Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

[Guest]

После тога свештена поворка наишла је на путу на једног јудејског свештеника по имену Атоније, који је дрско стао да сипа (бљује) разна богохуљења пред одром Богородице, срамотећи Њу и Пречистог Сина Њеног, Господа нашега Исуса Христа. Незадовољан тиме, он се љутито устремио на одар, са намером да обори на земљу тело Пресвете Владичице наше. Но само што су његове дрске руке додирнуле одар, зачас су их одсекли Анђели невештаственим мачем Божије одмазде, и остале су да висе на одру, као да су прилепљене, а сам он оборен на земљу, са страшним криком је завапио: "Тешко мени!" Ужасна казна уразумила је безумника и он се, увидевши свој грех кајао и позивао апостоле: "Помилујте ме слуге Христове!" Апостол Петар заповедивши носитељима да зауставе одар, рекао му је: "Добио си што је заслужено. Дакле, сада знај да је Господ Бог осветник, и Он неће закаснити. А твоје ране не можемо исцелити ми, него Сам Онај Кога ви неправедно распесте. Господ наш ће те исцелити. Но, Он те неће исцелити све док не поверујеш у Њега свим срцем својим и не исповедиш устима да је Исус истинити Месија, Син Божији". Атоније је завапио: "Верујем да је Он Спас света Христос, од пророка предсказан!" Чувши то свети апостоли и сви верујући обрадовали су се спасењу изгубљене душе, а апостол Петар му је заповедио да припоји своје руке одсеченим деловима, који су висили на одру, и да са вером призива име Пречисте Деве Богородице. Када је Атоније то учинио, зачас су одсечене руке срасле и постале сасвим здраве, носећи знак одсецања - црвену црту, као неку нит око лакта. Тада се Атоније, павши пред одар, поклонио Христу Богу Рођеном од Пречисте Деве и, остајући на коленима величао Ону Која Га је родила многим похвалама. Уставши, он се придружио апостолима и пошао са њима за пречистим телом Богомајке у Гетсиманију. Тако су и многи други погођени слепилом, познавши свој грех и с вером дотакнувши часни одар Владичице Богородице, брзо задобили исцелење, јер Најмилосрднија од свих мајки, као што је Рођењем Својим радост причинила свој васељени, тако и Успењем Својим није хтела никога да остави жалосним.

Стигавши у Гетсиманију, апостоли, при свеопштем плачу народа, давши Пречистој последњи целив, савршили су погребење часнога тела Њеног, положивши га у пештеру и заградивши улаз у њу великим каменом. Окончавши погреб, апостоли нису журили да се удаље, већ су провели у Гетсиманском селу три дана, појући псалме крај гроба Богомајке даноноћно. За све то време у ваздуху се разлегало појање невидљивог хора Небесних Сила, који је славио Бога и величао пренепорочну Мајку Божију.

По Божијем смотрењу (провиђењу) догодило се да једино апостол Тома није био на погребу пречистог тела Богомајке, већ је стигао у Гетсиманију тек трећег дана. Силно се жалостио и туговао апостол Тома, што се није удостојио да види преславно престављење Божије Мајке и да прими од Ње последњи благослов и целив (поздрав). Жалили су због њега и сви свети апостоли и одлучили су на савету своме да одвале камен од гроба да би Тома барем видео тело Пресвете Богородице и целивавши га, добио малу утеху и радост у жалости својој. Али када су одвалили камен видели су да је гроб празан, и ужаснули су се што не виде тело Богомајке, већ само погребне повоје. Стајали су у недоумици, размишљајући шта би то значило. Затим, побожно целивавши у гробу остављену плаштаницу, од које је истицао дивни миомирис, они су се помолили заједно Господу да им Он открије шта се десило са пречистим телом Божије Мајке.

Дакле, без сумње по нарочитом Божијем смотрењу, догодило се да је свети Тома закаснио на погреб пречистог тела Божије Мајке. То закашњење послужило је за то да свети апостоли ради утешења Томе пронађу Њен гроб, и преко тога сва Црква уверила се у васкрсавање Пресвете Богородице, исто као што је и раније неверје Томино послужило утврђивању вере у васкрсење Христово.

Увече су апостоли сели за трпезу да храном поткрепе своје изнурено тело. Тада су имали овакав обичај: прво место су остављали незаузетим и на њему постављали узглавље, и на узглављу комад хлеба, у част и у спомен Господа Христа. По окончању обеда, уставши и заблагодаривши Богу, узели су тај комад, и узносећи га, славили велико име Пресвете Тројице, завршавајући молитвом: "Господе, Исусе Христе, помози нам", а затим су појели тај комад као благослов Господњи. Тако су апостоли чинили не само онда када су бивали заједно, него и када се догађало да неко од њих буде сам. Тако је било устројено међу њима у Гетсиманији и сада за заједничком вечерњом трпезом. Седећи за трпезом, они су само о једном размишљали и беседили - шта се десило са пречистим телом Божије Мајке, које нису нашли у гробу. А када су, завршивши обед, устали од стола и по обичају, узносећи комад хлеба, одвојен у част Господа, почели да славе Пресвету Тројицу, тада су уједанпут зачули горе анђелско појање. Погледавши нагоре, ка небу, угледали су у ваздуху Пречисту Деву, Мајку Бога нашега. Живу, окружену мноштвом Анђела и обасјану неизрецивом Славом, и чули су од ње утешни поздрав: "Радујте се! Ја сам с вама у све дане!" Обрадовани апостоли, уместо уобичајеног призивања: "Господе, Исусе Христе...", ускликнули су: "Пресвета Богородице, помози нам!" Тиме су се свети апостоли уверили, и сву Цркву уверили, да је Пречисту Мајку Божију Син Њен и Бог у трећи дан васкрсао и са телом узвео на небо. Господ је преселио Пренепорочну Мајку Своју у небесне обитељи. Како је сам Он васкрсао у трећи дан и у четрдесети се вазнео на небеса са пречистим Својим телом, тако је и Мајка Његова у трећи дан по Својој смрти чудесним смотрењем Божијим са телом била узведена на небеса, по предсказању пророка Давида: "Устани Господе, у починак Твој, Ти и ковчег светиње Твоје" (Пс. 131,8).

А свети апостоли, по окончању свих тих чудеса и тајни Божијих опет су били подигнути и пренесени на облацима сваки у онај крај где је проповедао реч Божију.

Престављење Божије Мајке назива се "Успење" зато што Она "као да је накратко смрћу уснула, ускоро се из ње, као из сна пренула, и мртвило гробно као снени од очију дремеж отрвши, спазила бесмртни у светлости лица Господња живот и славу".

Кончина Оне Чији је сав живот био непрекидни низ чудеса од самог Њеног зачећа, кончина Мајке Божије превасходно је била блажено "Успење" и "Престављење" од земље на небо и била је праћена, као што говори горе наведено предање, многим чудесима, беспримерним и својственим само Јединственој Мајци Божијој. Знаменити црквени песмопојци - свети Косма Мајумски и Јован Дамаскин у својим песмопојима (песмама духовним), познатим у богослужбеним књигама под именом канона, са чувством искрене духовне радости прослављали су празник Успења Божије Мајке.

Из осећања побожног поштовања према Пресветој Богородици православни хришћани су од првих времена изражавали поштовање Божије Мајке. У томе су они видели свештени дуг, сталну обавезу сваког следбеника Христовог. Први хришћани призивали су Је постојано у својим молитвама, знајући Њено високо достојанство и силу Њеног заузимања пред Богом.

Из Литургије, приписиване апостолу Јакову, а која несумњиво припада Цркви Јерусалимској, види се да је Црква онога времена славила Приснодеву Марију, као Свету, Пречисту, Преблагословену и Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодеву Марију.

[Guest]

Побожно поштовање Богомајке, каквим је Црква свагда била преиспуњена, нарочито јасно се показује у похвалним словима у Њену част, изговореним од Светих Отаца и учитеља Цркве III и IV века. Они сведоче у својим делима да су древни хришћани у својим молитвама прибегавали к Деви Марији као Заступници и Помоћници. Тако се Њој молила света мученица Јустина за време својих страдања и преподобна Марија Египћанка у тренуцима свога кајања за грехе, молећи Њено заступање (помен 1. априла).

Побожно поштовање древних хришћана према Божијој Мајци било је тако велико да су нам они предали све о Њеном животу па чак и о Њеном спољашњем изгледу. По казивању светог Амвросија Медиоланског заснованом на речима Дионисија Ареопагита и Игњатија Богоносца, "Пресвета Богородица, живећи на земљи, била је Дева не само телом, него и духом, у срцу смирена, у речима богомудра, у разговорима стрпљива, у читању Писма неуморна, у напорима бодра, у беседи целомудрена, као да је одувек беседила с Богом. Она никога није увредила, свима је желела само добро, никога се није гнушала, није презирала чак ни најубогијег човека, никога није исмејавала. Из Њених уста излазиле су само речи благодати, а у делима су се огледали скромност и девственост. Њен спољашњи изглед показивао је Њено унутрашње савршенство, изражавајући незлобивост и милосрђе. Све дане Своје Она је претворила у пост. Сну се предавала само кад је захтевала потреба, али и тада, док се тело Њено одмарало, духом је Она бдила, у сну понављала прочитано или размишљала о испуњењу предвиђених намера или је предодређивала нове. Из дома је излазила само у цркву и то у присуству рођака. Ипак, ако се Она и појављивала ван дома Свога у пратњи других, онда је најбољи чувар Себи била Она Сама. Други су штитили само Њено тело, а нарав (обичаје, навике, начин живота) Своју Она је чувала Сама."

Свети Епифаније Кипарски и за њим Никифор Ксантопул, који су живели - први у IV веку, а други у XIV веку, на основу предања до њих доспелих, спомињу ово о спољашњем изгледу Приснодеве Марије:

"Била је средњег раста. Боја лица као боја пшеничног зрна, светлосмеђа коса, донекле боје злата, очи сјајне, поглед продоран, зенице као плод маслине, обрве мало повијене и тамне, нос благо издужен, уста слична цвету руже, и слаткоречива (милорека), лице не сасвим обло али не и зашиљено већ нешто издужено, такође и прсти издужени. У Њој није било никакве гордости, већ једноставности без најмање притворности, није било никакве размажености (разнежености), него у свему савршено смирење. Њена одећа била је проста, а као доказ служи Њена риза, која се и сада чува. Једном речју, у свим Њеним делима Божанствено је сијала преизобилна благодат".

Побожни хришћани, девственици и девственице, у подвизима свога благочешћа крепили су се не само молитвама Пресветој Деви, него и примером Њеног анђеоског живота.

У време јереси и иконоборства као примерни поштоваоци славе Богомајке служили су побожни цареви Константин, Јустинијан и други. Атанасије Велики против аријанаца говори: " Ако Рођени од Деве јесте Цар, Господ и Бог, - онда и Ону која Га је родила треба назвати у правом и првенственом смислу: "Царицом, Госпођом и Богородицом". "Радуј се, Маријо, Мајко Божија! исповедао је Њу Ефески Васељенски Сабор низложивши (надвладавши) Несторија. - Ти си - Покров свега света, Ти си Неугасива свећа,Ти си венац девствености, Скиптар Православља, Сместилиште (Прималиште) Несместивог, Мати и Дева!"

Православна Црква, непрестано штићена покровом своје Заступнице Небесне, не само да је сачувала древне свештене дане поштовања (чествовања) Божије Мајке, него их је још и умножила.

Од дана успења Божије Мајке или боље рећи, од часа Њеног пресељења са земље на небо, за сваког хришћанина је настала "нова радост". Хришћанин, гоњен свим бурама земаљске судбине, стекао је верну Заступницу на небесима. Међу легионима Анђела и Небесних Сила од тога времена он (хришћанин) има ЈЕДНУ, која више него било ко од житеља неба, разуме и уздах и сузу, и горки и често непромишљени вапај срца, растрзаног унутрашњом борбом или разорним налетима спољашњих бура. Она све разуме: "Њој су познате све немоћи човечије".

Сада у Небеском Савету сваки хришћанин има своју Представницу: подражавајући Сина Свога, посредника између Бога и човека, Она за сваког посредује, Она се за сваког моли. Зато на целој земљиној кугли, у пространом хришћанском свету, нема царства, нема народа, који не би побожно поштовао свету Деву.

Но ни једна хришћанска земља, ни један хришћански народ није тако преиспуњен чудесним знамењима Њене милости, као наше Отачаство, руски народ или, боље рећи, православна Русија.

Немогуће је набројати сва безбројна избављења од невоља, сва исцелења и утехе, дароване руком Богомајке, скривена од света и позната само Богу и онима који су их задобили. Но, обратимо пажњу на оне светле тачке у историји нашег Отачаства које су обасјане нарочито јарким и обилатим зрацима доброчинстава Царице Небесне.

Својим посредовањем и заступањем пред Богом Мајка Божија је засадила, неговала и распространила православну веру у нашем Отачаству и много пута га је спасавала од пропасти у данима страшних несрећа. Познато је из историје да су Руси били некада незнабошци и да су се клањали идолима. Па ко је засадио хришћанску веру у нашем Отачаству? Мајка Божија. Ево како о томе приповеда историја.

Када су кнежеви руски, Асколд и Дир, са моћном војском на лађама допловили до самог Константинопоља и почели да опседају град, тада су се његови житељи, застрашени многобројношћу непријатеља, обратили Богу и Богородици са молитвом за помоћ и заступање, и, изневши из Влахернског храма тамо чувану ризу Богомајке, уз молитву је погрузили у море. Тога часа подигла се силна бура, од које је већина лађа са људима потонула. А људи који су се спасли од потапања, видевши такво чудо, поверовали су у Христа, и, вративши се у своје Отачаство, причама о чудесном догађају убедили многе земљаке да приме веру хришћанску. Тако је Богомајка била посејала прва семена вере хришћанске у нашем Отачаству. И ускоро после тога велики кнез Владимир, убеђен примерима хришћана, а нарочито примером велике кнегиње Олге, примивши свето крштење у Цариграду и доневши са собом у Кијев икону Богомајке, саградио је овде први храм у Њену част. Затим је убедио Русе да одбаце идолослужење и прихвате веру хришћанску. Тако је уведена и утврђена посредовањем Мајке Божије хришћанска вера у нашем Отачаству.

Увођењем и утврђивањем хришћанске вере јачала је и утврђивала се моћ Русије такође посредовањем и заступањем Мајке Божије пред Богом. Шта све није претрпело Отачаство наше од непријатеља вере хришћанске. Због међусобних сукоба обласних кнежева Русија се обагрила потоцима крви. Чинило се да је погибељ била неминовна. Но, Мајка Божија, по молитвама верујућих, пројављивала је Своје заступање и покров над Русијом. Тако је, чудесним знамењем Своје моћи и заступања, Она спасла од разарања и пропасти Новгород и тамо дала нову силу и крепост моћи Руса.

Изгледало је као да су страшне навале татарских хорди, које су читава два столећа поробљавале Русију, претиле да угрозе не само њену моћ, но и само постојање. Но народ руски који је и усред саме покорености умео да сачува веру у Исуса Христа, преклонивши колена са вером и смирењем пред Њим и Његовом Пречистом Мајком, преклињао Ју је за милост, и она није оклевала да му покаже Свој покров и заузимање.

Тако, са Донском иконом Богомајке, ношеном у табору војника, велики кнез Димитрије Донски на Куликовом пољу извојевао је славну победу над многобројним хордама Мамаја, татарског кана.

Тако, по молитвама становника Москве пред Владимирском иконом Богородице у XIX столећу, не само Москва, него и сва Русија била је избављена од најезде и разарања од Тамерлана, татарског кана, заступањем и покровом Мајке Божије.

У XVI веку, молећи се пред том истом чудотворном иконом Богородице, Московљани су се избавили од најезде страшног завојевача Махмет-Хиреја, који је већ стајао са силном војском близу Москве.

Године 1612, током несрећних дана међуцарства, Москва и Отачаство наше избавили су се од покоравања Пољацима, молећи се пред Казанском иконом Богомајке.

А 1812. године чиме је спасено од поробљавања Отачаство наше од Наполеона, императора француског? Зар није заступањем Богомајке, чија је Смоленска икона била проношена у руским пуковима за време, спомена достојне, Бородинске битке?

Ко може да наброји сва доброчинства од покрова и заступања Божије Мајке која су се излила на наше Отачаство и на свет православни? Она су безбројна. више их је од песка морскога, чему је живо сведочанство мноштво Њених чудотворних икона које истачу безбројна чудеса свету православном.

Мајка Божија је једина несумњива Нада и Посредница грешних. Она спасава и милује све који притичу под Њен Матерински покров. Она је - милости неоскудни Источник, Бедем необориви, Посредница пред Творцем непроменљива, Уздање и Представница свих верних, који се уздају у Њу.

"Кроз Њу - говори блажени Августин - Бог је сишао на земљу, да би се преко Ње људи удостојили да усходе к Њему".

"Она - као што говори светитељ Димитрије Ростовски ставши између Бога и грехова наших, као Посредница, не допушта гресима нашим да прилазе близу пред Бога и гласом Својих молитава одбија глас грехова наших смртних, који вапију на пас".

Њој јединој је изјавио Господ и Син Њен да ће се свака Њена молба испунити, и да ће се Њеним Матерњим мољењем одвратити од грешних праведни гнев Божији, који се на њих подиже.

Дева Марија је Владичица - најмилосрднија од свих синова и кћери човечијих, као Кћер Бога Оца, Који је Љубав, Мајка Бога Слова (Речи) - Љубави наше - и Изабрана Невеста Духа Свесветога, Који је Љубав Једносуштна Оцу и Слову (Речи)!

Како не прибегавати таквој Владичици и не очекивати од Ње сва блага духовна!?

Сви се обраћајте за помоћ Божијој Мајци. Она, Владичица, рана је бесовима (злим дусима) и прва наша Помоћница!

О, колико похвала и благодарења узноси душа хришћанска Прссветој Владичици. Али није довољно љубити Пресвету Деву, неопходно је и подражавати и Њен најсветији живот, Њену чистоту, Њену непорочност, Њену кротост, милосрђе, смирење, савршену преданост вољи Божијој. Само тада можемо да се дрзнемо да Је назовемо Мајком својом и само тада наше молбе Њој су благопријатне и нама спасоносне.

Атонски оци, као насељеници Њеног земаљског наслеђа удела - поседа, старајући се за Њено поштовање, поставили су као правило да сви, који хоће да имају у Пресветој Деви брзу Услишитељку њихових мољења,умножавају поздраве Њој: "Богородице Дево, радуј се, Благодатна Маријо, Господ је с тобом, Благословена си Ти мећу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших". Ову молитву читали су ујутру и увече по три пута са земним поклонима и полагано, то јест срдачно, стално са мишљу да сваки тренутак нашег живота може бити последњи и да треба да будемо спремни, ако нас изненада позове Господ на суд, јер у чему кога затекне Господ, у томе ће му и судити.

Пресвета Дева, је велика Помоћница роду хришћанском, а нарочито подвижницима у духовном животу и онима који су пожелели да се отрезне од греховног живота.

Стога ми не треба да Јој чинимо нажао, јер Она нас љуби. Ако хоћемо да кажемо нешто ружно, ако злоба кипи у нама, треба се сетити: "Божија Мајка ме љуби и плакаће због тога, нећу то рећи". Ако хоћемо да учинимо нешто рђаво, онда треба рећи себи: "Нећу то учинити, јер ће то увредити Божију Мајку". Ако помислимо на нешто зло и опако, одмах рецимо:

"То ће Њу ожалостити,нећу да смишљам зло". Растужује Њу и наша нечистота, и зато избегавајмо нечистоту, будимо бољи. И најзад, огорчава Њу одсуство љубави код нас. А љубав треба свагда да је мећу нама јер је Господ то заповедио, говорећи: " Ово вам заповедам: да љубите једни друге". И ми треба да љубимо, треба да у свему поступамо из љубави, јер Богомајка љуби оне који испуњавају закон Њеног Вољеног Сина. И ако будемо поступали тако, прибегавајући Њој у свему, старајући се да Је не огорчимо, онда ће нам Она послати не само Своје божанствене дарове, него ће нас покривати Својим светлим омофором и сада и у векове векова. Амин.

[Guest]

ЖИВОТ У СВЕТУ

Када увидиш да многи жудно траже своју срећу у чулним добрима и чулним задовољствима, у благостању (уживању), у раскоши и сматрају то за мудрост, када схватиш да многи ради своје земаљске среће користе сваку лаж и сваку обману, да заступају мржњу, осветољубивост и друге страсти, а одрицање од уживања у чулним задовољствима сматрају за глупост, тада треба да добро урежеш у срце своје и говориш, као што су учили апостоли: "Ми хришћани треба да живимо по закону Христовом (Гал. 6,2), а закон Христов захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), одбацимо лаж и говоримо истину (Еф. 4,25), да сваку освету препустимо Господу Богу који је рекао: "Моја је освета,ја ћу вратити" (Рим. 12,19).

Уопште, упркос свим представљеним лошим примерима, ти се одмах угледај на Исуса Христа, Који има пуно право да тражи од нас да следимо Његов пример, а затим се угледај на милионе људи који су подражавали Његов живот, постали свети и достојни сваког нашег подражавања. Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању, чиме су се одликовали свети или истинити хришћани, који су се непрестано старали да живе и живели су не по правилима света, него по учењу Исуса Христа.

[Перса]

ШТА ЈЕ ТО СВЕТОСТ

Слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.

Ову слободу од греха и врлинско живљење достижу само малобројни усрдни, и то не одједном, већ постепено и уз многе и дуготрајне невоље, болести и напоре, бдење и молитве, и то не својом силом, већ благодаћу Христовом.

Када се нађем крај посвећеника Господу, своју светост манифестују миром који обухвата све у свом окружењу а мир се памти срцем.

Читајући житија светих, човек схвата колико различичитих путева светости је до Бога.

Одличан пост.

Хвала!

[Guest]

КАКО ДА СЕ ПОНАШАМО ПРИ ОБАВЉАЊУ ОВОЗЕМАЉСКИХ (СВЕТСКИХ, СВАКОДНЕВНИХ) ПОСЛОВА

Овоземаљских је послова веома много и разликују се у зависности од стања и звања у којима живимо.

Све животне послове који се не противе наравственом закону, које смо дужни да обављамо сходно нашем звању и имању (стању), треба сматрати делима Божијим, делима повереним нам од Самога Господа, јер Бог, као Цар све земље (Пс. 46, 8), установио је разна законита звања и положаје (стања и имања), и Он, а не ми сами, допустио нам је и допушта нам да уђемо у ова овосветска звања и стања у каквима се сви ми налазимо.

Без Божије воље или без Божијег допуштења ништа на свету не бива. Дакле, какве год послове обављао, сва та дела чини као Самоме Богу, и награду за то добићеш од Бога. А ко се не труди ради Бога, његов труд је сасвим жалостан, јер му награда није од Бога, него од себе или од људи. А од себе и од људи каква је награда? Земаљска, привремена, ништавна.

Чини сва своја дела ради Самога Господа Бога, обавезно их чини тако како је дужно чинити дела Божија, то јест чини сва своја дела од срца, сасвим радо и са потпуним задовољством, марљиво, не допуштајући у њима никакво одуговлачење и немар, по чистој савести, јер је речено: "Проклет био ко немарно ради дело Господње" (Јерем. 48, 10).

Ако ти твоји послови иду успешно, онда се не горди тиме, а нарочито не приписуј успех у пословима својим сопственим снагама и умешности, јер сам Господ је рекао ученицима Својим: "Без мене не можете чинити ништа" (Јн. 15, 5).

Ако је посао којим ти требаш да се бавиш тежак, непријатан, понижавајући, мало уважен, не иде од руке, одуговлачи се, захтева изузетно стрпљење или води унинију, онда не буди малодушан, не буди лењ, не љути се, не предај се гневу, нестрпљењу, роптању и слично, него оживљавај и укрепљуј себе мишљу да те тегобе, које те тако притискају и тако су непријатне и несносне теби, неће трајати вечно. Са земаљским животом све оне ће престати, а тамо ће Господ "дати свакоме по делима његовим" (Римљ. 2,6). При томе потпомажи себе у тегобама својим било каквим поучним (назидатељним) појањем, тајном молитвом, размишљањем о хришћанским истинама, расуђивањем о делима којима се бавиш, уопште узношењем срца ка Господу Богу кратким молитвеним уздасима Њему. На пример, веома су корисна следећа молитвена призивања:

- Како нас безгранично љуби Господ!

- Шта Он није учинио и не чини за нас? Шта нам Он не даје?!

- Боже, како треба да будемо благодарни Теби!

- Господе, благослови ме! Очисти ме! Освештај ме!

- Само нас Ти, Господе, тако много љубиш!

- Ах, кад бих Те вазљубио, Господе, свим срцем својим!

Господе, Ти си моје прибежиште, Ти си моја утеха, Ти си моја нада, Ти си моје спокојство. Ти си моја светлост. Ти си моја слава. Ти си моја радост. Ти си моје блаженство!

Таква и слична мољења, ако се претворе у навику, за време тегобе су бесцена. Непрекидно одржавај душу у јединству са Богом, оно непрестано њу оживљава, одгони од ње сваког зло, укрепљује је у добру п врло благотворно јача саме телесне снаге.

Ко тако ради на извршавању својих текућих, овоземаљских послова, тај се труди као што се и треба залагати у славу Божију.

Само се по себи разуме да треба пре свега чинити најважнија дела, која не трпе одлагање, претходно промисливши како их боље извршити, као и да никада не треба чинити дела, несагласна закону Божијем.

Приступајући сваком послу, ваља се пре свега усрдно помолити Богу да ниспошаље Божији благослов за наш рад. Треба прочитати молитву "Пред почетак сваког (доброг) посла", затим добро промислити како најбоље обавити предузети посао, и тек тада приступити раду.

После уобичајених напора следи обед и одмор. Хришћанин треба да зна и то како се владати за време обеда и за време одмора после јела.

Пре ручка и вечере свагда узноси Господу Богу усрдну молитву. Моли се такође и после ручка и после вечере. Јер нико други не даје нама храну и пиће, до сам Господ. Он је Тај који даје нашој храни хранљиву моћ за наше тело, а нашем телу омогућава да користи хранљиву моћ јела за наше здравље. Само онај који или не схвата ово или је пак тешки егоиста може да се не моли пре ручка и вечере и после њих. Исхрана наша свагда треба да буде умерена. Храна је за тело неопходна. Не треба лишавати тело неопходне хране, већ је ради држања умерености најбоље престати са употребном хране у оно време када потреба за храном још није сасвим нестала. "Једи толико да утолиш глад" - говори свети Јован Златоусти. "Уздржано пиј, мало једи, бићеш здрав" говори други светитељ Божији, Митрофан. Искуство такође сведочи да само уздржљиви живе здраво, дуговечно и добро.

Веома неразумно поступају они који дозвољавају себи да се презасите храном сувише хранљивом, јаком, тешко сваривом, укусном, слатком, јер је презасићеност веома штетна и за наше тело и за нашу душу. Лоше варење, кварење крви, разне болести, превремена смрт, јесу последице преситости. Неуздржљиви није способан ни за каква духовна упражњавања (занимања, бављења), он не може ни да се моли, ни да размишља о Божанском. Преситом је бог - његов стомак и цео бездан нечистих мисли и жеља.

За време ручка и вечере никада не говори било шта греховно. То је увредљиво за Бога, чије дарове кушаш, а саблажњиво за твоје ближње. Напротив, за време обеда треба свагда казивати или слушати штогод за назидање (поучно), или у дубоком ћутању, побожно узимати храну. Истински хришћани првенствено за време узимања хране, настојали су да се јасније сећају своје смрти и страшног суда. Празно брбљање одлика је људи неразумних и шупљих (јалових, празних), а свагдашња поучност (способност поучавања, назидања духовног) - удео је људи мудрих.

Ко тако користи свој ручак и вечеру то јест умерено и са благодарношћу Богу, тај поступа како захтева дужност, праведно и богоугодно.

После обеда без сумње потребан је одмор. Али одмор свагда треба користити као лек ради обнављања снага душевних и телесних, и зато одмор не треба да траје дуго. За време предаха свако треба да размишља: "Какав одмор у овдашњем животу, предахнућемо за гробом"!

"Лењост је научила многом рђавом" (Сир. 33,28). "Мрско је Господу телесно спокојство" - говори свети Варсонуфије Велики. Тако треба да мисле сви који су устали од стола да заблагодаре Господу, и, мало предахнувши, изнова се прихватају посла.

Време одмора нипошто не користи како поступају многи неразумни, на било каква задовољства, или на какве порочне забаве, некорисне игре. Игра и хришћанин две су ствари непомирљиве. Да за време потребног одмора не би ушле у главу какве богопротивне мисли, а у срце богопротивне жеље, хришћанин, с обзиром на стање своје душе, настоји да гаји у себи разна духовна размишљања, а нарочито срдачно призивање Господа Бога:

"Господе, како је велика Твоја Премудрост и Благост! Сваки дан храниш Ти небројено мноштво живих створења на земљи: људе, птице, стоку, звери, кукце, и сви су они сити, нико не умире од глади".

Таква размишљања и молитвена призивања знатно брже васпостављају (обнављају) наше телесне снаге, него сви други начини успостављања. А поред тога, таква размишљања и призивања нарочито утврђују душу у добру.

[Guest]

КАКО СЕ ПОНАШАТИ УВЕЧЕ

Увече, по окончању свих дневних послова, благодари Богу за сва доброчинства која су ти дарована у току дана, и то: зато што си остао жив, за здравље, за храну, пиће, за све душеспасоносне мисли, за све свете жеље, за земаљску и небеску светлост, за помоћ и заштиту, за свако доброчинство.

Затим испуни своје срце следећим духовним мислима: "Ево за цео један дан приближио сам се смрти. Шта ако Господу буде угодно да ме наступајуће ноћи стави пред Свој Праведни Суд? Хоћу ли се одржати (осванути)? Ујутру намеравах да проведем сав дан свето, а како га проведох? Јесам ли разгневио чиме Господа Бога?"

После таквих питања:

а) моли се у свом срцу Свесветом Духу да Он просветли умтвој и верно те, до најистинитијих подробности подсети: како си провео сав протекли дан, како си устао ујутру, како си се средио(спремио), како си савршио јутарњу молитву, како си се понашао за време јутарњег бављења својим занимањем, како за време обеда и предаха, како у опхођењу према домаћима, према суседима, непознатима, посебно у случајевима за тебе опасним,да ли си подлегао греху, да ли си попустио у намери да се клониш греха, како си се понашао кад су били груби према теби,кад те нису слушали, кад су те исмејавали и томе слично;

б) моли се да те Свети Дух верно подсети: шта си овога дана мислио, шта говорио, шта чинио, како си се трудио или се ниси трудио да оствариш ујутру насталу свету намеру да се клониш греха, шта те је нарочито наводило на грех, какав си предузе оначин супротстављања греху или тешкоћама за испуњење воље Божије, и зашто се тај начин показао недовољним;

в) моли се да те Свети Дух подсети: чиме и зашто си сагрешио, шта и зашто ниси испунио, ниси ли сагрешио гајењем у себи рђавих мисли и жеља, ниси ли сагрешио пропуштањем да учиниш штогод добро или оно што си био дужан, ниси ли сагрешио против заповести прве, друге, треће и тако даље. Ниси ли узимао учешће у каквим туђим гресима и томе слично. Најзад,

г) нарочито се моли да ти Дух Свети приведе у сећање (да те подсети) какве си свете намере створио јутрос, шта је допринело да их испуниш, ако си их испунио, у противном случају, шта те је спречавало да их испуниш, јеси ли предузео ишта против препрека које су се теби појавиле, зашто се баш оно што си ти предузео показало немоћним.

Ово делање изузетно је важно. Никада га не занемаруј. Управо од таквог примерног испитивања себе зависи наше наравствено (морално) духовно самоусавршавање. Без таквог тачног испитивања себе никада не можемо очекивати наравствено усавршавање.

Подсећајући се како си се понашао протеклих дана, пронаћи ћеш у себи и добро и зло. Све добро приписуј Богу, а зло себи. И поново одлучно намери да се одупреш греху, нарочито своме омиљеном греху. Изналази све могуће мере и начине да се избавиш од њега. Али у исто време моли и проси Господа Бога да ти Он Сам открије најпоузданије начине да се утврдиш у својој доброј намери тако чврсто да би радије био спреман да умреш него да поново чиниш пређашње грехе своје и поново вређаш Господа Бога.

Одлазећи на спавање, саврши вечерњу молитву по припремљеним црквеним молитвама и својим речима, само пази да твоје молитве неизоставно буду свете и разборите:

а) пре свега благодари Богу за сва доброчинства која је Он учинио теби и свим људима: за искупљење, за свету веру, за Света Тајинства и за све свете савете о спасењу;

б) моли се да ти Господ Бог опрости све твоје грехе и да недопусти да умреш у гресима;

в) моли се да те Он избави од демонских искушења у сну и ноћу, и да ти пошаље Свога Анђела Чувара да овај сачува душу и тело твоје од сваког зла;

г) моли се да Господ благослови све блиске твоме срцу: родитеље, браћу, сестре, сроднике, познанике, добротворе, началнике. Помоли се и за непријатеље твоје;

д) моли се да Он помогне беднима, ожалошћенима, путницима, болесницима, увређенима, да утеши несрећне, смести сироте, да укрепи надом оне умируће, да благослови сву децу, управи на добро све младе, утврди у светом животу одрасле и да све старце учини узором светог живота, да све грешнике доведе до покајања, одагна таму у којој живе незнабожци, неверујући, јеретици и расколници, да их просветли Својом Светлошћу, све их доведе по познања Своје Истине, све управи на истинити пут спасења и да их спасе.

Најзад, предај себе Господу Богу потпуно. Ознаменуј себе крсним знаком, легни у постељу и заспи, сећајући се смрти и Суда Божијег. Настој да заспиш са добрим мислима. Ваља да прочиташ какву поучну књигу или житије светог који се празнује сутра. Старај се да заспиш предан Господу Богу. Тада, шта год да се деси с тобом за време сна, немаш чега да се бојиш, тада ти спаваш као на рукама Божијим, тада Господ Сам пази на тебе и чува те. Тада, каква год несрећа снашла твоје тело, твоја душа је безбедна, она је код Господа Бога.

У случају несанице, када дуго не можеш да заспиш, опет размишљај и опет се моли, размишљај о судовима Правде Божије и о неправди човечијој и извлачи из тога корисне поуке за свој живот. Моли се унутрашњом срдачном молитвом: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога". Ако избију у глави и срцу рђаве мисли, устани и чини поклоне уз молитву: "Помилуј ме, Боже..." (Пс. 50), док се не умориш. Ако се усрдно помолиш, убрзо ћеш заспати, али ако не заспиш, душевну ћеш корист задобити.

Ето како добри људи проводе живот свој богоугодно, свето. Овде ти је показан начин како да проводиш свето само један дан. Тако проведи други и трећи, све дане свога живота. Свагда имај овај показатељ пред очима и по њему располажи данима свога живота. Ако будеш тако поступао, тада ћеш на крају крајева постати савршени, истинити хришћанин и задобићеш венац заслужене славе. Изначала (испочетка) ће се овај подухват показати, можда, мукотрпним, но ти предузми све мере да победиш то искушење, да би то за тебе славно и неопходно делање постало лако.

Сети се да је лењост мати свих порока, те, стога, п погибељи, а да труд, бодрост и будност јесу неопходни услови за врлину и, стога, за спасење. И у свету се човек без правила (начела) сматра неваљалим човеком, утолико пре хришћанин не сме да живи без правила (начела), како било. А ова правила несумњиво и сигурно ће те довести до циља твога назначења привременог и вечног.

[Guest]

ШТА ЗНАЧИ "ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ"

Милост Божија јесте благодат Светога Духа, коју непрестано треба да молимо од Бога, призивајући: Господе помилуј! Дај ми духа силе, духа светлости, духа страха, духа мира, духа чистоте, духа кротости, духа смирења, духа љубави." И ко осећајно дозива "Господе помилуј", сједињујући ове речи са дисањем, то јест при удисању ваздуха у себе произноси "Господе", а при издисању "помилуј", у њему се од таквог изговарања освештава и очишћује карактер, савест, душа и срце, и тај задобија тражено од Бога.

А ко буде само по навици изговарао ове речи, тај неће моћи да стекне милост од Бога, јер је већ добио много милости:

1) када је саздан био и постао човек;

2) када је пресаздан био у крштењу и постао хришћанин;

3) када се избавио од беда душевних и телесних, које је искусио у животу;

4) када се удостојавао причешћа Пречистим Тајнама;

5) када је огорчио Бога гресима својим, и није био кажњен, а није био свестан тога.

Како такав хришћанин да добије још милости од Бога, када не зна и не осећа да је добио толико милости од Њега, и да изговара ове речи само из пуког обичаја.

[Guest]

ДА БУДЕ У СВЕМУ ВОЉА БОЖИЈА

Ко је данас спокојан, ко није узнемирен (усталасан), ко није растрзана срца?

Ретко ћеш срести добродушно лице. Чак су и понека деца слична одраслима, изгубила су очаравајућу драж која тако привлачи к деци. Млади живе као у грозници, код одраслих су раздражени (узрујани) "нерви", старци су лишени њима својственог спокојства, мира душевног. Живот је ставио на све свој печат. Свуда ври.

Ако сте боравили на обалама велике многоводне реке, онда знате да када се река разбесни и сени таласи почну да бацају чамац, готови да га потопе у водене дубине, они који плове не треба да губе присуство духа. Они треба, напротив, појачано да раде да би савладали страшну стихију и спасили свој живот. Да бисмо испунили своју дужност, дужност хришћанина и руског грађанина у садашње време, потребан нам је мир душевни, спокојство духа, а њега ће бити када срце наше изгара у дубоком убеђењу да Свеприсутни Господ наш Отац, који царствује у свему свету и управља све ка добру, неће оставити нас, слабе и немоћне, да Он руководи животом свакога од нас, Његових створења, и да ниједна длака с главе наше, по речима Христа Спаситеља, неће пасти без воље Његове.

"Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо" - нека се овај возглас, који често чујемо током богослужења, разлеже не само у ушима нашим, него да допре до срца, до самог дна наше душе, и тамо нађе себи искрен и потврдан одзив.

"Да буде воља Твоја" - нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају.

Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.

Сматрамо да је право време да, ради назидања (поучења), наведемо причу о једном монаху, који је свецело подчинио своју вољу вољи Божијој и наслађивао се великим миром душе, задобивши од Бога чак и дар исцелења. Многи болесници оздрављали су само од једног дотицања његове одежде. Свуда су га дочекивали са великим уважавањем. Међутим, братија манастира много се чудила ономе што се догађа са њиховим сабратом, јер код њега нису примећивала ни знатније аскетске подвиге, нити строги пост, ни појачане напоре, нити ишта друго. Он је живео, као и сви други, само једнога се строго држао све што се дешавало са њим примао је драге воље и благодарио је Богу за то. Једно га је одликовало - свецело је био предан вољи Божијој.

Једном када је монах лечио болесне без икаквих средстава за лечење, благодатном силом која је излазила из њега, настојатељ обитељи га је упитао на који начин људи који долазе к њему бивају исцељени?

- И сам се чудим томе што могу да им повратим здравље, одговорио је монах - стидим се што моја одежда има моћ исцелења, јер ја ни постом, ни другим подвизима монашким нисам заслужио такав дар од Бога.

- То је баш тако, - рече настојатељ - ми видимо да си ти обичан човек и да у теби нема онога што би те издвајало од других.

Настојатељ је решио да по сваку цену открије прави узрок постојећег дара исцелења. Дуго је разговарао са монахом, настојећи да сазна све његове добре особине, и да разоткрије тајну његовога срца. На распитивање настојатеља благодатни инок је рекао:

- Сетих се милости коју ми Бог даде: ја постојано у свему саглашавам своју вољу са вољом Божијом. Никада не мислим о нечем што би било противно вољи Божијој, никада се не плашим догађаја који би могли да поколебају мој ум и раслабе срце. Никада се ни на шта нисам жалио другима и нисам откривао (поверавао) своје јаде, исто као што ми ни срећни случајеви који ми падају у део не причињавају задовољство до те мере да бих се ради њих веселио већма него у остале дане живота мога. Све што пошаље рука Божија примам једнако, како оно повољно тако и непријатно за мене, и не молим Бога да се све збива по мојој жељи, него хоћу да у свему буде Његова света воља. Тако, ништа ми не причињава нарочито задовољство, ништа ме не жалости и не смућује, ништа ме не чини срећним, осим саме воље Божије. Зато у свим својим молитвама само једно молим Бога да се воља Божија у мени и у свим створењима Његовим свагда свецело испуњава.

Настојатељ обитељи веома се зачуди речима инока и упита га:

- Драги брате, реци ми шта си осећао јуче за време пожара који је избио код нас у обитељи? Зар се ниси и ти заједно са свима жалостио када је зли човек запалио наше манастирске зграде у којима је изгорело много пшенице?

- Не кријем, оче, - одговор инок - сав тај манастирски губитак није изазвао ни најмању жалост код мене, јер ја имам обичај да за све, и за жалосно и за пријатно, благодарим Богу и да спокојно примам и једно и друго, и уверен сам да оно што се догађа с нама бива по вољи Божијој, Који све управља на душевну корист. И зато ја не бринем и не мислим о томе да ли ми имамо мало или много хлеба и осталог за нашу исхрану, јер тврдо верујем да Бог може сваког од нас да насити једним комадом исто као и целим хлебом. И тако, ја мирне душе, непомућеног духа, проводим свој живот.

Зачуђен речима инока настојатељ је још дуго расправљао са њим, настојећи да нагна брата да јасније изрази свој начин мишљења, своје погледе, да открије своје душевно настројење.

У једном од многих одговора настојатељу смирени инок је, између осталог, рекао:

- Целодневним приношењем самога себе вољи Божијој ја сам тако напредовао у покоравању њој, да ако бих унапред и знао да је Бог мени предодредио да неизбежно будем послат (бачен) у преисподњу (пакао), ја не бих стао да предузимам ништа против тога. Да кажем још и да, ако би било могуће да променим ово Божије одређење само изговарањем Господње молитве "Оче наш", заиста вам кажем да не бих смео то да учиним него бих се још јаче молио Богу да Он поступи са мном по Својој најсветијој вољи и да дарује Своју благодат, која може да ме утврди на веке вечне, да не мислим ни о чему што се противи Његовој светој вољи.

После подужег ћутања игуман је, најзад, рекао иноку:

- Иди, љубљени, иди, оче, и приљежно испуњавај своје обећање Богу, које си ми споменуо. Ти си нашао небо изван неба и упамти да се таква благодат не дарује од Бога многима и да се неће наћи много таквих које нико не би могао узнемирити или увредити. Онај ко се свагда и свему са чим се суочава у свом животу, слаже са вољом Божијом, то јест прима све као да му је послано од Бога, тај је ограђен у свом животу чврстим и неприступачним бедемом!

Да буде у свему воља Божија!

[Guest]

О ДУГОВЕЧНОСТИ

Ево правила, заснованог на речи Божијој, за очување телесног здравља и достизања дуговечности:

Да би се очувало телесно здравље и живело дуговечно, потребно је држати се следећег правила, толико истинитог колико су истините речи Божије:

1. Свим снагама треба избегавати гнев, нарочито велики, јер гнев разлива жуч по телу и, изазивајући бол у глави, шкоди здрављу и неприметно скраћује живот човека. Жустрина и јарост, по сведочанству речи Божије, скраћују дане. Стога ко се уздржава од гнева, тај не нарушава своје здравље и не одузима дане своме животу.

2. Здрав сан, вели се у речи Божијој, и умерен стомак продужавају животни век. Када је сан добар, тада је и здравље поуздано. Стога, умереност у коришћењу хране и пића може да очува и продужи живот човеку. Напротив, презасићеност храном и пићем ствара шкодљиве сокове, смета варењу хране, изазива болести које могу да скрате живот. Колера и трбобоља, уверава реч Божија, прате човека незаситог. Зато они који се пресићују или не знају мере у храни и пићу ретко дуго живе. " Јер од пресићености - уверава Писмо - многи умреше".

Дакле, ко хоће да продужи свој живот, тај је дужан да љуби уздржање у храни и пићу.

3. Корисно је уздржавати се од претераног узимања хране, а још је корисније уздржавати се прекомерне употребе вина, јер оно смањује крепост, погодује појави епилептичних напада, једном речју, скраћује дане живота ономе ко не одолева вину (бива савладан вином). Речено је у Светом Писму: "Умножава пијанство помамност безумног на спотицање, умањује снагу и рањава је. Јер претеривање у вину многе погуби."

Стога, ко се уздржава од вина, које скраћује живот тихом ватром, тај може да сачува угодно своје здравље и да продужи дане свога живота.

4. Ради достизања дубоке старости свакако треба избегавати недопустиве везе једног пола са другим, јер они који се предају овом пороку и сличним нечистотама противним седмој заповести, подлежу, поред опште раслабљености тела, разним болестима које скраћују живот. "Прељубочинац, из скудоумља, уверава Свето Писмо, - погибељ души својој спрема, а болести и развратност ће претрпети."

5. Неће нарушити јачину својих снага и неће осушити кости своје онај ко се стара, уздајући се на Бога, да нема у срцу жалости, јер жалост разједа срце и потпуно разара снагу човека. "Жалост доноси смрт" - тврди реч Божија.

6. Сам Господ обећава дуговечност свој деци која поштују и прослављају родитеље своје, нарочито духовне оце, која испуњавају све њихове свете жеље са детињом љубављу. Ево Његове речи: "Поштуј оца твога и матер твоју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

Завршавам ово правило овим речима: имај страха Господњег, моли се Божијој Мајци, и Она ће ти помоћи да овладаш овим врлинама.

[Guest]

ДВАНАЕСТ ЗАПОВЕСТИ СПАСЕЊА

У дубокој простоти вере у беспоговорној покорности Божијим саветима молио се један благочестиви човек и види: улази Муж (Човек), који је својим изгледом уливао поштовање, у одећи пастирској. На њему је био бели огртач, торба упртњача је висила преко његових рамена, а штап је био у његовој руци. Био је то Анћео покајања.

Ја сам послан теби да бих провео уз тебе све остало време твога живота. Не бој се, ја сам послан да ти покажем све чиме можеш спасти душу своју. Саслушај пажљиво и запиши све ради памћења, да би, поново то читајући с времена на време, освежавао мисли своје и утврћивао колебљиву веру своју. Ако од чиста срца будеш сачувао све што ти је откривено, онда ћеш добити од Господа сва блага која је припремио Он вернима Својим. Али, ако се ти, саслушавши моје поуке, не само не исправиш, већ, напротив, станеш да прилажеш грех на грех, онда ће беду за бедом да пошаље на тебе Господ, док не скрха срце твоје.

Рекавши то, Анћеопастир предложио му је 12 заповести по следећем редоследу:

1. Веруј у Једнога Бога, у Тројици Поштованог (Обожаваног), Творца неба и земље, и свега видивог и невидивог Који је ни из чега привео у биће сва створења и даровао им толико савршенстава колико свако од њих може да прими.

2. Живи у простоти и непорочности, не наноси штету ближњем чак ни речју, већ, напротив, помажи свима који су у невољи, не испитујући ко проси и коме дајеш.

3. Рћава реч да не излази из уста твојих: љуби истину и избегавај лаж.

4. Као зеницу ока чувај супружанску верност, јер она је непроменљиви закон Творца: бити чист и непорочан пред лицем Његовим, или у девствености или у чисто чуваном браку. Ако си жењен не тражи разрешење да идеш другој жени. Ако си одлучио да будеш у девствености, не трагај за женом. Такође, када умре муж или жена, надживели други супружник не греши aко ступа у други брак, али се удостојава веће части од Бога, када се решава да чува удоваштво у чистоти и непорочности.

- Шта да чини онај који је сагрешио?

- Да се каје, - одговорио је Анђео.

- Чуо сам да осим крштења нема другог покајања, да ми, погружујући се у воду поновног рођења, добијамо отпуштење својих грехова и да никако не треба после тога да грешимо приметио је богобојажљиви муж.

- Крштење се не назива покајањем. Бог је установио покајање за оне који, будући кроз крштење призвани мећу верујуће, падају затим у грехе због смицалица ђавола. Бог милостиви прима покајање таквих. Али ваља знати да често падање у грех, чак и исправљано честим покајањем, чини сумњивим и само покајање. Могуће је најзад, пасти тако да после тог пада не буде могуће поново устати и почети живети ради Бога. Овога нека се боји свако ко лакомислено гледа на грехе.

5. Идући путем заповести, не можеш избећи препреке и напоре. Буди храбар и нека устраје срце твоје: трпи у чињењу добрих дела и у подношењу свих непријатности на овом путу.

6. Упамти да су уз сваког човека два анђела - Добри и зли: један га привлачи ка добрим делима, а други ка гресима и пороцима. А ти пази на себе и к првоме се приклањај, а другога одбијај. По унутрашњим помислима срца наслућуј који од њих даје теби тада савет и хоће да господари тобом.

7. Јединог (Једнога) Бога Творца и Промислитеља и Спаситеља твога бој се, и залудном страшљивошћу од тамних сила не понижавај своју детињу преданост Њему и своје крепко уздање у Њега.

8. Побрини се да се покажеш као ревносни испунитељ свих Божијих заповести без изузетка и брижљиви творитељ свих дела на која Анђео побуђује срце твоје или на њих указује повезаност околности твога живота - и бићеш син у Дому Божијем, а не слуга.

9. Моли се, истрајавај у молитви. непрестано се моли, да сваки пут кад треба, свише сиђе на тебе сила да твориш добро, и помоћ да се уклањаш од зла. Молитва чини земнородног житељем неба и одева га небеском чистотом и светошћу.

10. Избегавај лажне пророке, гатаре и врачаре преко којих враг погубљује слуге Божије. Слаби у вери обраћају се тим обмањивачима, а ови, одговарајући им по жељи срца њиховог, неостваривим надама обмањују их и изнова их заводе у незнабоштво. А ту се трунки истине домеће море лажи. Ко искрено верује и предаје себе Богу, тај неће поћи к њима. Такви не ишту неба, већ обично гатају само о земаљском.

11. Учитељица, јединствена учитељица да ти буде Црква Бога Живога - стуб и тврђава Истине.

У њој је Светлост непроменљиво-истинитог знања. Ван ње су мрак и тама. Тамо је кнез овога света поставио учитељску катедру своју и ослепљује разум оних који га пажљиво слушају и који неће да слушају глас Цркве због тога што су од овога света.

Ево ти проба (провера): оно што се не слаже са учењем Цркве то је глас оца лажи! Пази и чувај себе чистим од овога пада. Ево још и знака: реч истине уводи дубоки мир, спокојство и милину у верујуће срце, а реч лажљивих подиже машту и сумњу, и, као слана вода распаљује жеђ за знањем, затвара (забрављује) ум као сужња у непојмљиву, мрачну пустињу.

12. Без непосредних руководитеља не може се проживети свето на земљи. Наћи ћеш их у Цркви, где их Дух Свети поставља да напасају стадо Христово. Умоли Господа да ти дарује оно што је благопотребно. У потребно време, и без твог тражења, старац ће ти изговорити реч утехе. Дух Божији ће га научити шта приличи да каже теби, а ти ћеш чути од њега шта хоће од тебе Бог. Али ипак, чувај се, и овде има духова преваре. Смирење и тихост красе истинског руководитеља. А где је помпа (сјај, раскош) у речи и животу, тамо је превара. Пази на ово и бићеш спасен.

Ето свих дванаест заповести, прими их срцем просто, без премишљања (двоумљења) и нећеш при њиховом испуњавању наићи ни на какве потешкоће, но ако станеш да разлажеш (размишљаш) у уму свом: да ли је могуће и како се може испунити једно или друго и можеш ли се некако ослободити од овог јарма, прикрада се враг, уноси раслабљеност у срце твоје и чини те неспособним за било какво добро.

- Зар си заборавио - наставио је Анђео пастир - на свемоћ Божију? Да ли је могуће да ти Онај Ко је све покорио под ноге твоје, не би дао снаге да испуниш Његове заповести? Но знај да ће онај ко има свагда Бога у срцу своме лако извршити ове заповести. А ко Њега има само на врху језика свога, тај ће пасти под теретом њиховим, сматрајући их неиспуњивим.

- Ко не моли од Бога снаге да испуни свете заповести Његове?! Но враг је моћан: он искушава слуге Божије и држи их у својој власти - напоменуо је благочестиви.

- Не, - одговорио је на то Анђео - враг нема никакве власти над слугама Божијим. Оне који верују у Бога свим срцем својим ђаво може да искушава, али не и да господари њима. Супротстави му се мужаственошћу (одважношћу) и он ће побећи од тебе.

[Guest]

ДУХ СВЕТИ И ЊЕГОВИ ДАРОВИ

Дух Свети, као Бог - Треће Лице Свете Тројице, Свемогућ је, исто као и Отац и Син.

Он животвори, надахњује и даје силу створењима. Он даје животињама живот, човеку ум, а хришћанима - живот духовни, највиши, то јест Дух Свети уразумљује човека и помаже му да иде у Царство Небеско.

Дух Свети, се даје не по заслугама, него на дар и по милосрђу Божијем се шаље ради спасења људи. А Дух Свети овако помаже:

1. Дух Свети усељавајући се у човека, дарује му веру и светост. Без Њега нико не може имати истиниту веру. Без просветљења Духом Светим и сам мудрац, и учен човек у стварима Божијим и Његовом домостроју, јесте потпуни слепац. И, напротив, Дух Свети и сасвим неуком и простом човеку може да открије скривено унутрашње и да непосредно, без околишења, покаже дела Божија, може да му да да осети сладост небесног Царства. Човек, који има у себи Духа Светога осећа у души својој необичну светлост, дотле њему сасвим непознату.

2. Дух Свети, усељавајући се у човека, изазива у срцу његовом истинску љубав.

Истинска љубав у срцу је као чиста жеравица или топлота, која га загрева, она је корен из кога израстају у њему сва добра дела. За човека, надахнутог истинском љубављу, нема ничег тешког, страшног, немогућег, за њега никакви закони и заповести нису тешки и све је лако оствариво. Вера и љубав, даровани човеку од Духа Светога, јесу таква највећа и најмоћнија средства, да онај који их има може лако, угодно, с радошћу и утехом да иде путем којим је прошао Исус Христос.

3. Поврх тога, Дух Свети даје човеку снагу да се супротставља прелести (заблуди) овога света, тако што он, мада се и користи земаљским добрима, то чини као привремени посетилац, и не везује се за њих својим срцем.

Али човек који нема у себи Духа Светога, и поред све учености и благоразумности своје, више или мање, свагда је слуга и поклоник овога света.

4. Дух Свети дарује човеку премудрост. То можемо видети нарочито код апостола, који су пре задобијања Духа Светога били најпростији људи, и неуки. Но, ко је потом могао да се супротстави њиховој премудрости и сили њихових речи? Дух Свети дарује премудрост и у делима и у поступцима. Тако, на пример, човек који има у себи Духа Светога, свагда налази средства и времена за спасење своје, и усред светске буке и поред свих послова својих, он уме да уђе у самога себе, док се обичном човеку чини да је то немогуће чак и у самом храму Божијем.

5. Дух Свети дарује истинску радост, весеље срца и непоколебиви мир. Човек који у себи нема Духа Светога, никада не може да се радује и весели чистом радошћу, и не може да има душевни утешни мир.

Додуше, он се понекад радује и весели, но каква је то радост? - Тренутна и нечиста, а весеље његово свагда је празно, оскудно, несретно, и после њега чамотиња (досада, снужденост) га још јаче обузима. Истина, такав човек бива понекад спокојан, али то спокојство није духовни мир, него сан или дремеж душе. И тешко оном ко је немаран и неће да се тргне (прене) из таквог сна!

6. Дух Свети даје истинско смирење. И најразумнији човек, ако нема у себи Духа Светога, не може ваљано да познаје самога себе, јер, како је горе речено, он без помоћи Божије не може да види своје унутрашње стање душе.

Ако он чини добро другима и поступа часно, онда он мисли о себи да је човек праведан па чак и савршен у поређењу са другима, и зато мисли да он нема потребе за било чиме.

Ах, како се често људи кваре због лажне уверености у своју честитост и праведност, односно пропадају јер, уздајући се у своју праведност, уопште не мисле о духу хришћанства и о помоћи Духа Светога, онда када им је крајње неопходна Његова помоћ. И пошто се Дух Свети даје само ономе ко моли и иште, а онакви људи не само да не моле и не ишту од Њега, него чак и не сматрају то потребним, те им се Он и не даје, и, зато, они остају у заблуди и пропадају.

Но, Дух Свети, настанивши се у срцу човека, показује му сву његову унутрашњу беду: и слабост, и поквареност (развратност) душе и срца његовог, и удаљеност од Бога. Поред свих његових врлина и праведности показује му све грехове његове: лењост и немарност за спасење и за добро људи, његову себичност (користољубље) у његовим, по свему судећи најнесебичнијим врлинама, његово грубо и дрско самољубље тамо где га он није ни наслућивао.

Укратко речено, Дух Свети показује све у правом светлу. И тада човек почиње да се смирава истинским смирењем, почиње да губи поуздање у сопствене снаге и врлине и сматра себе најгорим од људи. А смиравајући се пред Исусом Христом, Који је Једин Свет у славу Бога Оца, почиње да се искрено каје, решава се да од тада више не греши и да живи пажљивије, а ако заиста има икакве врлине и доброчинства, он јасно види да их је учинио и чини сигурно уз помоћ Божију, и зато почиње да се узда једино у Самога Бога.

7. Дух Свети учи истинској молитви. Док не задобије Духа Светога, нико не може да се моли таквом молитвом која је уистину пријатна Богу, јер ако онај ко нема у себи Духа Светога почне да се моли, онда се душа његова расејава на разне стране, од једне до друге ствари, и он никако не може да задржи своје мисли на једноме. Поред тога он не познаје како доликује ни самога себе, ни своје потребе, нити како молити и шта молити од Бога, па и не зна ко је Бог.

Али човек у коме обитава Дух Свети познаје Бога и види у Њему свога Оца, и зна како да Му приступи, и како да моли и шта да моли од Њега. Током молитве мисли су његове сређене, чисте и усмерене на један предмет - Бога, и молитвом својом он може да учини све, чак и да премести гору с једног места на друго.

Ево кратког предања о томе шта дарује Дух Свети ономе који има Њега у себи.

И ви увиђате да је без помоћи и садејства Духа Светога немогуће не само ући у Царство Небесно, него чак и учинити корак на путу ка њему. И зато је неопходно искати и просити Духа Светога и имати Га у себи и молити Духа Светога да се не удаљава од нас.

Како се може примити или задобити Дух Свети, погледајмо даље:

Исус Христос је рекао да " Дух Свети дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш од куда долази и куда иде".

Речи ове значе да се присуство Светога Духа у срцу и дотицање од Њега срца нашега може чути, осећати и доживети, али се не могу одредити време и случајеви када нас Он може посетити.

Такође, видимо да су свети апостоли добијали Светога Духа од Исуса Христа, и примали Га више пута и у време које им Он није предсказао, које они сами нису одредили нити назначили, него у време које је било угодно Исусу Христу. Само им је величанствени Силазак Светога Духа био предсказан и дошао је у назначено време и у одређеном месту. Али и у овом случају они Њега нису добили због некаквих својих нарочитих заслуга, већ на дар, кроз веру и наду.

Једнодушна молитва у којој су пребивали после Вазнесења Господњег до Силаска Светога Духа, била је не толико начин стицања Светога Духа, колико припремање за то. Стога, нико не може тачно рећи да ће задобити Светога Духа баш тада и тада и овако или онако.

Дух Свети је дар Божији, а дарови се раздају неочекивано и онда када је то угодно раздаватељу дарова, и Он их додељује коме Он хоће. И зато веома греше они који мисле да стекну Духа Светога баш овако или онако и у ово или оно време. А они који сами смишљају своје начине за то, не само да не стичу Светога Духа, него и страшни грех примају на себе.

Но, пре него што будемо говорили о томе како се може задобити Свети Дух, треба рећи да Духа Светога може задобити само истииски верујући, односно онај који исповеда свету Православну веру, који исповеда право, без икаквог додавања или одузимања или измене, него онако како су нам предали апостоли и изложили и утврдили Свети Оци на Васељенским Саборима. Свака сумња и мудровање о вери јесте непокорност, а непокорни не може да буде храм или дом Духа Светога.

А познати истински начини стицања Духа Светога, по учењу Светог Писма и по опиту великих светитеља, јесу следећи: чистота срца и целомудреност, смирење, послушност гласу Божијем, молитва, свакодневно самоодрицање, читање и слушање Светог Писма, Тајинства Цркве и нарочито Свето Причешће.

[Guest]

КАКО НАМ ИСУС ХРИСТОС ПОМАЖЕ ДА ИДЕМО ПУТЕМ КОЈИ ВОДИ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО И КАКО СЕ МОЖЕ ЗАДОБИТИ ОВА ПОМОЋ

Свака верна хришћанска душа испуниће се Духом Светим ако је очишћена од грехова и није пренатрпана (закрчена) и није затворена самољубљем и гордошћу. Јер Дух Свети свагда нас окружује и жели да нас испуни, али зла дела наша, која нас окружују, слична су чврстој каменој огради и, као зла стража, не пуштају Га до нас и удаљују Га од нас. Сваки грех може да удаљи од нас Духа Светога, али нарочито су Му одвратни телесна нечистота и духовна гордост. Дух Свети, као најсавршенија чистота, никако не може да буде у човеку оскврнављеном гресима. Па и како Он може да буде у срцу нашем, када је оно испуњено и претрпано (закрчено) разним бригама, жељама и страстима?

И стога:

1. Ако хоћемо да се Дух Свети не удаљава од нас, онда смо дужни да чувамо чистим срца наша и тела наша од блуда, јер срце и тело наше треба да буду храм Духа Светога.

Но ако си ти, на несрећу, оскрнавио и обешчастио своје срце и тело, онда се потруди да очистиш себе покајањем, то јест престани да грешиш и скрушена срца кај се због тога што си до сада вређао Бога, Љубвеобилног (Љубављу Преобилног) Оца свога, кај се и почни да живиш са већом брижљивошћу, и тада ћеш и ти моћи да задобијеш Духа Светога.

2. Један од поузданих начина стицања Духа Светога јесте смирење. Макар ти био и човек частан, добар, праведан и милостив, речју, макар ти испуњавао све заповести Божије, ипак, при свему томе, свагда буди свестан своје ништавности, убогости, схвати да, ако и има у теби ишта добро, онда Сам Бог то твори преко тебе, а да си ти само оруђе Божије. И при том, ако пажљиво размотримо наша добра дела, па чак и највеће врлине, да ли ће се тада наћи много таквих које ће бити достојне да се назову хришћанским врлинама? На пример, како често дајемо милостињу ако не из таштине или самољубља, као фарисеј, оно из користољубља, као зеленаши (лихвари), то јест у намери да за копејку, дану сиромаху, добијемо од Бога стотине и тисуће! Разуме се, добро дело свагда остаје добро дело и стога настави да чиниш и умножаваш своје добро дело. Свако добро дело може се назвати златом, а злато, чак и неочишћено има своју цену: њега ваља само предати у руке мајстора и оно ће добити своју истинску цену. Баш тако ће и твоја добра дела добити своју цену, ако их ти с пуним поверењем предаш на вољу и у руке Великог Уметника. Стога, буди и даље частан, добар, праведан и милостив и веран испунитељ закона Божијег.

Но ако хоћеш да твоје врлине имају своју праву вредност, не хвали се и не сматрај их чистим златом, које вреди као благо на небу.

Ти ниси мајстор, ти не умеш да га цениш. Истинску вредност злату даје вештина, а истинску вредност врлини даје љубав, али љубав хришћанска, чиста, несебична, љубав коју дарује само Дух Свети. Све што није учињено из хришћанске љубави, то јест Духом Светим, није истинска врлина. И зато човек који нема у себи Духа Светога, и поред свих својих врлина, сиромашан је и убог.

Смирење је још и нешто друго, то јест - све невоље, жалости и несреће подноси стрпљиво и без роптања, и сматрај их поучном казном за твоје грехе, И не говори: " Ах, како сам несрећан!" Него говори: "То је још и мало за грехе моје!" И моли Бога не толико да те Он избави из невоља, него више да ти Он да снаге да их поднесеш.

[Guest]

3. Дух Свети се може задобити пажљивим слушањем гласа Божијег. Глас Божији, који говори јасно, разговетно, разумљиво, може се чути свуда и у свему, само за то треба имати уши да се чује. Бог, као чедољубиви Отац твој, од самог рођења твога све до сада свакодневно говори теби, призива те к Себи, опомињете, наставља (упућује) на добро, поучава и уразумљује. Тако на пример, ако си несрећан, ако те је неко увредио, ако је умро неко од твојих рођака, или си ти сам болестан или тужан, или потиштен без икаквог видивог разлога, што се често дешава свакоме, у свему томе можеш чути глас Божији који ти говори да би код тебе изазвао осећај покајања, и да се, уместо што се уздаш У људе и од њих тражиш помоћ и утеху, покајно обратиш Богу и У Њему једином тражиш утеху и помоћ. Јер, претпоставимо, да ти живиш угодно, то јест у изобиљу и благостању, да су сви твоји послови и прилике у најбољем стању, да не познајеш жалости и горчине, него, шта више, често доживљаваш радост, а понекад још и радост духовну. Све је то глас Божији, који ти говори да свим срцем љубиш Бога, који ти толика добра чини, и да благодариш Богу колико можеш, а да, служећи се добрима овога света, не заборавиш да обрадујеш и најмању браћу Исуса Христа, то јест ниште (сиромахе), и да не заборавиш истинско благо и радост небеску и Онога Који је Источник сваког добра и радости. Ко од нас није чуо или не чује глас Божији, који нам говори кроз разне догађаје у нашем животу?

Да, сви ми чујемо, и чујемо јасно и разговетно, али мало нас схвата и дела по гласу Божијем. Ми, обично, у жалостима и невољама нашим, уместо да се удубљујемо у себе, тражимо разоноду у пролазним занимањима и забавама, и уместо да такве Божије посете примамо као велико лечење и њима лечимо душу своју, ми настојимо да их избегнемо, па чак понекад и ропћемо и бивамо ван себе. Или, у најмању руку, уместо да иштемо утеху у Источнику сваке утехе, ми је тражимо у свету и његовим наслаДама.

А будући у срећном животу и благостању, уместо да све више и више љубимо Бога, као Благочинитеља (Добротвора) нашег, ми Га заборављамо и уместо да се добрима која нам Господ дарује служимо на заједничку корист и ради помоћи нашој браћи која живе у оскудици, користимо их за своје прохтеве и на задовољење својих сасвим некорисних жеља.

Ако је законопреступно и страшно бити непажљив и не слушати глас цара земаљског, колико је онда грешније и страшније не обраћати пажњу на глас Цара Небеског и не слушати га!

Услед такве небрижљивости и непажње може доћи дотле да Бог, после многобројних и непрестаних оглашавања и призивања Својих, најзад одбаци нас од Себе, као упорну децу, и допусти нам да чинимо све што замислимо, а због тога се може догодити да се наш ум мало-помало помрачује дотле док нам се и најужаснији и најмрскији греси учине као неизбежне слабости човекове природе. И стога, колико је корисно и спасоносно да пазимо на глас Божији, колико је погибељно и ужасно да Га не слушамо и да се одвраћамо од Њега.

4. Дух Свети може се задобити молитвом. Ово средство је најпростије и поуздано, и њега свако и свагда може користити. Познато је да постоји спољашња и унутрашња молитва, односно ко се моли и клања телом, код куће или у цркви, тај се моли спољашње, а ко се душом и срцем својим обраћа Богу и стара се да Њега свагда има у уму своме, тај се моли унутрашње. Која је од ових молитава боља, дејственија и пријатнија Богу, свако од нас зна.

Ви такође знате и да се Богу може молити увек и свуда, на сваком месту, па чак и кад нас грех побеђује. Може се молити и на послу и не радећи, на празнике и у радне дане, и стојећи, и седећи, и лежећи, ви то знате. Но овде ваља peћи управо то да је унутрашња молитва најјаче средство за стицање благодати Божије, али не треба остављати ни спољашњу молитву, а нарочито молитву заједничку. Многи говоре: "Што да идем у цркву? Могу да се молим и код куће, тамо се више нагрешиш (починиш много више грехова), него што се помолиш".

Али зар мислите да праведност или благоразумност нагоне људе да тако говоре? Нипошто! Него их лењост и гордост терају да тако говоре! Разуме се, на несрећу, понекад се догађа управо то да, боравећи у цркви, сагрешиш, али то уопште није због тога што си дошао у цркву, него зато што си дошао без молитвеног духа, и стојиш у цркви не зато да се молиш, већ да чиниш нешто сасвим друго. Па и погледајте на оне који не иду у цркву из наведених разлога. Шта? Моле ли се они код куће? Никако. А ако се неки и моле, онда се многи од њих моле фарисејски, јер се све њихове молитве могу изразити истим оним речима које је и фарисеј изговорио, то јест: "Боже, хвала ти што нисам као остали грешници и неправедници..." Дакле, одлази на заједничке молитве и моли се код куће пред светим иконама, и не обазири се ни на каква умовања мудраца. Напред је речено да човек који нема у себи Духа Светога не може да се моли истинском молитвом. То је савршена истина.

Треба уложити много труда и старања да бисмо умели да се молимо светом молитвом. Не можемо одједном и брзо да се оспособимо да узносимо мисли и срце своје ка Богу, јер се догађа, не само нама, обичним људима, него и многима од оних који су сав свој живот посветили молитви, да хоћемо да обратимо своје мисли ка Богу, али се оне расејавају на разне стране и на разна дела. Хоћеш да имаш Бога у мислима својим, а теби долази сасвим друго, понекад чак и ужасно.

Истинска молитва носи у себи сладосну утеху срца, тако да су многи свети оци по цео дан и ноћ стајали на молитви и у сладосном усхићењу своме нису опажали време трајања својих молитава. И за њих молитва није била напор, него наслађивање. Но није лако достићи такво стање, нарочито ономе ко је од детињства давао сасвим на вољу својим страстима и потискивао своју савест. Уосталом, како је у овом свету, до које то науке и уметности или утехе долазимо лако, брзо и без труда? И зато, моли се без обзира на то што у молитви, осим напора, не видиш никакву утеху или уживање. Моли се и моли приљежно и што усрдније навикавај себе на молитву и беседу с Богом. По могућности, труди се да сабираш и задржаваш своје расејане мисли и мало-помало ћеш осетити да ти постаје лакше, а понекад ћеш осећати сладосне утехе. И ако се будеш о томе искрено бринуо, онда ће Дух Свети, видевши твоје старање и искреност твоје жеље, брзо теби помоћи. А затим, настанивши се у теби, поучићете да се молиш истинском молитвом.

Најлакше је да се молимо када нам се догоде несреће и невоље, и зато не пропуштајмо такве прилике и користимо их, изливајмо жалост своју пред Богом у молитви.

Исус Христос заповеда нам да се молимо непрестано. Многи говоре: "Како се можемо молити непрестано, живећи у свету? Ако заокупимо себе само молитвом, кад ћемо онда вршити своју дужност и бавити се својим пословима"?

Наравно, ми не можемо да имамо непрестану молитву споља, то јест да свагда стојимо на молитви, јер смо заокупљени бригом и пословима. Али ко осећа своју унутрашњу беду, тај не престаје да се моли и усред својих занимања. Ко усрдно жели да уђе у Царство Небеско тај ће наћи прилике и времена да се моли и унутрашње и спољашње, он ће и при најтежем и непрекидном раду, наћи времена да каже коју реч Богу и поклони Му се. Не налази времена да се моли само онај ко неће да се моли.

И још је речено да грешнике Бог не слуша, тојест, грешници неће добити од Бога оно што моле. И то је истина, али какве грешнике не слуша Бог? Оне који моле Бога, али не мисле о свом обраћењу или моле Бога да им опрости грехе а сами неће ништа и нипошто да опросте другима. Разуме се, такве грешнике Бог не слуша и неће испунити њихове молбе. И стога ти, када се молиш Богу да ти опрости дугове твоје, и сам опраштај дугове другима и намери, одлучи да одустанеш од својих грехова. Када молиш Бога да буде милостив према теби, буди у исто време и сам милостив према другима, и тада ће те Бог услишити.

Неки мисле да се могу молити само по књигама. Свакако да је добро ако умеш да се молиш и славиш Бога у псалмима и песмама духовним, но ако си неписмен, онда је за тебе довољно да знаш најважније молитве, нарочито молитву Господњу "Оче наш", јер су у тој молитви,коју нам је предао Сам ИсусХристос, изложене све наше потребе.

Али када ти околности не дозвољавају да се молиш дуже, тада изговарај уобичајене молитве:

"Господе, помилуј", "Боже, помози ми!" - "Господе, очисти грехе моје!" - "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога".

[Guest]

5. Неко од Светих Отаца је рекао: "Ако хоћеш да твоја молитва допре до Бога, дај јој два крила, односно пост и милостињу".

Пре него што будемо говорили о томе шта је пост, погледајмо зашто је установљен пост.

Циљ и намена поста је да умири и олакша (растерети) тело и тиме га учини послушнијим души, јер сито и гојазно тело захтева неговање и мировање, погодује лењости, и омета размишљање о Богу. Оно као да спутава и стеже душу, и у том случају оно као да је самовољна, размажена и ћудљива жена, која господари над својим мужем. Дакле, шта је пост? Пост може бити различит за човека одгојеног у раскоши и за човека одгојеног у грубом и простом друштвеном слоју (сталежу). За једнога ништа не значи да користи најједноставнију храну и да буде здрав или да остане без хране неколико дана, а за другога велика промена у храни може бити врло осетна па чак и шкодљива. И зато је пост за сваког уздржавање и строга умереност у коришћењу хране. Нарочито се старај да обуздаваш жеље тела и немој уопште да испуњаваш његове прохтеве који нису потребни за очување здравља и продужење живота. и тада ће твој пост бити истински.

Али, постећи телесно треба у исто време постити и духовно, односно чувати свој језик од зла и не говорити ружно и сувишно, обуздавати своје жеље и искорењивати страсти. На пример: данас не чини оно непристојно или некорисно што ти је пало на памет; сутра. ако те околности побуђују да се расрдиш на некога, укроти себе и не дај на вољу своме срцу и језику; прекосутра, ако те обузме жеља да идеш на весеље (да се разонодиш), а нарочито на такво где можеш да видиш или чујеш штогод рђаво, не иди тамо итд. Тако настави да обуздаваш себе. После тога почни да задржаваш и сређујеш своје мисли, да оне уопште не лутају тамо где не треба, јер од мисли многа зла потичу. И треба peћи истину да нема ничег тежег него обуздавати своје мисли и доводити их у ред, али ваља знати да је немогуће одједном средити н очистити своје мисли. и као што је немогуће одједном укротити и зауздати и припитомити оне коње који су били напољу, у слободном простору, и нису знали за узде, тако је немогуће и да одједном среди своје мисли онај ко је целог свог живота њима давао на вољу. А уз то, када живиш као обичан човек. занимајући се само својим световним обавезама и мало мислећи на своје хришћанске обавезе, тада ти се чини да су твоје мисли дотеране (сређене), па чак и чисте. али само што започнеш да мислиш н бринеш о свом спасењу, оне тога часа почну да се муте, као устајала мочварна вода која обично, док је не дотичемо, изгледа чак бистра и чиста, али како станемо да чистимо мочвару од блата, тако се замути вода.

Управо тако је и са мислима. Најзад, и сам ђаво ће их подбуњивати. Али, без обзира на све то, бори се са мислима својим, крепи се и буди храбар и никада не очајавај и не помишљај да се твоје мисли никако не могу зауставити и очистити, већ колико буде снаге у теби подвизавај се и моли помоћ од Бога. И Дух Свети, видећи твоју искрену жељу настаниће се у теби и помоћи ће ти.

Шта је милостиња?

Милостињом ми обично називамо прилоге сиромасима, но под именом милостиње треба разумети сва дела милости и милосрђа а то су: нахранити гладног, напојити жедног, оденути нагог, посетити болесног и затвореног у тамници и помоћи им, а такође примити бескућника, пружити уточиште сирочету и друго. Но, да би милостиња твоја била истинска, све то треба да чиниш без разметања и без жеље за похвалом од људи за твоја доброчинства или за благодарношћу од бедних, него поступај онако како говори Сам Исус Христос, то јест да не зна левица твоја шта чини десница твоја, и тада ће Отац небески Који види тајно, узвратити теби јавно.

6. Могуће је задобити Духа Светога читањем или слушањем Светог Писма, као истините речи Божије.

Свето Писмо је такво благо за човека из кога он може да црпи и светлост и живот: светлост, која може да просветли и умудри сваког човека, и живот, који може да оживи, утеши и обрадује сваког човека.

Свето Писмо је једно од најважнијих доброчинстава Божијих човеку п то доброчинство којим се може послужити свако, само ако хоће. Ипак, треба рећи да је Свето Писмо Божанска Премудрост, да је Свето Писмо таква чудесна Премудрост да Њу може разумевати н схватати и најпростији и неуки човек, и зато су многи прости људи, читајући или слушајући Свето Писмо, постали побожни н задобили Светога Духа. Али било је и таквих, чак и учених, који су, читајући Свето Писмо, заблудели (залутали) и изгубили се. А то је због тога што су га једни читали проста срца и без мудровања и умовања и нису тражили у њему ученост, већ благодат, силу и дух, а други су, напротив, сматрајући себе мудрим и свезнајућим, тражили у њему не силу и Дух речи Божије, него мудрост овога света, и уместо да покорно прихвате што је Провиђењу било угодно да нам открије, они су покушавали да проникну у скривено и сазнају га, и зато су пали у неверје или у расколе.

Не! Пре се може све море улити у малу чашу, него да човек схвати сву Премудрост Божију!

И стога, кад читаш или слушаш Свето Писмо, остави свако своје мудровање, покори се речи и вољи Онога Ко ти говори кроз Свето Писмо, и моли Исуса Христа да те Он сам уразуми, освешта ум твој и да ти подстакне жељу за читањем Светога Писма и испуњењем онога што је у њему речено.

На свету је много књига које проглашавају корисним и спасоносним за душу, али су овога назвања достојне само оне мећу њима које су засноване на Светом Писму и које су сагласне са учењем наше Православне Цркве. Зато и можемо и треба да читамо такве књиге, али при њиховом одабирању ваља бити опрезан, да не би понекад, под видом душеспасоносне књиге, запала (нашла се у рукама, поткрала) таква која може да погуби твоју душу.

[Guest]

7. Исус Христос је рекао: "Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и Ја у њему; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан".

Ко се достојно причешћује Светим Тајнама, тај се тајинствено сједињује са Исусом Христом, то јест ко са истинским покајањем, са чистом душом и страхом Божијим и вером прима Тело и Крв Христову, тај у исто време прима Светога Духа, Који, улазећи у човека, припрема у њему место за примање Самога Исуса Христа и Бога Оца, и стога, постаје храм и обиталиште Живога Бога.

Но, ко се причешћује Христовим Телом и Крвљу недостојно, то јест са нечистом душом, са срцем испуњеним злобом, осветом и мржњом, тај не само да не стиче Светога Духа, него постаје сличан Јуди издајнику и као да по други пут распиње Господа Исуса Христа.

Хришћани првих векова, осећајући важност и душевну корист Светих Тајни, причешћивали су се сваке недеље и на сваки празник, и баш због тога у њима је било, како се говори у Делима апостолским, једно срце и једна душа.

Дакле, Бога ради, имајте жељу да се причешћујете Светим Тајнама, макар и неколико пута годишње, али свако од вас дужан је то да испуни неизоставно. Тело и Крв Христа достојнима је истински лек за све немоћи и болести. А ко од нас је сасвим здрав и ко не би пожелео да задобије исцелење и смирење?

Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа је храна на путу у Царство Небесно. А може ли се на далек и напоран пут ићи без хране?

Тело и Крв Исуса Христа је видива Светиња, нама предана и остављена од Исуса Христа ради освештања нашег. И ко да не пожели да буде причасник такве Светиње и да се не освешта?

Дакле, не будите лењи за приступање Чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње. Приступајте јој са страхом Божијим и вером.

Дакле, ово су средства помоћу којих можемо да задобијемо Светога Духа, то јест: чистота срца и непорочност живота, смирење, пажљиво слушање гласа Божијег, молитва, самоодрицање, читање и слушање речи Божије и причешће Телом и Крвљу Христовом.

Најбоље је и најпоузданије користити сва ова средства заједно. Тада несумњиво можемо стећи Духа Светога и бити свети.

Али, ако се ко удостоји да задобије Духа Светога и затим некако падне и сагреши, и тиме удаљи од себе Духа Светога, нека такав тада не очајава и не мисли да се лишио свега, већ нека брже и усрдније припада Богу са покајањем и молитвом, и Дух Свети повратиће се опет њему.

У закључку треба рећи да ће човек који усрдно иде пут Царства Небесног, за сваки труд, за сваку жалост, за сваку победу над собом, и за свако самоуздржање, за свако дело па чак и за сваку добру намеру и жељу, седамдесетседам пута онолико бити награђен још у овом животу, а шта га очекује у другом, то се не може ни рећи ни замислити.

Према томе, не страхујте и не бојте се идења за Исусом Христом. Он је Силни Помоћник, идите за Њим, похитајте и не оклевајте, идите док још нису за вас затворене двери Царства Небеског, и Отац ваш Небески, док је још подалеко од вас на овом путу, угледаће вас, и потрчавши, загрлити и пољубити, обућиће вас у најлепшу хаљину, украсити вас прстеном и увести у своју одају (ложницу), где пребива Сам Он и свети пророци, апостоли, светитељи и мученици и сви праведни и где ћете се веселити радошћу вечном и истинском.

Но, ако двери Царства Небеског буду затворене за вас, односно ако умрете без покајања и добрих дела, тад, ма колико ви хтели и ма колико се трудили да онуда ућете, вас неће пустити.

Ви ћете стати да куцате на врата и молићете: "Господе, отвори нам! Ми Те познајемо, крштени смо у Твоје име, названи смо по Твом имену, чак смо и чуда творили њиме." Но Исус Христос ће вам рећи: "Не познајем вас, ви нисте Моји, идите од мене у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим, тамо ће бити плач и шкргут зуба". Бојмо се свега тога!

И тако, искрена жеља за спасењем је први, са наше стране неопходан услов узрастања у духовном усавршавању, јер што се не жели, то се и не тражи и не добија. Мада нас је Бог створио без нас, спасити нас без нас не може. Бог у нама само буди мисао о спасењу, жељу за њим изазива заједно са нама, а сама добра дела твори посредством нас.

Стално приморавајмо себе на подвиг побожности, јер Царство Божије с напором се осваја и подвижници га задобијају.

Бојмо се немарности и равнодушности због којих се спушта претња Господа: "Тако, пошто си млак, и ннси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг" (Откр. 3,1617).

Пошто је пут спасења тегобан и опасно је сам га прећи, то је сваком хришћанину неопходан руководитељ у духовном животу.