Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

[Guest]

О БОГОХУЛНИМ И ОСТАЛИМ ЗЛИМ ПОМИСЛИМА

Многи трпе од злих помисли које изазивају непријатељска деловања. Постоје три врсте помисли: о блудној нечистоти, о неверовању у Бога, а посебно о хули на Бога, Пресвету Богородицу и угоднике Божје, на свете иконе, свете Тајне и све друге светиње.

У овим помислима нема греха ако их човек не жели, ако их мрзи и одбацује их; али ако их ко радо прима, тај смртно греши. Греши и онај исто који из незнања и малодушности сматра да те помисли од њега потичу: јер су оне демонски пород, и треба их њему приписивати, а не себи. Када човек одбацује хулне помисли, онда не само да није због њих крив, већ се и удостојава умножења небеске плате.

Дешава се и да човек, као у некаквом забораву, на неко време прими помисли, али кад се прибере, онда их одгони. У том случају треба из дубине срца уздахнути ка Господу и покајати се - и Господ ће опростити. Обавезно треба исповедати духовницима ове помисли, али не и детаљно објашњавати хулне речи, јер ово није могуће. Кога смућују ове помисли, томе их непријатељ још више појачава, а ко их ниподаштава, од тога непријатељ одлази посрамљен. За време напада ових помисли не треба ни у какву расправу и сваћу с њима улазити, већ непрестано творити Исусову молитву. Овај род се изгони ничим другим до молитвом и постом.

Хулне помисли се појачавају за време молитве и осталих добрих дела, а на оне који живе у небризи за спасење непријатељ ни не напада са хулним помислима.

Светитељ Нифонт се неколико година борио храбро са помислима неверја за шта је био награђен венцем од Самог Господа. Никада не треба очајавати због напада хулних помисли, већ се обраћати за помоћ духовном оцу.

Када ти понестане снаге у борби са злим помислима и жељама које те побеђују, види да ниси ти сам крив за то. Да ниси сам томе допринео својом раслабљеношћу. Да ниси ослабио у ревности у молитви и Богомислију - овим најделатнијим средством се труди да победиш грех и повратиш страх Божји и сладост Богоугађања.

Што се тиче смућивања због помисли, постоји само једно средство: трпљење са смирењем.

Када ти срце дотакне блудна помисао, прљава, лукава или хулна помисао пакости, зависти, шкртости, жеље за поседовањем, стомакоугађања и помрачи ти ум, реци себи са чврстим уверењем срца да је то ђавоља машта, и одједном ће помисао или помисли да ишчезну.

[Guest]

О ТЕЛЕСНОЈ СТРАСТИ

Немарност у молитви, уздржању и добром ћутању изазива распаљивање плоти.

Блудна страст се јавља у човеку и од преједања, од многоглагољивости, превеликог спавања, од гордости и самовеличања, када неко мисли за себе да је бољи од других, да побожно служи Богу, да проводи целомудрен живот, када осућује друге и сматра их за грешне.

Сладострасних жеља према било коме се треба плашити као огња пакленог. Треба бежати од оних према којима осећаш страст и не разговарати с њима, и такође се бојати нечијих, али п својих сопствених страсних наслада. Сваку мисао о овоме треба терати од себе у самом корену као ђаволски пород, као смртоносни змијски отров који, ширећи се по целом телу човека, умртвљује и тело и душу. Ко се не чува од овог греха, спрема себи пропаст.

Блудна страст највише убија у човеку страх Божји и чини га безбожником.

Они који су склони греху сладострашћа бивају често саосећајни, нежни и лаки на сузу, али све је то демонско дејство да би се преваром чула још дубље потопили несрећници. Непријатељ им такође сугерише претерано уздање у милост Божју. Господ је заиста милостив, али је и праведан.

Нечастан и страстан човек има и ствари заражене страстима; немој их додиривати, не користи их.

Онај који нехотице бива увучен у грех сладострашћа мора да зна о себи то да га поседује други грех који претходи овоме и коме он добровољно служи и преко њега запада и у друге грехове у које не би хтео да западне.

Треба се удаљавати од предмета саблазни, јер што не види око, то не долази у мисли, а чега нема у мисли, то не дотиче машту и не изазива страсти.

Телесна љубав, пијанство, љубомора и бес су једнаки мећу собом. Кога су посетили, томе је уништен и ум и срце.

Треба се помучити око умртвљења нечисте плоти, јер она има свој темељ у природи човековој, зато је и веома издржљива.

Јачи пост, аскетска слаба одећа, ноћно бдење, ужасна жеђ, а нарочито смирење срца и духовни отац - брзи помоћник коме треба откривати своја дела и помисли, јер сматрам за чудо да неко може сам, без туђе помоћи да спаси брод свој од ове пучине - ето шта је најважније у борби с овом страшћу!

Треба и чешће понављати речи ирмоса 8 гласа: "Зашто си ме одбацио од лица Твога, Светлости Незалазна, и покрила ме је грешнога туђа тама, него ме обрати ка светлости заповести Твојих, путеве моје исправи, молим Ти се".

Гушење страсних помисли и покрета све до потпуног њиховог нестанка и јесте сврха подвижништва.

Покрета и заноса телесних који су већ прошлост се сећајте уопштено, без појединости, само ради тога да бисте смирили своје помисли, у противном ће одмах да оживе.

На човека гледај као на Анђела. Прочитајте житије преподобне Марије Египћанке, преподобног Мартинијана, Јована Многострадалног, Мојсија Угрина, Мојсија Мурина, светог мученика Философа, свете мученице Томаиде која је за целомудреност пострадала, и призивајте их у помоћ у вашим молитвама. Колико су труда светитељи Божји уложили у то да победе ову греховну склоност?! Али што је тежа борба,то је већи подвиг, то је ближа човеку свемогућа благодат Божја.

Ево шта прича о себи седамдесетогодишњи старац-подвижник, преподобни Пахомије за утеху брату кога је нападала похот блудна:

Видиш да сам ја већ стар и слаб, четрдесет година сам провео у овој истој келији, а ни у самој старости ме није још сасвим напустио демон; а када сам био у твојим годинама, мисли и страсти сличне онима које ти имаш су ме толико обузимале, толико ослабљивале да сам падао у очајање. Чак сам и мислио да ме је Бог потпуно оставио. Током десет година сам се тако мучио и дању и ноћу. Упркос свему томе пре сам хтео да умрем него да оскврним чистоту мог девства. Једном се догодило чак и да сам изјурио из келије и отрчао у најпустији део пустиње. Тамо сам наишао на пећину. Спустио сам се у њу у нади да ћу тамо наћи неке дивље звери које би ме раскомадале и тако прекратиле моје муке. Нисам се преварио. У пећини су живеле дивље звери. Бацио сам се на њих, изазивао их, љутио, трудећи се да их разбесним, али оне су се уместо да ме раскомадају превртале крај мојих ногу, играле су се као јагњад, лизале су моје руке и ноге и на крају су изашле из пећине. Зачудио сам се: "Па да, - помислио сам - Бог ме се сећа и чува ме!" Одмах ми је постало лакше: страсти су се стишале и ја сам се весео вратио у своју келију. Био сам миран, мисао ми је била непомућена, страсти су спавале, али демон није дремао.

Прошло је извесно време, па су ме демони упорније него раније поново почели да нападају у покретима мог сопственог тела. Прешао је на лукавства и видећи да се не предајем мислима да ме занесу, приказао ми се у виду девојке коју сам познавао и према којој сам гајио нека осећања у својој безбрижној младости, али без икакве недозвољене везе с њом.

То виђење ме је, признајем, очарало, прошли живот је васкрсао пред мојим очима; потпуно сам се изгубио, нисам знао за себе и био сам близу пада...

Једва сам на крају дошао себи; хтео сам да се ишчупам искушењу, али она се прилепила уз мене... У љутњи сам замахнуо руком и тако је ударио по образу да је она као дим нестала. Нећеш веровати: рука којом сам демону нанео шамар је толико гадно, одвратно мирисала да нисам две године могао да уништим тај мирис.

Али ни овим се нисам решио демона. Поново ме је довео дотле да сам као луд појурио у пустињу тражећи дивљу животињу која би ме у бесу растргла. Дуго сам лутао пустињом; сунце ме је неиздрживо палило. Случајно сам наишао на аспиду (змију), зграбио је, ставио на своје тело чекајући када ће да ме угризе, ишчекујући последње тренутке живота.

Али опет се догодило чудо благодати!

Аспида је цркла пре него што је стигла да ме повреди или рани. Ово ме је изузетно задивило, и ја сам с осећањем захвалности заплакао пред Богом Који ме је тако чудесно сачувао од отровних,опасних створова.

Тада сам чуо тајанствени глас одозго: "Мир ти, Пахомије! Држи се и истрај - Ја сам с тобом! Био си јак у подвизима, и да ти није дата борба с плотским страстима, ти би погубио своју душу гордошћу која Ми је мрска. Твоје смирење, твоје сузе и мученички подвиг су ти прибавили Моју благодат - Ја сам с тобом!"

Заиста, од тада сам миран и не осећам више у телу свом деловања пређашњих злих страсти, али демон ипак не спава у неким случајевима, уосталом, без тога ни не може истински подвижник да успе, без демонских искушења у овој или оној мери...

Ето како су се борили са својим телесним хтењима свети подвижници! Борили су се и уз помоћ благодати Христове су побеђивали! Код кога ћемо ако не код њих и ми да се учимо овој великој науци - да побеђујемо своје страсти?!

"Када те нападну блудне помисли - каже преподобни Нил Сорски - онда се највише брани страхом Божјим и подсећај се на то да се од Бога ништа не може сакрити, чак ни најскривеније помисли, да је Он Судија и Познавалац свих тајни срца.

Памти да је истински целомудрен само онај ко је чист од прљавих помисли, - ето шта је пред Богом драгоцено и мило!

А ко се предаје нечистим помислима, тај чини прељубу у срцу свом, као што су говорили Свети Оци. Такав с помисли лако прелази на дело. А како је тежак грех блуда то се види већ из тога што се ниједан други грех код Светих Отаца не назива падом осим овог греха. И то зато што се онај који западне у овај грех лишава смелости пред Богом и снажно га привлачи очајање.

Прати главу змије - терај од себе оне прве блудне помисли и то их терај пре свега упорном молитвом срца. Корисно је у овом случају призивати у помоћ оне светитеље који су се подвизавали нарочито за целомудреност и чистоту.

Сећај се често онога што је говорио Лествичник у име нашег тела:

"Ако спознаш - каже оно - своју дубоку и моју немоћ, тиме ћеш ми свезати руке; ако уста намучиш постом и уздржањем, свезаћеш ми ноге; ако се одрекнеш своје воље ради спасења, ослободићеш ме се; а ако задобијеш смирење, одсећи ћеш ми главу".

[Guest]

О УНИНИЈУ

Монаси и сви они који желе спасење тешко да могу да проживе свој живот, а да их никад не нападне досада и чамотиња, а понекад чак н благо очајање.

И светитељима Божјим је овладавало ђаволско очајање и чамотиња. А шта је тек с нама грешнима?

Треба се стално обраћати Господу и бити с Њим сваки час. Непријатељ је многе духом унинија отерао са тесног и спасоносног пута на широки и раван, али погибељни пут.

Онај кога обузме униније губи молитву и умире за подвиге. Униније је предворје ада, оно убија вољу, осећање, разум.

Униније је бич који убија енергију потребну за добијање Духа Светога у срцу.

Униније је демонска ствар. Униније је један од смртних грехова.

Стога никада, ни у којим околностима не треба падати у униније. Нема тог греха који би превазишао милост Божју, и нема те несреће, те болести која се не може уништити светом вером, чврстим уздањем у помоћ Свемогућег Бога. И немој да говориш тек тако: "Боље да умрем". Већ кажи: "Како да се припремим за смрт". Умрети је лако и не траје дуго, али да ли си спреман за смрт? Па после смрти долази суд свег твог живота. Ти ниси спреман за смрт, И ако би ти она дошла, задрхтао би целим телом.

Немој да очајаваш у борби са непријатељем бестелесним, већ и у муци и неприлици прослављај Господа Који те је удостојио да ради Њега трпиш борбу с лукавом змијом и да због Њега добијаш ране: јер да ниси почео да живиш благочестиво и да јаче желиш да се сјединиш с Богом, онда те непријатељ не би нападао и не би те мучио.

Пао си - устани, потруди се да се исправиш. Никако се не сме очајавати. Немој бити малодушан, не падај у униније када те мрзе људи због тога што разобличујеш њихов пут, већ се радуј имајући на уму Спаситељеве речи: блажени сте када вас људи замрзе.

И верујте у заступање Мајке Божје. Верујте!

[Guest]

О СНОВИЂЕЊИМА, ГАТАЊУ И ПРЕДРАСУДАМА

Треба се бојати веровања у снове. Свети Јован Лествичник овако пише: "Постоји демон који чим ми легнемо долази и пушта на нас стреле лукавих и нечистих помисли да се ми не бисмо из лењости молитвено против њега наоружали, да бисмо с таквим прљавим помислима заспали и касније имали прљава сновиђења".

Какав живот водимо на јави,такве снове обично и сањамо - добре или лоше.

Постоји још један зао дух који се назива "претходник" и који оне који устану од сна одмах среће и прве наше мисли се труди да оскврни. Посвећуј Господу почетке својих дана, јер коме их најпре принесеш, тога ће тог дана и бити. Не треба веровати ни у каква предосећања, сусрете, тешке дане и разне знаке и предрасуде, све су то непријатељске мреже које увлаче човека у сујеверје. Неки се, како пише светитељ Златоуст, осмељују да при врачању призивају име Богородице и светих угодника и чине крсно знамење, али од њих треба бежати. Исто се треба бојати оних који јуродствују, ходају боси зими, носе тешке вериге, гвоздене капе и остало. Истински Христа ради јуродиви се данас веома ретко срећу (као што је свети старац Теодосије Кавкаски), углавном се пре ради о онима које непријатељ обмањује и који друге обмањују, разобличују тајне грехове дејством духа злобе (јер он зна прошлост и садашњост) и насумице погађају будућност. Не треба се трудити да сазнаш будућност, јер оно што заиста треба да знамо све је откривено у Светом Писму.

Не дозвољавај себи да дању размишљаш о ономе шта си видео у сну: јер демони имају намеру да сновиђењима оскврне и будног човека.

[Guest]

ПОУКЕ МИРЈАНИМА

Свет се налази у стању дремежа, греховног сна, спава. Бог га буди ратовима, поморима, пожарима, бурама рушилачким, земљотресима, поплавама, неродним годинама... Авај! Не чује он глас Божји!

Људи почивају на одру лењости и заслепљености, а о спасењу су и заборавили да размишљају. Немају кад: треба се жалити, спавати, судити друге, а других има доста, па се нема времена за размишљање о својој души и вечности!

Људи у току свог земаљског живота све траже осим Христа Животодавца, отуд су и препуштени разним страстима: неверју, маловерју, себичности, зависти, мржњи, частољубивости, задовољствима у јелу и пићу и другим страстима.

Тек пред крај свог живота траже Христа у Причешћу, и то због вапијуће нужде, и то због обичаја који други прихватају.

Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој.

Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости.

Несрећан је онај који воли превише удобан живот. Обезбедивши се свим могућим комфором, он неће моћи да поднесе ма и најмању неудобност, размазиће се и неће се научити стрпљењу. А живот хришћанина је сва неудобност, узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико трпљење.

Његово срце ће заволети удобности овога света, а не Христа Крстоносца. Трпи неудобности, навикавај се на неудобности. Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам каже апостол.

Несрећан је онај који воли украшавање тела свог и тражи почасти: начиниће од себе срамни кумир.

Завидети почастима, богатству, одећи јесте безумност.

Богатство је најспретнији помоћник у злу, јер се уз помоћ моћи најлакше може починити зло.

Поклон чини да и мудри видећи не виде. Злато је таква замка за људе, као што је мрежа за птице.

Опседнут ум је мољац који наједа кости. Ум заслепљују три страсти: среброљубље, славољубље и сластољубље.

Немој да храниш своју плот страстима, немој је неговати, угађати јој и тако је окретати против духа. Јер ће дух да буде заточеник плоти.

Ништа тако брзо не гаси код нас дух вере као неуздржање, похлепа и преједање, расејан, распојасан живот.

Забрањуј себи чулна задовољства са надом да ћеш уместо њих добити задовољства виша, духовна, Божанска.

Свако везивање за земаљско је ђавоља жеља и жеља нашег самољубља.

Ти који држиш до благочешћа (побожности)! Сигурно ћеш чути, можда и често, од својих домаћих највише, да си тежак, неподношљив човек. Видећеш велико нерасположење према теби, непријатељство због твоје побожности, иако твоји непријатељи неће рећи да управо због твоје побожности ратују против тебе немој се због тога смућивати и падати у очајање, јер ђаво може заиста да увелича до огромних размера неке твоје слабости којих се ниси још ослободио као човек, али сети се Спаситељевих речи: "И непријатељи човјеку постаће домаћи његови" (Матеј. 10,36), и мане своје исправљај, а побожности се држи чврсто.

Гледај на себе беспристрасно. Заиста, да ниси тежак по карактеру, нарочито за своје домаће?

Можда си мрачан, груб, затворен, неразговорљив? Рашири своје срце за отвореност према људима и љубазност, али не и за повлађивање.

Буди кротак, нераздражљив. Буди стрпљив. Само мирна и кротка разобличења уразумљују људе. Сурова више љуте, него што доносе корист.

Дар опраштања је већи од дара исправљања кажњавањем. Немој због свега да стављаш примедбе - понешто и трпи, прећутавши, и гледај на то кроз прсте: "Љубав све покрива и све трпи".

Са свих страна смо окружени саблазнима, али може се живети међу грешним људима, а сам не грешити. Треба увек и свуда подржавати пламен душе, и онда ће бити лако издржати све увреде.

Када имамо Христа у срцу, онда смо свиме задовољни: и неудобност је за нас као најбољи комфор, и глад је као ситост, и жалост - као радост!

Душа људска је слободна сила, јер може да постане или добра или лоша у зависности од тога какво јој ти даш усмерење.

Зла сила нагони гордог човека да у другима види само лоше, и он се радује када говори о њима лоше, а ти другачије поступај: труди се на међусобној љубави и никога не осуђуј! Свако ће за себе дати одговор Богу, а ти гледај себе! Чувај се пакости! Нађи у лошем човеку нешто добро и радуј се том добру и са радошћу говори о његовим добрим особинама.

Нема човека у коме не би било некаквог добра. Зло које се налази у њему покривај љубављу и моли се за њега Богу.

Са свима живи у миру, слози, љубави, тишини, поштујући друге, буди благ према њиховим слабостима, не горди се, не завиди, не свађај се, плотске жеље обуздавај, буди целомудрен, уздржавај се од сваке претераности, дели оно што имаш с онима који немају, за све се моли као за себе, нарочито за оне који те муче, понижавају, љуте, вређају, клевећу. Они теби зло чине, а ти њима добро. Никоме не жели и не чини зла.

Непријатеље треба волети: па њих ђаво учи и подстиче да нападају да би тебе искушали да ли јеванђелски волиш ближњег. Обрати на себе пажњу онда када те људи вређају, грде, исмевају. Ако си тада миран, не обузима те дух непријатељства, мржње, нестрпљења, ако и даље волиш те људе исто као и пре, онда волиш ближњег јеванђељски, а ако се љутиш, онда не волиш. " Ако љубите пријатеље ваше само, какво добро чините?"

Ништа нас толико не уподобљује Богу као то када опраштамо злим људима који нас вређају.

Молитва за непријатеље је милост (милостиња) изнад сваке милостиње која се даје потребитима.

Ако те просјаци свакодневно прогоне, то значи да те милост Божја стално прати:

"Блажени милостиви јер ће бити помиловани" (Матеј. 5,7). Ко да бежи од милости Божје? Све жртве и милостиња просјацима не замењују љубав према ближњем ако је нема у срцу, зато се приликом давања милостиње увек треба бринути за то да се она даје с љубављу, искреног срца, радо, а не негодујући и љутећи се. Сама реч "милостиња" показује да треба да буде дело и жртва срца и да се даје с умилењем или сажаљењем због сиромашног стања просјака и са скрушеношћу због својих грехова ради очишћења којих се и даје милостиња, јер милостиња чисти сваки грех.

Ко даје милостињу нерадо и негодујући, шкрто, тај није спознао своје грехе, није спознао самога себе.

Милостиња је добро дело пре свега за онога који је даје. Милостиња изглађује грехе, умртвљује смрт, гаси вечни огањ мука.

Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже. Не труди се да одвојиш достојног од недостојног: нека ти сви људи буду једнаки за добро дело. Јер овако можеш и недостојне да привучеш ка добру, јер душа и посредством вештаственог може брзо да упозна страх Божји.

Нека те Бог чува од тога да пожалиш своје материјално благо да га даш у жртву Господу или Пречистој Његовој Мајци, или другим светитељима Божјим, и да тако претпоставиш материју духу. Пази да ти имање твоје не постане погибељно.

Мораш чврсто да верујеш да ће Господ или свети Његови уместо пропадљивих блага да ти дарују непропадива блага, а уместо привремених - вечна. А духовна блага су: светлост духовна, опраштање грехова, дар живе вере, наде чврсте и љубави нелицемерне, мира и радости у Духу Светом - и бескрајно су виша од материјалних дарова.

Са радошћу троши своју имовину у жртву Господу и Његовим светима.

Ако нешто шаљеш преко некога, веруј да ће то стићи коме треба, а ако људи утаје жртву Господњу, Сам Господ ће им то наплатити, и ни једна лепта неће пропасти тек тако, већ ће ти донети дар од Господа према твојој вери и расположењу срца твог.

[Guest]

Добровољно давање претпоставља постојање код дароватеља осећајне душе, нежног срца, отвореног за све добро, те стога и способног за примање благодатних дарова. Да ли је могуће не волети овакву душу и овакво срце?

Како је тешко у час смрти човеку који није давао милостињу и који је у овом животу имао за идола новац, или храну, или пиће, или земаљске почасти.

Посластице, новац, гори су од обичног праха, ђубрета, јер прљају душу, док обично ћубре прља само тело, одећу, стан.

Сада му све ово није потребно, а срце је снажно везано за све то. Истинско благо које даје живот вечни, то јест врлине непоседовања и милосрђа он нема. Може ли се он надати у милост Божју, ако сам није пружао милост ближњем? "Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити" (Матеј. 7,2).

Дакле, да би лакши био сусрет са смрћу - а да умремо сви морамо - не треба се везивати ни за шта у свету, треба обуздавати страсти, имати уздржање у свему, показивати милосрђе према ближњима.

Када видиш пропадање тела у болести, немој роптати на Господа, већ кажи: "Господ даје, Господ узима. Нека буде име Господње благословено". Навикли сте да гледате на своје тело као на неотуђиво власништво, али и то је крајње неправедно, јер је тело ваше - Божје здање.

Много има човек штетних за тело и погубних за душу навика. Од ових грешних навика можда су најодвратније пијанство и пушење дувана.

Изглед човека који се напио до избезумљености изазива у нама нехотично гађење, и ако га ми не презиремо, тог несрећника, него га жалимо, онда то чинимо само зато што нам је Најљубвеобилнији Господ наш Исус Христос заповедио да волимо ближњег.

Пушење дувана је такође грешно и штетно за здравље као и пијанство, међутим, многи га називају невином забавом. Зар се може невином забавом назвати страст према дувану, када од њега страда не само онај који пуши, већ и онај ко је принуђен да удише смрадни ваздух, отрован дуванским димом? Најжалосније је то што онај који пуши дуван даје лош пример деци.

Још једна од лоших навика - псовање. Човеку се када псује уста пуне крвљу, вена се надима, и у виду ружне паре смрад излази из његових уста: овакав човек ако се не покаје, не сме да уђе у цркву Божју и да се дотиче светиње. Анђео чувар овога човека плаче, а ђаво се радује. С оваквог човека Богородица Свој молитвени покров скида и Сама одступа од њега. Овакав човек сам себе подвргава проклетству. С оваквим човеком не смемо да једемо и пијемо, док не престане да користи псовке.

За скаредне речи Бог попушта човеку несреће, болести и многе напасти. Стога одустанимо од обичаја нечасних људи и послушајмо апостола Павла који указује: "Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших" (Ефес. 4, 29), боље да Исусову молитву примимо у уста своја и у срце и тако се избавимо од вечне муке во вјеки вјекова. Амин.

Немој се загледати у лепоту лица људског. већ му гледај душу.

Намазано лице је безгласни тужилац унутрашњих порока.

Не гледај на женска лица (а жена на мушка), избегавај сећање на њих - одгони и одсецај одмах сваку нечисту помисао, чим се појави у души твојој. Избегавај непристојне шале, разговоре, не читај књиге у којима се описује нечиста љубав.

Непристојно је да жена испољава мушку нарав, свако друго правило осим стида је неприхватљиво за добру жену.

А ви који сте узели на себе бреме честитог брака, потрудите се да више плодова понесете на небо!

Човек је дом Божји, али ми својом похотом претварамо свој дом у пребивалиште страсти због чега и добијамо за казну мртве плодове на порођају жена.

Родитељи морају да чувају своју чистоту још пре зачећа детета у утроби мајчиној, треба да избегавају неумерено телесно општење, да одвојено спавају у ноћ пред празник и недељу, среду и петак и у сва четири поста која је установила Света Црква, а посебно у Великом Посту, и да обавезно после зачећа плода, за све време трудноће до самог рођења и чак до дојења детета мајчиним млеком живе у чистоти, не спајајући се.

За време трудноће мајка мора сву своју пажњу да усмери на то да сачува у својој утроби дете, памтећи да је оно будући храм Божји и пребивалиште Духа Светога.

Мајка-хришћанка не само да мора да чува свој физички живот и здравље, већ нарочито духовно-морални живот, имајући у виду да за време боравка у утроби дете прима духовно-моралне особине своје мајке. Хранећи се њеним физичким соковима, оно се храни и њеном духовном природом, живећи њен живот. Ето зашто хришћанка за време трудноће мора што чешће и усрдније да се моли Богу, да чешће и дуже размишља о премудрим својствима и делима Божјим, а такође је дужна да води умерен живот и строго суздржан, памтећи да од свега овога зависи карактер и морално-духовни лик њеног детета.

Родитељи морају да крсте своје дете по могућству 40 дана после рођења.

Света тајна крштења је основни дар човечанству нашег Искупитеља. Тајна крштења уништава првородни грех,то јест ону моралну грешку наше природе која прелази природним рађањем с предака на потомке и која онемогућава човека да се морално развија и усавршава у добру.

Некрштена деца треба да буду третирана исто као и мртворођена. Не треба им давати хришћанска имена, нити их помињати на црквеним богослужењима; њихова судбина је иста као и оних мртворођених, то јест они неће бити кажњени, јер још нису због младости могли да почине неки грех, али ни пуног блаженства неће бити удостојени, јер нису очишћени од првородног греха.

Велики је грех родитеља ако њиховом кривицом, нарочито због немара, деца умиру некрштена. Ако у близини нема свештеника, а новорођенче је слабо и може се очекивати смрт, онда нека неко од присутних православних хришћана изврши крштење - било мирјанин или монах.

Крштење се овако обавља: погружењем, а ако је дете болесно шкропљењем светом (богојављенском) водицом трикратно, изговарајући:

"Крштава се слуга (или слушкиња Божја даје се хришћанско име) у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин".

Ако после овога дете остане живо, онда га треба однети свештенику и обавестити га да је над њим тај н тај извршио свето крштење. Свештеник не понавља, већ само допуњава крштење и врши над дететом свету тајну миропомазања.

Због кршења чистоте супружанског живота родитељима се рађају деца не на утеху, већ на жалост и сузе и на штету својој отаџбини: бивају лоше нарави, способни да прихвате свако зло од младости своје, а такође се рађају мртва. Често на порођају заједно с њима и сама мајка умире у тешким патњама.

Овакви су плодови кршења супружанских правила, непоштовања постова и сваког неуздржања, јер је рађање детета дар Божји, а не људски изум.

Господ је дао жену мужу као помоћницу ради заједничког живљења, благословивши их речима: "Плодите се и множите се" према природном закону датом од Бога свим бићима, а не ради похотног сладострашћа које не зна ни за време, ни за меру. И бесловесне животиње до данас држе тај закон, јер се не спајају све од зачећа плода па до порођаја, па чак и до дојења млеком.

Човек бива понекад гори од стоке неразумне, заносећи се страсним жељама, заборављајући своје достојанство дато му од Бога Који га је створио по образу и подобију Своме. Злоупотребљујући природу ради вређања части своје, човек навлачи на сав род свој (до четвртог колена) праведни гнев Божји.

Како се страшним мукама излаже породица која је прекршила правило и чистоту супружништва! Оставља их Господ да чине из глупости своје разне неподопштине: долази до неверстава супружника, проблема и различитих несрећа. Децу погађају неисцељиве болести, затим превремена смрт мужа или жене, као и чеда њихових вољених.

Зато вас молим, покајте се из свег срца вашег, исповедајте грехове своје оцу духовном, исправите живот свој у свему и свето чувајте супружништво у свакој чистоти и правди Божјој, поступајући по заповестима Божјим, и тада ћете видети на себи и на деци вашој благослов одозго на целом вашем роду, према истинитом обећању Господа нашег Исуса Христа.

Из виђења Григорија, ученика светог Василија Новог, о Страшном Суду види се да деци која нису просвећена светим крштењем Господ даје у будућем животу спокојно место и удео у вечном животу у небеским насељима. Ова сведочанства пружају извесну утеху родитељима који се жалосте због загробне судбине умрле деце не просвећене светим крштењем.

Са друге стране, овакву смрт деце Бог допушта ни због чега другог, већ због грехова родитеља, и зато родитељи морају да принесу чистог срца покајање своје пред Богом због грехова, да исправе свој живот честим и усрдним молитвама у цркви и код куће, држањем постова, љубављу према ближњима, давањем милостиње.

[Guest]

МОЛИТВА МАЈКЕ ЗА МРТВОРОЂЕНО ДЕТЕ

" Боже Милосрдни, помилуј моје дете које је умрло у утроби мојој

и због вере моје и суза не лиши га Светлости Твоје Божанске".

Дете чија је мајка заједно с њим умрла за време трудноће на васкрсењу ће изаћи као савршени муж и препознаће мајку своју, а она своје чедо. Они који се овде нису видели, тамо ће се видети. По васкрсењу неће бити ни старих, ни младих. Они који су се родили пре времена ће бити исти као и они који су пунолетни.

Прељубница која је уништила плод који је зачет у њеној утроби да он не би видео овдашњи свет ни сама неће угледати будући век. Као што она њему није дозволила да ужива у животу и свету у овоме веку, тако ће и он њу лишити живота и светлости у оном веку. Пошто се одлучила да погуби свој плод у утроби пре времена да би га сакрила у мраку земље, и сама ће као мртви плод да буде бачена у таму најцрњу. Таква је казна за прељубнике који дижу руку на живот деце своје. Судија ће их казнити вечном смрћу и бацити у бездан мука, препун смрадне трулежи.

[Guest]

Родитељи и васпитачи!

Са свом брижношћу чувајте своју децу од хирова, јер ће деца убрзо заборавити цену ваше љубави, заразиће срце своје злом, затомиће савест, рано ће изгубити свету, искрену, пламену љубав срца, а како дођу у зреле године страшно ће жалити због тога што су их у младости превише мазили и удовољавали хировима њиховог срца.

Хир је семе заразе срца, рђа срца, мољац љубави, клица зла, гадост пред Господом.

Родитељи ће не само за своје грехе да буду кажњени, већ и за своју децу што их нису васпитали у побожности.

Обраћајте посебну пажњу на чување чистоте савести ваше деце и васпитаника. Савест треба да буде за њих добар руководилац и судија током читавог живота. Пазите да не одрасту као несавесни и не постану рана друштва и узрок ваших суза.

Несавестан човек (који заглушује глас савести немаром и греховним заносима) јесте најлукавији и зато и најстрашнији за друге и најнесрећнији за себе.

Чудесна је сила у човеку - савест!

Од ње нигде не можеш да се денеш, нигде да се сакријеш, она је свуда с нама, све види, све: не само дела, већ и мисли и намере наше зна; за њу не постоји ништа тајно, за њу су и ноћ и дан као дан. Ето какву је чудесну стражу поставио Творац у човеку.

Савест је огледало пред којим се не може сакрити ни један порок; тужилац који не оставља на миру; сведок коме се не може противречити; судија коме се не можеш одупрети. Савест је, према речима Јована Златоустог, непрестани разобличитељ у нама кога не можеш ни да превариш, ни да завараш.

Човек који је починио грех и извршио незаконито дело може да се сакрије од свих људи, али од овога судије се не може сакрити, напротив, он увек у себи носи тог разобличитеља који га узнемирава, мучи и никад се не стишава. Као усрдни лекар она не престаје да нуди своје лекове, и ако је не послушају, она не одустаје, већ се и даље брине, стално подсећајући на грех, не дајући грешнику заборава, да би нас макар на тај начин одвратила од пређашњих грехова.

Човек чисте савести, чак и необразован, изнад је сваког образованог који је затомио своју савест.

Једноставност срца, кротост, незлобивост, ћутање, трпљење, необразованог човека су драгоценији пред Богом од свих наших сазнања, свег нашег сјаја, свих научених фраза, свих лажних учтивости, свих лукаво срочених реченица, чак су и сами његови греси, као греси незнања, опростиви. Стога уважавај једноставну необразованост и учи се од ње простоти, незлобивости, трпљењу и осталим врлинама.

Необразовани су деца у Христу којима Господ понекад открива Своје тајне.

Када је Спаситељ света пожелео да из бескрајне благости Своје испуни на крају векова Превечни Савет о спасењу рода људског који гине у гресима својим и да нађе изгубљену царску драхму, да позове изгубљену овцу Свог словесног стада, узевши на Себе људски лик и обукавши се у целог човека од Духа Светога и Марије Дјеве, Он је изабрао за помоћнике Себи, Свом великом делу, просте ученике и апостоле, рибаре по занимању, и преко њих је на делу показао да дело нашег спасења не зависи од светске славе, учености или од земаљске мудрости, него да је оно једино ствар Божја, ствар Његове благости, премудрости, силе, милосрђа.

Залуд смо навикли да свете замишљамо никако друкчије већ као окружене разним знамењима и чудесима небеским, који ништа не једу, никада не спавају, ходају по води и т.д. Нису сви светитељи били чудотворци, као што нису ни сви који су се прославили у животу чињењем чуда били свети. Бог само то хоће и захтева од нас да будемо свети. Свет се може постати и без удаљавања од друштва и без напуштања света. Веруј из душе у све оно чему учи Света Црква, и живи онако како она захтева; или, другим речима - буди хришћанин и бићеш свет.

Ћутање је, наравно, добро, али онај ко је позван да служи у друштву не треба да одлази из њега без посебног знака од Провиђења Божјег.

[Guest]

О ПОМАЗИВАЊУ ЈЕЛЕЈЕМ

Ко може да се помаже јелејем? Болесни и престарели мушкарци и жене.

Какву корист имају хришћани од помазања јелејем? Отпуштање грехова који су заборављени да се кажу на исповести, и исцелење или олакшање телесне болести.

[Guest]

О ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

Тајну Светог Причешћа је установио Сам Господ наш Исус Христос. Он назива Своје Тело Хлебом Живота. "Тело моје је заиста храна и Крв Моја је заиста пиће". И Господ нас упозорава: "Ако не будете јели Тело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, нећете имати живота у себи".

Онај који се припрема за причешћивање Светим Христовим Тајнама мора да буде слободан од укора савести, непријатељстава, гнева, расејаности, смућености, лењости, п у дубокој скрушености духа и у потпуној спознаји своје недостојности, са страхом и вером мора да приступа Светој Чаши.

Светитељ Теофан Затворник говори о Пресветој Тајни Евхаристије као о најснажнијој и поразној за непријатеље: "Слушај ово и причешћуј се Светим Христовим Тајнама колико је могуће чешће, кад год имаш дозволу од свог духовног оца".

Свети Василије Велики (4. век): "Добро је и веома корисно причешћивати се Светим Телом и Крвљу Христовом... Уосталом, причешћујемо се четири пута сваке недеље: у дан Господњи (недељу), у среду, петак и у суботу, као и у друге дане празновања светитеља..."

Када су преподобног Серафима Саровског упитали: "Колико често треба приступати Пренебеској Тајни Причешћа?" он је одговорио: "Што чешће, то боље. Ко се причешћује Светим Тајнама, спашће се, а ко се не причешћује - не. Благодат која се дарује Причешћем је тако велика да колико год да је недостојан и грешан човек, ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу који искупљује све нас, макар да је од главе до пете покривен ранама од грехова - биће очишћен благодаћу Христовом, све светлији и светлији ће бити, и на крају ће се просветлити и спасти".

Свети праведни Јован Кронштатски: "Чудесно се обнављам Божанским Тајнама Тела и Крви Христових сваки дан, чак и до данас, до 70-те године мог живота, и као да не старим, остајући деловањем благодати свеж и бодар у души и телу!

Свакодневно са страхопоштовањем служим Литургију и причешћујем се Светим Тајнама: ево плодова причешћивања: очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни...

Немој се љутити на оне који желе чешће да се причешћују Светим Тајнама Тела и Крви Христових, већ их воли и радуј се због њих пред Богом, јер Господ привлачи њихова срца која су осетила сладост од општења с Њим у овим Тајнама.

...Ђаво свим својим адским нападима се труди да одврати хришћане од Чаше Живота, наводећи их на маловерје, хладноћу и немар према овој највећој Тајни хришћанске вере да би држао људе у оковима греха и смрти".

Причешћивање Светим Животворним Христовим Тајнама доноси свој плод у случају припремања и чувања задобијеног: треба чувати мир са ближњима, пребивати у молитви, уздржавати се од преједања, чувати језик од празнословља, непрестано тежити чистоти живота кроз непрекидно покајање; не уздати се у себе, већ имати чврсту наду у Бога и Његову милост.

У противном случају причешће бива на суд или на осуду.

Не сме се примати Тело и Крв Христова са сумњом да је у Светој Чаши истинито Тело и истинита Крв Христова, у случају отвореног немара у припреми за причешће, кршења поста, узимања хране после поноћи, нечистоти женској, супружанском односу претходне ноћи.

Свети праведни Јован Кронштатски каже о роковима Светог Причешћа:

"Па Исус им је рекао: "Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље". (Јован. 6,35-37).

Из наведених речи Спаситељевих очигледно је да Он заповеда верујућима и онима који су ревносни у хришћанском животу да се причешћују често Пречистим Телом и Крвљу Његовом - свакодневно, ако ко може због услова свог живота да буде спреман да приступи Чаши Живота. Ако свакодневно тежимо храни и пићу пропадљивом, земаљском, утолико више би требало да будемо гладни и жедни Хране непропадиве и Пића непропадивог који су Тело и Крв Начелника живота - Господа нашег Исуса Христа.

Међутим, има много незналица и међу образованима и међу неученима, па чак и међу ученим монасима и свештеницима који сматрају неумесним и чак грешним причешћивање благочестивих мирјана сваке недеље и сваки дан. То је против заповести изобилног у љубави Господа Који жели да се верни брину о што је могуће чешћем причешћивању Његовим Пречистим Телом и Крвљу. Амин".

Душа која је окусила сладост Љубави Божје се сва препорађа и постаје другачија и воли Господа свог и свом снагом Му тежи даноноћно.

"Тело Христово примите, источника Бесмертнаго вкусите!"

[Guest]

О СВЕМОЋИ БОЖЈОЈ

Ради спасења душе треба стално имати на уму следеће:

1. Бог је све, а ја ништа.

2. Господ влада свиме, а ја сам убог.

3. Господ је Свемогућ, и ја без Његове помоћи не могу ништа да урадим.

По речима апостола Павла, ми се можемо хвалити само немоћима и мукама. Ако и постоји у нама некакво добро, онда то није ништа друго до деловање благодати Божје. Сам Господ силом Своје благодати нас подстиче на добро.

Зато се, драги моји, немојмо узносити ако имамо неке врлине. Све добро треба да доводимо у везу са Господом говорећи: "Ти Сам добро чиниш, а ја сам само оруђе у Твојим рукама".

[Guest]

О ДУШИ ЉУДСКОЈ

Ништа није за Бога толико драгоцено као људска душа. Она је невеста Христова, и Господ је воли. Душа је најдрагоценије благо, јер је искупљена најскупљом ценом - Крвљу Господа нашег Исуса Христа. А ми, драги моји, имајући овакво драгоцено благо, не умемо да га ценимо.

Ако свако од нас погледа у своју душу, наћи ће тамо прародитељску гордост, неверје и незахвалност. Па после тајне крштења душа људска постаје светла, лепа, испуњена љубављу, али је ми својим пороцима помрачујемо, покривамо је мраком и смрадом. И тада се душа налази у власти зле силе, и Анђео чувар одступа од такве душе. И Богородица се жалости када види нашу непокајаност. А непријатељ јој све више наноси разне пороке: гнев, осуђивање, блуд, гордост и друге.

Поштедимо, драги моји, своју душу! Не дајмо јој да погине у вечним мукама. Приморавајмо се на борбу са грехом, на борбу са мрачним силама, да би наша душа задобила вечну радост и блаженство.

[Guest]

О ПУТЕВИМА СПАСЕЊА

Драги моји! Чудни су путеви Господњи. Има много путева спасења. Једни се спасавају тако што стално себе прекоревају, осуђују и плачу због својих грехова, тако што се лишавају овде видљиве радости, припремајући себи радост вечну у обитељима рајским.

Други иду спасоносним путем строгог поста и умртвљења своје плоти. Смиравају се постом и молитвом, надајући се да ће у изобиљу учествовати у истој вечној неисцрпној радости.

Неки иду путем радости и захвалности, непрестаног богомислија и славословља. Овакви погледају на лепи цвет и говоре: "Слава Теби Који си створио све предивно што нас радује!" Када виде лепо лице, понављају: " Ако је овако дивна творевина Твојих руку, колико си Ти Сам онда најдивнији, Творац свега!"

Неки иду спасоносним путем свесавршеног неосуђивања, путем милости и милосрђа.

Пођимо и ми свако својим спасоносним путем ка вечној радости и блаженству.

[Guest]

О ПОКАЈАЊУ

"У бездану греховном ваљајући се, призивам неиспитљиви бездан милосрђа Твога" - молимо ми Господа, верујући и надајући се да милости Господње превазилазе све наше грехе.

За одступање од Божјих заповести и за неизвршавање ових гнев Божји се наставља и увећава над сваким од нас док не постанемо свесни дубине нашег пада, наше кривице пред Богом и док не принесемо достојно, истинско покајање за све наше преступе и нечасна дела, док не заплачемо и не завапимо Богу из дубине срца да нам опрости и помилује нас.

Шта се назива достојним, истинским покајањем? Истинско је оно покајање када се не кајемо само речима, већ и срцем жалимо због почињених погрешака и патимо због њих. Када имамо чврсту намеру да се исправимо, да престанемо да грешимо и да загладимо своје грехе добрим делима.

Драги моји! Ми као јеванђељски цариник морамо да двоструко вратимо свакоме кога смо увредили. Јер како да исправимо оно зло које се догодило због наших грехова? Зар ће нам опростити онај кога смо увредили ако не види наше искрено покајање и промену на боље? А ако суровост наша и даље изазива патње других, како се онда можемо надати да ће нам

Господ бити милостив?

Наша душа је у ранама, и ту болест душе ћемо лечити тајном покајања. Тајна покајања је тајна која се не може разумети умом, већ само вером.

Има много препрека на путу спасења, ако не будемо приносили плодове покајања, то јест ако се не будемо исправљали.

Немојмо одлагати покајање за будућност, јер што више одлажемо обраћање Господу, то све више наша душа постаје груба.

Грех од понављања прелази у навику, затим у порок од кога се већ тешко избавити.

Многи из лакомислености своје сматрају да се покајање састоји само у набрајању грехова на исповести. Такво механичко набрајање грехова, без дубоке, болне жалости због њих, без плача срца, без намере да се више не греши и без даљњег исправљања није покајање, већ лицемерје и богохуљење.

Драги моји! Приступајмо тајни исповести скрушеног срца и са сузама покајања. Сузе скрушености омекшају нашу окамењеност, потресају душу, одстрањују од нас гордост и самољубље. "Плачите - кажу Свети Оци - јер је то један од многих путева у Царство Небеско".

Кајати се због грехова треба сваки дан, а не само на исповести. Приступајући молитви треба се сетити свег прошлог живота: колико је извршено прекршаја закона, колико увреда је нанесено ближњима и т.д. И ако будемо стално овако мислили, жалили због грехова и кајали се, Господ ће нам послати обилне сузе које ће бити мелем за болну душу. Христос ће доћи у наше срце које плаче према истинитом Свом обећању: "Блажени су они који плачу, јер ће се утешити".

Тајна покајања чисти срце. Изгладити грех значи узгајити у срцу супротне греху врлине. Будимо свесни своје убогости; кротко подносимо клевету, прекоре, оптужбе. Бојмо се фарисејског самовеличања, јер само смирење и свест о својој грешности привлаче благослов Божји.

Драги моји! Молићемо Господа да нам Он помогне да се покајемо, завапимо Му: "Расејани ум мој сабери, Господе, и слеђено срце моје очисти: као Петру дај ми покајање; као митару уздисање, и као блудници сузе". Принесимо Господу истинито покајање и научимо се да чинимо добро да бисмо наследили Царство Небеско! Амин.

[Guest]

О СТАЛНОМ ИСПОВЕДАЊУ ГРЕХОВА

Драги моји! Сав земаљски живот човека је борба. А бојно поље је људско срце. Бори се добро са злом, бори се стално, сваки дан и сваки час. Стога не треба да очајавамо ако смо пали.

Сви свети који су достигли Царство Небеско су исто живели на овој грешној земљи и такође су грешили, али су принели Богу истинско покајање, и Господ их је помиловао. Сви свети се међусобно деле на помиловане и посвећене. Они су на различите начине дошли у Царство Небеско. Помиловани су дошли путем покајања, а посвећени су пребивајући у непрестаном молитвеном општењу с Богом већ тада, на земљи били освештани благодаћу Светога Духа.

Тако ни ми грешници не треба да очајавамо. Човеку је својствено да греши и каје се. Дешава се да човек одмах после причешћа иде да се исповеда. У томе нема ничег за осуду. Господу није потребна форма исповести, већ њена суштина. Благодат Божја, свест о поновно почињеном греховном паду води овог човека на исповест. То је чак и похвално, јер колико год пута да си пао, толико пута мораш и да устанеш, не падајући духом и не очајавајући.

Усмеримо сву своју наду на Господа и Мајку Божју, усрдно их молимо за помоћ и они ће преобразити наша срца.

Господ ће нам опростити због нашег покајања. И можда ће међу нама, грешницима, много бити помилованих светих.

Да нам Бог да да се сви спасимо и да дођемо у познање истине! Амин.