да ту ствар познамо; док примање ствари путем искуства значи непосредан сусрет са самом ствари. Због тога се, наиме, овде само обличје дотиче душе и буди у њој жељу која је као какав одраз, који одговара лепоти тога обличја, а тамо присвајамо идеју саме те ствари, па из њеног односа према другим стварима примамо њену нејасну и бледу слику, те у зависности од спознаје, развијамо жељу према тој ствари. Због тога неку ствар и не љубимо онолико колико је њу могуће љубити, нити је, опет, трпимо онолико колико она може деловати, јер нисмо искусили само њено обличје.

54. Наиме, као што је различито обличје суштине сваке ствари и као што оно образује различит појам у човековој души, тако постоје и различите љубави. Према томе, кад наша љубав према Спаситељу не показује ништа чудесно нити натприродно, очигледно је да смо се сусрели само са речима које говоре о Њему; а како је могуће из тих речи ваљано спознати Онога Коме се не може ништа слично наћи, и Који нема ништа заједничко са другима нити се примером може представити? Како можемо схватити Његову лепоту и заволети ту лепоту колико она заслужује? А они који су стекли толико силну жељу за Христом да су из властите природе иступили, и који су имали толико хтење и били у стању толико да учине колико човек по својој природи не може ни замислити - њих је Сам Женик ранио. Он је њихове очи засенио зрацима лепоте. Јер, величина ране показује колика је била та стрела, а њихов занос показује ко је Тај Који им је рану нанео. По томе се Нови Завет разликује од Старога, и по томе га надилази, јер тада је реч била та која је водила човека, а сада Сам Христос, Који је лично присутан, на неизрецив начин управља и саздаје душе људске. Наиме, речју, учењем и законима људи нису могли доспети до жељенога циља. Јер, да је то било могуће остварити кроз речи, не би нам била потребна дела, а поготову не натприродна; не би нам било потребно оваплоћење Божије, Његово распеће и смрт.

55. То се могло видети од почетка, по самим Оцима, по нашој побожности и по апостолима. Јер, иако су имали прилике да уживају у целокупном учењу и да га слушају од Самога Спаситеља, иако су били очевици свега: и благодатних дарова које је Он подарио природи, и страдања које је ради људи претрпео, и тога како је после смрти оживео, и како се узнео на небо - апостоли ипак нису показали ништа чудесно, ни одважно, ни духовно, ни боље од својих старих, све докле нису крштени.

56. Сада кад су крштени и кад је Утешитељ ступио у њихове душе, они су и сами постали нови и примили су нови живот, односно постали су предводници других - у себи и у другима распаљивали су страст за Христом. Јер, иако су и до тада живели покрај Сунца правде и заједничарили у Његовом животу и Његовим речима, ипак нису били у стању да осете у себи Његове зраке јер још не беху примили ону духовну купку крштења. Од тада је Бог на исти начин усавршавао све свете; и тако су Га они спознали и заволели, не крепећи себе само празним речима, већ обогаћујући се силом коју бања крштења дарује. А ту бању приготовљује и у њој изнова саздаје човека Сам Онај Љубљени, Који саздаје срце чисто, и који вади срце камено и саздаје телесно,[33] одстрањујући тако неосетљивост; и пише, као што каже апостол Павле, "не на каменим таблицама, него на телесним таблицама срца";[34] но, не записује само закон, већ самога законодавца, односно Самога Себе. То је било очигледно код многих светих који раније нису били у стању да уз помоћ речи открију истину нити да кроз чудеса спознају силу проповеданога Христа, па ипак, кад су примили крштење, наједном су се показали готови хришћани.

57. Живео је, тако, блажени Порфирије[35] у оно време кад је закон Христов проповедан по свој васељени; и сви људи тога доба слушали су беседе проповедника, а знамење страдања подизано је на сваком месту кроз мученичке борбе које су, блиставије од сваке проповеди, сведочиле истинско Божанство Христово. Но, иако беше чуо безбројне проповеди и био очевидац толиких подвига и чудеса, Порфирије је ипак остао у заблуди и лаж стављао испред истине. Али, кад је крштен, и то не заправо, већ глумећи у позоришту, не само да је одмах постао хришћанин, већ се прикључио и самом хору мученика. Наиме, док је као глумац изводио своју представу, а да би изазвао смех код гледалаца, он се одважио и на то да исмеје крштење, па се усред позоришта крстио погружавајући се у воду и узвикујући име Свете Тројице. И тако, док су се они којима је он изводио своју песму грохотом смејали, њему наједном више ништа не беше смешно од све те представе, јер је спознао да ова света Тајна уистину пружа рађање и поновно саздавање. И тако је из бање крштења изашао са душом мученика а не глумца - тела одважнога као да је извежбано у истинској философији и у подвигу, а језика који је, уместо смеха, изазивао гнев мучитеља. И толико се напатио - он који је целог живота глумио - и толику је жељу за Христом показивао да је, подневши многа мучења, радосно скончао да не би ни својим језиком издао љубав.

58. Исто тако је и Геласије заволео Христа и на исти начин Га спознао[36]. Јер, како се чини, приступио је крштењу са опречним осећањем, непријатељски и ратоборно. А кад му Онај, против Кога се борио, отвори духовне очи и показа му Своју красоту, он се одмах задиви Његовој лепоти и промени сасвим расположење: од борбеног противника постаде љубитељ Христов. Доиста је та љубав била усхићење, јер је оне који су њоме бивали обузети, доводила до стања које је изван човечанских граница. То је оно што Пророк каже: Уздигнуће се многи због Тебе, када разговарајући са Христом о распећу и смрти, вели: "Како се многи зачудише Теби, што бејаше нагрђен у лицу мимо свакога човека, и у стасу мимо синове човечије".[37]

59. И храбри Ардалион је на истоветан начин крштен: пружајући гледаоцима уместо какве друге забаве призор крштења[38] - јер је био комедијаш и увесељавао гледаоце таквим представама. Крштен је подражавајући страдања Христова - не уз помоћ каквих символа или слика, већ уз помоћ самих догађаја. Наиме, представљао је на позорници право исповедање вере и издржљивост светих мученика, и чак је био обешен наг на крсту, док су му се остали глумци изругивали; но, како је призвао Христа и осетио ране, он се у трену преобрази и његова душа стане осећати у складу са речима које је сам изговарао, а воља стаде следити оно што се на позорници збивало. И заиста постаде оно како је малочас себе у игри називао: хришћанин. На тај начин, из исмевања рана људских и из претворних гласова, изађе једно такво дело; и тек што је рекао да воли Христа, сместа Га је и заволео, јер се љубав, као какав огањ, из његових уста улила у његово срце. Док се код осталих људи дешава да добро прелази из добре ризнице срца у уста, код Ардалиона је било обратно: ризница је узводним путем из уста доспела до срца.

60. О, неизрециве силе Божије! Јер, није га придобио чинећи му добра, нити дарујући му венце славе, нити привлачећи га угодним надама, већ чинећи га учесником у ранама и понижењима; и присајединио га је Себи толико да га је приволео да издржи оно о чему раније није био у стању ни да слуша; удаљио га је наједном од навике која се у њему много времена учвршћивала, а његову вољу окренуо ка потпуно супротном хтењу, преводећи га од најгрешнијег и најгорег ка ономе што је од свега најбоље. Јер, нема никог горег од комедијаша, нити већег философа од мученика. Шта ли ово двоје имају заједничко? И како се здравим разумом може објаснити то да ране и понижења рађају љубав према Христу, и да та љубав придобија и поробљава онога ко је претходно био непријатељ - оним истим средствима због којих би било потпуно природно да и верник избегава хришћанство? Заиста, који би човек био рад да убеди онога ко се налази усред патње, да заволи оно што је претходно усрдно мрзео, и припреми га да, уместо непријатеља и гонитеља, постане пријатељ и поштовалац?

Август 3, 2012

61. Нека буде тако. Чини се, наиме, да свему овоме проповед божанске науке није дала никакав допринос, него је све остварено силом крштења. Наиме, Ардалион је био у прилици да слуша и проповеди о нашем општем спасењу и био је очевидац многих чудеса која су чинили мученици исповедајући пред њим своју веру; али, он је и даље био заслепљен и борио се против светлости све док није крштен, кад је примио на себе ране Христове и исповедио право веровање. Јер, у томе је суштина крштења: подражавање онога страдања које је Христос пред Пилатом претрпео и подражавање Његове издржљивости све до распећа и смрти - то подражавање се некада остварује кроз саме свештене образе и символе, а некада и у стварности, када се, у временима која то захтевају, веровање исповеда пред лицем смрти.

62. Иако су од почетка века изналажени многи лекови за оболели људски род, само је смрт Христова била та која је човеку могла да прибави истински живот и здравље. Стога, да би неко био рођен новим рођењем и да би живео блаженим животом, односно да би стекао духовно здравље, он не потребује ништа друго него да пије од тога лека и да, колико му је то могуће, пред људима исповеда праву веру, да поднесе страдања и да умре смрћу Христовом. То је сила Новога Закона; тако се постаје хришћанин; на тај начин се доспева до чудесне философије, предајући се узвишеним делима и имајући непоколебиву веру; верујући не из нужног убећења, нити држећи се вере због покоравања законима, већ примајући и једно и друго силом Божијом и образујући у себи, уз помоћ и једнога и другога, блажено обличје Христово. Јер је речено: "Царство Божије није у речи него у сили",[39] и: "Реч о крсту је ... сила Божија нама који се спасавамо".[40]

63. Због тога овај закон Новога Завета и јесте духовни - јер Дух Свети је Тај Који све савршава - а онај је писани, јер доспева само до слова и до речи. Због тога је онај закон остао сенка и образ, а овај садашњи је стварност и истина. Јер, слова и речи наспрам самог бића ствари представљају само образе. Наиме, много година пре но што је прешао у дело, Бог га је, језиком пророка, наговестио. "Учинићу, вели Он, ...нов завет, не као онај завет који учиних са оцима њиховим".[41] Али какав је то завет? "Него је ово завет, вели, што ћу учинити са домом Израиљевим и са домом Јудиним; метнућу законе своје у умове њихове и на срцу њихову записаћу",[42] не успостављајући их изговореном речју, већ непосредно као сам законодавац. "И неће више, каже Он, учити пријатељ пријатеља ни брат брата говорећи: Познајте Господа, јер he ме знати сви, од малога до великога."[43] Кад је Давид достигао тај закон, изговорио је оне блажене речи: "Ја познах да је велик Господ".[44] Ја сам Га познао, вели он, стекавши лично искуство о Њему, а не слушајући друге како о Њему уче. Због тога он и друге на то наводи, говорећи: "Окусите и видите како је добар Господ".[45] Иако је блажени Пророк многим и разноврсним речима опевао доброту Божију, ипак, не могући да речима покаже стварност, призива и саме слушаоце да лично искусе Онога Кога опева.

64. То искуство бања крштења усађује у душе оних који се крштавају; и у творевини препознају Творца, у уму Истину, а у жељи - Онога Који је предмет жеље. Због тога је велика страст за Христом, неизрецива љубав према Њему и натприродни ерос, јер нема ничега што недостаје све је у складу, и ништа не одудара, и свега је у преобиљу.

65. Пазимо, дакле. Бог је у наше душе посадио жељу, те ако смо лишени добра, можемо га стећи, а ако о чему промишљамо, доспевамо до истине; а њих ми, свакако, желимо чисте: добро ослобођено од свакога зла, и истину ослобођену од сваке лажи. Јер, не може се радовати онај ко је у обманут, нити ће бити задовољан онај ко ходи у заблуди, па се, уместо са добром, сусреће са злом. Желећи добро и истину, никада се није дешавало да их желимо чисто, већ оно што је за нас било добро и истинито, није бивало оно што се тим именима назива, него чак и супротно. Због тога и није било јасно колика је сила овдашње љубави и радости која је у нама, јер није било пред нама оно што је требало да љубимо и оно чему је требало да се радујемо; и није нам било познато колика је сила страсне љубави и какав је њен жар; јер нигде не беше тога за чим се жуди. Они, мећутим, који су окусили Спаситеља, имају пред собом предмест своје жеље, према коме је као према каквом калупу и мери - од самог почетка припремљена човечанска љубав, која је таква да, попут какве велике и простране ризнице, може да смести Бога у себе.

66. Због тога, дакле, и ако сва блага овога живота стекнемо, не можемо се заситити, нити има ишта што ће утолити нашу жељу, него ћемо још бити жедни, као да нисмо окусили ништа од онога за чим смо жудели. Јер жеђ човечанских душа има потребу за некаквом бескрајном и непресушном водом, а овај свет је ограничен; па како се онда она може утолити? То је Господ имао на уму говорећи Самарјанки: "Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека".[46] Јер, то је вода која утољује жељу људских душа. "Бићу сит, вели Давид, када ми се укаже слава Твоја".[47] Јер, уистину, око је тако саздано да се може наситити светлошћу, ухо је приготовљено за звуке, и сваки од органа за оно што му одговара; а жеља душе стреми само ка Христу, и Он је њена утеха; јер само Он је и добро, и истина, и све што томе приличи, према чему се човечанска љубав управља.

67. Стога, оне који су Га искусили, ништа не може спречити да Га заволе оноликом љубављу колика је од самог почетка усађена у душе људске, и да се радују онолико колико се природа људска може радовати, и колико им је то подарила врлина и вода препорода. Кад су у питању добра световног живота, ту ни љубав ни радост немају никаквог удела, јер ова добра обмањују носећи такве називе - те ако се нешто чини као добро, оно је само лажна слика онога што је истинито. А овде, пошто нема никакве препреке, љубав и радост се очитују као нешто чудесно и неизрециво, што се ни показати не може; најпре зато што је Бог обе ове страсти ка Себи усмерио: да Њега љубимо и да се само Њему радујемо. И природно је, мислим, да љубав задржи некакву аналогију са оним бескрајним добром и да тако буде у некаквој, рецимо, сразмери са њим.

68. Размотримо, дакле, колика је величина те љубави, која је такође знак Његове преизобилне љубави. Јер, као једино уздарје за сва добра која нам је учинио, Бог тражи нашу љубав, и кад је добије од нас, Он нам сваки дуг опрашта. Па како да оно што је по суду Божијем једнаке тежине са Његовим бескрајним добрима, не буде натприродно? Очито је, према томе, да је искање Бога сасвим дорасло Његовој преизобилној љубави, и да жеђ за Богом увек иде заједно са радошћу, јер Господ каже: "Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете";[48] и тако за једним величанством долази друго. Чини се, дакле, да у људским душама постоји велика и чудесна спремност љубави и љубавног искања, па кад је одиста присутан Онај Који је предмет те љубави и тога искања, тада је она у потпуности делатна; а то је оно што Спаситељ има на уму када каже: "Иштите, и даће вам се".

69. Због тог, када Дух Свети дође на некога и пренесе му Своје дарове, од плодова који се из њих развију, прво место заузимају љубав и радост; јер је речено: "Плод Духа јесте: љубав, радост".[49] То је зато што Бог, уселивши се у душе људске, дарује им најпре способност да Њега Самога осетите. Они који осете оно што је добро, сигурно ће га и заволети и радовати му се. Тако кад се Господ телесно показао људима, најпре је то тражио од нас: да Га познамо; то је проповедао и то је одмах остварио, или боље рећи због тога се чувствено појавио и због тога је све и учинио. "Ја сам за то рођен, рекао је Христос, и за то сам дошао на свет да сведочим истину".[50] А та истина био је Он Сам, јер само што није рекао: Дошао сам da Себе покажем. То Он и сада чини усељавајући се у оне који се крштавају, и тако сведочи истину - одбацује оно што је само наизглед добро, а доноси и открива оно што је уистину добро, и јавља им се, као што је Сам рекао.

70. Да је све то истина и да они који су у тој бањи крштења окупани заиста стичу искуство Бога, то се, као што рекох, може видети из самих ствари. А ако су потребна сведочанства о томе, измећу многих богољубивих људи који су били у стању да у Његовој близини остваре велика достигнућа - о чему су сами и посведочили - по свему се истиче Јован Златоусти, који би уместо свих осталих био довољан, и у кога је душа светлија од сунчаних зрака, а глас блиставији од злата. Требало би, наиме, да прочитамо и саме речи његовог дивног језика:

Август 3, 2012

71. "Шта, дакле, значе речи: Откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик![51] То се, свакако, јасније показивало кад су деловали благодатни дарови печата Светога Духа; али и сада то може опазити онај у кога су очи пуне вере. Јер, онога трена кад се крстимо, душа, очишћена Духом Светим, заблиста јаче од Сунца. И не само да видимо славу Божију, већ одатле примамо њен сјај. А то је као кад неко чисто сребрно огледало буде изложено зрацима светлости, па и оно испушта зраке, али не само по својим природним својствима, већ и од Сунчевог блистања. Тако и душа, пошто је крштењем очишћена и постала блиставија од сребрног огледала, од славе Духа Светога прима зраке доличне њеној властитој слави; и то такве зраке који приличе Господу Духу Светоме".[52]

72. И укратко: "Хоћеш ли да ти то уопштеније и јасније покажем на примеру апостола? Сети се само Павла, чије су хаљине чиниле чудеса, или Петра, чија је и сенка имала снагу. А да нису на себи носили образ Цара и да им је блистање Светога Духа било недоступно, не би њихове хаљине и њихове сенке имале толику моћ; јер су царске хаљине страхотне и самим разбојницима. Хоћеш ли да видиш како та слава и кроз тела блиста? Погледавши на Стефана, сви који сеђаху у Синедриону, видеше лице његово као лице анђела.[53] Али, то није ништа наспрам славе која изнутра блиста. Наиме, оно што је онда Мојсије имао на своме лицу,[54] то су и они носили у својим душама, па чак и много више од тога; јер је Мојсијева озареност била некако чулнија, док је њихова била нетелесна. И као што светлећа тела примају зраке из светлосних извора, те их као властито блистање преносе на оближња тела, тако исто се дешава и са вернима. Због тога се, дакле, они који то искусе, ослобађају од свега што је земаљско и сањају о ономе што је на небесима. Тешко нама! Добро би било да овде горко уздахнемо - иако смо окусили и науживали се таквога благочешћа, не познајемо чак ни оно што се говори, јер врло брзо губимо осећање божанских ствари и окрећемо се ономе што је чулно. Та неизрецива и страшна светлост и слава божанска остаје у нама један или два дана; а затим је гасимо, прекривајући је буром животних догодовштина и одбијајући зраке светлости густином животних облака".[55]

73. Према томе, не само да је онима који се крштавају омогућено да познају Бога својим умом, својом мишљу или својом вером, већ је могуће да у самој води крштења пронађу и нешто што је много веће и ближе самој суштини. Јер, није исправно да оно блистање Божије схватимо као умно познање, нити да сматрамо да је Он некаква светиљка ума - пошто се дешава да та светлост првог или другог дана после крштења нестаје, а посвећенике у Тајну преплављује збрка и метеж овога живота. Ипак, ма колико били обузети животним бригама, нико не заборавља своју веру - поготову не за тако кратко време. Чак је могуће да се људи и многим стварима занимају а да ипак знају исправно да говоре о Богу; или пак, што је још горе, да су одани најгорим страстима а да ипак познају наук спасења и истинске философије.

74. Јасно је, значи, да све ово представља некакво непосредно осећање Бога, пошто сама душа на невидљив начин распаљује ту светлост. Символ те светлости јесте све оно што се при чину крштења може видети. Ту је све препуно светлости, ту су упаљене свеће, ту је певање, играње, појање химни, и нема ничега што није испуњено радошћу; сва одећа блиста белином и тако је удешена да зрачи светлошћу - а на оном делу одеће који покрива главу крштенога, насликан је Дух Свети, и тај део има облик који изображава Његово присуство. Заиста је начињен у облику језика, те као какво рухо може да прекрије главу онога који се крштава а да истовремено има и облик какав је имао Дух Свети када је најпре крстио апостоле. Уосталом, Он је и тада заузео тај део њихових тела, и над главом свакога од њих могао се видети пламен у виду језика; а узео га је зато, како ја сматрам, да би тим обликом језика показао смисао Свога силаска, односно да је дошао да би, онима који не знају, протумачио и проповедао Реч Божију, Која је Њему сродна. Јер, својство језика је да изражава оно што је унутрашње и да буде весник скривених деловања ума. И тако, Логос проповеда Свога Родитеља, а Дух проповеда Логоса. "Ја те прославих",[56] каже Логос Своме Оцу, а "Он ће мене прославити",[57] вели за Светога Духа. А уместо Свете Тројице, Која се крштенима представља у оваквом виду, символ управља наш ум ка оном чуду и ка оном добром дану који је угледао установљење крштења, како бисмо сазнали на који начин су апостоли, на које је Свети Дух најпре сишао, Њега предавали другима, а ови, опет, следећима, те је Он, тако путујући, стигао све до нас. И нећемо бити лишени дарова, све док нам се Сам Давалац добара јасно не укаже.

75. Тада ће Господ блаженима подарити могућност да Га, уколико уклоне све препреке, јасно могу осетити својим чулима - али сада пружа толико колико могу поднети они који су прекривени тежином своје телесности. Исход таквог виђења Бога је неизрецива радост и натприродна љубав; њихов плод је величина остварених подвига, показивање чудесних дела и истрајност на том путу, уз одношење победа над свим непријатељима и уз ношење победних венаца. Хришћане наоружане тим оружјем крштења никакве муке нити икаква задовољства нису могла савладати; јер, претежнија је била радост од брига овога света, и никакво уживање није било у стању да их привуче или да их растроји, пошто су толиком силом љубави били сједињени и повезани.

76. У томе је дело крштења - да ослободи од греха, да спријатељи Бога и човека, да човека сједини са Богом, да отвори очи душе како би човек могао искусити зраке божанске светлости једном речју, да припреми човека за будући живот. Према томе, у праву смо када крштење називамо рођењем, или каквим другим сличним именом, измећу осталог и због тога што оно у душама новопросвећених рађа познање Бога. Оно представља темељ и корен живота, са једне стране, због тога што је Сам Спаситељ рекао да је вечни живот садржан у познању јединога истинитога Бога и Онога Кога је Сам Бог послао, односно Исуса Христа,[58] а са друге, због онога што је Соломон рекао Богу: Видети Тебе, то је корен бесмртности.[59] Ако је потребно да за ове тврдње приложимо и логичке доказе, рецимо овако: ко је тај ко не зна да истинско биће човека и његова изузетност јесте у томе да поседује разум и знање? А ако је човеково биће садржано у разумном промишљању и у знању, онда је то, свакако, најбоље од свих знања, које је ослобођено од лажи. Наиме, које знање може бити боље и чистије од сваке заблуде, него познање Бога? Јер, Бог је Тај Који отвара очи душе и управља њихов поглед ка Себи. А то знање је плод крштења.

77. Из свега што је до сада речено, јасно је да ова света Тајна представља почетак живота у Христу и почетак човековог постојања и живота, као и узрок превасходства истинског живота и суштине. Ако се то не збива код свих који су крштени, не треба због тога светој Тајни приписивати слабост, већ погрешку треба урачунати онима који примају крштење - било да нису припремили себе за примање благодати, било да су издали ризницу добара. Зар није много исправније да ту разлику припишемо управо онима који приступају просвећењу, јер се на различите начине односе према крштењу, него да оптужујемо саму свету Тајну, која је једна и иста за све? Очигледно је, дакле, да гомила добара о којој смо говорили, није дело човекове природе нити његовог подвига, већ дело крштења. Ако отуда долази и нешто што је супротно, зар није неумесно сматрати како једна иста света Тајна и може да просвећује и не може: да оне који су крштени, претвара у небеске људе а да их истовремено чини и земаљскима? Свакако да нећемо прекоревати Сунце и оптуживати га како је невидљиво пошто не виде сви његову светлост, него ћемо о њему судити по онима који га виде; нити ћемо се према просветљењу односити како ваља ако сматрамо да оно може деловати другачије од онога што му само име говори.

НАПОМЕНЕ

Август 4, 2012

ТРЕЋА БЕСЕДА

КАКАВ ДОПРИНОС ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРУЖА ПОМАЗИВАЊЕ СВЕТИМ МИРОМ

Пошто смо на тај начин духовно установљени и рођени, сасвим је природно да стекнемо и одговарајућу делатност и енергију која приличи таквоме рођењу. То нам омогућује обред помазивања пребожанственим миром; јер он наше духовне енергије чини делатнима - једну енергију чини делатном код једног човека, неку другу код другога, а неку трећу код већине људи - у складу са тим како је свако припремио себе за примање ове свете Тајне. И миропомазање сада над новопросвећенима чини оно што су у давна времена руке апостола чиниле над онима који су се крштавали; јер тада су апостоли, како каже Свето Писмо,[1] полагали руке на оне који се посвећују у Тајну и тако им предавали Светога Духа, а сада Утешитељ долази на оне који се помазују светим миром.

2. Докази за то су следећи: најпре у томе што је закон Старога Завета на исти начин помазивао и цареве и свештенике, док правила Цркве одређују да се цареви имају помазати светим миром, а на свештенике се полажу руке и моли се за благодат Светога Духа, што показује да и једна и друга Тајна, односно и миропомазање и рукоположење, воде ка истоме циљу, те да обе имају једнаку снагу. Уосталом, и називи тих Тајни су узајамно повезани, пошто се оно назива помазањем, а ово заједницом Духа Светога; пребожествени свештеници рукоположење свештеника називају помазањем, а са друге стране, за оне који се посвећују у свету Тајну миропомазања, верују да постају заједничари Светога Духа и моле се за то. Печат светога мира називају духовним даром, показујући тиме шта он представља онима који приступају светој Тајни. Јер, тако узвикују док их помазују.

3. Свакако је и Сам Владика назван Помазаником (= Христом) не због тога што Му је на главу изливено миро, већ због Духа Светога прихвативши човечанско тело, Христос је постао ризница сваке духовне енергије; и није назван само Помазаником, већ и Помазањем: "Име ти је уље миро разлито";[2] односно уље је био у почетку, а помазање касније. И док још не беше Онога преко Кога би Бог предао човеку Своја добра, Он је Сам био Миро које је у Њему Самоме остајало; а кад је саздано Његово блажено Тело, које је примило сву пуноћу Божанства,[3] и коме, како каже Јован Богослов, Бог није дао Духа на меру,[4] него му је подарио све природно богатство, тада је у Његово Тело излио свето Миро, те Он Сам бива Помазање и са правом се тако назива. То што је Себе предао, значило је за Њега да је постао Помазање и да је помазао. Наравно да Господ није променио место нити је разрушио или прекорачио икакав други преградни зид него онај који Га је одвајао од нас, који је Он Сам био подигао, те није оставио ништа што би нас делило. Јер, Бог се није разликовао од људи по месту Свога пребивања, Он Који свако место заузима, али је био далеко по разликовању од нас - човечанска природа је сама себе одвојила од Бога, јер је по свему била другачија од Њега и ништа заједничко са Њим није имала. Он је био само Бог, а наша природа је била само човек. Кад је тело, међутим, обожено и кад је човечанска природа за своју ипостас задобила Самога Бога, тада се преградни зид претворио у свето миро. И тако је нестало оне разлике, јер је Господ постао једна ипостас са две природе: божанском природом, коју је имао одраније, и човечанском, коју је стекао; а та божанска ипостас укида растојање измећу Божанства и човечанства, јер она представља заједничку мећу обеју природа - а растављене ствари иначе не могу имати заједничку мећу.

4. Као кад би посуда за миро могла каквим чином да се претвори у само миро, те онда то исто миро не би могло да се не разлива напоље, нити да остане сабрано у себе, тако исто бива и са нашом природом, која је обожена у спасоносном Телу Христовом - и нема ничега што људски род може одвојити од Бога. Због тога нас ништа, изузев греха, не спречава да учествујемо у Његовим благодатима. А пошто је преградни зид мећу нама био двострук, односно један зид је чинила наша природа, а други изопаченост нашега ума грехом, Спаситељ је један зид разрушио Својим Оваплоћењем, а други Својим Распећем; јер Распеће Христово је уништило сваки грех.

5. Због тога након крштења, које има силу онога Распећа и оне смрти, приступамо помазању светим миром, односно приступамо заједници Светога Духа. Но, кад су уклоњене обе препреке, тада нема ничега што би спречило Духа Светога да се на свако тело излије.[5] Те препреке се, наравно, налазе у овоме животу. Јер, да бисмо се настанили непосредно покрај Бога, потребно је савладати и трећу препреку, а то је смрт - пошто онима који још увек носе ово смртно тело, смрт не допушта да превазиђу огледало и загонетку,[6] са којима у овоме свету живимо. Па иако су људи на три начина удаљени од Бога - по својој природи, по греху и по смрти - Спаситељ нам је ипак омогућио да се слободно са Њим сусретнемо и да Му се непосредно приближимо, јер је уништио све што се измећу нас испречило: оно прво уништио је Својим учешћем у човечанској природи, оно друго Својом крсном смрћу, а онај последњи преградни зид, односно тиранију смрти, Својим Васкрсењем у потпуности је изагнао из човечанске природе. Због тога апостол Павле каже: "Последњи непријатељ укинуће се - смрт,[7] а не би је називао непријатељем кад она не би била препрека за наше истинско благостање. Наследници бесмртнога Бога треба обавезно да буду ослобођени од пропадљивости, јер је речено да распадљивост не наслеђује нераспадљивост.[8] Заиста, после општег васкрсења свих људи, чији је узрок Васкрсење Спаситељево, огледало и загонетка ће одступити, а они који су чистога срца, видеће Бога лицем у лице. Деловање свете Тајне крштења је, дакле, у томе да предаје енергије Светога Духа; а свето миро приводи Самога Господа Христа, у Коме је све спасење за људски род и све надање оних који у Њега верују; и од Њега нам долази заједничарење у Духу и приступ ка Оцу. А Уметник поновног саздавања људске природе свакако је целокупна Света Тројица; но, само је Логос Тај Који је лично извршио човеково спасење - не само тиме што је, примивши тело, мећу људима поживео, и што је, по речима апостола Павла, принео Себе на жртву, да понесе грехе многих,[9] већ и тиме што отада па довека носи нашу природу. Због тога нам је Он заступник и утешитељ пред Богом, Сам чисти нашу савест од мртвих дела,[10] и предаје нам Собом Духа Светога.

6. Ова света Тајна је у првим временима хришћанства новокрштенима поклањала дарове исцељења, пророштва, језика и слично, што је свим осталим људима пружало очигледан доказ натприродне силе Христове; а ти дарови су морали постојати у оно време кад је хришћанство устројавано и кад се побожност учвршћивала. Такви духовни дарови су се и у наше време, али и нешто раније, показивали код понеких новопросвећених: говорили су о будућим догађајима, изгонили демоне и исцељивали од сваке болести само уз помоћ молитве. И нису у томе били успешни само они који су још били у животу, већ су то били у стању и они који су преминули, јер духовна енергија не одступа од блажених покојника.

7. Оно што свето миро свагда дарује хришћанима и за шта је свако време одговарајуће, то је благодатни дар побожности, и молитве, и љубави, и трезвеноумља, као и осталих добара које оно дарује у право време - иако то многим хришћанима не остаје у уму, па заборављају колика је сила ове свете Тајне, те сагласно са речима из Дела апостолских, нису ни чули да има Дух Свети.[11] Заборављају благодатне дарове јер су овој светој Тајни приступали у дечијем узрасту - кад нису имали осећај за дарове које су стекли - а кад су одрасли, окренули су се стварима којима није требало, те су тако ослепиле њихове духовне очи. Истина је, свакако, да Дух предаје Себе новопросвећенима "делећи свакоме понаособ како хоће",[12] и да Владика није престао да нам чини добра дела, пошто је обећао да ће заувек остати уз нас. Ова света Тајна се не савршава узалуд: као што из божанствене бање крштења стичемо отпуштење грехова, а са свештене Трпезе задобијамо Тело Христово - и као што ови дарови неће престати док се јасно не појави Онај Који је ове Тајне установио - на исти начин ће хришћани, свакако, уживати и у свему што им пружа пребожанствено миро и заједничарити у даровима Светога Духа. Јер, по чему би неке од свештених служби биле делатне, а од ове службе да нема никакве користи - да за оне прве, према речима апостола Павла, верујемо Ономе Који нам је обећао,[13] а да за ову сумњамо? Требало би, наиме, или да не сумњамо ни у једну, или да у све подједнако сумњамо, јер иста сила делује кроз све свете Тајне, и савршавање свих Тајни пружа једно заклање једнога истога Јагњета, и једну исту смрт Христову, и једну исту Његову Крв.

8. Дух Свети се, дакле, истински предаје некима од верних како би ови могли другима да чине добро, односно како каже апостол Павле, да изграђују Цркву.[14] То чине проричући будућност, или поучавајући о Тајнама, или речју ослобађајући од болести; другима се пак предаје да би они сами били бољи и да би заблистали обиљем вере, мудрости, љубави и смиреноумља. Јер, могуће је, с једне стране, да се неко умудри користећи свој ум и добре навике, да вежба своју нарав у праведности, да се моли и да љуби, те да по свему буде савршен - али, са друге стране, подстакнут од Бога, он својом вољом обуздава страсти, постаје човекољубив и правдољубив, и показује сваку истинску философију. Наиме, као што у људима постоје зверска зла, на која их покрећу зли духови, тако постоје и божанствене врлине и закон који је изнад човека, које Сам Бог покреће. На тај начин је апостол Павле љубио Христа; на тај начин је Давид био кротак, и на тај начин су други понекад показивали неке од хваљених врлина које превазилазе човечанску природу. Заиста, Павле је Филипљанима писао у љубави Исуса Христа,[15] а за Давида је Бог рекао: Нађох себи човека по срцу својему.[16]

9. Вера је заиста дар духовни; апостоли, кад су хтели да је задобију, молили су Спаситеља говорећи: "Дометни нам вере",[17] но Он је желео да их Отац освети, па је говорио: "Посвети их истином твојом".[18] И тако Бог испуњава молитву онога ко се моли - "Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим",[19] дарујући нам, како ја сматрам, силу молитве. И уопште, Дух Свети је у том смислу Дух мудрости, Дух разума, и разборитости, и крепости, и благочешћа, и осталих благодатних дарова, по чему стичу име они којима Он предаје Своје дарове.[20]

10. Дакле, света Тајна преноси своје дарове на све који се у њу посвећују. Али, немају сви осећај за те дарове нити жеље за тим богатством, како би користили то што су задобили. Једни зато што због свог дечијег узраста нису у стању да то умом појме, а други зато што нису припремили себе нити су показали икакву спремност и жељу. Неки од њих, мећутим, каснијим покајањем због почињених греха, као и сузама и животом у складу са здравим разумом, изнова откривају благодат која је у њихове душе положена. Због тога апостол Павле, пишући Тимотеју, каже: "Не занемаруј благодатни дар у теби",[21] имајући на уму то да, чак и ако смо примили дар, ништа нам не остаје уколико смо према њему немарни, и да је потребан труд и бдење онима који хоће да у њиховим душама ови дарови буду делатни. Према томе, ако се види да је неки од подвижника превазишао уобичајену људску границу у љубави или у чистоти, у превеликом трезвеноумљу или у смиреноумљу, или у благочешћу или у каквој другој врлини, треба да сматрамо да је узрок тога пребожанствено миро, чије је дарове тај подвижник примио кроз миропомазање, али да су они тек касније постали делатни. То исто можемо рећи и за оне који тачно познају будућност, или за оне који узетима пружају избављење и исцељују од сваке болести, што је изван било ког људског умећа - да су те своје дарове примили из свете Тајне.

Август 4, 2012

11. Заиста, ако саму службу миропомазања оптужујемо зато што света Тајна не чини делатнима оне који се посвећују у духовне енергије ни у време посвећења ни касније када они духовно делају - зашто је онда уопште потребно да се у њу посвећујемо? Чему би нас одвело посвећивање у Тајну помазања божанственим миром ако оно не би било у стању да пружи оно што се од њега тражи? Не може се, такође, рећи ни то да ако не бисмо задобили дарове миропомазања, само савршавање Тајне у нечему другом може помоћи. Јер, ако нам не пружа оно што обећава и што је назначење целокупне Тајне, и оно за шта се служитељ моли, односно оно у шта убеђује помазанога да ће одмах стећи, тешко да би требало од ње очекивати какво друго добро. Ова Тајна, међутим, не савршава се узалуд - као што се не савршава узалуд ниједна хришћанска Тајна - јер, како каже Писмо, није празна проповед наша, и није празна вера наша.[22] Па ако се код људи може пронаћи каква духовна делатност која припада кругу благодатних добара која одатле потичу, треба их свакако приписати тим молитвама и светом миропомазању.

12. Јер, нема ниједног јединог добра, које су људи стекли спријатељивши се са Богом, а да им није предато преко Онога Који је посредовао измећу Бога и људи; нити постоји ишта друго осим самих светих Тајни што нам омогућава да пронађемо посредника Христа, да Га примимо и да уживамо у Његовим добрима. Наиме, свете Тајне нас чине сродницима оне Крви и причасницима благодатних дарова које је Христос стекао примивши тело и претрпевши страдања. Јер, две су ствари кроз које се остварује наше сједињење са Богом и у којима је садржано све спасење људи: посвећивање у најсветије Тајне и вежбање воље у врлинама; а ово друго, односно човеков труд, састоји се у томе да се очува оно што нам је предато и да се не изда Ризница добара.

13. Према томе, сила светих Тајни је за нас једини давалац свих добара. Пошто помоћ која долази од савршавања сваке од Тајни представља нешто друго, задобијање Светога Духа и Његових благодатних дарова зависи од помазања пресветим миром. Због тога, ако човек и не буде у стању да у време савршавања свете Тајне - већ много касније - покаже некакав духовни дар, не би требало да заборави узрок тога дара нити одакле његова сила потиче. Јер, просвећење крштења обасјава душе посвећених у Тајну онога трена кад су погружени у бању - али ни тада се не показује код свих, него се кроз неко време показује само код оних који су врлински, пошто многим знојем и мукама и љубављу према Христу очисте очи своје душе.

14. У стицању дарова светога мира помажу нам они који су вични молитви, јер они, помазани миром, за нас јесу оно какво име и носе - хришћани. Источено миро је наш заступник пред Богом и Оцем, и то зато што је постало помазање наших душа изливши се у њих - док свети Жртвеник подражава руку Спаситељеву. Свети Хлеб узимамо као Тело Христово са Трпезе помазане светим миром, као да га узимамо из оне пречисте руке. И пијемо Његову Крв као они које је Господ први пут причестио на Тајној Вечери, пијући најпре и Сам из оне чаше препуне ужаса. Јер, Он Сам је и свештеник, и жртвеник, и жртва, и онај који приноси жртву; Он је Тај кроз Кога се приноси жртва, али и оно што се на жртву приноси. Разделио је, међутим, ове свете Тајне, те је једно предао благосиљању светога Хлеба, а друго светоме миру. Наиме, Спаситељ је и Жртвеник, али и Онај Који приноси жртву, због Мира којим је помазан; јер, у старини, жртвеник је посвећиван помазањем, као што су и свештеници помазањем посвећивани у тајну свештенства. Спаситељ је, исто тако, и жртва, због Крста и смрти, које је претрпео у славу Бога и Оца. А то заклање и ту смрт објављујемо, вели Писмо, када онај Хлеб предложења једемо.[23]

15. Али, Христос је свето миро и помазање и због Духа Светога, због Кога је и могао да оствари Своја дела, која су светија од свих других - да освећује, али не и да буде освећен или да било шта претрпи. Јер, то је припадало Жртвенику и ономе ко жртву приноси, а не Ономе Који се приноси и Који је жртвован; јер у Писму је речено: "Жртвеник који дар освећује"[24] Христос је, наиме, и свети Хлеб због свога Тела, које је освећено и обожено, и које је попримило обоје: и помазање и ране. Рекао је: "Хлеб који ћу ја дати, тело је моје",[25] имајући на уму да га жртвује за живот света.

16. Због тога Христос приноси Себе као Хлеб, а приноси Себе и као миро, јер је обожио Своје Тело, а нас прихвата као заједничаре у светом помазању. Указујући на ту Тајну, Јаков[26] је прелио камен уљем и подигао га Богу, приносећи га, заправо, као помазање и изображавајући тиме или Тело Спаситељево, које је крајеугаони Камен, на који је истински Израиљ - ум који једини познаје Оца - излио миро Божанства, или нас које Он, помазујући нас Миром, подиже као децу Авраамову.[27] Јер, Дух Свети, Који се приликом миропомазања излива на нас, измећу осталог је и Дух усиновљења, те сведочи нашем духу да смо деца Божија, и да у својим срцима вичемо: Ава, Оче![28] Такву помоћ пребожанствено миро пружа онима који хоће да живе у Христу.

НАПОМЕНЕ

Пријави се

Свети Николај Кавасила: О ЖИВОТУ У ХРИСТУ , светом причешћу...

Препоручена порука

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Guest

Guest

Guest

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај