Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

[Guest]

НЕСТИЦАЊЕ

Нестицање,трећи од основних завета монаштва, јесте природна допуна прва два и ствара нераскидиво јединство с њима у циљу достизања чисте молитве и највећег уподобљења Богу, путем уподобљења Исусу Христу Који није тражио благо на земљи, тако да није имао где главу заклонити (Мт. 8,20).

Искуство је показало да је за чисту молитву неопходно ослободити ум од слика предмета који га оптерећују.

У монашком завету нестицања наглашена је борба са страшћу "лакомства" или "среброљубља" и "вештаствољубља" (" предметољубља").

При том монах обећава не толико да живи у сиротовању колико да ослободи свој дух од жеље "да има", а знак је тога достизање силне тежње "да се нема" до таквог степена, да истинити подвижник нестицања престаје да штеди и само тело своје. Једино под тим условом је и могућ заиста царствени живот духа.

У почетку ће се учинити несхватљивим како је могуће ослободити се сасвим од ствари, оне су неопходне. Разуме се, не ради се о томе да се одбаци апсолутно сваки предмет (ствар), него да се ограничимо у стварима и да имамо само неопходне, без којих би живот већ постао немогућ. При томе је мера те могућности различита код свакога. Савремени свет није могао да устроји свој живот тако да има довољно слободног времена за молитву и за духовно сазерцање Божанског битија.

Томе је узрок похлепна страст "имати". Ову страст лакомства апостол Павле је назвао идолопоклонство (Кол. 3,5), а Јован Лествичник "ћерком неверја", "хулом на Еванђеље, одступништвом од Бога" (Слово 16).

Право хришћанско нестицање непознато је и несхватљиво овом свету, а оно је истинско и неупоредиво богатство, које доноси велико спокојство.

Љубав према стицању одгони љубав према Богу и човеку.

Среброљубље, то јест лакомство, јесте и назива се "корен свију зала" (1 Тим. 6,10),и заиста оно је такво јер порађа отимања, завист, раздвајања, непријатељства, жестокост, мржњу, убиства,ратове.

Дакле, истргнути се из ропства приземних брига, очистити свој ум и дати духу да се наслађује богоподобном слободом, окусити највиша блага, лако презрети земаљско... не бити пристрашћен, све што се има сматрати ни за шта, а не жалостити се кад се нема, него живети исто као и да се има, молити се чистом молитвом - коначни је циљ нестицања.

[Guest]

О ГОРДОСТИ

Гордост је одступање од Бога, демонски изум који је погубио проналазача, одгоњење Божје помоћи, извор гнева, врата лицемерја, чуварка грехова, корен хуле, тврдоглавост у својим размишљањима.

Ко се преузноси и горди тиме што је причасник благодати, макар и да мртве васкрсава, ако не каже за душу своју да је нечасна и ништавна, а себе не сматра за нишчег по духу и гадног, он и сам не знајући за то бива поткрадан злобом.

Гордости се противи скрушеност срца, а највише самопрекоревање. Крајња је безумност - кочоперити се Божјим даровима, такви их се као недостојни лишавају.

Горд човек је налик на јабуку која споља сија лепотом, а изнутра је иструлела.

Ђаво нема потребе да искушава гордог, јер је он сам себе учинио непријатељем и противником.

Заслепљени гордошћу, неки себе сматрају за свете и тек на смртном часу, несрећници, постају свесни своје погибељи.

Блуднике исправљају људи, лукаве - Анђели, а горде једино Бог.

Онај који тражи земаљску славу - тај се неће наслађивати небеском.

Ко је испуњен гордошћу, у томе се настањује лукави.

Не пуштај у себе болест гордости да ти непријатељ не би изненада одузео разум. Смиреномудријем очисти ум свој од овог смртоносног отрова.

Почетак и крај злога је охолост.

Гордост је губитак љубави према Богу и ближњима, богоодступништво, помрачење ума, лажна, такозвана философија, смрт душе.

Ако прихваташ Сина Божјег као Спаситеља, Искупитеља, Наставника и Учитеља свог, онда прихвати и Његово учење: "Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем" (Матеј. 11,29).

Није ли срамота тебе, слугу, да се гордиш када се Господ твој смирава? Како ћеш се назвати Његовим рабом, ако Му се не повинујеш? Како ћеш се назвати Његовим учеником, када не слушаш Његово учење? Неће признати ни Он тебе за Својег када буде видео на челу твом печат демонске гордости, неће те примити за Свог слугу, ако не буде видео у теби смирење и послушање.

Нема ничег тежег него се избавити од гордости, потребна је посебна помоћ Божја и велики подвизи ради победе над њом, јер унутар себе носимо ово зло.

Да ли живимо у благостању? Она нам досађује са самовеличањем и надимањем, презиром и понижавањем ближњих. Да ли нас несрећа походи? Кроз негодовање, роптање и хуљење се показује ова змија. Желимо ли да се научимо трпљењу, кротости и осталим врлинама - кочоперењем фарисејским она устаје на нас. Нигде и никако се од ње не можемо избавити; увек с нама иде, увек хоће да господари и влада над нама.

Господ нам је ради победе над гордошћу дао смиреномудрије које се састоји у томе да шта год да радимо сматрамо себе непотребним слугама. "Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се" (Лука. 18,14).

Гордост онемогућава човеку да сагледа своје мане. Ђаво се труди да у самим врлинама нашим посеје коров гордости, искушавајући како и чиме год може, дајући свима самоуверене помисли. Он не смета у чињењу "добрих" дела ономе ко их чини с гордошћу.

Самољубље и гордост наша се испољавају неприметно, нарочито у огорчености када нам и најмању непријатност причине други, намерно или ненамерно, као и у нетрпљењу и раздражљивости због најневажнијих разлога.

Самољубље и гордост наша би све хтели да присвоје, да окруже себе свим почастима, удобностима привременог живота.

Од гордости настаје надменост, хладно, без икакве искрености обраћање према онима који су испод нас и од којих не очекујемо никакву корист.

Не узноси се мишљу у поривима својим летећи изнад облака. Често су се пали подизали са земље увис, а они који се узвисују су падали на земљу.

Бог има овакав закон: благонаклон је према онима који плачу и сасеца крила надменима.

Гордост је страшна када је не примећујемо; а ако је примећујемо и кајемо се и прекоревамо, онда нам Господ то неће узети за грех.

Гордост треба побеђивати говорећи себи: "Ко сам ја..."

Приликом читања познатих истина немој рећи: "Ово није ново", "Ово ја знам", "Ово сам ја исто рекао". Све је то гордост ђаволска. Избави нас од тога, Господе!

Ако хоћеш код некога да исправиш његове мане, немој мислити да је то могуће само твојим средствима; ми сами више кваримо ствар својим сопственим страстима: гордошћу и раздражљивошћу која из ње происходи, већ предај своју жалост Господу и помоли се Њему, Који испитује наша срца и утробу, од свег срца да би Он сам просветио ум и срце човека. Ако Он види да молитва твоја одише љубављу и исходи из свег срца, онда ће неизоставно да испуни жељу твог срца, и ти ћеш ускоро рећи, видевши промену у ономе за кога се молиш: ово је промена од деснице Вишњег.

[Guest]

О СРЕБРОЉУБЉУ И ВЕЗАНОСТИ ЗА ОВОЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ

"Јер је коријен свију зала среброљубље" (1 Тим. 6,10). Оно се крије не само у везаности за новац, него и за свако земаљско поседовање.

Није среброљубац само онај који много има и не дели с онима који немају, него и онај који иако нема сувишка, незасито га свагда жели и о њему стално размишља.

Среброљубље је смртни грех. " Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?" (Матеј. 16,26). Роб новца не може да буде истински раб Христов. Среброљубље је Јудин грех.

Ко угађа Господу, томе Господ помаже у случају потребе чак и преко неверног, а ко се узда у своја богатства, тај заједно с њима гине.

Среброљубац је само по имену хришћанин, а у суштини је идолослужитељ. Ако хоћеш да будеш богат, имај за пријатеља Бога.

Нека те Бог сачува тога да пожалиш материјално своје благо ради жртве Господу или Пречистој Његовој Матери или другим светитељима Божјим и да на тај начин претпоставиш материју духу; пази да ти имање твоје не буде на погибељ. Са радошћу троши посед свој у жртву Господу и Његовим светитељима.

Када срце твоје погоди шкртост, реци себи: "Живот мој је Христос, Љубав свију - моје непотрошиво богатство, непотрошива храна, непотрошиво пиће". Буди чврсто убеђен да ни новац ни храна нису живот, већ љубав према ближњем, ради љубави према Богу. Памти да је Бог - Љубав!

Доста је било самољубља, егоизма, живљења само ради себе!

Ако имаш богатство, троши га на корист душе, а ако немаш, не сабирај. Господ нам је као Познавалац срца, знајући нашу шкртост и ситну себичну прорачунатост у случају када нам предстоји гостопримљивост и милост према људима од којих не очекујемо да ћемо добити истом мером, обећао вратити у дан Суда не само за оно што смо нахранили гладног, напојили жедног, обукли нагог, посетили болесног и заточеног у тамници, већ је обећао награду чак и за чашу хладне воде пружену хришћанину или у Његово име неверном.

О доброта Христова! Како да се после тога не постидиш своје суровости срца и шкртости срамотне!

Мољац све једе; и за сандук не остављај своје имање. Најбоља погребна почаст јесте добро име!

Мамон је заузео за човека место Бога. Треба да се ради, али немој себе да мучиш бригом злом. Ишчекуј успех сваки од Бога и у Његове руке предај своју судбину.

Не треба хришћанин да жели лепу одећу и обућу; ко се занима удешавањем, тај запада у гордост, охолост и самољубље.

Бог гледа на срце, а не на одело.

Милосрђе је изнад поста и девства! Милостиња не постоји ради оних који примају, већ ради оних који дају, јер они добијају од тога велику корист.

Милостиња заражена охолошћу није више дело милосрђа, већ хвалисање и тврдокорност срца. Треба давати добровољно и радо, искрено, радосно, без лажне љубави према сиромашнима, без неког негодовања, непријатности, презира.

[Guest]

О ЛЕЊОСТИ

Лењост је мајка свих порока, она раслабљује човека и чини га неподношљивим чак и за самог себе. Сви прљави греси и страсти се рађају из лењости и нерада. Ко живи у нераду, тај непрестано греши.

Не штеди себе од молитве, чак иако си цео дан провео у раду. Изнад Бога своју плот не стављај, већ претпостави ради Њега и телесни мир.

Веруј речи: " Ако пожуриш на молитви ради мира телесног да би се што пре одморио, изгубићеш и телесни мир и душевни".

Душу треба поделити на дела и молитву, то јест да она стално буде или у послу, или на молитви, онда неће бити нерада и ђаво неће лако моћи да пронађе улаз у нас.

Треба да рањавамо срце своје жалцем Писма да бисмо у скрушености добили ревност за спасење и пресекли гадни нерад.

Бој се немара у сваком послу. Све треба вршити часно и са љубављу.

Немој много да спаваш да не би преспавао свог Женика, јер не знаш када ће нам Он доћи. Многоспавање некад долази од презасићења, некад од поста, када се онај који пости узноси, некад од унинија, а некад и по природи.

Где је ревност за спасење и страх Божји, тамо нема лењости: за њу тамо нема места.

Реците: ко види да је у кући пожар, зар ће да лежи заваливши се на пећи? Тиме се и прогони лењост!

[Guest]

О ГНЕВУ, РАЗДРАЖЉИВОСТИ, ЗЛОПАМЋЕЊУ

Не дај да те зло побиједи, него побиједи зло добрим.

Римљ. 12, 21

Пре се сложи да идеш на мач, него да се предаш гневу. Почетак гнева је самољубље. Гнев се претвара у злобу и злопамћење када се дуго задржава у срцу.

На све могуће начине гуши пориве самољубља, злобе и раздражљивости.

Знај да ако из тебе изађе огањ и опече друге, онда ће Бог од твоје руке да затражи душе оних које је спалио твој огањ. Ако ти ниси онај који баца у огањ, али се слажеш с онима који то чине и наслађујеш се тиме, онда ћеш на Суду да будеш убројан мећу саучеснике. Ко скрива у свом срцу злопамћење, тај је налик на онога који гаји змију у грудима својим. Злоба чини људе безумнима. Онај који у срцу носи злобу, тај се лишава права да чита молитву "Оче наш".

Многи од злобних људи држе постове, али су спремни да некога живог прогутају. Тешко умиру они који имају у себи осећај злобе: душа таквога неће видети Бога.

Шта може да буде страшније од злобе? Јер се ђаво назива духом злобе. Злобан носи на себи адски печат. Злобни људи постају све мрачнији и суше се.

У Светом Јеванђељу је речено да онај који брата свога назове будалом, биће крив паклу огњеноме (Матеј. 5, 22), а шта рећи за оне који гаје злобу према својим ближњим? Срце испуњено гневом је налик на котао који ври; очи као искре постају црвене и светле се, жиле се напрежу, подижу се обрве и коса, зуби шкргућу; у гневу се сав човек мења, цео његов изглед постаје налик на демонски.

Тешко свету од злобе, али још је теже ономе који има злобу, јер "сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица" (1 Јован. 3,15). А они који поседују узајамну љубав су названи вољеним ученицима Христовим.

Гнев је опасан као саветник: шта је предузето у гневу или злоби, то никада није благоразумно.

Ако осећаш у срцу убиствено зло према ближњем, муче те зле мисли о увредама које ти је он причинио - ево ти средства да се избавиш од унутрашње тескобе: замисли мноштво твојих грехова неизбројивих и како их код тебе трпи Владика живота твог, како ти Он свакодневно и безброј пута опрашта, ако Га ти молиш за то. А ти нећеш да опростиш ближњем неколико напада страсти.

Немој се смућивати и љутити када ти неко говори у лице неправду, или изражава неправедне претензије, или говори увредљиве речи, или смело изобличава неку твоју слабост, неправичност коју ти из самољубља не примећујеш код себе.

Одстрани самољубље и гордост, размисли хладнокрвно о томе и брзо тражи опроштај због своје кривице и убудуће се труди да се исправиш. Чак скромно покажи осмех на лицу и промени злобу у мир. Огањ се не гаси огњем, већ љубављу, добродушношћу можеш да угушиш злобу раздраженог. Ако се тако не уразуми, онда покушај да употребиш друге мере да га излечиш, да не би њиме дефинитивно завладала злоба и гнев и да не би свака наша жртва постала небогоугодна.

Главно је да се срце учини чистим. Нечисто је оно од самољубља у коме живе и делују све страсти.

Сву пажњу и труд усмерите на гашење плаховитости, учите се да је сузбијате, да је гушите чим се појави. Чини се да је плаховитост ништа, али ту се ради о егоизму, о грешном човеку.

Немој се смућивати због неуспеха и непокорности срца које је сад тихо, а у следећем тренутку већ ври. Ломите себе и Господа молите да вас сломи... Молите се и сами сабирајте мисли које би послужиле као вода против овог огња.

Имајте сећање на Бога и сећање на смрт. Ове две помисли су основа свега доброг и прогнање свега лошег.

Дакле, бежите од гнева, раздражљивости и злопамћења као од смртоносног отрова који убија наша срца!

[Guest]

О НЕЗЛОБИВОСТИ

Врлина супротна гневу и злопамћењу јесте незлобивост.

Ништа не чини човека толико духовно блиским Христу као незлобивост. Онај који воли непријатеља свог јесте чудотворац који просвећује слепога.

Карактеристична црта незлобивога јесте простота, благородност, природност.

Високо цени и чувај увек хришћанску кротост и незлобивост, мир и узајамну љубав!

[Guest]

О ЛАЖИ

Мрске су Господу лажљиве усне.

Приче. 12, 22

Погубићеш све који говоре лаж,

човека крвника и лукавог гнуша се Господ.

Псалам. 5, 7

Несрећан је и јадан онај који пребива у лажи,

јер је ђаво лажа и отац лажи (Јован. 8, 44).

Лажљив човек хоће језиком својим да обори и оне који чврсто стоје у добру; говори са клетвом, трудећи се да убеди многоглагољивошћу. Лажљивац је довитљив и сналажљив. Ако с тобом разговара лажљивац, а ти га слушаш пажљиво, смртоносни отров из уста његових прелази на тебе, као што је смрт прешла са змије која је говорила с Евом.

Лажљивим људима не верују када говоре и истину, зато треба увек да говориш истину.

Зато никада не лажи - то је тежак грех. Лаж је од сатане он је отац лажи. Говорећи лаж и ти постајеш његов сарадник.

[Guest]

О РОПТАЊУ

Као што рђа једе метал, тако и роптање уништава све добро што имамо. Ко се жали на некога, ако је и он сам у питању, тај је малодушан.

Господу није угодно роптање. Треба увек пребивати у осећању спремности за несреће и носити крст жалости без роптања, када жезал жалости пробија у само срце. Треба памтити да роптање не избавља од несреће, већ је још више појачава. Моли се и Господ ће ти послати крепост духа, тако да ће ти се чинити да нема шта ни да се трпи.

[Guest]

О ОСУЂИВАЊУ И СПЛЕТКАРЕЊУ

Господе! Даруј ми да видим сагрешења моја

и да не осуђујем брата мога.

Преп. Јефрем Сиријски

Почетак спасења јесте самоукоревање! Сматрај себе горим од свих, немоћнијим у духовном погледу, и себе презири, мрзи због грехова - то је благочестиво и праведно, а другима снисходи, друге поштуј и воли, иако носе ране од прегрешења, ради тога што су према лику Божјем створени и удови су тела Исуса Христа.

Сваког човека поштуј и не вређај. Не осуђуј онога који ти противречи.

Немој никога осуђивати, и Бог те неће осудити.

Бог је показао апостолу Павлу да ниједног човека не треба сматрати прљавим и нечистим.

Суд припада Једином Господу, Судији живих и мртвих. Ко осуђује друге нека зна да га је Бог већ осудио. Осуђујући некога узимамо на себе његов грех. Ко је у греху, тај и одговара.

"Не судите да вам се не суди" - каже Господ (Матеј. 7,1).

Не треба да се љутимо на оне који нас угрожавају и клевећу на нас, већ морамо да их стрпљиво подносимо, знајући да нас Господ неће презрети према Својим речима: "Моја је освета, ја ћу вратити" (Римљ. 12,19)." Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите" (Гал. 5,15).

Нека макар и за познату ствар некога оцрњујеш, и за то нећеш избегнути казну, јер ти неће по делима његовим, већ по речима твојим судити Бог. Јер Он говори: "Речи твоје судиће ти".

"Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити" (Матеј.7,2).

Сам себе чувај, а паду другога се не смеј.

Ко ближњега осуђује, тај његове грехе на себе узима и даће одговор на дан Страшног Суда Божјег, а највише они који осуђују свештенички чин.

Ко осуђује ближњег куди га, понижава у срцу, изобличава гневно, говори о њему лоше пред другима, тај одстрањује од себе милост и уништава све своје добре плодове. Таквоме Бог одузима истинско покајање.

Ко воли да клевета, тај служи ђаволу. Немој се наслађивати подсмесима и не саучествуј са клеветницима, јер ће их оставити Господ.

Не суди пре времена, док не дође Господ, Који ће осветлити сакривено у мраку и открити намере срца, и тада ће свако имати похвалу од Бога. Сам себе суди и немој да дајеш повода за осуђивање ближњих.

Осуђивање долази више због гордости. Онај који осуђује неће бити смирен никада, и таквом човеку се не даје Исусова молитва. Молитва је дар Божји и даје се за врлински живот.

Сплеткарење је смрт душе. Молитва сплеткароша, његови пост и милостиња су мрски Богу.

Сплеткароше (опадаче) је апостол предао истој осуди као и убице (1 Кор. 6, 9-10).

[Guest]

НЕ СУДИ БЛИЖЊЕМ, НАРОЧИТО СВЕШТЕНИКУ

Молим вас, браћо, да не осуђујете не само свештеника, већ било ког човека, да бисте се удостојили опроштаја грехова, јер када видиш некога како греши, не знаш како ће завршити свој живот.

Онај разбојник кога су са Христом разапели био је човекоубица, а Јуда је био Христов ученик и апостол, и за кратко време се с њима догодила промена: разбојник је ушао у Царство Небеско, а ученик у погибао.

Зато не треба осуђивати човека, нека је и грешник, јер је он брат твој, а и откуд ти знаш његова добра и зла дела.

Многи су често грешили јавно, а онда су тајно принели право покајање; ми смо видели њихове грехе, а покајање и обраћање њихово не. Ми их осуђујемо као грешнике, а Бог им дарује оправдање.

Дакле, молим вас да не осећате злобу ни према коме, да не осуђујете никога, док не дође Праведни Судија Који ће на светлост да изведе сакривени мрак и да објави помисли срца.

Нарочито немој да осуђујеш свештеника Божјег због тајних и јавних грехова његових за које чујеш. Не говори о њему: " Он је грешан и приступа Тајнама, и зато му не долази дар Духа Светога". Ништа слично не помишљај, већ препусти суд Срцезналцу Богу. Он је Судија, Испиталац тајни!

Имај у виду да је свештеник изнад тебе. Ако је свештеник и сагрешио, онда је сагрешио против Божанских заповести, а ти ниси постављен за судију и испитивача других. Знај за своје место и меру.

Дакле, не осуђуј никога, а нарочито светитеља Божјег, већ с вером, великим страхом, истинским покајањем и чистом савешћу приступај Божанским Тајнама, јер ако би Анђео Божји приносио Свету Бескрвну Жртву, а ти се причестио недостојно, ни Анђео те не би могао очистити од греха.

Јуда је примио Хлеб Божји од Самог Владике Христа, и "пошто се недостојно причестио Овим, уђе у њега сатана". Чега нека нас избави Господ Бог Коме је слава у вјеки вјекова. Амин.

"Не будите немилосрдне судије људима који служе Богу и падају у животу у противречност са самима собом, то јест са својим благочешћем; у противречје их поставља са собом сам ђаво, њихов зли противник; он се снажно хвата зубима својим за њихово срце и приморава их да чине противно". (Свети Јован Кронштатски)

[Guest]

О СУЈЕТИ

Бој се сујете, сујета је страшнија од гордости.

Бој се похвале; ћути и не одговарај у том тренутку, само знај сам у себи да те хвале више него што вредиш. А ако почнеш да противречиш родиће се лицемерје. Сујета је веома суптилно осећање: задовољство због похвале ипак постоји код свакога.

Шта то значи: "Њему је похвала не од људи, него од Бога!"

Коме похвала? Ономе који изнутра, у срцу ради за Бога, ко по савести сва своја дела чини и не брине се за мишљење људи и славу људску.

А ми тражимо похвалу од људи, а не од Бога који је Бог Славе. Ми тражимо земаљске награде и ордење.

Када дође у главу неразумна мисао - да избројиш некаква своја добра дела, одмах се исправи у овој грешци и брзо изброј своје грехе, своје непрекидне безбројне увреде Свеблагог и Праведног Владике, и схватићеш да их имаш као морског песка, а врлина као да и немаш у порећењу са греховима.

Пази да те не превари сујетна слава - то је замка за људе плитке памети.

Страшна је несрећа када се човек диви сам себи, поноси својим способностима, даровима и природним квалитетима. Господ их одузима у казну за гордост.

Сујета се припаја уз све врлине. То је ђаволски посао. Сујета је његово чадо. И због ње се одузима благодат.

Чак II сузе покајања могу бити сујетне; такве демонске сузе воле да се покажу, али не могу дуго да потрају, оне су тренутне, као што је и демон непостојан. Сујету одгоните и на њено место доведите смирена и скрушена осећања.

Хришћанин не сме да се душом везује за људску славу и да се навикава на незаслужену част, већ је дужан да исправља оне који му указују такву част или мисле о њему боље него што треба (Лука. 11,43).

[Guest]

О ЛУКАВСТВУ

Јер ће се истријебити који чине зло.

Псалам. 37, 9

Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По Плодовима њиховим познаћете их.

Матеј. 7, 16

Нема горег искушења него кад наиђете на ласкавог човека; ласкавац је страшнији од ма које звери: звер се показује онаква каква је, а ласкавац често испод смирења и врлине сакрива свој отров. Тако да је веома тешко препознати и сакрити се од његовог лукавства.

Лукав човек је вук у овчијој кожи: гајећи злобу и непријатељство он се приказује као пријатељ; ласкајући хвали оно што је лоше; увек пребивајући у миру приказује се као да је свет; гордост лажним смирењем, а завист поштењем покрива. Тешко лукавима, они су мрски пред очима Правде Божје.

Изговарамо свакодневно у молитви Господњој: "избави нас од лукавог", зато треба бежати од лукавих, јер су исти као и демони.

Ласкавци су велики непријатељи наши; они нам заслепљују очи, не дају нам да видимо своје мане и зато нам преграђују пут ка савршенству, нарочито ако смо самољубиви и кратковиди. Стога увек треба заустављати ласкавце који нам говоре ласкаве речи или их се клонити.

Тешко ономе ко је окружен ласкавцима; благо ономе ко је окружен простим људима који не крију истину, макар и непријатну, који разобличују наше слабости, погрешке, пропусте, страсти.

Боља је горка истина од заслађене лажи. Труди се да увек будеш простосрдачан и искрен и немој да држиш једно у срцу, а друго у устима: зато што је то лукавство.

[Guest]

О СТОМАКОУГАЂАЊУ И СУЗДРЖАЊУ

Потреба за храном и пићем је урођена нашој телесној природи, и умерено задовољавање ове потребе јесте законито и неопходно. Прелазећи границе умерености, стомакоугађање постаје страшан и понижавајући порок који има следеће видове (према св. Јовану Лествичнику):

Прождрљивост која се ничим не може наситити.

Ћудљива сластољубива потреба за разноликошћу укуса.

Незадржива и зависна похлепа у погледу омиљене хране.

Неукротиво, све разузданије преједање.

Почетак свега лошег јесте засићење стомака као и раслабљивање тела у сну, јер распаљују блудну похоту.

Ево списка порока који проистичу из ове страсти: блуд, бездушност, сањивост, море помисли, бујице скверни, бездан непознатих нечистота, лењост, многословије, претерана слобода у говору, претерано смејање, шаљивост, немилосрдност, тврдоглавост, неосетљивост, очаравање, надменост, дрскост, кицошко разметање, а за њима следи нечиста молитва, необуздане помисли.

Што се лакша храна и пиће употребљава и у мањим количинама, то финији и лакши постаје и дух. Преједање и сластољубивост нас везују за земљу и одсецају души њена крила.

Од стомакоугађања настаје страшна борба телесне похоте; од постова - целомудреност, од ситости - распусност, и од пресићености - нечистота.

Од хлеба и воде нема штете!

Пост је био прва заповест нашим прародитељима, и кршење поста је био узрок њиховог пада; од онога што је било узрок пада, од тога подвижници почињу жници да се труде у страху Божјем. Од тога је и Спаситељ почео, јер је пост оружје против ђавола, њиме је Он поразио ђавола у пустињи.

Наоружани постом се стално разгорева ревношћу. Ко пребива у посту има ум непоколебив и спреман је да се супротстави и победи све страшне страсти. Ко одриче пост, тај заборавља зашто се догодио грехопад првих људи (због неуздржања), и на које је оружје против греха и кушача указао Спаситељ када је боравио у пустињи, постећи 40 дана и ноћи; тај не зна или не жели да зна да човек отпада од Бога најчешће због неуздржања, као што је било и са становницима Содома и Гоморе и Нојевим савременицима, јер због неуздржања настаје сваки грех људски.

Ко одриче постове, тај одузима и себи и другима оружје против многострасне плоти своје и против ђавола. Није Христов војник онај који баца оружје и предаје се добровољно у заробљеништво свог сластољубивог и грехољубивог тела, он је и слеп и не види односе између узрока и последица ствари.

Пост као умртвљење тела, умртвљење старога човека у себи има заслуге бескрвног мучеништва.

У чему се управо састоји пост и на који начин се научити постити?

Пост је присила за природу и одсецање онога што прија устима. Прави постје када једемо мало, користимо једноставну храну и чувамо се стомакоугађања.

Прво треба да се лишавамо хране која гоји, а онда оне која распаљује, и на крају и оне која прија по укусу.

За ручак једи колико можеш, а за вечеру се суздржи. Храна треба да се узима пристојно, са страхом Божјим и ништа не треба да се једе из похлепе, већ кад имаш потребу природну, и то тако да после хране и пића не осећаш жељу за јелом. Та задовољеност без претераности и јесте начело светог поста.

Посне дане - среду и петак - држите без изузетка.

Уздржање за свакога треба да буде одређено према његовој телесној снази. Треба избегавати прекомерни пост који раслабљује - чак и у време телесних искушења.

У случају ненамерног претеривања и неопрезног неуздржања не туговати због кршења поста, већ се потрудити и надокнадити га.

У случају раслабљења тела од подвига, или од болести, треба доста умањити пост. Тело које је намучено подвизима или болестима треба крепити умереним сном, храном и пићем, не водећи рачуна о времену. Исус Христос је после васкрсења Јаирове кћери одмах заповедио "да јој даду да једе" (Лука. 8, 55).

Истински пост оставља свој печат на све спољашње и унутрашње понашање подвижника. Мера уздржања се не ограничава само храном и пићем, већ се проширује и на разговоре, спавање, одећу, и на сва чула - у свему овоме треба да постоји мера уздржања.

Исправном посту је потпуно туђа сујета и раслабљеност. У посту се треба храбро и благоразумно чувати сваког човекоугађања, избегавати осуђивање оних који не посте, као што и они који не посте не треба да коре оне који посте.

Телесни пост бива олакшан постепеним навикавањем на уздржавање, али он нема никакву заслугу без унутрашњег поста духовног. Пост духовни је период духовних напора: појачати молитву, повећати милосрђе, укротити страсти, помирити се са непријатељима. Пост је духовна храна за душу, то је као оаза у пустињи за уморног путника који је остао без резерве воде.

Дочекујте пост са радошћу: " Сада је време повољно, сада је дан спасења".

[Guest]

О ПРАЗНОСЛОВЉУ, БОГОХУЉЕЊУ, СМЕХУ И БЛАЖЕНОМ ЋУТАЊУ

Башта без ограде ће бити изгажена и опустеће; ко не чува своја уста, тај ће уништити плодове. Многословље помрачује ум; а помрачени ум води бестидности; а бестидност је мати сладострашћа. Ко воли да ћути, тај и сам остаје непомућен и не ражалошћује ближњег.

Воли ћутање да би у теби пребивало страхопоштовање, чувај страхопоштовање да би те оно штитило од сладострашћа.

Многоречити не само да су достојни прекора, него чак и изазивају одбојност код оних који желе с њима да проведу неко време и да се зближе с њима.

Уста из којих излази и добро и зло јесу као необуздани коњ, зато им је потребна узда, јер ће их њихово јурење одвести у пропаст, јер је њихов пут измећу провалија.

Бој се празнословлза, јер ћеш за сваку празну реч дати Богу одговор у Судњи Дан: не призивај имена Божјег узалуд да се не наруши заповест Господња; не куни се, не хули, да те не би погодио гнев Божји.

Непријатељ наш ђаво нам штети на све могуће начине, али нарочито уз помоћ језика и уста, јер ниједан други уд није толико погодан за завођење и погубљивање људи као несуздржани језик и незаграђена уста.

Када је потребно да се неко увери у истину, онда не треба говорити "Богами" и клети се, већ треба рећи: "да,да" или "не, не", и то је довољно.

Тежак је, веома тежак грех - клевета.

Празнословље рађа слободу у обраћању, смех, шале и богохуљење, ту смртоносну рану; срца таквих људи постају пристаниште нечистих духова. Као што пчеле не трпе дим, него одлећу, тако и Анђеле Чуваре одгоне од себе празнословци и богохулници.

Ћутљиви је близак Богу и Анђелима. Језик је мали уд, али велику штету наноси, исто као што је мољац мали инсект, али велике ствари оштећује и чак уништава. Од брбљивости је настало мноштво зала: распадале су се породице, раскидале се пријатељске везе, дешавало се и много других несрећа. Зла реч је штетнија од било ког отрова. Немој себи да дозвољаваш ни да слушаш, ни да говориш ма о чему некорисном за твоју душу.

Ако будеш чувао слух, нећеш сагрешити ни језиком.

Заволи више ћутање од говорења: од ћутања се ум усредсређује у себи, од многословља он пада у расејаност.

Човек који је заузет сталним удубљивањем у своје грехе нема језик за празне и многе приче.

За ручком и у цркви ништа не говори, осим у случају велике потребе.

Ако се у сауни често отварају врата из ње несметано излази топлота. Тако и душа када много говори губи топлоту, јер ћутање сабира, а говорење расипа.

Једна врлина - суздржавање језика од сујетног и светског може да узведе човека на висок степен духовног савршенства.

Ономе који чува ћутање је позната свака врлина и честитје пред Богом. Такав без труда задобија Царство Божје.

Треба избегавати бескорисне разговоре и контакте са онима који немају страх Божји.

Најбоље је уопште не поучавати, већ поучавати добрим животом. Благодат се даје не ономе који добро говори, већ ономе који добро ради, добро живи. Дело извршено без гласа је боље од неиспуњене речи.

Мање речи је потребно ако чиниш оно што је потребно. Сликар боље учи својим сликама.

Непристојно је за хришћанина да се смеје. Исуса Христа и Мати Божју никад нису видели на земљи да се смеју.

Онај који се бави шалама ради за демоне.

Смех и дрскост су почетак развраћања душе, то су напади демона блуда.

Смех изгони сузе, Духа Светог, тело развраћа, прогони врлине.

Благоразумно ћутање је мајка молитве, повратак из ропства помисли, чувар Божанског огња, надзиратељ помисли, ухода непријатеља, тамница плача, пријатељ суза, делатељ сећања на смрт, сликар муке у будућем свету, добровољни сведок будућег суда, помоћник спасоносне туге, непријатељ дрскости, противник лажног учења, неприметно узрастање, тајно усхођење.

[Guest]

О ПОМИСЛИМА

Господ нам неће судити само за оне грехе које смо стварно починили, већ и за грешне помисли које човек пожели да изврши, као што је речено у Светом Јеванђељу: "Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме" (Матеј. 5,28). Исто као што ако се неко љути на некога, макар и да није своју љутњу показао на делу, биће осуђен за злу своју намеру, и не само за сваку злу мисао, већ чак и за сваку празну реч ће човек дати одговор на дан Суда Божјег (Матеј. 12, 36).

Као што ће за зле мисли човек да буде осуђен, тако ће и за добре да буде награћен. Ако се неко видећи човека у несрећи или сиромаха сажалио, али пошто ни сам нема, није могао да му помогне, Господ ће му урачунати и добру жељу као добро дело, или ако би неко хтео да иде у храм Божји на службу, али због болести или из неких других разлога није могао, ту његову жељу ће Господ прихватити као само дело.

Тако треба знати да зле, грешне помисли доноси човеку његов непријатељ ђаво, и ако их човек не прима, за то га Бог награђује.

Помисао којој не претходи тишина и смирење није од Бога. Не мисли зло ни о коме, јер ћеш у противном и сам постати зао.

Потребан је подвиг и потпуна будност да би се за време псалмопојања ум наш поклопио са срцем и устима, да се у молитви нашој тамјану не би придруживао смрад. Јер је Господу мрско срце са нечистим помислима.

Ако се не слажемо са злим помислима које нам ђаво убацује, добро поступамо. Нечисти дух има јак утицај само на страсне, а оне који су се очистили од страсти напада само са стране или споља.

Људи који се труде да воде духовни живот имају истанчану и најтежу борбу са помислима. Сваки тренутак у животу је духовни рат, у сваком тренутку треба примећивати помисли које улазе у душу и одбијати их. Овакви људи треба да увек имају срце које увек гори вером и смирењем, у противном случају ће у њему лако одјекнути лукавство ђаволско, а за њим маловерје, а онда и свако зло од кога се не можеш лако опрати сузама.

Моли се и јачај, срце своје укрепљуј.

Не дозволите да језик чита молитву, а да мисли лутају, увек их одгоните и молите се. Треба се трудити и Господа молити да нам помогне да изађемо на крај са помислима.

За време молитви, кућних и црквених, против лукавства ђаволског и расејаности мисли подсећај се на једноставност истине и кажи себи просто: ја верујем у све оно што молим у простоти срца и молим све просто, а твоје, непријатељу, и лукавство, твоје хуле, мрзовољу и маштање - одбацујем.

Памти две помисли и њих се плаши. Једна каже - ти си свет, а друга - нећеш се спасити. Обе помисли су од ђавола и у њима нема истине.

Без помисли нећеш проживети, исто као што без ђубрета не можеш жито да узгајиш. Оне мудроме плету венац.

Као што се јаја која се греју под крилом испиле, тако се и помисли које се не открију (духовном оцу) претварају у дела.

Немој много да копаш по себи и својим гресима, јер ћеш онда заборавити и на дела Божја, и непријатељ ће те слудети помислима. Речено је: одбацуј себе и не бави се собом као кокошка с јајетом, заборављајући на ближње.

Све помисли одгони Исусовом молитвом, а када ти оне много буду досађивале, ти онда да други не примете чак и пљуни на њих. Па када се хришћанин на крштењу сједињује са Христом он дуне на ђавола и на његова дела и пљуне улево - тако и ти чини. Одгони помисли од себе, буди оштар с њима.

Ђаво као дух, као просто биће, може да спотакне и рани душу једним моменталним покретом, помишљу лукавства, сумње, хуле, нетрпљења, раздражености, пакости, моменталним покретом страсти срца према нечем земаљском, погледом, помишљу прељубном и осталим страстима - може да варницу греха распири, са лукавством и злобом које су само њему својствене, у пламен који дивља са пакленом снагом унутар човека.

Треба сс држати и свом снагом се крепити у истини Божјој, одбацујући лаж, и маштање, и пакост у самој клици. Овде човек мора да се претвори сав у опрез - цео да буде око, чврст и несаломив као дијамант.

О слава, слава победи Твојој, Господе!