Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

[Guest]

ПОУКА О СМИРЕНОУМЉУ

Један од стараца је рекао: "Пре свега треба нам смиреноумље да бисмо били спремни да на сваку реч коју чујемо, кажемо: "опрости", јер о смиреноумље ломе се све стреле врага и ненавидника.

Испитајмо какво значење има реч старца: зашто он говори да нам пре свега треба смиреноумље, а није рекао да је најпре потребно уздржање? Јер апостол говори: " А сваки који се бори од свега се уздржава" (1 Кор. 9,25). Или зашто старац није рекао да нам је пре свега потребан страх Божији? Јер је у Писму речено: "Почетак мудрости је страх Господњи" (Пс. 110,10), и опет: "Страхом Господњим нек се уклони свак од зла". Зашто не говори да нам пре свега треба милостиња или вера? Јер, речено је: "Милостињом и вером очишћује се грех", а апостол говори: " А без вере пије могуће угодити Богу" (Јевр. 11,6).Према томе, ако без вере није могуће угодити Богу, а милостињом и вером очишћују се греси, и ако се страхом Господњим уклања свак од зла, а почетак мудрости је страх Господњи, и сваки који се бори треба да се уздржава од свега, како онда старац говори да нам пре свега треба смиреноумље. "Ето зашто - говори он нам је пре свега потребно смиреноумље, да бисмо могли на сваку реч коју чујемо,рећи: "Опрости", јер се о смиреноумље ломе све стреле врага и противника". Ето видите, браћо, како је велика сила смиреноумља, видите какво дејство има реч: "опрости".

А зашто се ђаво не назива само непријатељем (врагом), него и противником? Врагом се назива зато што је он човекомрзац, мрзитељ добра и клеветник. Противником се пак назива зато што настоји да омета и спречава добро дело: ако ко хоће да се помоли. он му се противи злим успоменама, поробљавањем ума и унинијем. Ако ко хоће да да милостињу, он то спречава среброљубљем и тврдичењем. Намерава ли ко да бди, он се испречава лењошћу и немарношћу, и тако се то он супротставља нама у сваком делу, када хоћемо да учинимо добро. С тога се он и не назива само непријатељем, него и противником.

А смиреноумљем се сатиру сва оружја врага и противника. Јер заиста је велико смиреноумље, и његовим путем сваки светитељ је ишао, а трудом је скраћивао пут свој, као што говори Псалмопојац: "Види смирење моје и труд мој и опрости све грехе моје" (Пс. 24,18) и "Понизих се, и спасе ме" (Пс. 114,6). Уосталом, смирење и само смирење нас може увести у Царство, али само полако, као што је рекао старац авва Јован. И тако, смиримо се и ми мало, и бићемо спасени. Ако ми, као немоћни, не можемо да се трудимо, онда настојмо да се смиримо, са вером да ћемо за то мало што учинисмо са смирењем, милошћу Божијом бити II ми у местима светих, који су се много потрудили служећи Богу.

Иако смо немоћни и не можемо да се трудимо, зар не можемо да се смиримо. Блажен је онај који има смирење, јер је оно велико!

Овако је један од светих такође добро представио оног који има истинско смирење: "Смирени се ни на кога не гневи и никога не разгневљује, и сматра то (гнев) потпуно страним себи." Велико је, како рекосмо, смирење, јер се оно само супротставља празној слави (таштини) и чува човека од њега. А зар се не гневе такође због имања или због хране? Па како онда старац говори да се смирење ни на кога не гневи и никога не разгневљује?

Смирење је велико, као што рекосмо, и силно привлачи на душу благодат Божију. А благодат Божија, дошавши, чува душу од две тешке, горе поменуте, страсти. Јер, шта може бити теже него гневити се и разгневити ближњега? Као што је неко и рекао: "Монасима уопште није својствено да се гневе, као и да разгневљују друге". Јер, заиста, ако се такав (то јест онај ко се гневи и разгневљује друге) убрзо не покрије смиреноумљем, онда ће он мало-помало западати у стање бесовско (злих духова), смућујући друге а и сам се смућујући. То зато што се смирење не гневи и не разгневљује друге. Али шта ја говорим, као да смирење чува само од ове две страсти, оно чува душу и од сваке страсти, и од сваког искушења.

Када је свети Антоније видео распрострте све мреже ђавола и, уздахнувши упитао Бога: "Па ко ће их избећи?" - тада му је Бог одговорио: "Смирење ће их избећи" и, што је још чудније, придодао: "Оне га чак ни дотаћи неће". Видиш ли благодат ове врлине?

Заиста, нема ничег јачег од смиреноумља и оно свему одолева. Ако се смиреноме догоди штогод невољно, он се истог часа обраћа себи, одмах осуђује себе да је достојан тога, и неће почети да прекорева било кога, неће окривљавати другога. И, тако, подноси оно што се догађа несмућен, без жалости, са потпуним спокојством, и зато се и не гневи и никога не разгневљује. И тако, добро је рекао свети да нам пре свега треба смиреноумље.

Два су смирења, исто као што су две гордости.

Прва гордост је када неко прекорева брата, када га осуђује и срамоти, као да овај ништа не вреди, а себе сматра вишим од њега. Ако се такав не уразуми ускоро и не потруди да се исправи, онда мало-помало запада у другу гордост, тако што се погорђује и против самога Бога и подвиге и врлине своје приписује себи, а не Богу, као да их је сам од себе савршио, својим разумом и трудом, а не уз помоћ Божију.

Заиста, браћо моја, знам једнога који је некада дошао у ово јадно стање. Испрва, кад му је ко од браће говорио нешто, он би га понижавао и узвраћао: "Шта вреди такав и такав? Нема никог достојног осим Зосиме и сличног њему". Затим је почео и ове да сматра рђавим и да говори:"Нема никог достојног до Макарија". Није прошло много а почео је да говори: "Ко је Макарије? Нема никог достојног осим Василија и Григорија". Но, ускоро је почео и њих да оцрњује, говорећи: "Ко је тај Василије и ко је тај Григорије? Нема никог достојног до Петра и Павла". Ја му говорим: "Заиста, брате, ускоро ћеш и њих стати да унижаваш". И верујте ми, после извесног времена, он је почео да говори:" Ко је Петар? И ко је Павле? Нико ништа не вреди осим Свете Тројице". И најзад погордио се он и на Самог Бога, и, тако, сишао с ума. Баш зато смо и дужни браћо моја, да се подвизавамо (устајемо) свом својом снагом против прве гордости да не бисмо мало-помало запали у другу, односно у потпуну гордост.

Гордост бива овосветска (световна) и монашка.

Световна гордост је кад се неко узноси пред братом истичући да је богатији и лепши од њега, или да носи бољу одећу него он, или да је благороднији од њега. Дакле, када увидимо да се размећемо овим преимућствима или тиме што је наш манастир већи или богатији од других, или да је у њему много братије, онда треба да знамо да се још налазимо у овосветској (световној) гордости.

Догађа се такође да се поносе некаквим природним даровима (обдареностима): један се, на пример, хвалише својим лепим гласом, и зато што лепо пева, или да је скроман, да марљиво ради и да је пресавестан у служби. Ова су преимућства боља од оних првих, али и то је светска гордост.

А монашка гордост је када неко празно слави што упражњава бдење, пост, што је богобојажљив, ваљано живи и што је марљив. Дешава се такође и да се понеки смирава ради славе. Све ово спада у монашку гордост.

Можемо се уопште и не гордити. Али ако неко не може гордост да избегне сасвим, кад би се бар поносио преимућством монашких дела, а не било чиме световним.

Ето, рекли смо шта је прва гордост а шта је друга. Рекли смо такође шта је световна гордост а шта монашка.

Размотримо сада у чему се састоје и две врсте смирења.

Прво смирење јесте у томе да сматрамо брата свога разумнијим од себе и у свему ненадмашним, и једном речју, како рекоше Свети Оци, да "сматрамо себе нижим од свих".

Друго се пак смирење састоји у томе да се Богу приписују своји подвизи. Ово је савршено смирење светих. Оно се природно рађа у души услед испуњења заповести. Јер дрвећу, када је на њему много плодова, сами плодови сагибају гране надоле и савијају их, док грана на којој нема плодова стреми увис и расте право. А има и дрвећа које не даје плода док његове гране расту увис, а ако неко узме камен, окачи га на грану п савије је надоле, тада она даје плода. Тако и душа, када се смирава, доноси плод, и што више плода доноси, тим више се смирава. Тако и свети, што се више приближавају Богу тим више увиђају да су грешни.

Сећам се да смо једном имали разговор о смирењу, и један од угледних грађана града Газе, чувши наше речи да што се више неко приближава Богу, тим више види себе грешним, зачудио се и рекао: "Како то може бити?" И, не схватајући, хтео је да сазна шта значе те речи? Рекао сам му: "Уважени господине, кажи ми за кога ти сматраш себе у овом граду?"

Одговорио је: "Ја сматрам себе великим и првим у граду". Ја му кажем: " А ако ти отпутујеш у Кесарију, за кога ћеш тамо сматрати себе?" Одговорио је: "За последњег од тамошњих велможа". " А ако сс опет ћу ја њему - упутиш у Антиохију, за кога ћеш тамо ссбе држати?" "Тамо ћу", одговори он "сматрати себе заједнога од простих људи (из нижег сталежа)". "А ако - кажем ја - отпутујеш у Константинопољ и приближиш се цару, за кога ћеш тамо сматрати себе?" А он је одговорио: "Готово за нишчега (сиромаха, просјака)." Тад му рекох: "Ето тако и свети, што се више приближавају Богу, све више увиђају да су грешни." Јер Авраам, када је угледао Господа, назвао је себе земљом и пепелом (Пост. 18, 27). А Исаија је рекао: "Јао мени, пропадох јер сам човек, и нечиста уста имам" (Ис. 6, 5). Тако је и Данило када је био у рову са лавовима, Авакуму, који му је донео хлеб и рекао: "Узми јело које ти Бог посла", одговорио: "Сетио си ме се, Боже" (Дан. 14, 36-37). Какво је смирење имало срце његово! Он се налазио у рову међу лавовима и остао неповређен од њих, и при том не једном, него двапут, и после свега он се задивио и рекао: "Сетио си ме се, Боже".

Видите ли смирење светих и каква су њихова срца. Чак и послани од Бога на помоћ људима, они су то одбијали из смирења, избегавајући славу. Као што се онај ко је обучен у свилену одећу, ако пребаце преко њега нечисту просту хаљину, удаљава да не би упрљао своју драгоцену одећу, тако и свети, будући обучени у врлине, избегавају човечију славу, да је (одећу) не би оскврнавили. А онај ко тражи славу сличан је нагоме који жели да нађе макар мало прња и било шта друго да би сакрио свој стид. Тако и не одевени у врлине тражи славе човечије. И тако су свети, будући послани од Бога да помажу људима из смирења то одбијали. Мојсеј је говорио: "Молим ти се, пошљи онога кога треба, јер ја сам нисам речит и спора сам језика" (Види: Излазак 4, 10,13). А Јеремија је говорио: "Ја сам још дете" (Јер. 1, 6). И једном речју, сваки светитељ задобио је ово смирење, као што смо рекли, кроз испуњење заповести.

Али шта је ово смирење, и како се оно рађа у души, нико не може изразити речима, ако се човек овоме не научи из искуства. А само из речи не може се овоме научити.

Једном је авва Зосима говорио о смирењу, а некакав софиста, нашавши се ту и чувши шта је говорио, пожелевши да то схвати тачно, упитао га је: " Реци ми, како ти себе сматраш грешним, зар не знаш да си ти свет? Зар не знаш да имаш врлине? Та видиш ли како испуњаваш заповести. Како можеш, тако поступајући, да сматраш себе грешним?" Али старац није налазио одговор, већ је само рекао: " Не знам шта да ти кажем, али сматрам себе грешним". Софиста је остајао при своме, желећи да сазна како то може бити. Тада је старац, не налазећи начин како да му то објасни, почео да му говори из своје свете простоте: "Не смућуј ме, јер заиста сматрам себе таквим". Видећи да је старац у недоумици како да одговори софисти рекао сам му: "Зар не бива исто и у софистичкој и у лекарској вештини? Када се они добро обуче у вештини и њоме се баве, тада, по мери увежбаности у њој, лекар или софиста стиче извесну навику/а не може да каже и не уме да објасни како је постао искусан на делу. Душа је стекла навику, као што већ рекох, постепено и неопажено, кроз вежбање у вештини. Тако је и у смирењу: од испуњења заповести настаје извесна навика на смирење и не може се то изразити речју". Када је авва рекао: "Ти си разумео ствар, тачно тако бива како си рекао". И софиста, чувши ове речи остао је задовољан и сложио се с њим.

А старци су нам испричали нешто што нам помаже да разумемо смирење. Али само стање у које душа долази смирењем нико није могао да објасни. Тако, када се авва Агатон примакао кончини и братија му рекла: "Зар се и ти бојиш, оче?", он је одговорио: "Колико сам могао приморавао сам себе да држим заповести, али и ја сам човек, и како могу да знам да ли је дело моје угодно Богу? Јер један је Суд Божији, а други човечији".

Ето, он нам је отворио очи да разумемо смирење, и показао пут како да га достигнемо, а како оно бива у души, као што сам већ више пута казао, нико не може рећи нити разумети само преко речи, јер само кроз дела душа донекле може да се научи овоме, а о томе шта нас води смирењу говорили су оци. Јер у Отачнику је написано:

Један је брат упитао старца: "Шта је смирење?" Старац је одговорио: "Смирење је дело велико и Божанско". На путу ка смирењу служе телесни напори, учињени разумно. Такође, пут ка смирењу је и да сматрамо себе нижим од свих и да се постојано молимо Богу. А само смирење је Божанско и непојмљиво".

Али зашто старац говори да телесни напори доводе душу до смирења? Како телесни напори постају душевне врлине? То што сматрамо себе ништавнијим од свих, као што смо већ рекли, супротставља се демонима и првој гордости. Јер како може да сматра себе већим од брата свога, или да се узноси пред било ким, или да прекорева, или да понижава било кога, онај ко сматра себе нижих од свих? Такође и молити се непрестано значи - отворено се противити другој гордости, јер је очевидно да смирени и побожни, знајући да није могуће савршити никакво добро дело без помоћи и покрова Божијег, не престаје да моли Бога да Он учини њему милост јер се непрестано моли Богу. Ако се и удостоји да учини било шта, зна зашто је то савршио, и не може да се погорди, и не приписује то својој снази, него све своје успехе приписује Богу, свагда Му благодари и свагда Га призива, дршћући, да не би био лишен такве помоћи, и да се не би показала његова немоћ и слабост. И тако, он се смирено моли и молитвом се смирава, и што више напредује у врлини, тим више се смирава, а по мери просветљења, задобија помоћ и напредује у смиреноумљу. Али зашто старац говори да телесни напори воде смирењу? Какве везе имају телесни напори са расположењем душе? Објаснићу вам то. Пошто се душа, по преступању заповести, предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и безакоња, и заволела телесно, и на неки начин, постала као једно с телом, и сва се претворила у тело, као што је речено: "Неће пребивати Дух мој у овим људима до века, јер су тело" (Пост. 6,3) и јадна душа као да страда са телом (састрадава, саосећа) и саучествује у свему што се збива са телом. Баш зато је старац и рекао да телесни рад доводи душу до смирења. Јер једно је расположење душе код човека здравог, а друго код болесног, једно у гладног, а друго у ситог. Такође, једно је опет расположење душе човека који путује на коњу, друго код оног који седи на престолу, а другачије је код оног ко седи на земљи, једно код оног који носи лепу одећу, а друго код оног који носи подерану. Дакле, рад смирава тело, а када се тело смирава онда се заједно с њим смирава и душа. Стога, добро је рекао старац, да телесни рад води смирењу. Зато, када је Евагрије ступио у борбу против хулних помисли, он је, знајући као муж разумни, да хула потиче од гордости и да се заједно са телом смирава и душа, провео 40 дана под отвореним небом, тако да је тело његово, како говори његов животописац, стало да производи црве, исто као што се догађа код дивљих животиња, а такву тегобу он је поднео не због хуле, него ради смирења. Према томе, добро је рекао старац, да и телесни напори воде смирењу.

Нека Благи Бог пода и нама смирење, јер оно избавља човека од многих зала и чува га од великих искушења. Богу слава и моћ у векове. Амин.

[Guest]

О МОЛИТВИ

Молитва се због своје благотворности назива царицом и хоровођом у сабору врлина. Ни о једној врлини није речено тако много као о молитви. Она је узношење ума и срца Богу. Њоме човек ступа у сабор Анђела и постаје саучесник њиховог блаженства и озарује се мудрошћу. Молитва је тамјан најблагопријатнији Богу, мост за пролажење искушења, необориви бедем верујућих, безбедно уточиште, Божанствена одежда која душу облачи у велику лепоту и достојанство. Молитва је дисање душе, њена храна и пиће.

Молитва је мати свих врлина, чуварка целомудрености, печат девствености, поуздана одбрана од свих смицалица исконског непријатеља нашег, ђавола.

Разбијај противнике именом Христовим, то јест молитвом, јер јачег од овог оружја нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђивање мира, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште неузбуркано таласима, просветљење ума, секира за очајање, потирање жалости, рађање наде, стишавање гнева, заступница осуђених, спасење изгубљених. Она је и кита учинила домом Јониним, Језекиља је пред вратима смрти вратила у живот, младићима вавилонским пламен претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо: "и не удари дажд на земљи за три године и шест месеци" (Јак. 5,17). Када чак ни сами свети апостоли нису могли да изгнају нечисте духове, Господ им је рекао: " А овај се род не изгони осим молитвом и постом" (Мт. 17,21).

У животу човека нема ничег драгоценијег од молитве, она и немогуће чини могућим, тешко лаким, неудобно удобним. Молитва је толико неопходна за човечију душу, колико и ваздух за дисање, или вода за биљке. Молитва је светлост за душу.

Ко се не моли, тај се лишава општења (заједничења) са Богом и уподобљава се сувом бесплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мт. 7,19). Ко се не моли, тај не добија благослове Божије за дела своја, по реченоме: " Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају" (Пс. 126,1).

Да би се провео сав дан савршено, свето, мирно и безгрешно, јединствено средство за то је најискренија, пламена молитва ујутру, по буђењу из сна. Она ће увести у срце Христа са Оцем и Духом Светим и тако ће дати моћ и снагу души против удара зла.

Несрећа је за слепца што не види светлост, али далеко већа несрећа је за хришћанина да изгуби расположење за молитву, да лиши своју душу Божанске Светлости. У таквој души настаје тама, а по исходу (изласку) из тела њен удео биће вечна тама.

Говоре да ако нема жеље, онда се и немој молити, али то је лукаво телесно мудровање. Само ти немој стати на молитву, тако ћеш и сасвим одустати од молитве, а тело то и хоће. Царство Божије с напором се осваја. Без самоприморавања на добро нећеш се спасити.

Ето зашто треба да се молимо не само када смо расположени за молитву, него и када нећемо да се молимо, када нас тромост, сан, бриге, таштина и друго, удаљавају од молитве, и ако се, без обзира на све то молимо, подвизавамо, приморавамо себе, боримо се са собом, онда таква молитва допире до небеса и излази пред Престо Господа.

За време молитве свезлобни враг са нарочитом силом устаје на оне који се моле, подвргава их многим искушељима и напастима.

Безбројна су искушења вражија за време молитве. Он у тим тренуцима подсећа на таква дела чије испуњење представља као неопходно и неодложно. Не слушај га, благодат Божија у свему ће ти помоћи после молитве.

За време молитве треба обавезно да одложиш сваку овоземаљску бригу, да не обраћаш пажњу ни на какве помисли, које сс за време молитве подижу са нарочитом снагом, већ да, као војник, одбијеш све.

Молитва није механичко делање, већ стајање пред Богом, беседа с Њим.

Молите се смирено, са страхом Божијим, бојећи се да код вас уместо молитве не испадне изругивање над молитвом. Чувајте ум од сваке љубопитљивости.

После недостојног Причешћивања, као и после недостојне молитве, бива подједнако тегобно у души. То значи да Господ не улази у наше срце, и да увређен нашим неверјем и хладноћом срца допушта да се у нашем срцу угњезде духови злобе.

Почетак је молитве одагнање помисли при самом њиховом појављивању. Средина је када помисли не поткрадају ум, а савршенство јесте усхићење Богом (отимање ка Богу) свег нашег бића.

За време молитве треба да имамо смирење (смерност) и скрушеност због својих грехова, јер ко у свом срцу не увиђа да је грешник, тога Бог неће услишити, како видимо из молитава фарисеја и цариника.

Молитва, растворена сузама смирења и покајања, свакако ће бити услишена, а излнвана из душе она отвара небеса.

Не остављај молитву све дотле док не опазиш да њен огањ и бања (купељ) суза сами од себе одлазе, јер можда друго такво време за опроштај грехова својих нећеш добити током целог свог живота.

Ако су ти се неке речи молитава усладиле, настави са њима, јер се твој Анђео чувар моли тада заједно са тобом.

Добро је молити се када Господ дарује сузе умилења, у таквим тренуцима најбоље је подражавати женегрешнице и мислено падати пред стопе Распетога.

Нема вишег добра него прибијати се уз Господа и пребивати непрестано сједињен с Њим.

Беси (злодуси) усиљено настоје да приграбе час молитве, да те одвуку да би се ти забавио било каквим послом. Немој их слушати, да не би од њих био поруган.

Молећи Бога за опроштај својих грехова, сам од свег срца опраштај све увреде ближњима. И најмање огорчење на ближњега лишава нас права да се молимо, јер молитва са огорчењем на ближњега у срцу, Богу је мрска. Како се ти сам односиш према ближњем, тако ће се и Бог односити према теби.

Ако не желиш да се молиш за човека кога презиреш и мрзиш онда се баш зато и моли што не желиш, баш зато и прибегавај Лекару, што си и сам болестан духовно. Моли да те Господ научи незлобивости и трпљењу, да те Он научи и оснажи да љубиш непријатеље, а не само оне који ти желе добро, да те Он научи да се искрено молиш за оне који ти не желе добро исто као и за оне који ти добро желе.

Ако се будеш молио за непријатеље, мир ће настати у теби.

Зашто наша искрена молитва једних за друге има велику снагу? Зато што се за време молитве ја прибијам уз Бога, постајем једнога духа са Њим, а оне за које се молим, вером и љубављу сједињујем са собом, зато што Дух Божији који дејствује у мени, у исто време дејствује и у њима, јер све испуњава.

Ако сматраш да си у праву у завади која се заподенула с неким, и тада први тражи помирење.

Када су у невољи и жалости многи траже помоћ у свему осим у Богу, и када је не налазе ни у чему, обраћају се Богу, али због слабе вере такви не добијају увек оно што траже.

Ако хоћеш да молитвом испросиш себи какво добро од Бога, онда пре молитве припреми себе поузданом и јаком вером и благовремено узми средство против сумње и неверја.

Није добро ако за време саме молитве твоје срце посустане у вери и не одржи се у њој. Тада и не помишљај да добијеш оно што си молио од Бога сумњајући.

Сумња је хула на Бога, дрска лаж срца.

Потребно је да предмет молитве буде изречен одређено и да жеља буде исказана проживљено.

Неопходна и главна правила за молитву су: потпуна преданост вољи Божијој, искрена жеља за исправљањем свог грешног живота, а изнад свега - бити незлобив. У молитви ваља бити стрпљив и тврдо веровати да ћемо добити све корисно што тражимо.

Ма колико били велики греси твоји, моли се, не очајавај. Плачимо због грехова наших, те мале сузе угасиће геену огњену.

Молитва се, као највиши дар Божији не даје увек брзо, ваља се потрудити. Што се задобија с напором, више се цени и чува.

У молитви пре свега треба благодарити Господу за све, а нарочито за невоље. Благодарење за жалости сто пута је пријатније Богу од благодарења за доброчинства. Моли за опроштај грехова. Можемо се молити и за избављење од невоља, али испуњење мољења треба свецело предати Промислу Божијем, по примеру Искупитеља: "Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти!" (Мт. 26,39).

У случају посебних потреба, исто по примеру Спаситеља треба се молити до три пута, као што се Он молио у Гетсиманском врту пред Своја страдања.

Ма колико страдао, ни ти не ишти утехе човечије, већ прибегавај само Утешитељу душа наших.

Молите се Мајци Божијој када се бура мржње и злобе подигне у дому вашем. Она, Свеблага и Свемоћна, подесно и најугодније може да умири срца човечија. Мир и љубав потичу од Једнога Бога, као од свога Источника, а Владичица је Једна са Богом, и, као Мајка Христа, ревнује и моли се за мир свега света, па и више - свих хришћана.

Приступајући молитви Царици Богородици, пред молитву буди тврдо уверен да нећеш отићи од Ње, а да не добијеш милост. Достојно је и праведно тако мислити и тако се поуздати у Њу. Она је Свемилостива Мајка Свемилостивог Бога Речи, и о Њеним милостима, неисцрпним и безбројним, возглашавају у све веке Црква хришћанска. Она је заиста "Бездан доброте и милосрђа", како се говори о Њој у канону "Одигитрији".

За време молитве ограђуј се правилним крсним знамењем, јер ђаво дрхти пред Христом, не могући да поднесе гледање Његове силе, која га пали као огањ.

Древни хришћани, следећи апостолско предање, при сваком делању ограђивали су себе крсним знаком: при одевању, обувању, умивању, паљењу ватре, седању, легању, речју, при сваком послу, при уласку и изласку из пребивалишта итд.

У сваком послу, а у молитви утолико пре, неопходно је имати духовног руководитеља, да због човекове склоности према преузношењу, уместо благодати не бисмо примили прелест духа злобе, који се преображава у Анђела светлости.

Боље је не читати духовне књиге, али имати молитву. Боље је бити ништи духом, али наследити Царство Божије, јер и Господ говори: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско". Ништи (сиромашни) духом, односно они који су осиромашеног ума ради спасења, ради непрестаног сећања на Бога. А ко се непрестано моли, тога Господ награђује свим богатством Своје благодати.

"Када сам био студент духовне академије - приповедао је епископ Теофан - нас тројица смо се упутили у Кијево-Печерску Лавру, ка јеросхимонаху Партенију, од кога смо желели да добијемо поуку. Ево шта је он рекао: "Ви, учени монаси, знате много правила и закона, а не знате једно правило, које нам је нарочито потребно - да ум и срце свагда вазносимо Богу. Ја сам од детињства чинио тако и сада осећам душевно спокојство". Тако и ми треба да поступамо, дајући све за молитву, јер боље је молити се, него било шта читати или бити беспослен.

Не пропуштај прилику да се молиш за сваког човека по његовој молби или по молби за њега његових рођака, пријатеља или познаника. Господ благонаклоно гледа на молитву љубави наше и на смелост пред Њим.

Моли се за умрле, да би се и они, када буду у блаженом животу молили за тебе.

Човек који је умро јесте живо биће. Бог није Бог мртвих, него живих, јер су Њему сви живи. Душа умрлог човека невидиво обилази тела и места у којима је волела да пребива. Ако је она отишла сва у гресима, не може себи помоћи да би се избавила од његових уза и веома су јој потребне молитве живих људи, нарочито Цркве - Најсветије Невесте Христове. Према томе молимо се искрено за умрле, то је велико доброчинство за њих, веће него доброчинство живима.

Чак ни један дан, док је у теби даха (до последњег издисаја), не остављај молитву под изговором да си болестан и посустао.

Ако си у недоумици, онда учини три поклона и реци: "Господе, Ти видиш, Милостиви, да се душа моја двоуми, и бојим се да не погрешим. Уразуми ме, Господе!" И прво што ти сине у души после молитве, прихвати као указивање свише.

После јутарње и вечерње молитве навикавајте да са усрдном пажњом одстојите у безмолвију (тиховању) макар неколико тренутака, очекујући срцем својим одговор, уразумљење. Тих неколико тренутака могу вас многоме научити. То ће појачати вашу постојану молитву и одрицање од своје воље, и изазваће у срцу жудњу за стицањем Духа Светога.

Немојмо да беседимо с Богом само туђим речима, не будимо стално деца у вери и нади, него ваља да покажемо и свој ум... А како је Господу угодно то наше сопствено тепање (муцање) које извире право (непосредно, искрено) из срца које верује, љуби и благодари, то се не може испричати.

У житејским (свакодневним, овоземаљским) разговорима треба у срцу одржавати молитву и имати на уму да Он, Отац наш Небески, налазећи се овде види све. Никада не треба заборављати на свеприсутност Божију.

Без молитве човек не живи него умире, мада то и не увиђа.

Не журите у молитви. Свака је реч света, то је велика стваралачка сила, свака реч молитве приближава нас Богу. Ми смо опустошили наше речи, отргнувши их од Господа.

Током молитве држи се правила да је боље рећи пет речи из срца, неголи хиљаду речи језиком. Када приметиш да је твоје срце хладно и да се нерадо моли, престани, загреј своје срце неком живом представом, на пример: свог јада, своје духовне беде, ништавности и слепила, или представљањем великих, непрестаних доброчинстава Божијих и теби и роду човечијим.

" Ево стојим на вратима и куцам", то значи да је Господ стално на вратима нашег срца, затвореног и закључаног за Њега нашим гресима и разним пристрашћима. Ви се молите, а Он пред самим срцем вашим стоји и пази на сваки покрет и осећање вашег срца.

[Guest]

КРАТКО О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

Старајте се да задобијете непрекидну молитву, дозивајући Господа: ГосПоде, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога, и код куће, и у храму, и на путу, и радећи, и за трпезом и седећи, лежећи, упражњавати је са побожном пажњом, покајничким чувством, са великом простотом, не настојећи да цедиш (истискујеш) из свога срца никаква изузетна осећања. Исусова молитва погодна је због своје краткоће.

Исусова молитва је најзначајнија и најважнија молитва.

Треба свагда имати сећање на Бога, мислити о Њему у свако време, на сваком месту, при сваком послу свагда у срцу своме призивати Њега, макар и кратко: "Господе, помилуј! Господе, помози!"

Пре обеда читајте Исусову молитву, а после обеда уз додатак: "Молитвама Богородице, помилуј нас."

Неки читају Исусову молитву, спајајући је са дисањем:

1. Господе, Исусе Христе, Сине Божији,

(удах, издах, удах, издах, удах)

помилуј ме, грешнога (издах, удах, издах)

или:

2. Господе, Исусе Христе, Сине Божији, удах

помилуј ме, грешнога - издах.

То је врло добро! То значи дисати именом Исусовим. Таква кратка молитва научиће вас сећању на Бога, сабраће ум од расејаности и сродиће срце са Богом и као да ће се ставити печат на њега, да више не могу доспети зли дуси у њега.

Будите трезвоумни и бдијте, а нарочито за време умносрдачне молитве. Нико тако не угађа Богу као онај ко се правилно бави умносрдачном молитвом.

Молитва Исусова назива се словесном, када се произноси речима; умном, када се са њом нераздвојно сједињује пажња ума; срдачном или умносрдачном, када почиње да се твори у срцу.

Треба почети са словесном молитвом, која при постојаном, полаганом изговарању са скрушеним срцем, сама од себе прелази у умну, а умна у срдачну. Постепено молитва овладава душом и уноси стање мира, спокојства, чистоте, тишине, реда, и радости и непрекидног унутарњег стајања пред Богом.

Главним плодом молитвеног делања не сматра се топлина и сладост, него страх Божији и жалосна скрушеност због грехова.

Делатника Исусове молитве покајање и плач спасавају од сваке погрешке, обмане и прелести. Плач - то је дух скрушен. Срце скрушено и смирено (смерно) Бог неће одбацити, то јест неће предати демонима на поругу, као што Он предаје срце гордо, испуњено самомњењем (високоумљем), самопоуздањем, таштином.

Да бисте стекли дух молитвени за то молите упорно Неуморну молитвеницу за нас, Мајку Божију.

Да би се у срце увела постојана молитва потребно је да молилац не говори ништа сувишно, залудно, као и да се не узнемирава непромишљено ни због чега, да не чини ништа што му се прохте, већ да се стара да у свему твори вољу Божију.

Сваки хришћанин, што се више држи молитве Исусове, тим више озлојеђује ђавола, који не подноси име Исусово.

Враг устаје на вас, а ви на њега, и не попуштајте. Чим почнете да му се противите, он ће побећи, само треба строго. Трудите се усрдно, али не помишљајте да у било чему сами постигнете успех без помоћи Божије. За њу се треба чешће молитвено обраћати и призивати је.

Ономе ко је навикао да се моли, молитва је постала његово дисање, њему сатана више није страшан, јер га чува Божанска благодат. Такви људи осећају да је Господ свагда с њима, да спасава и заклања, и избавља од врага.

Пружајмо се и ми ка Господу и тада ћемо разумети речи црквене песме: "Помоћник и Покровитељ би ми на спасење".

У молитви човек стиче добру нарав, учи се врлини. Старајмо се да уз помоћ благодати Божије уђемо у себе, да приморамо себе на непрестану молитву Исусову. Христос је рекао да се Царство Божије с напором осваја, и ми треба да приморавамо себе на задобијање молитвеног и скрушеног стања по молитви Јефрема Сиријског: " Дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме". Ето баш то ми немамо.

Зато приморавајмо себе на стицање тих врлина, чешће се причешћујући Светим Христовим Тајнама.

После Причешћа нарочито је потребно да се прихватимо Исусове молитве да бисмо заштитили себе од губљења благодати, дајући предност молитви срца над читањем разних, макар и поучних књига, утолико пре над ма каквим разговорима са људима, који доводе само до осуде.

Они који воде духован живот виде очима срца како ђаво поставља замке, како руководе Анђели, како моћно Господ допушта искушења и како теши.

[Guest]

О СМИРЕЊУ И КРОТОСТИ

Сваком је хришћанину најпотребније блажено смирење којим одражава Христа, а ко га нема, тај никада неће видети Бога.

Смирење је темељ свих врлина. Учитељ смирења је Сам Господ: "Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим" (Мт. 11, 29), и Мајка Божија, узвеличана због смирења.

Да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо, поричемо и окривљујемо себе у свему, да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од сваког бесловесног створења. Када те прекоревају због нечега, тада треба ћутати или кротко изнети истину. Одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења, свагда се сећати исхода душе из тела - ето пута ка смирењу.

Какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: "тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге" (Лк. 17,10).

Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, беспоговорна послушност.

Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него "смирих се, и спасе ме Господ".

Покајање подиже палога, плач због грехова на врата небеска куца, а смирење их отвара.

Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској.

Ко себе сматра смиреним. у томе нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам.

Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују.

Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Смирење се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда. Смирење чини човека праведним. Грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају, а праведници због гордости упропашћују свој велики труд.

Боље је бити смирени грешник, него горди праведник. Са смиреним Сам Христос пребива. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, чисти срце.

Смирење је пут ка савршенству. На сваку ћеш се висину успети смирењем. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростиш брату који ти је сагрешио, пре него што он замоли да му опростиш. Ако неко, смиравајући се, каже: "Опрости ми", тај разјарује демоне - кушаче.

- Шта да радим, не подносим срамоту (увреду)? - говори ученик.

- Брате, Исус је постао Човек и претрпео поругу, а зар си ти већи од Исуса? Ко не поднесе срамоту, тај не може достићи смирење - говори старац.

- Шта је смирење?

- Смирење је у томе да сматрамо себе земљом и пепелом стварно, а не само на речима, и да говоримо: "Ко сам ја? И ко мене сматра за било шта?"

Унизи себе и угледаћеш славу Божију. "Кад нема светлости, све је мрачно". Тако и без смирења ничега нема у човеку, осим саме таме.

Када нема смиреноумл3а, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравај се у свему и сматрај себе горим од свих и знај: Господ ће све неваљале, али смирене, узети к Себи. Завапи к Њему и постојано се надај. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге.

Лукави (зли), не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи, зато што нема смирења.

Ни једна врлина није тако пријатна Богу као смирење, и знај да се сатана ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирење осујећује сва лукавства вражија.

Обучи језик свој да говори: "Опрости ми", и уселиће се у тебе смирење.

Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан, није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере.

Бити смирен значи да сматрамо себе због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго, и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје.

Негневљивост је неосетљивост на вређања.

Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста.

Кротост је чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу утврђује и све око себе. Кротост је истрајна својом начелном попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу, и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње. "На кога ћу погледати, осим на кроткога" јавља Господ.

Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме неукрадиво богатство смиреноумља.

[Guest]

О ПРОСТОТИ

Љубите простоту!

Где је једноставно,

тамо као да је стотину Анђела,

а где је заплетено,

тамо нема ни једнога.

старац Амвросије Оптински

Мудрост без благодати је безумље, а савршено смирење је просто.

Старајте се да достигнете детињу простоту у опхођењу са људима и у молитви Богу. Простота је највеће добро и вредност човека. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено добар. Нека се ни твоја душа не раздваја (раздељује) на добро и зло. У безазленим срцима почива Дух Божији. Унутрашња простота треба да се изражава и у свој спољашњости нашој, да једноставност буде у свему: у речима, у спољашњем изгледу.

Не буди притворно побожан, иначе ће благодат одступити од тебе макар и са добром намером подешавао свој спољашњи изглед. Незлобивост и простота више од свих врлина низводе на нас благодат и милост Божију.

Немој мудровати у делу спасења, не изискуј изузетне путеве, не оптерећуј себе нарочитим подвизима, већ колико мораш и колико Господ пошаље снаге, толико приморавај себе на све што је добро.

А у молитви једноставно говорите Господу, та Он је тако близак нама. Њему треба говорити све што нам је на души. Ако се осећање покајања појави, тад говори онако како осећаш: "Господе, ја сам грешник пред Тобом, ништа немам, помилуј ме по великој Твојој милости... Судовима које Ти знаш, спаси". И као што деца моле своју мајку, просто, приступајући јој и желећи да добију тражено: "Мама, дај ми (ово или оно), дај!", тако и ми треба да молимо Господа и сву душу да улажемо у речи молитве.

Светитељ Тихон Задонски овако се молио Богу и обраћао му се: "Баћушка, Ти си мој Хранитељ!" Ето какву је блискост према Господу он осећао...

Господу није угодно да прима и усваја молитву онога ко није простосрдачан према људима, дајући му да осети да није искрен према људима, и да зато не може да буде потпуно искрен ни према Богу без душевног злострадања.

Колико је могуће буди кротак, смирен, једноставан у опхођењу са свима, нелицемерно сматрајући себе нижим од свих по душевном стању, односно грешнијим и немоћнијим од свих: "Од којих (грешника) сам први ја" говори.

Колико је могуће скривајте своја дела у духовном животу, и ни својим понашањем, ни у разговорима, ни у другим приликама не износите их на видело, него поступајте просто... само празно брбљање избегавајте.

Не треба да будемо неповерљиви, подозриви, већ ваља настојати да свима верујемо.

[Guest]

О ПОКАЈАЊУ

Сва тела природе теже ка центру земље, а све душе човечије јестествено (природно) стреме ка свом духовном Центру или Првообразу - Богу. Али грех је изопачио тај природни правац.

У срцу човека дешава се час његово приближавање Богу, час удаљавање од Бога, и истовремено са тим - час спокојство и радост, час смућеност, страх, тескоба, час живот, час смрт духовна.

Приближавање Богу не бива без жалости. Задатак нашег живота је сједињење са Богом, али грех то сасвим спречава. Зато избегавај грех и приноси Богу чистосрдачно кајање за учињено зло - покајање.

По учењу Православне Цркве, покајање је повратак крштења, друга благодат, очишћење савести, обећање Богу новога живота, помирење са Богом посредством добрих дела, супротних грехопадима.

Али ко не зна како је грешнику тешко да се обрати од њему омиљеног пута греха на пут врлине, без нарочите благодати Божије. Како дубоко грех пушта своје корење у срце грешника, и у сво биће његово, како он даје грешнику свој вид којим ствари види сасвим друкчије. Зато ми видимо да грешници и не помишљају на своје обраћење, и не сматрају себе великим грешницима, јер им самољубље и гордост ослепљују очи, а ако и оцене да су велики грешници, онда се предају очајању.

При искреном покајању, безакоња како долазе тако и одлазе. Маштање и јесте маштање. Схвати да је оно маштање, бесмислица, безумље. Постави за циљ да се од сада владаш исправно, и Бог ће те очистити преко Свога служитеља Тајинстава.

Најближе од свих за Христом следе апостоли, девственици и жена - грешница, која је стала да умива ноге Његове сузама, као што о томе говори свети Златоусти: "Пре је жена била блудница, а сада је она девица, сестра Христова, невеста Слова (Речи)". Нека се радују свети, јер и грешници се убрајају у њих. Нека се радују покајани грешници, јер и њима се нађе место међу светима.

Грешник који се каје свагда може да се спаси неисказаним милосрђем Божијим. Приморавај себе на добро, и биће ти добро.

Није добро када грешиш, а не журиш да се исправиш. Не дај Боже да огрезнеш у гресима толико да више не можеш да скинеш са себе терет грехова. Не одлажи покајање и исправљање свога живота за сутра, јер томе сутра неће бити краја.

Страшна је истина: непокајани грешници после смрти губе сваку могућност да се промене на боље, што значи да остају стално и неопозиво изложени вечним мукама.

О онима који неће да прибегну спасоносном тајинству покајања, чујмо страшну изреку Божију: " Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лк. 13, 3). Али ни сви који прилазе тајинству не очишћују се, јер се не придржавају правила која су неопходна за истинско покајање.

Почетак покајања је увиђање грехова својих, скрушеност због њих: "Када, одвративши се од пута безакоња, уздахнеш, тада ћеш се спасти".

Неки, из незнања или не марећи за дело свога спасења, сматрају да је тајинство покајања једино у самој исповести. Они мисле да се усменим исповедањем грехова духовном оцу потпуно очишћују од њих. Али њихова нада је узалудна, јер такво покајање Господ не очекује од нас. Он хоће да ми, осетивши сву тежину својих грехова, због њих одболујемо (одстрадамо), умијемо их сузама срдачне скрушености и дамо у срцу своме чврсто обећање да ћемо исправити свој живот. Само тада је наше покајање право, делотворно и Богу угодно.

Као примери таквог покајања служе нам: блудни син, цариник, Марија Египћанка, апостол Павле, свештеномученик Кипријан и други. Са дубоким жаљењем треба рећи да већина садашњих хришћана не приноси потребно и одговарајуће покајање, а због тога се и не исправља живот њихов, грех господари њима, страсти су неукроћене у њима и они, неочишћени од тих унутрашњих рана, не остављају своје греховне навике, не доносе плодове достојне покајања.

Исповедање грехова треба да буде чистосрдачно, без и најмањег прећуткивања или оправдавања себе, а ко нешто прикрије па исповести, тај прима на своју душу изузетан двоструки грех.

Ако, имајући потребу за лекарем својих немоћи, прикриваш болест, онда се нећеш спасити од неизлечивог распадања.

Не треба да се стидимо да духовном оцу откривамо своје грехе, макар они били и веома велики. Ваља стално жалити због својих грехова, свагда их имати пред својим очима, no ономе што је Псалмопојац рекао: "Грех је мој стално преда мном" (Пс. 50,5).

Постоје две немоћи, или две врсте болести које су узроци непокајаности, и неостављања својих грехова. Прва болест је потпуно очајање за своје спасење, а друга је претерано уздање у милосрђе Божије.

Очајање је у томе што се човек, свестан мноштва својих грехова, више не нада да добије за њих опроштај од Бога, већ још дубље тоне у бездан грехова. А зли дуси то користе и доводе грешника до потпуне пропасти. Пре нашега пада демони нам представљају Бога човекољубивим, а после пада, неумољивим. Не веруј лажцу, не губи наду на милосрђе Божије, имај на уму пророчку реч: "Немој ми се радовати, непријатељице моја, ако падох, устаћу, ако седим у мраку, Господ ће ми бити видело" (Мих.7,8).

Нема неопростивог греха, осим непокајаног греха. Јуди издајнику било би опроштено да се покајао.

Ништа није равно Божијем милосрђу, ништа га не превазилази. Стога, ко очајава, тај је самоубица.

Бог не допушта да сасвим падне онај ко искрено Њему приступа, него видећи његову немоћ, садејствује и помаже видиво и скривено, пружајући му свише руку помоћи.

Али немојмо користити на зло, ради повлађивања својим гресима, бескрајно милосрђе Божије према грешнику. Бог је толико милосрдан, колико је и правосудан, и зато је свима и свакоме неопходно истинско покајање. Онима који се не кају Он не опрашта. Треба се кајати одмах по сагрешењу, јер се рана лако исцељује док је још свежа. Запуштене са великом се муком лече.

Ако желимо да добијемо опроштај, онда и сами треба да опраштамо: "ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески" (Мт. 6,14).

Греси који нису очишћени покајањем тамне су мрље на души и умивају се само сузама срдачног покајања. Знак остављања пређашњих грехова не само да је њихово избегавање на самом делу него и непрекидно супротстављање жељи за њима, повезано са страхом да се опет не падне под власт греха и сатане потпуна мржња према гресима. Ми треба непрестано да имамо на уму своје грехе, да бисмо се самим тим устручавали да их поновимо, али не треба се подсећати на њихове појединости, јер то није корисно, већ треба памтити само то - да смо ми велики грешници пред Богом. Да бисмо добили опроштај грехова треба да се молимо не два или три дана, треба да изазовемо промену целокупног живота, и, оставивши порок, да постојано чинимо добра дела.

Покајање је рат са грехом. Да би сачувао себе од грехова после покајања, старај се, нарочито у прво време, док још ниси ојачао наравствено (морално), да избегаваш сусрет са грехом, да се удаљаваш од оних лица и таквих места, која ти могу дати згодну прилику да сагрешиш.

Како можемо да се надамо да ће нам Бог опростити грехе, ако ми не окајемо зло које је произашло из наших грехова? Зашто да нама Бог опрости наше неправде, ако ћемо се ми и даље користити оним што смо стекли неправдом? Зашто да Бог заборави увреде које смо учинили ближњима, ако они које смо увредили и даље буду трпели од нас? Зашто да Бог буде милостив нама, ако од наше окрутности и даље буду страдали други?

Боље је добити од свештеника епитимију за тешки грех, него очекивати Божију поучну казну.

Телесни греси најбоље се очишћују постом и смирењем.

Немој се чудити што свакодневно грешиш. Тек што си се покајао, а одмах си опет сагрешио. Устај на молитву и говори: "Господе, пао сам, помози ми. Ако Ти не помогнеш, коначно ћу пропасти. Каквим год знаш судовима спаси ме, изгубљен сам!"

Ако сваки дан падаш у грех и сместа се кајеш, ако настојиш да савладаш греховне страсти, онда ће ти Господ, због твог срдачног произвољења (добре воље) помоћи и бићеш победник над ђаволом. Ако си данас украо један новчић, затим два новчића, потом три новчића, и дођеш до сребреника, ни тада не клони духом. Започни увек изнова дело покајања како би савладао грех, и сигурно ћеш се наћи као победник.

Не клоните духом, макар и безброј пута сагрешили, одмах се смирено кајте пред Господом и стремите ка Господу, са срцем скрушеним због грехова и плачите, и ридајте, умољавајте Господа како бисте одолели греховним страстима. И Господ ће, због вашег смирења, добре воље и ревности, победити греховне страсти и спасти вас.

Умивши сузама покајања душу своју, убеливши од Бога нам дану брачну одежду, са страхом Божијим, дубоким смирењем и љубављу приступимо Источнику Живота, Трпези Бесмртности да причасници Вечнога Живота будемо, нека нам не буде на суд или на осуду Причешћивање Светим Христовим Тајнама, већ на отпуштење грехова и на живот вечни.

Покајање, постигавши отпуштење свих грехова, низводи на душу човека Пресвети Дух Божији и у Њему даје верујућем залог вечног спасења у Христу Исусу.

[Guest]

ПОКАЈНИ ПЛАЧ

Блажени који плачу, јер ће се утешити

Мт. 5, 4

Сећање на смрт рађа плач због грехопада, због страшног удела који очекује грешника загробно. То није случајна, повремена жалост срца, која се излива у сузама, већ непрестано покајно мучење душе, које доводи до самозаборава, то је судбина палог човека, неизбежна и неминовна, ако не у овом животу, оно за гробом - на целу вечност. Ко овде не оплакује себе, тај ће вечно плакати тамо.

Код новопочетних има много различитих начина настанка суза и то: бивају сузе од природе, од Бога, од жалости, оне за осуду и оне за похвалу, из таштине, од блуда, из љубави, од сећања на смрт, од много тога другог.

Веома је утешно што се све сузе, посредством страха Божијег могу обратити у сузе чисто духовне и спасоносне.

Истинско умилење је дар Божији, али Господ даје Своје дарове само онима који ишту, и отвара само онима који куцају и само подвижници који с напором траже, задобијају Царство Божије (Мт. 7,7; 11,12).

Да би се заслужио и задобио високи дар суза неопходно је уложити знатан напор и сва могућа средства за то, а то су: сећање на смрт и вечне муке, изучавање Писма, стрпљење, самоодрицање, одсецање своје воље, не обраћање пажње на туђе грехе, чување језика, уздржљивост у спавању, храни и телесном спокојству.

Али често бива да никаква размишљања, никакве жалосне прилике не могу да изазову спасоносне сузе из сломљеног и окамењеног срца. И такви упорно и узалудно тражећи сузе, сматрају себе несрећним, и тугују, и бивају клонули духом.

Мада признају да им нимало није корисно, све ово сигурно надокнађују управо сузама. Јер лакомислене људе сузе често доводе до преузношења, и зато им се и не дају.

Имајући дар плача чувај га свом својом снагом, јер се крајње лако одузима због телесних брига, због раскоши, а нарочито због многоговорљивости и смехотворства.

Знаци одсуства страха Божијег и истинске скрушености у срцу хришћанина јесу: негодовање због вређања, жаљење због украдених ствари, узнемиреност због лажног окривљавања, радо слушање похвала о себи, жеља да твоје речи превагну у разговору са другима, огорченост када на твоје речи не обраћају пажњу.

Треба отворити очи ума да бисмо познали сами себе и схватили да је непријатељ Бога онај ко следи своју вољу. Познавши величину Божију и сопствену немоћ, човек је дужан да се покори вољи Божијој и треба да буде свагда неспокојан и у страху и трепету за свој загробни удео, и да се не преузноси док се налази у телу.

Блажен је онај ко је познао немоћ своју и никада се не узда у дела своја, који оплакује грехе своје, не осуђује друге, него препушта суд Богу - Судији.

Кроз ма како велике подвиге ми пролазили, ако немамо болећиво (болно-страдајуће) срце, они су лажни и ничему не служе.

Богу се ничим тако добро не угађа, као злострадањима, или телесним лишавањима Њега ради, и ничим се тако не привлачи Његово човекољубље као сузама.

Као што огањ тражи пруће за потпалу, тако и чисте сузе сваку нечистоту мислену и видиву.

Врло је добро устајати ноћу и молити се са скрушењем и плачем. Ето када су плач и сузе прикладни, а у цркви сузама не дај да навиру и само дух скрушен чувај. Не треба их показивати, то су цветови духовни, али показивањем постају тамне и губе свој сјај и вредност своју.

Када за време молитве своје изливаш бујицу суза, нипошто се не узноси тиме сам у себи, као да си изнад многих. То је твоја молитва примила помоћ свише, да би ти усрдно исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.

Бездан плача видеће утеху, а чистота срца примиће озарење. На земљи нема радости слаће од оне која бива од умилења.

И тако, ко хоће да иште свету радост и блаженство на земљи, тај нека их иште у молитвеним сузама.

[Guest]

О ИСКУШЕЊИМА

У хришћанском животу неопходна су искушења - пробе за проверавање нашег душевног стања. Искушења већином бивају:

1. ради испитивања вере и оданости;

2. понекад ради исправљања;

3. и ради васпитно-поучног кажњавања због грехова.

1. Примери испитивања су: праведни Лот, Авраам, Јов и многи свети.

2. ради исправљања - када Господ, смиравајући Своје праведнике због неких малих и лаких грехова, или због преузношења својом праведношћу, њих предаје разним искушењима, да би их већ овде, у овом животу, очистио од сваке нечистоте помисли и спалио сваку нечистоту коју види, и да не би дозволио да у њима остане ништа нечисто. У том смислу је и речено: "Многе су невоље праведних" (Пс. 33,19) или: "Сине, не пренебрегавај васпитну науку Господњу, нити ослабљуј када те Он кори. Јер кога љуби Господ (онога и) кори, бије, свакога сина којега прима. Блажен је човек који нађе мудрост, и смртник који позна разборитост" (Приче 3,11-12).

3. Шаљу се удари искушења због грехова наших.

Често ми не знамо своје снаге, искушење показује њихову меру.

Душа наша, слично стварима које се налазе у дому, покрива се прашином и сваком нечистотом, па је неопходно и чистити је. Како огањ чисти злато, тако искушење чисти праведног. Ради испитивања душе човека потребни су људи који би својим поступцима очигледно показивали да ми нисмо покорни Божијим заповестима.

Господ нас и посећује жалостима, невољама и тескобама, понижењем и посрамљењем да би очистио срце наше, омекшао, истанчао га, смирио га и сачинио га достојним храмом Својим.

Докле год смо на земљи, не можемо бити без узнемирености и искушења. Али колико год да су искушења мучна и немила, често она бивају веома корисна човеку, јер га смиравају, очишћују и уче.

Не падај духом за време јаких искушења, невоља или болести, све је то обличење и праведно поучно кажњавање од Господа Који испитује срца и бубреге ради очишћења, буђења и исправљања твога, ради спаљивања трња телесних страсти, и, зато немој се жалити ако ти понекад буде веома болно. Не обазири се на бол, већ на добре последице те поучне казне и на здравље душе... Треба све трпети.

Не бој се борбе и не избегавај је, где нема борбе, тамо нема ни врлине. Где нема искушавања верности и љубави тамо је неизвесно да ли има верности и љубави према Богу. А ти се радије моли призивајући:

"Господе, дај ми да добродушно подносим искушења и невоље. Они су потребни моме многострасном телу, моме староме човеку".

Често откривај искушења своме оцу духовном или своме богобојажљивом пријатељу, а сам не буди строг према искушаванима, већ се старај да их утешиш, као што би желео и себи утехе.

Неискушано и обично железо изгледа као челик, и лим као сребро, и бронза - као злато, али искушавање показује њихову праву вредност. Тако и са људима бива.

Наизглед многи се чине кротки и смирени, милостиви, добри, прости, целомудрени (здравоумни) верујући и томе слично, а испитивање (искушавање) често показује да су они и зли, и горди, и окорела срца, и нечисти, тврдице, лакоми, завидљиви, злопамтила, лењивци итд. итд.

Искушења бивају кроз лишавања и губитке, невоље, болести, срамоћење, а онај који издржи искушења, поуздан је и сигуран за Царство Божије, а ко не издржи искушење није поуздан зато што у њему остаје велика примеса зла.

Буди поуздан у невољи и Господ ће ти засигурно послати и олакшање (утеху), радост и према твојим страдањима, даће ти благодат мира, снаге и радости. Јер "милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив, неће се до краја гневити, нити ће се довека срдити, није нам по безакоњима нашим учинио, нити је по гресима нашим узвратио" (Пс. 102, 810).

И баш због тога не треба да очајавамо када паднемо у искушење, него да што приљежније молимо Бога да нам помогне у свим напастима.

Неки људи потпадају под најјача искушења у почетку свог обраћења Богу, други пред крај. Неки их пак трпе целог живота.

Да бисмо тачно разумели речи молитве Господње: " Не уведи нас у искушење", ваља се сетити да је та молитва апостолима, који су тражили да их Он научи да се моле, дата пре силаска Светога Духа на њих, када их је заискао сатана од Господа "да их вије као пшеницу". Тада су апостоли били још слаби и лако су могли пасти услед искушења (као Петар), те им зато Спаситељ и ставља у уста оно "не уведи нас у искушење", а без искушавања наше вере, наде и љубави не може се живети. Испитивање скривених тајни срца неопходно је самом човеку, да би он сам могао да види какав је, и да се исправи.

Да, искушења су потребна! " Да се открију помисли многих срца" (Лк. 2, 35), да се открије утврђеност или слабост наша у вери, знање или незнање, порочност или чистота нашег срца, његово надање на Бога или на земаљско, љубав према себи и према пролазном или изнад свега према Богу.

Када наиђе искушење не тражи зашто и ради чега је наишло, него се побрини о томе да га благодарно и незлопамтиво поднесеш.

Макар и све врлине дотерао, али био лишен искушења, човек нема још никакав добитак, јер искушење је предводник врлина.

Ако ниједан човека не може без искушења да благоугоди Богу, значи треба благодарити Богу за сваку невољу која нас задеси.

Блажен је онај који има стрпљење у подношењу невоља, онај кога не побеђују саблазни којима га саблажњавају, и онај који побеђује злога који уводи у искушење ближњега. Али онај ко уводи у искушење (саблажњава), тај се уподобљава кушачу.

Не ишти спокојства на земљи, и у човечијим утехама. У ономе ко тражи спокојство не може да пребива дух Божији, а коме се приближава Господ томе се умножавају искушења. Пут Божији је свакодневни крст, и нико не усходи на небо живећи равнодушно (млако).

Не збуњуј се када враг одапиње своје стреле на тебе и када тобом овладава злоба, раздраженост, клонулост духа (униније), неосетљивост, пристрашће према земаљском. Тако нешто не сматрај за своје, не саглашавај се са грешним помислима и не сматрај их грехом, већ поступај добро, тиме ћеш победити непријатеља и задобити венац мученика.

Сваки духовни напор, свако добровољно, па чак и недобровољно лишавање, одрицање, жртва, страдање, одмах се размењују за духовна богатства у нама. Што више губиш, тим више задобијаш. Мужаствена душа инстинктивно иште жртву, прилику да пострада и да духовно јача у искушењима. Треба да молимо Бога да нам да искушења и да се готово жалостимо када живимо у благостању.

Све док водимо телесни живот и не приступамо срдачно Богу, дотле се зли дуси таје у нама, скривајући се под разним страстима: лакомошћу према храни и пићу, блудном распаљеношћу, гордошћу и надменим слободоумљем о вери и о Цркви, злобом, завишћу, и тада живимо по њиховој вољи. Али када искрено приступимо служењу Богу и тиме погодимо у срце (дирнемо у живац) демоне, који се гнезде и врзмају у нама, наше страсти, баш тада они се подижу против нас наоружани свом својом адском злобом, силним, жестоким пристрашћима према земаљским добрима, док их не одагнамо из себе усрдном молитвом и причешћем Светим Тајнама. Тако и бесомучни (ђавоимани, опседнути) бивају мирни дотле док их не доведу до Светиње.

Многобројни и разноврсни су путеви којима ђаво улази у нашу душу и удаљава је од Бога, наваљује на њу свим бићем својим, мрачним и пуним мржње, убиственим. За њега је ма који покрет страсти пут и он не пропушта ни најмању прилику да уђе у њу.

Он у свакога излива своје отрове и лукавствима својим спотиче свакога.

Један је држао постове, али сад се предаје власти надметања и зависти. Други се опет уздржао од срамне жеље, али свезан је таштином. Трећи је успевао у бдењу, но заплео се у мрежу осуђивања. Један се клони осуђивања, али ником се не потчињава и склон је препирању. Други се уздржава од хране али запада у гордост и надменост. Неко је неуморан у молитвама, али допушта да њиме овлада раздражљивост и гнев. А понеки успе у понечем незнатном и већ се преузноси над онима који су немарнији од њега.

Када је ђаво у нашем срцу тада осећамо необичну, убиствену тежину и огањ у грудима и у срцу. Душа бива веома стешњена и помрачује се. Све је раздражује, осећа одвратност према сваком добром делу, речи и поступке других према себи криво тумачи и види у њима злонамерност према себи и својој части, и зато осећа према њима дубоку, убиствену мржњу, гневи се и устаје на освету.

Ако нас Анђели чувари не би штитили од сплетки злих демона, о, како би тада често ми падали из греха у грех, како би нас тада мучили зли дуси, који уживају да муче људе, што и бива када Господ привремено допушта да од нас одступа Анђео чувар и да нам зли дуси плету замке.

[Guest]

О ЧИТАЊУ СВЕТОГ ПИСМА, ПОБОЖНИХ И СВЕТОВНИХ КЊИГА

Марљиво прилежи на читање Светог Писма, то ћете извући из порочног живота, јер се Јеванђељем и учењем Православне Цркве савест истанчава (изоштрава) слично оштром ножу. Она почиње да запажа и најмање погрешке у нама. Где је Света Библија, отуда се изгони свака ђаволска сила.

Незнање Светог Писма велика је стрмина и дубока провалија. Незнање Божанских закона велика је издаја свога спасења. Читање Писма велика је одбрана од греха, то је духовна храна за душу. Читање Јеванђеља даје човеку спасоносно виђење својих грехова и путева спасења.

Свети Тихон Задонски знао је напамет Јеванђеље и Псалтир.

Свето Јеванђеље је неисцрпно и свагда ново за назидање, зато што њега није написала рука човечија, него Дух Свети, Који је водио ту руку и управљао њоме.

Пошто Овај Дух зна све, испитује саме "дубине Божије", то је она, без обзира на крајњу једноставност и неизвештаченост речи Јеванђеља, устројена тако премудро да никада не губи силу и сладост, већ напротив постаје све поучнија, што се више наше срце срођује с њом.

Читање Псалтира укроћује страсти, а читање Јеванђеља спаљује трње наших грехова, јер је реч Божија "огањ који спаљује".

Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа - Бога Тројице. У њему Он се пројављује отворено: "речи које вам говорих Дух су и живот" - рекао је Господ.

Списи Светих Отаца - ево опет израза Ума, Слова и Духа Ипостасних, већ са већим учешћем самог човечијег духа.

У речи Божијој видимо лицем у лице Бога и себе, какви јесмо. Познајте у њој себе, људи! Али не усуђујте се да сами тумачите Јеванђеље и књиге Светог Писма него се обраћајте Светим Оцима Цркве који су га протумачили.

Велика је сила Божанског Писма и велико је богатство мисли скривених у његовим речима... Јер својство је Писма такво да се у мало речи може наћи велико мноштво поука.

Божанско Писмо показује нам како су праведници често падали а грешници се исправљали, да бисмо од једног и другог ми добијали богато уразумљење, да се они који се држе добра не би препуштали безбрижности, видећи да су и праведници падали, а да они који живе у гресима не би очајавали, знајући како су се многи грешници покајали и успели да достигну највиши степен врлине.

Никада није могуће исцрпети смисао Писма. То је источник који није омеђен.

Велика корист бива од читања Божанског Писма: душа добија крила (полет), постаје узвишена, ослобађа се од нечистих порочних помисли и наслађује се великим миром и спокојством.

Заволите слушање и читање речи Божије, житија и поуке светих, у њима ћете наћи правила и примере светог, Богу угодног, живота.

Не читајте одједном много, само да бисте прочитали, већ да бисте освежили и нахранили душу, а она се храни оним што преко пажње продре у срце и заокупи га.

Ако вас за време читања или размишљања некаква мисао доведе пред лице Господње, затворите књигу и останите са том мишљу дан и више. Благодатна мисао је један од чувара душе.

Читајте дотле док у вашем срцу не дође до умилења.

Оно што читате у духовним књигама треба да се тиче вас, тада имајте себе у првом плану, а не судите о другима и о њиховим гресима.

Где пронаћи свештене (свете, духовне) књиге којих нема у продаји? Свештене књиге ваља преписивати, као што су то чинили сви истински хришћани.

Али није корисно скупљати много књига. Књигоманија је такође некорисна страст. Читање свештених (духовних) књига веома је корисно, јер просветљује наш ум и сабира га у њему самом. Но тражите спасење више у творењу добрих дела, него у читању књига.

Немарност или недостатак воље за читањем божанских књига јесте глад за душу. Стомак без апетита знак је озбиљне болести. Ако имате одбојност према речи Божијој, онда је ваша душа подложна тешкој болести.

Љубав према Богу рађа се из беседе са Њим.

Које трње првенствено гуши добро семе речи Божије? Житејске бриге, задовољство овога света, привезаност за богатство.

Људи који су искварили свој укус читањем рђавих, душепогубних књига, читају Јеванђеље против своје воље и из досаде. И читање Јеванђеља у том случају може се чак показати као веома непријатан лек. Али када, не обазирући се на то, наставе да читају, тада непријатност постепено ишчезава.

Зашто вам је често неподношљиво и не желите да слушате речи о спасењу душе, већ радије брбљате о таштини житејској? То значи да нас не само присуство Божије, него и мисао о Богу, мучи и тишти, као што је мучило Гадаринце присуство Исуса Христа. Зашто нам је мучно сазнање или подсећање да хришћанину треба да буде стран расејан, бучан живот, да он треба да води живот скроман, богобојажљив, честит, да треба да буде тако милосрдан да ради добра душе заборави све? Зашто већина хришћана само једном годишње приступа примању Светих Тајни (Причешћивању)? Зато што нам је тешко у присуству Господа. Он као да нам смета. Испуњена је жеља Гадаринаца, које је мучило Његово присуство. Шта им је остало? Отићи ће и од нас Христос, ако нас Његово присуство буде мучило. Тада ће нас сасвим покрити тама греховна, најкрајња.

Писање обичних световних (светских) људи је најчешће пројављивање палог човечијег духа, са његовим греховним склоностима, навикама и страстима.

Читаш световне новине: пријатно и лако се чита, лакомислено се свему верује. Међутим, ако узмеш духовну књигу, постаје тешко на срцу, рађа се сумња, многи то признају. Због чега то бива? Не бива то од својстава књиге, већ од одлика читалаца, од вредности њиховог срца, а највише - од ђавола, непријатеља човековог, непријатеља свега светог и побожног.

Када читамо световна дела, ми га (ђавола) не дирамо и он нас оставља на миру. Чим се прихватимо свештене књиге, почнемо да мислимо о свом исправљењу и спасењу, већ идемо против њега, раздражујемо га, мучимо његову злобу, и ево, он нас напада и мучи нас за узврат. Шта да се ради? Не остављати добро дело већ треба трпети и трпљењем спашавати душу своју. "Трпљењем својим спасавајте душе своје" - говори Господ.

Када седаш да читаш или слушаш оно што се чита, најпре се помоли Богу, просећи:

"Господе Исусе Христе, отвори уши и очи срца мога, да бих чуо или прочитао Речи Твоје и испунио вољу Твоју. Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога (Пс. 118,18). Надам се, Боже мој, да ћеш Ти просветлити срце моје".

Тако свагда моли Бога да просветли ум твој и открије ти силу речи Својих.

[Guest]

ПОУКЕ МОНАСИМА

У монаха сачуваће се остатак побожности до свршетка света.

По великом милосрђу Божијем достигли сте ви, чеда духовна, висину и дубину монашког звања. Висину, зато што је монашки чин - анђелски чин, а може ли на земљи бити шта више од овога? Дубину, јер је основа монаштва: самопонижење, сматрање себе ни за шта, постојано мислено лежање на дну и покајање до последњег даха.

"Аја сам црв, а не човек; подсмех људима и поруга народу" (Пс. 21, 7), - ево какво мишљење о себи је дужан да усвоји онај који је примио монаштво; ево какве речи је дужан да запечати у свом уму, да унедри у срце своје, да оваплоти у свем бићу свом.

Нисте дошли од невоље него сте добровољно ступили на овај подвиг, на служење анђеоско. Добровољно, са великим усрћем ступили сте у редове војујућих под знамењем Христовог Крста, заветовали се Богу да Му останете верни до краја, да све претрпите из љубави према Њему: сваку злобу, свако огорчење, сваку поругу, оговарање и клевету. И одржите реч своју, испуните обећања, не клоните духом од искушења и жалости које вас задесе и којима се душа очишћује као злато у огњу.

Ако се пометеност прикрала срцу, а туга и униније овладали душом, знајте да се у претходном понашању вашем догодио некакав знатан пропуст, некаква унутрашња неисправност који су приправили место садашњој обузетости, јер, по мишљењу Светих Отаца, "сваком паду претходи гордост" или каква друга страст.

Често, по примању великог пострига, уместо потирања свог сопственог "Ја", појављују се помисли самоумишљености и гордости. Уместо опомене да смо, бацивши се на земљу и распињући се, обећали да смиравамо себе све до смрти, да ћемо сматрати себе за најниже и најгоре створење, недостојно да погледа на висину небеску, ми се подајемо помислима преузношења и смирену анђеоску одежду показујемо као хаљину величања и гордости.

Примивши постриг овако треба размишљати: "Господ мој ме је, недостојног, помиловао ни за шта, бадава је даровао мени, лишеном добрих дела, Своју одежду оправдања и њоме покрио сву наготу душе моје: чиме да Му узвратим за то? Уз помоћ Божију, сетићу се своје ништавности и све непотребности своје и, не смејући да подигнем очи не само на небо него ни на људе, све више и више ћу се смиравати и показивати благодарност и смирење своје сваким могућим поводом који се за то појави".

А повода ће бити доста: свакоме треба попустити, свакоме се покорити, пред сваким оћутати, за свако послушање бити приправан, - све ово треба чинити са љубављу у срцу. Шта год вам говорила помисао ради самооправдавања и самоодбране, треба је одагнати подсећањем на своје добровољно распињање и на ону ништавност из које вас је то распињање уздигло. На сваки прекор узвраћајте у срцу своме: "Ваистину достојан сам овога по гресима мојим".

На тај начин уз помоћ Божију ви ћете одбити нападе најважнијег искушења новопострижених: помисли празне славе и разметања својим постригом, и лажног мишљења да тај постриг не служи као степеница усавршавања себе и обучавања у најдубљем смирењу, већ као повод за самољубље и самохвалисање.

После првобитног ревносног горења духа и усрђа за испуњавање новог молитвеног правила, наложеног по примању великог пострига, и неодступног одлажења на све црквене службе, понекад се јавља некакво охлаћење и разлењивање. Помисао почиње да побуђује да се себи дају неке олакшице: одахнути, видети се са људима, попричати са њима, другим речима поразонодити се (разонодити се мало).

Бојте се тога чеда љубљена, јер то ретко пролази тек тако да не остави за собом трага - горки талог у уму и срцу од свега што се видело и чуло. Држите се своје келије у коју монах никада не уђе онакав какав је из ње изашао. Бојте се да себи попуштате (повлађујете) изостављањем или скраћивањем молитвеног правила, придржавајте га се као за котву, која је једина у стању да сачува буром захваћену душу од коначног раслабљења. Држите се ње чврсто, молите се, макар и са муком и против воље, како можете, и Господ, свагда готов да притекне у помоћ онима у бури, ускоро ће указати и вама Своју свесилну помоћ. Нека ваша молитва и буде против ваше воље, хладна па чак и расејана, ви не престајте да неуморно унапређујете своје молитвено правило, које, међутим, не треба да превршује меру, јер мало правило, постојано испуњавано, боље је од великог или дуготрајног, али прекиданог. У храм Божији и даље идите неизоставно (осим у случају стварне болести или испуњавања наложеног послушања), и увидећете како ће се показати да вам одмор није потребан, да се изнова окриљује дух ваш и разгорева жар ревности за молитву. А ако се добро не припазите, - по повратку у келију, она ће вам се учинити као затвор, а у души ћете осетити тако много тегобе, у сећању и у образиљи тако много сувишног, а понекад и нечистог да ће за очишћење, обновљење и довођење у ред своје унутрашњости бити потребно знатно више времена и труда, неголи за испуњење уобичајеног правила.

[Guest]

Молите се нелењо, чеда моја, вапећи из дубине душе Најслађем Господу Исусу да одагна Он од вас "мрзовољу, заборавност и окамењену безосећајност" и да утврди стопе ваше на путу спасења.

Као што је у почетку први грех палог анђела била гордост, за којом је непосредно следило охлађење или одвраћање од Бога и нехтење да се испуњава Његова воља, а одмах затим и озлобљеност на све живо и завист према онима који су остали верни

Творцу и Богу своме и нису лишени Његовог благовољења и вечног блаженства, - тако и после примања иночког анђелског чина, после прве две поменуте страсти (гордост, лењост) најчешће почиње да се бори против душе трећа и најмучнија од страсти - завист.

Срцу оног који је примио постриг прикрада се непријатељско осећање према онима из окружења који нису дали предност њему него другима, душу његову почиње да мори неприродна, несхватљива, али тим не мање, тешко савладива завист према другима. У помислима почиње поређење себе са другима, изједначавање својих заслуга и дела са заслугама и делима више цењених, јавља се сажаљење према себи самом и разлежу се испрва тихе, а потом, да сви чују, гласне жалопојке на неправедност и пристрасност околине - јадања која се кришом увлаче чак и у молитвене вапаје Богу.

Шта ту чинити? Чиме спречити развој страшне и душегубне болести?

Пре свега неопходно је приморати себе на молитву за оне који побуђују осећање зависти и начинити три поклона са молитвом:

"Господе, помилуј и спаси слугу Твога (име) и мене, грешнога, због светих молитава његових!" Потом припасти усрдно Богу са усрдном молитвом за избављење од мучног злонамерног чувства и за усађивање на место њега чувства љубави и благонаклоности. И учинити ово не једном или два пута, већ наставити тако чинити, док се не умилосрди Господ, свагда готов да утиша сваку буру, и док се чувство не промени.

Треба помоћи свом излечењу размишљањем о томе колико је неразумно осећање зависти према бићу себи сличном, себи сродном, сједињеном с тобом и светим Тајнама, и заветима и саслужењем Једином Владики, и са којим сте заједно искупљени Животворном Крвљу, вољно закланог за нас Безгрешног и Пречистог Јагањца - Христа.

При том расудите: има ли основа завидети било коме другом, прво, зато што благостање другог не може ништа умањити или одузети од судбине коју је Бог определио човеку јер је у Њега бездан милости, као море, а колико год црпео из мора ништа се не смањује, а друго, ко може знати шта је заиста за човека боље и шта ће се окренути њему на корист и на радост, а шта на штету или жалост?

Главно пак средство против зависти, после искрене молитве, јесте смирено о себи мудровање, самоунижење и избегавање "упоређивања" себе са другима, које правовремено треба да буде прекинуто питањем постављеним самом себи: "Ко сам ја, најништавнији од свега створеног и најнедостојнији да се дрзнем поредити с било ким? Једино Срцезналац Господ мој познаје мене, и колико вредим, а зна и сву греховност моју, а ја пак због ослепелости своје не могу да је сагледам сву! Од тајних мојих грехова очисти ме и од туђих поштеди слугу Твога".

[Guest]

По добијању мантије обично следи назначење вишег и одговорнијег послушања.

Примајте га са покорношћу и благодарењем, али без нарочите радости, већ, напротив, са извесним сажаљењем и страховањем. Што је вишље дрво тим се више подвргава насиљу ветра и непогоде. Што више потчињених имао начелник, тим мање ће имати спокојства и слободе, што више власти, тим више напора, саблазни и горчина.

Ту се пре свега старајте о томе да заборавите себе и своје сопствено "Ја", то јест бригу за своје спокојство и благостање. У првом плану треба да вам буде оно дело које вам је поверено.

Ваља заборавити себе толико да се не само лично не искористи ништа од вама повереног, него ни оно што је код вас ваше сопствено,то јест Богом даном: здравље, моћи, способности, или материјалну имовину - не штедети ради заједничке користи и општег добра. На потчињене утичите више примером него речима. Покривајте њихове немоћи љубављу, но слабостима не повлађујте из човекоугађања, а кад треба, са благоразумношћу употребите и понеку строгост. Водите рачуна о исправљању оних који су поверени вашој бризи, разобличујте, забрањујте, умољавајте са сваким дуготрпљењем и подучавањем, посебно слабих, и свим мерама старајте се да их задржите у обитељи, не допуштајући удаљавање из ње или њено напуштање. Делите с њима њихове бриге, радости и жалости, саслушајте до краја њихове жалопојке о себи и о својим личним недаћама (јадањима), али не допуштајте жаљења на друге и распитивање о поступцима или речима остале браће и сестара.

Боље је да вас потчињени воле него да вас се боје, јер се од бојазни рађа лаж и лицемерје, а од љубави - истина и усрђе.

Материјално имање манастирско сами чувајте и не допуштајте ни другима небрижљив или несавестан однос према њему: због свега и за све, до најмањег, мораћемо дати одговор Богу, а Он је - близу.

Не стидите се да затражите савет код најопитнијих, кад сами нешто не знате или не умете, и без лажног стида саслушајте до краја мишљење других. Тиме нећете понизити себе.

Сећајте се смртног часа! Верујте, он је тако близу: ево ви лежите као леш, јадан беживотан, охлађен, страшан за све! Укочене руке на непомичним грудима... затворене очи! На свима ужасни печат тајанства смрти! Забрините се где ће тада бити душа ваша? Нећете ли зажалити због узалуд изгубљеног времена, због снаге протраћене на празно и некорисно, због немарности и лењости у подвигу задобијања неосуђеног стајања пред страшним Престолом Господа Славе?

Ономе што је речено о молитвеном правилу додајем само напомену из заповести премудрога сина Сирахова: "Сине, дај Богу срце своје", и молитва ваша вршиће се сама од себе. Изговарајући у молитви страшно и преслатко име Господа нашега Исуса Христа, гледајте мисленим оком на вољно Распетог за вас на Крсту и на грехе своје и бојте се да изговарате Најсветије име Његово без учешћа ума и срца, а призивајући Пресвету Пренепорочну Матер Господњу, гледајте на Њу као на Једину своју непостидну наду и уздање и мислено пружајте к Њој руке ради помоћи крмањења и заступања, а призивајући у помоћ свете угоднике, сећајте се њихових подвига, искушења и страдања и њиховим примером надахњујте себе за њихово подражавање и за стрпљење у молитви. Према томе, свако своје славословље, свако мољење, сваку реч коју изговарате у молитви одушевљујте, оживљујте, одухотворујте најдубљом искреношћу, старајући се не само да схватите умом него и да осетите срцем оно што говорите Богу или Његовим угодницима. Иначе, како ће вас услишати Бог, ако ви сами не осећате оно што Му говорите?

Ништа се не збива одједном а поготову савршена молитва. Трудите се, стрпљиво се молите, можда ћете морати да се трудите доста дуго времена, али Подвигоположник наш Христос гледаће на труд ваш и неће га оставити узалудним (без награде), и у своје време, "онај који даје молитву молиоцу", даће и вама праву, Њему угодну, благодатну молитву изливањем Пресветога Свога Духа, Који ће вас научити и миром испунити ваше, Њему посвећено,срце.

[Guest]

СУШТИНА МОНАШТВА

Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Oтац ваш небески.

(Мт. 5, 48)

Девственост, нестицање, пост, труд и делатна љубав - то су оруђа, средства, али не и само савршенство.

Хришћанско савршенство није затворено у тварној природи човека и зато не може бити достигнуто простим развијањем могућности природе у самој себи, у својој ограничености.

Савршенство наше само је у Богу јединоме и дар је Светога Духа. Страдања човечија расту, тоје последица греха. Сви неизбежно страдају. Један у одречном смислу, укључујући се у општу бујицу страсти овога света; други у потврдном,то јест због љубави своје према човечанству. Смисао нашег постојања није у страдањима, него у одолевању њима.

Православни хришћанин је само онај који прихвата Христа као апсолутну Истину и Правду, који следи Његово учење и иде по Његовим стопама. "Нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити" (Мт. 11,27),или: "Нико не долази Оцу осим кроз мене" (Јн. 14, 6) или: "Јер ако не поверујете да Ја, јесам, помрећете у гресима својим" (Јн. 8,24) - и друго.

Заповести Христа јесу одраз Вечног Божанског Живота у нашем свету - пут ка њему.

Прва је заповест - "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим..." Друга је као и ова - "Љуби ближњега свога као самога себе"... (Мт. 22, 3739).

Мужаственост, дуготрпљење и смирење, састрадање и милостиња - као израз љубави према Богу и ближњем, вера, такође као подвиг љубави - све то треба да буде разуман, слободан подвиг човека, али док не дође свеутврђујуће дејство Божанске благодати, све то остаје само човечије деловање и према томе пролазно.

Због тога све се у нашем подвигу своди на искање сливања наше воље и нашег живота са вољом и животом Самога Бога.

Изражава се то и достиже, углавном, у молитви, и зато је молитва врхунац свих делања, она је центар из кога свака друга делатност црпи своју снагу и потврду.

Кроз истинску молитву врши се наше улажење у Божанско постојање силом Духа Светога.

Молитва је веома разнолика како по форми, тако и по достојанству. Најсавршенија јесте такозвана чиста молитва.

Ради достизања ове чисте молитве хришћанин подвижпик оставља све остало иза себе. Одриче се света.

Одрицање од света - то је монаштво.

Монаштво није другачија вера него у осталих хришћана. Монаштво је само један други начин живљења који проистиче из оних истих заповести Христа чије држање јесте подвиг. Нема хришћанина ако нема подвижника.

Одрицање од света многи, а нарочито савремени људи, схватају као нешто негативно - као одрицање од делатног живота, нешто жалосно, тегобно, мрачно. Нису тако гледали и не гледају они који су изабрали тај пут. Монахујући сматрају одрицање од света одрицањем од страсти, и обичаја противних заповестима Христа.

"Свет сав у злу лежи" - говори Писмо (1 Јн. 5,19). Ствар је у томе што је човек постао роб греха.

Услед пада човека у нама дејствује "закон греховни". Ослобоћење је препород човека за вечни Божански Живот. Преображење његовог бића - обожење - настаје сједињењем Божанског и човечанског. Управо то спајање јесте монашки живот.

Теодор Студит, будући усхићен тим начином живота, назвао га је "трећом благодаћу". Прва благодат - то је закон Мојсеја. Друга је "благодат на благодат", коју ми сви примисмо од пуноте Христове, по речи Јована Богослова (Јн. 1,16). И, најзад, трећа је - монашки начин живота, као свођење анђелског чина на земљу.

Епископ Игњатије Брјанчанинов овако је говорио о монаштву: савршенство хришћанско јесте у чистоти срдачној. Онај који достигне ово савршенство је светиљка која не телесним служењем, него служењем Духа испуњава заповест љубави према ближњем. руководи оне који се спасавају, подиже пале, исцељује њихове духовне ране.

Монашки збор дао је Цркви Христовој пастире који нису речима човечије мудрости, но речима Духа, потпомажући учење чудесима, напасали и утврђивали Цркву. Ко су били Јован Златоусти, Василије Велики, Епифаније, митрополити Алексије и Филип, једном речју, сви свети пастири. Али не само у чину архијерејском, већ и у простом монаштву има много светилника од Антонија Великог, Јована Дамаскина до Сергија Радоњешког и Георгија Затворника, који су веру утврђивали, јереси разобличили и погазили. Без монаха нестало би хришћанство код мирјана.

Ето колико је у Цркви Христовој неопходно савршенство без кога се и спасење на основу саме, пуке вере, лако може изгубити, јер је потребно чувство, обучаван дуго времена, за разликовање добра и зла.

Три су начина призвања монаштву: прво призвање је непосредно од Бога; друго је преко људи, и, коначно, треће је по нужди.

За прво призвање карактеристично је неко надахнуће које испуњава срце човека чак и у сну, незадрживо га привлачи љубави Божијој, заповестима Христовим. Друго призвање, преко људи, је када се у неком распламсава Божанствена чежња помоћу речи човечије или утицаја светих људи. Треће, по нужди, је због беда које су нас снашле, несрећа, губитка блиских рођака, што подстиче човека да се обрати Богу.

Неки људи који су васпитавани у Цркви и као да су храњени од Божанствене Трпезе, без наглих ломова, као да је то природно, ступају у монаштво.

Савршено је другачије са онима који су губили Бога, одлазили далеко од Њега па чак се и борили против Њега. Њихово обраћење обично добија форму оштре унутрашње кризе. Духовно обраћење таквих људи настаје под дејством благодати.

Благодат уводи човека у свет Божанске Светлости. При свој својој привлачној сили, благодат не лишава слободе воље и не ослобађа потпуно даље борбе, па и колебања. И они који су упознали благодат подвргавају се искушењима.

Понекад изливање благодати бива толико обилно да душа дубоким осећањем јасно доживљава своје васкрсење.

Тада унутрашње сведочење Духа о Истини бива толико очевидно, да у души не остаје места за сумњу или колебање. Љубав према Богу испуњава сво биће и привлачи Њему, преовлађујући над свим осталим. У таквим случајевима душа бива утврђена за сав наредни живот и задобија слободу од сумњи - нема у њој мучних тражења истине.

Свети Оци никада нису потцењивали ни један начин призвања. Историја Цркве познаје доста случајева када су, призвани по нужди достизали веће савршенство него призвани непосредно од Бога.

Дакле, Свети Оци нису гледали на почетак пута већ на крај и завршетак његов.

Трима начинима призвања унеколико одговарају и три одрицања - три степена монашког посвећења.

По светом Пафнутију, та три одрицања одвијају се овим редом:

прво, када физички остављамо имовину од овога света, друго, када одбацујемо пређашње навике и страсти, телесне и душевне;

треће, када одвајамо ум од свега видљивог и привременог и погружавамо се духом у сазерцање невидивог и вечног.

Авва Пафнутије говори: "Свако одрицање је прихватање крста".

По речима Теофана Затворника, први вид крста јесу невоље и жалости које сналазе човека у земаљском животу. Други крст јесте унутрашња борба са страстима и похотама. И трећи: предавање себе вољи Божијој.

Последњи крст је последица благодатних духовних дарова и својствен је само савршенима.

Први постриг савршава се без изговарања завета. У том чину новопочетном монаху даје се право да носи расу, отуда и назив "расофор", то јест расоношење (ношење расе). Пре извршења тог пострига даје се поука о смислу монаштва и о неопходности одрицања од света и сродника. Онај који приступа не изговара завете, и, према томе, тај степен је, у суштини, још период испитивања у подвижништву.

Други постриг је "мала схима" или "мантија". При постригу у мантију већ се изговарају завети. При постригу у највиши степен монаштва, у "велику схиму", обично звани просто "схима", исти завети се понављају у нешто измењеној форми.

Три завета повезана су троједним циљем, као и три одрицања, а то су: послушност, целомудреност и нестицање.

Од Христа имамо заповест да се уподобимо Богу и такав живот Свети Оци називају "наука над наукама" и "уметност над уметностима". А он се не познаје другачије него опитом.

Тешко је одредити по називу сву суштину садржаја.

Тако, на пример, многи схватају кротост као природну "тиху нарав". Другачије њу опредељује Јован Лествичник. Он казује: "кротост је такво стање ума при коме он непоколебив пребива и у части и у бешчашћу, кротост је непокретна стена, која се уздиже над морем раздражености... утврђење стрпљења, двери па чак и мајка љубави, смелост у молитви, сместилиште Светога Духа, узда махнитости, доноситељка радости, подражавање Христа..."; то је мужаственост, која узима на себе бремена и немоћи других. То је постојана спремност да се трпе поруге, да се не поколебамо у души кад нас славе. Кротост је спокојна решеност на сваку невољу па и на смрт. У њој је велика моћ и победа над светом.

Христос говори: "Блажени кротки, јер ће наследити земљу", то јест победити и завладати светом у вишем смислу те речи.

У души човека рађају се свакакве буре и свако ко нема себи одговарајуће руковођење које проистиче из хиљадугодишњег опита Цркве, може не само да буде у недоумици него и да се изгуби.

Свети Јован, игуман Синајски, у свом делу "Лествица" говори: "Потребно је да се море ово (живот душе наше) ускомеша, узбурка и разбесни да би помоћу те буре извргло на земљу... све оно гњило што су реке страсти унеле у њега. Пажљиво сагледајмо и запазићемо да после буре на мору бива дубока тишина."

Тешко је наћи речи које би објасниле неопходност довођења унутрашњег стања до степена крајње могућности да би се тиме разоткриле дубине душе. Како ћемо речима показати потребу да се у нашој души сложе истовремено пребивање и у аду и у Богу? Како објаснити да се само под тим условом достиже пунота човековог живота и уједно она постојаност истински здравог духа која уклања унутрашња колебања? Ко од нас не познаје болност смењивања духовних "успона" и "падова"? И ево, када човек силази у ад унутрашње борбе, носећи у себи Бога, тада он избегава колебања и буре.

Сливање сва три завета у једну целину ствара услове погодне за достизање главног циља подвижника - бестрашћа и чисте молитве.

[Guest]

ПОСЛУШНОСТ - ОСНОВА МОНАШТВА

Послушност је тајна која се открива само Духом Светим.

Послушност, као одрицање од своје воље и разума, губљење своје личности, може на први поглед да се покаже као некакво ропство, као самоуништење противно замисли Божијој о човеку који је обдарен слободном вољом. Али онима, који су са вером следили учење Православне Цркве и извршили такво одрицање у духу тога учења, послушност се открила као неизрециво велики дар одозго.

Послушник је орао који се на својим крилима подиже у висину. Он је свестан своје безбедности, господства које је другима недоступно и страшно. Са поверењем, са готовошћу, са љубављу, с радошћу предајући своју вољу и сваки суд над собом духовном оцу, самим тим збацујеш тежак терет земаљске бриге и окушаш оно чему је немогуће одредити цену - чистоту ума у Богу.

Монаштво је чистота ума, која се не достиже без послушности. Без послушности нема монаштва. Изван монаштва могуће је достићи велике дарове Божије све до мученичког савршенства, но чистота ума је особени дар монаштву, непознат на другим путевима, а монах окуша то стање не другачије него кроз подвиг послушности.

Удаљавањем од света и одбацивањем своје воље, послушник као златним крилима успиње се на небо бестрашћа.

Односи измећу старца и послушника имају свештени карактер.

Послушник се поучава да твори вољу Божију и тиме се причешћује Божанским животом. Старац молитвом и подвигом свог живота доводи послушника до познања тог пута, одгаја у њему истинску слободу, без које је немогуће спасење.

Истинска слобода је тамо где је Дух Господњи. Циљ послушности, као и хришћанског живота уопште, јесте стицање Духа Светога.

Старац не поробљава вољу послушника својом "човечанском" вољом и зато се старајте да не приморавате старца да заповеда.

Подвиг старца тежи је од подвига послушника због његове велике одговорности пред Богом. Међутим, одговорност пред Богом понеће старац само у том случају када ученик врши послушање старцу. Када пак нема послушности то сву тежину одговорности за своје поступке сноси сам послушник, губећи све што се постиже послушношћу. Циљ старца, међутим, није у томе да ослободи ученика одговорности него у томе да научи послушника правом хришћанском животу и истинској хришћанској слободи.

Послушност ослобађа од страсти пожуде и властољубља.

Једна од главних препрека за достизање тог стања, на које нас позивају заповести Христове јесте наша самост, егоизам.

Послушност је пут ка победи над том последицом првородног греха у нама.

Одсецајући своју вољу пред Богом, предајући се вољи Божијој, постајемо способни да сместимо и носимо у себи дејство Божанске воље.

Усавршавајући се у послушности и Богу и ближњем, ми се усавршавамо у љубави.

Савремени културни човек, са својим критичким прилазом свету, кудикамо је мање способан за подвиг монашке послушности него прост човек који није искушаван радозналошћу ума.

Образовани човек, који се приволео свом критичком уму, и који је навикао да гледа на њега као на своје главно достојанство, пре него што постане послушник, треба да се одрекне тог свог "богатства".

"Како се одрећи? Пред ким одсећи вољу, пред оним који је чак нижи од мене? - почиње да расуђује такав монах. - Ма шта је тај старац - прорицатељ? Откуд па - он зна вољу Божију? Нама је дан од Бога разум, ми треба сами да расуђујемо. Ево, на пример, то што ми је сад рекао старац, сасвим је неразумно", - и слично. Он суди по спољашности, како је својствено "разумном" човеку да суди, и зато не налази пут живе вере.

Ко је добровољно поверио своју вољу и расуђивање духовном оцу, тај опитно окушава несавршеност свога ума - разума и радосно се уверава да је дошао до извора воде, која тече у животвечни.

Послушник који се продаје у добровољно ропство, добија у замену истинску слободу.

Добар послушник осећа присуство Духа Божијег, Који предаје души не само дубоки мир, него и несумњиво чувство "преласка из смрти у живот".

[Guest]

ДЕВСТВЕНОСТ И ЦЕЛОМУДРЕНОСТ

Други основни завет монаштва је девственост и целомудреност.

Схватање девствености као живота по образу Исуса Христа, "јер сам вам дао пример" (Јн. 13,15), савремени свет, чак и хришћански, је толико мало прихватио, да не престају искривљена тумачења монашке целомудрености, па чак и противљења њој као појави, тобоже патолошки противприродној.

То искривљено тумачење потпуно је неосновано, јер је хиљадугодишњи опит Цркве, са неоспорном веродостојношћу показао да очување девствености не само да не повлачи за собом штету, него да правилно пролажење кроз тај подвиг појачава физичку издржљивост и дуговременост живота, и психичко здравље и духовни развој.

Свети Варсонуфије Велики говори да послушност "узводи на небо, а оне који га задобију чини сличним Сину Божијем". Исто се може рећи и о девствености и о целомудрености.

Утроба свете девствености носила је Господа нашег Исуса Христа, а тело у које се обукао, Господ наш је примио од Свете Деве.

Познајте у томе величину и славу девствености.

Пророк и Крститељ Господњи Јован и други Јован, љубљени ученик Господа, који се наслони на прса Његова - били су свети девственици. Затим иду Павле, Варнава, Тимотеј и други, чија су имена записана у Књизи Живота.

Девственост је радост Мајке - Цркве.

Ако је брак света Тајна, то је и девственост такође тајинство Цркве.

Девственост и целомудреност блиски су по суштини, али то није једно те исто.

При постригу, лица која се примају у монаштво после брака или незаконите везе, дају завет целомудрености, то јест даљег потпуног уздржавања, а девственици - завет девствености.

Целомудреност, како показује сама реч схвата се као целовитост или пунота мудрости. Целомудреност није само обуздавање плотског нагона, то је и чистота ума и срца.

Истинску девственост Свети Оци одређују као стање натприродно.

У својој савршеној форми оно се поима као непрекидно пребивање у Божанској љубави, као остварење заповести Христа"љубите Бога свим срцем, свим умом, свом душом, свом снагом".

Свако одступање ума и срца од љубави Божије сматра се као духовно "прељубочинство", то јест преступ против љубави.

Девственост није наивно незнање, што се види из живота Приснодеве Марије, која је на благовест Анђела о рођењу Њеног Сина одговорила питањем: "Како ће то бити кад ја не знам за мужа?" И тиме је показала Своје здравоумље (целомудреност) (Лк. 1,34).

Наравственост по плоти још није девственост. Један од највећих светитеља наше Православне Цркве Василије Велики, са горчином је говорио о себи: "И ако жене не познах, ја нисам девственик", то јест у савршенијем смислу те речи.

По Црквеном схватању три су степена духовног стања човека: надприродно, природно и најзад, ниже, или противприродно.

Код Светих Отаца је речено: "Не посежи за натприродним да не би запао у противприродно".

Отуда правило: никога не треба уводити у монаштво без претходног испитивања.

Монах који не чува целомудреност, у делу спасења стоји много ниже од благочестивог брака који се у Православној Цркви поштује као спасоносни пут.

Онај који је примио завет монаштва лишава се права на освештани црквени брак, а свако нарушавање целомудрености од стране монаха сматра се као пад, и то пад у подприродно.

Нормалан неизопачени брак очувава човека и физички и морално, док, међутим, свака изопаченост, па чак и маштање о греху, доводи до растројства свег човека, делујућн и на психу и на телесно здравље.

То рушилачко дејство нарочито се појачава када саблазни подлеже монах, самим тим нарушавајући пред Богом дани завет, што повлачи за собом губитак благодати, а мучна грижа савести може га довести и до сумрачног очајања.

Подвиг девствености је као нека уметност и сила Божанског живота која поучава оне који живе у плоти да се уподобе бесплотном јеставству (природи).

Најбитнији моменату том "умећу" јесте "чување ума". Најважније правило у овом подвигу је не издати ум. Без тога никакви телесни подвизп не постижу циљ. Аскетски васпитан ум може да сачува не само своју чистоту и слободу, него и спокојство тела, чак и у таквим условима при којима би се другима то дело учинило немогућим. "Не могу сви примити ту реч" (Мт. 19,11).

Свети Пимен Велики рекао је: "Ми нисмо телоубице него страстоубице (убице страсти), јер од Бога нас не удаљава тело, позвано да буде сасуд или храм Духа Светог који живи у нама, већ сладострашће, то јест страсти са њиховим сластима.

Велики Јован Лествичник говори: "Ко је, бивајући у плоти, стекао и овде победничку почаст, тај је умро и васкрсао и већ овде познао почетак будуће нераспадљивости".

Ради достизања савршене чистоте не привезуј се, чак ни духовно, ни за човека, ни за ствар, љуби сваког љубављу савршеном, као самога себе, но без пристрашћа, то јест не пожели присуство вољеног човека или представу о њему и не наслађуј се мишљу о њему.

Чисто супружништво је похвално, али изнад супружништва је непоквареност (неоскрнављеност). Супружништво је уступак немоћи, а чистота је светлост живота!

Колико је девственост пожељнија од супружништва, толико непорочни брак ваља претпоставити сумњивој девствености.

Стога и ти, ревнитељу савршенства, или сасвим заволи чисту девственост, ако за то имаш и снаге и расположења, или изабери супружништво.