Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

[Guest]

Отац Сава је говорио још и ово:

- Чувајте велики дар Божији - савест. Она нас сједињује са небом и покорава нашу слабу и грешну вољу светој и свесилној вољи Божијој. Савест - то је глас Божији у људском срцу, глас Анђела чувара. Брижно се старајмо да сачувамо своју савест од утицаја свега лошег, што би могло да је ослаби, упропасти и уништи, па да више не буде глас Божији. Када људи не слушају глас Божији у своме срцу и када њихова савест ћути, онда им више није страшно да греше. За таквог човека се каже да нема савести, да ју је изгубио.

Ништа се не може урадити против савести. Неки људи се потпуно заваравају, и код куће и на послу. Будимо праведни и искрени - будимо хришћани не само по имену, него и на делу. Неки пак имају лажни стид, лажни страх - сами измишљају да их прате и боје се да се прекрсте. Као што се каже у Псалтиру: Тамо се устрашише страха, где страха не беше (Пс. 52,6). Не треба се стидети тога што си хришћанин, треба се молити. И само се правилно осењујте крсним знамењем - тим оружјем против мрачне силе: Господе, Крст Твој си нам да као оружје против ђавола!" пева света Црква. Немојмо умножавати своје грехове неправилним изображавањем крсног знамења. Непажљиво махање руком је - исмевање крста.

Старац препричава поуке преподобног Серафима Саровског о крсном знамењу и моли све да по могућству прочитају ове поуке преподобног.

"Крсно знамење - то је обраћање Светој Тројици. Такође, три прста састављамо у име Свете Тројице; сложили смо их у једно - у част јединства Божијег; Господ је један у три лица: у име Оца и Сина и Светога Духа. Приносећи прсте челу освећујемо свој ум, узносећи се молитвом ка Првом Лицу Свете Тројице - Богу Оцу, Творцу свега видивог и невидивог. Додирујући истим тим прстима доњи део груди, молитвом се узносимо ка Богу Сину, рођеном од Оца, преживљавамо све Његове муке, које је преживео ради нашег спасења, и освећујемо своје срце и своја осећања. Затим подижемо прсте на рамена и говоримо "и Светога Духа", молећи Треће Лице Свете Тројице да не остави нашу вољу и да сва наша дела усмери ка добродетељи (врлинама), како бисмо задобили Духа Светога у срцима нашим.

Потом смирено и побожно, са страхом Божијим, надом и дубоком љубављу завршавамо говорећи:"Амин", тј. заиста,нека буде тако, и клањамо се. Како је болно гледати немарно махање једом руком! Превременим поклоном ми ломимо крст. Потрудимо се да се избавимо од греховне навике. Треба се покајати због тога на исповести, како би свештеник разрешио тај грех, и трудити се да га више не понављамо!"

[Guest]

Старац је ревносно позивао на духовно узрастање:

- Неопходно нам је да узрастамо у благодатном животу и да се учимо да побеђујемо своје страсти. А ми живимо по стихијама света и заборављамо на Христа. Избави нас Господе од духовног слепила, од зле кратковидости! Духовно слепило је теже и опасније од физичког. Нека нас Господ избави од живота без духовног узрастања, и од неправилног, нездравог узрастања!

У сваком човеку постоји искра Божија. Не гушимо ту искру својим земаљским страстима: жељом за "веселим" животом, умишљеном срећом," проводом"," задовољствима". Као што богиње изједају лепоту лица, тако утроба изједа сву лепоту душе. И човекова душа остаје празна, све више и више тоне у дубину порока. Претварајући свој живот у јурњаву за зарадом, човек оставља пут служења добру и правди Божијој и полази путем безбожности и безакоња.

Отац Сава је учио да треба пролазити поред те "усахле траве" - испразне људске среће:

- Избави нас Господе од те несрећне тежње - говорио је он јер треба да тежимо побожности! Променимо свој плотски живот у духовни, истерајмо страсти из нашег срца!

Старац је учио да почетак ревносне борбе са страстима треба да буде страх Божији, јер је он почетак премудрости. А премудар је онај ко је задобио Духа Светога, трудећи се да изврши све заповести Христове и бојећи се да гресима не увреди Спаситеља. Ако је човек премудар онда је и смирен; и што је духовнији, то јасније види колико је велик Господ и колико је он као човек ништаван и беспомоћан.

"У погледу страха који хришћанин нужно мора да има - говорио је епископ Венјамин (Милов) тај страх заузима прво место међу добродетељима, на њиховом почетку, и сведочи о томе да је човек духовно жив за Бога, те да благодат Духа Светога сија у мраку грешне душе".

Страх Господњи је као и свака добродетељ дар Божији хришћанину. Он се дарује онима који се покоравају Његовој заповести. Господ нас позива на ту велику добродетељ: Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас (Пс. 33,11).

Страх Божији подсећа на Други долазак и Страшни Суд, где ће се одлучивати о човековом месту у вечности. А плодови страха Божијег су велики, јер Свето Писмо каже: Бог ћe испунити вољу оних који га се боје, и молбу њихову услишиће, и спашће их (Пс. 144,19). Како велика утеха и обећање!

Као носилац страха Божијег, старац је својим личним примером и својим поукама и све друге учио овој великој добродетељи.

Бојећи се Бога више од свега, он се није плашио никаквих људских претњи, него је смело извршавао вољу Божију. Старац је са страхом служио Господу у лицу својих ближњих, а онда се радовао Њему са трепетом.

"Како је славна добродетељ, која презире сву превртљивост овог живота! - кличе свети Јован Златоуст - Она своје подвижнике чини јачима, вишима, непобедивима. Они немају потребе ни за имањем, ни за новцем - потребна им је чврста воља и постојан дух, па ће тада њихова добродетељ победити сва људска лукавства". И старац је, баш како каже свети Јован Златоуст, увек излазио као победник. Говорио је:

"Свуда треба имати страх Божији. Током богослужења на то нас подсећа Велика јектенија: "За овај храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега Господу се помолимо". Видите? Ко може да стоји у храму? Само онај ко има страх Божији. И када се приступа Чаши: "са страхом Божијим и вером приступите". Видите ли колико је неопходан страх? Без њега се не може служити Господу! А да бисте душу научили на страх Божији приликом молитве, треба сабрати ум, треба дати најпре души и мислима да се умире, одложити земаљске бриге. Блажен је човек који се боји Господа (Пс. 111,1). "Где је страх Господњи,тамо се извршавају све заповести" кажу Свети Оци. Људи се међутим прилепе за земљу, брину о пропадљивом и не могу мислима да се одвоје од земље, а требало би да на земљи живимо онако како се окреће точак - он се дотиче земље само једном својом тачком. Старац Партеније је говорио: "Ко је стекао страх Божији, за њега на земљи нема ни туге, ни брига само радости".

Старац је много поучавао народ о вери у Бога и у Промисао Божији. Говорио је: "У основи спасења лежи вера. Вера је за дело нашег спасења исто што н темељ за зграду. Ако је темељ поткопан зграда се неизбежно руши. Где нема вере тамо су необуздане страсти које човека одвлаче у понор зала. Вера је - највеће благо у земаљском животу; она човека сједињује са Богом.

Ако има чврсту веру човек може да учини све. Како каже протојереј Јован Сергејев: "Нападају те силни, невидљиви, неуморни непријатељи? Победићеш! Нападају спољашњи, невидљиви непријатељи? Победићеш! Нападају те страсти? Одолећеш им! Притискају те невоље? Одбићеш их! Клонуо си духом? Добићеш храброст! Све се са вером може победити, па и само Царство Небеско може се задобити! Верујте у Бога, молите му се, чините добра дела! Та три крила подићи ће нас до престола Божијег!"

[Guest]

Молитви је старац придавао нарочит значај. Он је говорио овако:

Нема на земљи важнијег посла од молитве. Молитва рађа и све остале добродетељи. Код Светих Отаца је био закон - терати себе на молитву: код куће, у цркви, приликом обављања различитих послова, у шетњама, или у било које друго време.

Са Господом треба говорити што једноставније, као син са Оцем. Не мудруј на молитви! Плаши се тога да најсветије Име Његово произносиш без учешћа ума и срца. Ко расејано стоји на молитви пред Богом, а тим пре ко стоји немарно, тај само вређа Господа и неће добити благодат него осуду.

У Светом Писму се каже: Проклет да је свако ко немарно обавља дело Божије. И обрнуто, ко се Богу макар и мало помоли са искром истинске вере, тај ће добити неизрециву радост.

Молитва је - радост душе! Ако немаш времена да се помолиш, падни на колена и кратко реци: "Господе, прими моју потребу да Те хвалим и да Ти благодарим, и услиши ме недостојног!" Али учини то са осећањем пламене преданости Господу, са осећањем човека који можда и жури, али је спреман да се на један миг у потпуности и без остатка преда Господу. Јер није уопште важно то колико траје молитва, него колико је пламена, а распламтелост (душе) не може да траје дуго, чак ни код савршених богољубаца. На молитву станеш као осуђени грешник, а одеш помилован и оправдан. Молитва узводи човека са земље на небо!

Када се молимо Господу, Мајка Божија се радује и благодари Своме Сину што је наша срца надахнуо на молитву и што нам увек помаже ако Му се обратимо за помоћ. Не заборављајте на молитву нашој Помоћници и Заступници!

Отац Сава није оптерећивао народ дугачким молитвеним правилима, него је учио као преподобни Серафим Саровски:

- Боље је извршити мало, али са топлотом и побожношћу, јер Богу није потребна форма, него суштина. Њему је потребно наше срце.

Преподобни Серафим је по заповести Саме Царице Небеске дао ново, лакше правило својим духовним чедима - дивјејевским сестрама, знајући како је тешко хришћанима последњих времена да се спасавају. А обичним људима преподобни Серафим Саровски је заповедао овакво молитвено правило:

"Када се устане од сна, стати пред иконе и прочитати молитву Господњу "Оче наш" (три пута) у част Пресвете Тројице, потом песму Богородици: "Богородице Дјево радуј се" (три пута) и једном Символ вере: "Вјерују". Ове молитве како је објашњавао преподобни Серафим - представљају темељ хришћанства. Прва је - као молитва коју је дао Сам Бог - образац свих осталих молитава. Другу је Арханђел Михаило донео са неба Дјеви Марији. Мајци Господњој. Символ вере пак садржи укратко све спасоносне догмате хришћанске вере.

У келији нека свако тихо чита молитву Исусову, а ако га окружују људи - "Господе помилуј", и тако до ручка. Непосредно пре ручка опет кратко правило. После ручка: "Пресвета Богородице, спаси ме грешног". Кад си сам: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице помилуј ме грешног". Пре спавања - опет кратко правило, осенити се крсним знамењем и на починак. Уз држање овог простог правила може се достићи мера хришћанског савршенства".

Тако је учио преподобни Серафим, Саровски чудотворац. Старац схиигуман Сава је такође учио да се не треба исцрпљивати прекомерним молитвеним подвизима.

- Ујутро, када сс пробудиш из сна - говорио је - одмах целивај свој крстић, уз молитву: "Пролиј Господе кап Најсветије Крви Твоје у срце моје које је исушено од страсти и грехова, и нечистота душевних и телесних. Амин". Потом, када се умијеш и оденеш. стани пред иконе и са топлом вером срца читај: "Царју Небесни", једанпут, "Оче наш" - три пута, "Богородице Дјево, радуј се" - три пута, и "Вјерују" - једанпут. Ово правило назива се правилом преподобног Серафима Саровског. Затим читај јутарње молитве према молитвенику. После читај Псалтир, колико можеш, макар једну катизму или чак једну славу!

Старац је некима давао благослов да читају само неколико редова, али је свима саветовао да свакодневно и без попуштања читају Псалтир, апостолске Посланице и Јеванђеље - једну главу или макар једно зачало. Ревносним молитвеницима отац Сава је давао благослов да читају и додатне молитве које им је делио, а које је позајмио од отаца подвижника последњег времена. При крају старчевог живота све његове молитве, затим писане и усмене поуке, а такође и духовни стихови обједињени су у одговарајућим књигама: "Духовно-моралне поуке" и другим.

Ономе ко је био веома заузет својом дужношћу старац је дозвољавао да скрати молитвено правило, али уз следећи услов: да та скраћена молитва буде усрдна. Онда се она рачунала као цело правило. Говорио је:

Избегавајте празно ишчитавање правила. Испуњавајте се молитвеним духом да би душа окусила радост, благодарење за милост Божију, тугу због грехова, и да би молитва постала храна, живот душе! Немојмо празним ишчитавањем правила хранити унутрашњег фарисеја, него га испуњавајмо уз сву усрдност и без попуштања, па макар га понекад и скратили. О, како блажено стање бива код оних који са љубављу и без попуштања обављају молитвено правило! Они већ овде, на земљи, спознају како је благ Господ!

Старац је тражио да се молитва Исусова свагда носи у срцу, где год да се налазимо; многима је давао бројанице, чак и онима који нису били монаси.

То је најважнија и због своје краткоће најпогоднија молитва! говорио је. То је најсигурнији пут ка спасењу! Душу онога ко са пажњом срца твори Исусову молитву не могу да повреде ђавоља искушења. Сам Господ се усељава у срце онога ко је чита. Заволите усамљеност! Учите своје срце непрестаној молитви! Какву ћете само радост добити од тога! Услед унутарњег пребивања Господа у вама постаћете трпељиви, пуни љубави, смирени. Онима који су стекли Исусову молитву Бог дарује небеску љубав према свима, чак и према непријатељима. Потрудите се да стекнете ту свету небеску радост како бисте се заједно са Анђелима радовали своме покајању и покајању сваког заблуделог човека. Но, колико је Исусова молитва једноставна и кратка толико је и тешка. Да бисте је привили уз срце треба пре свега да се потрудите око његовог очишћења. Реци својој души: "Доста смо се трудили око сујетних и пропадљивих ствари, доста смо служили греху, сада се сетимо оног најважнијег стицања благодати, и без лењости послужимо Богу", баш као што се каже у јутарњој молитви: "Раније сам служио лажљивом сатани, а сада ћу пре свих да служим Теби, Господу и Богу моме Исусу Христу, у све дане живота мога". И треба да замолимо Господа да нас очисти и освети! А само то тражење Господа - радост је за срце. Нека се радује срце оних који траже Господа (Пс. 104,3). И оно што се тражи свакако ће бити нађено, јер Оно само одавно и жељно тражи нас. "Тражите и наћи ћете...", "Свако ко моли, добиће". Немојте да мислите да Господ не чује молитве. Он се први стара о исправљању грешника. А људи сами неће да се мало боре против себе, да се мало притегну, него су малодушни и просто не допуштају Господу да их спасе и да им помогне. Веома добро чине они који Исусову молитву сједињују са дисањем. То значи дисати именом Исусовим! Таква молитва зближава срце са Богом, освећује га, и Господ као да ставља печат на њега, те зли духови више не могу да му науде. Када молитва постане дисање, сатана више није страшан, јер човека чува Божанска благодат. Такви људи осећају да је Господ увек са њима: да их спасава, покрива н избавља од непријатеља. Благодат тако преображава срце да човек стаје изнад земље и страсти. Таква душа не гледа ништа на земљи, него је у потпуности предана Богу, јер благодат доноси такву сладост и такву радост, да душа заборавља на све земаљско. И ми треба да подстичемо себе на задобијање непрестане молитве. Овако треба сједињавати молитву са дисањем:

Пре ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах "помилуј ме грешног". После ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах " молитвама Богородице помилуј ме грешног". У било које време, на било ком месту, уз било који посао, увек у своме срцу треба да дозивамо Њега, па макар и кратко: "Господе помилуј!", "Господе, помози!". Ако успемо да објаснимо себи шта значи непрестана молитва, онда ће нам бити лако да разумемо да је она неопходна за пажњу према самом себи, како бисмо дошли к себи, јер често бивамо изван себе. Ми бивамо свуда, само не у себи, не у своме срцу, у своме унутарњем човеку. Стално треба да присиљавамо себе на задобијање постојане молитве, а преко ње и свих других добродетељи.

[Guest]

После причешћивања Светим Тајнама Христовим обавезно треба творити молитву Исусову, како би била сачувана благодат, јер је та молитва важнија од читања књига или разговора са људима који доводе само до осуђивања.

Када су старца упитали: "Шта је боље радити у слободно време? Читати духовне књиге или молити се?", он је одговорио:

Боље је наизменично молити се и читати јер неискуснима молитва може да досади, и они ћe је тада обављати без изгарања духа. А ко се сродио са молитвом, тај већ молитву цени више него читање, а тим пре више него испразно провођење времена или разговор са људима. Таквом човеку је са људима досадно, он жуди за усамљеношћу, тражи разговор са Богом. Боље је не читати књиге него имати само молитву; боље је бити сиромашан духом и наследити Царство Божије, како каже Господ: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Сиромашни духом - то су они који су осиромашили умом ради спасења, ради непрестаног сећања на Бога. А онога ко се непрестано моли Господ ће наградити читавим богатством Своје благодати. Епископ Теофан је једном монаху причао: "Док сам био студент Духовне Академије, нас тројица пошли смо у Кијево Печерску Лавру код јеросхимонаха Партенија, од кога смо желели да добијемо поуке. Он нам је рекао: - Ви учени монаси знате много правила и закона, а не знате једно правило, које нам је нарочито неопходно: ум и срце увек треба узносити ка Богу. Ја сам од детињства тако чинио, и сада осећам душевни мир".

Тако и ми треба да чинимо, дајући све за молитву. Потреба за усамљеношћу указује на добро духовно стање. А ако некога узнемирују свакојаке помисли, треба их одбијати; ако опет одвлаче пажњу, опет их одбијати, и никако им не повлађивати и не поводити се за њима. То и јесте подвиг трезвености.

Бдите и молите се, да не паднете у напаст - каже Господ. Бдети - значи пратити сваки корак своје душе и не пристајати на наговоре лукавих духова. Старац је строго разобличавао оне који се нису трудили око молитве: " Ако нема молитве, неће бити ни благодати Божије. Не треба бити лењ, него присилити себе и молити помоћ од Господа. О, како ћете само зажалити на самрти због тога што нисте извршавали своје молитвено правило, али тада ће већ бити касно!"

Старац је био веома строг према онима који су разговарали у храму, нарочито према женама. "Жена да не поучава у храму!" - строго је понављао речи апостола.

- Ако не чујете оно што се чита у храму - говорио је - онда је боље да у себи изговарате молитву Исусову. Потрудите се да нарочито пажљиво слушате читање Апостола и Јеванђеља.

А да би подстакао усрдност и пажњу често је питао:

- Шта је данас читано из Јеванђеља? Ко ће да каже?

На исповести је увек објашњавао различите делове службе. На пример:

- Када свештеник и ђакони излазе из северних двери и са Јеванђељем улазе на Царске двери, тај тренутак се зове "Мали вход" и символички означава излазак Исуса Христа на проповед. Ко буде живео хришћански, ко буде живео према учењу Јеванђеља, тај ће ући у Царство Небеско.

Када свештенослужитељи за време певања Херувимске песме изађу на северне двери и пођу према Царским дверима, тај тренутак носи назив "Велики вход". Символички он означава одлазак Исуса Христа на добровољна страдања ради нас грешних. Ко се буде кајао и причешћивао, ући ће у Царство Небеско. За време "Тебе појем,Тебе благословим..." читава Црква, сви присутни у храму, дужни су да се моле заједно са свештенослужитељима да Отац Небески ниспошаље Духа Свога Светог на нас и на предложене Дарове, и три пута у себи треба да читају молитву: "Господе, Који си Пресветог Духа Свог у трећи час ниспослао апостолима Својим, Њега, Благи, не одузми ни од нас, него обнови нас који ти се молимо!"

[Guest]

У том тренутку ни једна душа не треба да остане хладна сви треба да се разгоре љубављу према Богу. Наше душе ће тада горети као кандила, као миомирисне кадионице, као тамјан који се узноси ка небу, јер у том часу се савршава страшна и животворна Тајна - претварање Духом Божијим хлеба и вина у Пречисто Тело и Крв Христову - и на престолу се појављује Бог у телу.

Веома је корисно молити се у три сата ноћу. Многи се обично тргну у то време јер их буди глас Анђела Чувара, али је мало оних који се моле... једноставно се окрену на другу страну и наставе да спавају. А Господу ће се давати одговор због немарног односа према времену за молитву.

Чим се пробудиш потруди се око молитве; прочитај макар и лежећи "Господе, Који си Пресветог Духа Свог..." или "Милосрђа двери",или "Изабраној Војвоткињи", или "Богородице Дјево, радуј се". То је добри час Царице Небеске и Она ће наградити све који су јој верни. Неки у то време читају Богородично правило.

Старац је гајио нарочиту, може се рећи нежну и предану љубав према Мајци Божијој и није налазио речи да би изразио и Њену љубав према људима, и своју љубав према Њој.

Један од оних који живе на земљи имао је дивно виђење прекрасних рајских насеља, где се по лепоти нарочито издвајао један двор. Он упита:

- Ко тамо живи?

- Мајка Божија - одговорише му.

- А где је она сада, зашто је нема?

- На земљи... помаже људима.

Отац Сава је на молитви нарочито често прибегавао Мајци Божијој и називао Ју је "Громом за демоне", јер за њих нема ничег страшнијег од јављања Мајке Божије. Они не могу да погубе човека осим уколико сам човек не одступи од Пресвете Богородице.

Читав старчев живот протицао је под покровом Владичице, нарочито након што му је сам светитељ Николај саопштио да Њој треба да се обраћа за помоћ. Волео је да прославља Мајку Божију. И као да је увек молитвено стајао пред Њом:

- Радуј се, Ти која си измирила Бога и човека!

- Радуј се, јер се спасавају сви који Ти са вером приступају! Старац је чак понекад у олтару, у слободним тренуцима, на глас са Њом разговарао, заборављајући да је окружен људима.

Отац Сава је причао како се схиигуман Алексије молио Мајци Божијој. Он је често разговарао са Њом као да је види! Схиархимандрит Захарија такође је разговарао са Мајком Божијом као да је види и својој духовној деци је заповедао: "Молите се Мајци Божијој, Игуманији и Заступници вашој, и ништа не чините док од ње не узмете благослов; верујте да ће вам Она помоћи да задобијете постојану молитву и ону љубав према свима, која ће обрадовати ваше срце".

И ја вас молим, мила моја децо - говорио је старац Сава да се усрдно молите Пресветој Владичици, да увек и за свако дело од Ње узимате благослов, а када се то дело оконча да Јој заблагодарите за помоћ коју вам је послала. И нарочито вас све молим да испуњавате Богородично правило150 молитава "Богородице Дјево, радуј се" и да читате Псалтир. Богонадахнуту свету књигу Псалтир написао је пророк Давид подстакнут од Духа Светога. Мајка Божија је читавог свог живота читала Псалтир. Читање Псалтира човеку доноси велику корист. Један благочестиви хришћанин је имао усрдну жељу да чита Псалтир, а потом је због свога немара охладнео. У сну му се јавила Мајка Божија и умилним гласом рекла: "А ти чедо треба да читаш Псалтир. То је твој живот!"

Ми треба да одлазимо у Цркву, да се достојно причешћујемо Светим Тајнама и да макар један сат дневно читамо Псалтир ради нашег вечног радосног живота.

[Guest]

Једном је отац Сава у животопису јеросхимонаха Партенија наишао на место где се говорило о томе да је он допустио сумњу да је Пресвета Дјева била прва монахиња на земљи. Задремао је и видео како од светих врата Кијево Печерске Лавре долази Величанствена Монахиња у мантији и са жезлом у рукама. Приближивши му се, рекла је: "Партеније, ја сам - монахиња!" Он се пробудио и од тог тренутка је Пресвету Дјеву називао Игуманијом Кијево Печерске Лавре.

У књизи приснопамјатног протојереја Јована Сергејева Кронштатског "Мој живот у Христу" пише: "Умиљавај се, човече Божији, Творцу и Мајци Божијој, као истински син или кћер. Умиљавај се, обраћајући им се од срца својим пламеним молитвама, па нећеш бити посрамљен, него ћеш убрзо и сам у срцу осетити умилење од Духа Светога".

Отац Сава је хтео да му ово место буде појашњено, те се зато неколико дана усрдно молио. И онда му се отац Јован јавио да би га поучио. Након тог виђења баћушка је својој духовној деци почео да саветује да општем молитвеном правилу додају скраћено правило преподобног Серафима Саровског, молитве савремених подвижника побожности и да читају акатист Владичици Богородици - Свечасној Игуманији. А оно главно што је саветовао, јесте да треба бити миран према свима, мирно подносити гнев ближњега, и не плашити се претњи, јер претње ни најмање не могу да утичу на нашу будућност, пошто he се догодити само оно што је Божија воља.

Код епископа Теофана баћушка је такође пронашао поуку - када он саветује да се понекад треба молити сопственим кратким молитвама, које ће да излазе из пламеног молитвеног срца. И ми смо од баћушке добили доста таквих молитава за различите прилике у животу.

У књизи о блаженом монаху Корнилију Псковском речено је да се он, познајући људску слабост, кајао за друге, и да је њихове грехе исповедао као сопствене. И отац Сава је хтео тако да чини, али је његов старац то сазнао и није му благословио, него га је овако посаветовао: "Плачи са оним ко плаче и састрадавај са оним ко тугује. Тако ћеш туђим недостацима исправити сопствени, јер ко је пролио топле сузе због грехова ближњег, тај је и себе самог исцелио од онога због чега је оплакивао брата." Уз Божију помоћ, баћушка је често са сузама исповедао богомолитеље н жалио због људских слабости.

"Код неодложних дужности на послу или код куће треба скратити подвиге поста и молитве. Кротко служење ближњима стоји изнад ишчитавања молитвеног правила и посећивања храма које надилази твоје силе. Господ то не тражи".

Папирић са таквим садржајем добила је једна жена која је била његово духовно чедо и која се налазила у недоумици око тога шта да чини: да ли да иде у храм или да обавља послушање?

А отац Сава ју је претекао одговоривши на њено питање пре него што га је поставила.

Отац Сава је овако говорио о молитви:

Када читаш молитве буди свестан тога да их читаш Самом Господу Богу, Пречистој Владичици Богородици или угодницима Божијим - светима који невидљиво стоје пред тобом. Неки ће рећи да су недостојни да би стајали пред Господом и да би Му се смело обраћали. Али уместо да се колебамо, треба да верујемо да нас Господ не лишава благодати не зато што смо ми то заслужили, него по Својој нарочитој милости и крајњем снисхоћењу. На крају крајева, неће нас дела спасити, него милост Божија. Прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се уздајте у Њега. Ова нада неће посрамити оне који служе Господу са страхом. Потрудимо се да испунпмо најважнији услов да би Господ услишио наше молитве које су Њему упућене: да живимо побожно и да се држимо свих заповести Божијих.

На питање "Шта да се ради када је молитва хладна и немарна?", старац је одговорио:

- Када је срце хладно, када нема жеље да се моли, онда се сети како си грешан, а умом понављај: "Господе, помилуј!", "Господе, помилуј!", и повезуј те молитве са дисањем, на удах и издах. Када Господ озари слепило душе ужасни се свога немара и почни да благодариш: "Слава Моћи Твојој, Господе!", без журбе, са топлим осећањем, са тврдом вером да Господ све види и све чује.

И не заборави да дозиваш у помоћ Мајку Божију, јер је Она - наша Прва Помоћница!

Ако сте веома уморни и не можете да се молите, онда реците Господу: "Господе, уморна сам, идем на починак. Бесконачно сам сагрешила пред Тобом, пред Мајком Божијом, светим Анђелом Чуваром и свима светима. Господе! Даруј ми опраштај свих грехова, телу сан, души мир". Поклоните се и идите на починак. Али тако се може радити само када сте заиста уморни, без размажености и самосажаљења.

Никада не журите на молитви. Немирна, журна молитва није угодна Господу. Свака света реч представља велику стваралачку силу. Свака реч молитве приближава нас Богу.

Стекните навику да се молите, нарочито непрестаном молитвом. Неки траже молитву за оца, ћерку, брата, сестру, а сами се око молитве уопште не труде - све пребацују на свештеника. Треба човек и сам да се моли. Знате ли како тешко бива свештенику? Јер он део грехова онога за кога се моли узима на себе.

[Guest]

Отац Сава је причао како је једна духовна ћерка старца Захарије тражила од њега да се помоли за њену другарицу која је имала веома тежак порођај. Старац је упита: "Зар ти није жао мене?" Она одговори: "Ви сте баћушка духовно јаки". Старац је прихватио њену молбу, али после се на њене очи ваљао по поду у страшним мукама.

- А како само упокојени жуде за нашим молитвама! - наставља старац. - Они често у сну траже наше молитве. Био је овакав случај: нека жена је умрла и пре но што је била сахрањена три ноћи се јављала у сну својим суседима, мужу и жени, како тобоже стоји иза затворених врата и моли да је пусте. Родбина је хтела да је сахрани само са земаљским почастима, без опела, али су суседи били довитљиви па су је пренели у храм где ју је свештеник одмах опојао.

Када улазите у свој или у било чији дом где се налазе свете иконе, помолите се и поклоните пред иконама, па тек онда поздравите домаћине. Исто чините и када одлазите. Увек се сећајте Господа и предност дајте Њему.

Сваки посао започињите молитвом. У молитвенику постоји нарочита молитва пред почетак посла. У век је прочитајте, па ћете добити Божији благослов и посао ћете успешно обавити. А онда не заборавите да заблагодарите Господу. Без помоћи Божије узалуд ћемо се трудити и мучити. Један монах је поделио са мном своју тугу: "Баћушка, зашто је то тако? Трудим се да све радим што боље могу, а сви су незадовољни са мном". "А читаш ли ти молитву пре почетка сваког посла из молитвеника?" - питам га. "Не, не читам". "Е од сада читај, па ћеш видети разлику" - кажем му.

Тај монах ми је после захваљивао због овог савета; био је изненађен колико му је поменута молитва помогла. Чувајте сасуд свог срца да буде чист. Оградите га непрестаном молнтвом. Да не буде као башта лењог домаћина, где свако живинче може да упадне и уништи засаде... Због тврде вере и непрестане молитве душа прима Духа Светога и постаје сасуд Божанске благодати, те тако чиста и непорочна без тешкоћа извршава сваку заповест Божију. Јер реч Господња каже: Останите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,4- 5).

Подстичимо себе да бисмо се сјединили са Господом, јер без напора нико никада неће добити Царство Божије. То је важан услов за добијање вечног блаженства, а ако њега нема, онда душа није за Царство Небеско, она није способна за живот са Богом у вечности; она неће бити способна да уће у то блаженство светих ако овде на земљи не навикне да буде у јединству са Богом!

Сви ми хоћемо да уђемо у Царство Небеско! А то зависи од нас самих! Тако ћемо се по својој моћи подвизавати, да бисмо се овде толико зближили са Господом, да би нас тамо, у вечности,

Он препознао као своје пријатеље. Побојмо се немара и лакомислености и служимо Господу са страхом и радујмо се са трепетом, да би нам Господ показао Своја обећања и рекао: Ходитe благословени Оца Мојега; Примите Царство које вам је Припремљено (Мт. 25,34), Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11,28).

После једног молебана, поводом подсмеха присутне омладине, старац је приметио:

- Ево ми смо се сада помолили, али не сви једнако. Молитва то је побожно осећање, молитва то је дар Божији, и није свима дат. Зато онај ко тај дар нема, не може да се моли.

Музичар узме своју виолину и са осећајем производи звуке. Сви слушају и диве се: "Какав дар!" Или сликар наслика дивну слику и такође се сви диве његовом дару. А молитва - беседа са Богом - превазилази осећај певача, музичара, уметника! И смејати се над осећањима верног човека недолично је и страшно!

У небеским обитељима такође ће се певати молитве, али не покајне него похвалне, које ће прослављати Бога: "С нама је Бог!" и "Тебе Бога хвалим!". Неће се певати: "Господе, помилуј" и "Подај Господе", него: "Теби, Господе!", јер сада за све молимо Бога да нам помогне, док ће на небу бити само љубави и појања! Тамо је Црква која слави Господа, док се овде на земљи она бори. Хришћани су - војпици Христови. Они се боре против својих страсти, против духова зла, зато наше молитве Богу више представљају мољење. Молимо да нам Господ помогне да савладамо мрачну силу која ратује против нас и да као победници уђемо у вечну и прослављену Цркву.

[Guest]

Старац се увек трудио да нас подсети на велику добродетељ (врлину) духовну разборитост.

- Пројавите у добродетељи разборитост - учи нас првоврховни апостол Петар (2. Пет. 1,5). У Светом Писму Сам Бог од нас захтева духовну мудрост, непорочност и опрез: Будите мудри као змије и безазлени као голубови. У сваком свом делу руководите се следећим хришћанским размишљањем: да није дело које сам планирао противно Богу, да није штетно за мог ближњег? Ако и после оваквог строгог испитивања ваша савест буде мирна, онда спроведите своју намеру у дело - говорио је старац. Увек будите предани вољи Божијој, не противите јој се, ослушкујте је и осматрајте. Увек се држите средине. Крајност никада и ни у чему није за похвалу. Само не оклевајте у делу спасења и не одлажите дан свога покајања. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење. Трудите се да останете без земаљских награда како бисте добили небеске.

Расуђивање је драгоцени дар, и Свети Оци га поштују више од свих добродетељи, јер се кроз расуђивање душа противи страстима. Једно исто дело можемо да учинимо тако да се у једном случају претвара у добро, а у другом - у зло, ако не будемо имали благочестиве разборитости. Тако и рад може да буде продуктиван и непродуктиван. Као са дугметом: ако га пришијемо дебелим концем биће чврсто и рад he бити продуктиван, а ако пришијемо танким концем наш рад ће бити непродуктиван, тј. дугме ће се брзо откинути па ћемо морати поново да га пришивамо. Тако је и са молитвом и са сваким другим послом који треба да започнемо изображавањем крсног знамења: ако га изобразимо правилно, са страхом Божијим и молитвом, онда ће то наше дело да буде спасоносно и доћи ће до Бога. А ако немарно и брзо машемо руком, без унутарње молитве, онда тиме само вређамо Бога, и никакве користи нећемо имати. Такво дело само умножава грех.

Када се клањате пред светим иконама, пазите да некога не одгурнете, да то не би узнемирило његову душу и одвукло га од молитве. Када идете да молите милост од Бога, пазите да не увредите ближњег. А када идете да се причестите Светим Тајнама Христовим, онда нарочито пажљиво читајте Исусову молитву, ни са ким не разговарајте, не скрећите нигде свој поглед и своје мисли, идите да се причестити спокојне душе, тугујући само због грехова.

Човек треба да размишља о ономе што говори - шта да каже и како да каже - да не би речју убио човека. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших - учи апостол Павле (Еф. 4,29). А ако вас други вређају, гледајте на то не као на увреду, него као на лек који вам је Господ припремио и на прилику да добијете венац због трпљења, кроз које се очишћује свака нечистота срца.

Старац је умешно користио сваку погрешку својих духовних чеда како би из ње извукао лекцију за наук другима и за исправљање онога ко је погрешио. Једном је за време молебана пред чудотворном иконом Успења Мајке Божије нека жена која се молила почела да се клања икони. Баћушка ју је кротко зауставио и замолио да то више никада не чини. Обраћајући се њој, он је свима објаснио зашто се не треба клањати иконама за време богослужења. Рекао је:

- Мислите да ћете се поклонити и добити благодат, а заправо ћете само да погрешите. Зашто? Зато што ми сви стојимо и молимо се, беседимо са Мајком Божијом, и Она нас са пажњом слуша, а ви је у том тренутку заклањате од народа, вређајући на тај начин и Мајку Божију и оне који се моле. У свакој прилици треба бити увиђаван. Ево, на пример, сада ћете добити свету водицу... Сачувај нас Боже да добијену благодат не изгубимо због неразумне журбе! Вода се просипа, ствара се бука. Треба да се потрудимо да нам се благодат привије уз срце, да би се задржала у њему и да би нас духовно хранила, да би нас руководила, да би душа постала чиста, светла и мирисна.

Дакле са побожношћу и страхом Божијим да примамо свету водицу, само прво да се поклонимо икони Мајке Божије и крсту. Када задобијемо благодат треба брижљиво да је чувамо и да се не одвајамо од ње. Видиш, на пример, јако и здраво дрво, али се грана одвалила од њега и осушила. Тако и ми када се одвојимо од благодати, наша душа се осуши. И Господ нам кроз Јеванђеље каже: Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,6).

Храбрећи за борбу са искушењима, старац је упозоравао:

- После добијене духовне радости и топлоте срца, треба бити спреман на свакојака ђавоља искушења.

Господ шаље те слатке тренутке када се срце предаје Њему, да би таквом утехом и сладошћу богоопштења задржао човекову душу уз Себе. У тренутку искушења треба да прикупимо сву снагу и да молимо Бога за помоћ, како бисмо победили грех, како бисмо га се одрекли н показали да заиста љубимо Господа, не само на речима него и на делу. Господ шаље такве милости ради победе над грехом! Борба против греха сматра се за мучеништво. Ако хоћеш да служиш Господу, припреми се за искушења, јер ће мрачна сила хтети да уништи твој добар почетак. Не попуштај јој - па ће ти благодат Божија помоћи да све победиш. Преподобног Серафима Саровског су на смрт претукли разбојници. Господ је допустио такво искушење преподобном да би се људи помоћу тога спасли. Када су зликовце ухватили и хтели да им суде, преподобни је замолио да их не кажњавају: "Ако их казните, ја ћу отићи одавде!" - рекао је. И због преподобног зликовцима су опростили. Потом су се они покајали и постали су истински хришћани.

Преподобни Серафим је наследио особине Христове: желео је да се сви спасу, а то значи - да задобију Духа Светога. Ето поуке и за све нас: да урежемо у своме срцу његове духовне подвиге, начин на који је живео, и да се угледамо на њега. Ко искрено жели преображај свога срца, неуморно ће молити Бога за то, па ће му Он Сам показати излаз из тешкоћа. Довољно је само да стреми ка Господу, и Господ ће му отворити двери спасења, двери истинског покајања.

Праведне у Царство Божије води апостол Петар, а грешне - Сама Царица Небеска. Али кључеви ада су код Самог Христа! Свемилостиви Господ никоме не жели пропаст, никога неће да преда мучењу, не жели смрт грешника, него да се обрати и да буде жив.

Онај код кога се снажно развила страст празнословља, коме је тешко без сабеседника, ко се боји усамљености, боји да остане сам са собом, он треба са сузама да моли Господа да му помогне да се избави од расејаности и непажње према себи, да га научи да се моли и да прониче у своје срце, да следи сваки свој поступак и да све своје мисли и дела усмерава ка Богу. Стално треба да вапије: "Господе, помози ми да се избавим од празнословља и од испразних размишљања, и научи ме богомислију!"

Време је кратко и треба га чувати. Сваки дан и сваки минут треба да посветимо вечности. Губитак времена се не може надокнадити! "Губитак времена је тежи од било ког другог губитка" кажу Свети Оци. Значи, ако човек изгуби велику количину новца, то није тако страшно и драгоцено, јер, као прво, може да се надокнади, и што је главно - без новца се може живети неко време, али ако човек изгуби драгоцено време које је могао да употреби за своје спасење и за спасење својих ближњих, онда губи више од милиона, јер никаквим материјалним драгоценостима неће моћи да откупи своју душу из ада, пошто ће душа ад избећи ако је њен живот испуњен добродетељима, тј. када човек све сате и минуте свога живота употребљава за молитву, за добра дела, за умножавање вере, наде, љубави и на задобијање свих добродетељи.

[Guest]

Старац се усрдно борио против тврдичлука и похлепе, против недостатка саосећања према ближњима и бесплодног прикупљања богатства. Говорио је да су такви људи - који живе само за сопствено задовољство, а о сиромашној браћи неће ни да размишљају налик јеванђелском богаташу. Старац је позивао имућне људе да помажу сиротињи.

На примеру природе он показује међусобну повезаност створења Божијих:

Стихије природе надопуњују једна другу, и природа разумном бићу (човеку) даје своја блага: светлост, топлоту, влагу и на тај начин одржава у животу и њега и сав органски свет. А ми, разумна бића (људи), често се претварамо у тврдице које су глуве за вапаје своје браће. Треба да делимо мећу собом, да се потрудимо око доброг нестицања, да дајемо без шкртости и охолости, него дарежљиво, кротко и са смирењем. Тврдичлук и похлепа убијају душу, а и у земаљском животу доводе до тешких последица.

Постоји следећа прича: " Ишла три човека путем, па пронађу благо и реше да га узму. Пренесу благо на друго место, и одреде измећу себе једнога да оде у град и купи вина, како би се провеселили. Када он оде, друга двојица се договоре да га убију и да онда богатство поделе само на два дела. Онај пак купи у граду вина, па оде у апотеку и набави отров да би га сипао у вино и отровао своје другове, те да благо остане само њему. На крају свако своју заверу спроведе у дело... Онај дође из града, а ови га убију, па се напију вина и тако се отрују. На крају су све три душе погинуле".

Тврдичлук и похлепа представљају најпогубније страсти. То је Јудин грех! Зато будимо милосрдни.

Милосрђе је велика добродетељ! Патријарх Јован Милостиви је сматрао да му је пропао дан ако није учинио милост ближњем. Добри људи сами траже прилику да помогну. Мајка Божија се нарочито радује када људи чине милостињу ближњима, и веома се жалости због људске окрутности и немилосрдности.

У једној породици дошло је до несреће. Страдалници затраже од оца Саве да се помоли за њих, а и сами стану да се моле Господу да олакша њихова страдања, но несрећа не пролази. И онда старац на молебану каже:

- Догађа се да Господ пошаље људима несреће због њихове немилосрдности. Страдалници се моле Господу да их избави. А Господ као да не чује њихову молитву, не олакшава њихову патњу. Заправо. Он све чује, али оклева, јер ишчекује наше милосрђе. Међутим, милосрђа од нас нема - зато нема ни милости од Господа. Људи се затворе у круг своје породице и не примећују да око њих има сиротиње, да има оних којима је потребна помоћ. Јесте ли видели некад како деца улове голубове па им вежу крила да не могу да полете? Тако је и са човеком који је везан за новац, за ствари - њему су, баш као и оном голубу, везана крила душе, и она не може да се вине у небеске обитељи; Господ не прима молитве таквог човека.

Неко је на том месту упитао старца:

- А ако новца и ствари нема, за шта онда човек може да буде везан?

Старац одговори:

- Ко нема средстава за милостињу, а завиди онима који их имају, тај је такође среброљубац - воли богатство. Сачувај нас Господе од такве страсти! Будимо задовољни оним што нам је најнеопходније за одржавање тела: да се оденемо да нам не буде хладно, да се окрепимо храном да нам тело не изнемогне, како би могло да прати душу у служењу Господу. А све што је сувишно пропаст је за душу! Нарочито треба да се бојите раскоши и праћења моде. Не скупљајте новац, а све што вам је сувишно поделите сиромашнима. А неки остављају новац за "црне дане". То је страшна ствар: "црни дан", "црни фонд" - и само име каже да су то ђавоља посла. Довољно нам је да се бринемо о данашњем дану! У молитви Господњој ми Господа молимо: "Хлеб наш насушни дај нам данас". Немојмо бити налик јеванђелском богаташу. Не тражите ништа на овој грешној земљи, ту немамо сталног дома - ми смо на земљи странци и дошљаци.

Постоје и страсни љубитељи књига. То је такође облик стицања. Такви људи имају на пример књиге са акатистима које им бескорисно леже, јер нити их сами читају, нити дају другима. А духовно благо не треба држати сакривено. Оно што сам не стижеш да прочиташ понуди другима. Ту се ради о духовном милосрђу које је угодно Богу.

Немојмо избегавати прилику да учинимо доброчинство, да примимо госта. Господ нас на страшном Суду неће питати: "Колико сте молитава прочитали?", него: "Наг бејах, јесте ли ме оденули? Гладан бејах, јесте ли ме нахранили? У тамници бејах, јесте ли ме посетили?" За такве милости као што је утешити убогог, помоћи некоме у старости, примити под свој кров онога ко нема никога и ко је беспомоћан, добићемо велику милост од Господа! Ето шта Господ од нас очекује: милосрђе и праштање увреда. Велика је добродетељ - молити се за оне који те вређају! Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23,34). Праштајтe ако шта имате против кога;да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша (Мк. 11,25).

Велико ћемо дело Божије да учинимо ако утешимо тужнога, јер туга доноси духовну смрт. Добро је читати свете књиге, ићи у храм, али није мање добро утешити ближњег ако за тим постоји потреба. Онај ко нема саосећајности и милосрђа према људима, нека се уплаши речи Светога Писма: Јер ћe ономе бити суд без милости који не чини милости (Јак. 2,13). А милостиве очекује велика милост на последњем Суду. Блажени милостиви, јер ћe бити помиловани.

Милостиња је уведена не због оних који примају него због оних који дају, јер ови последњи од тога добијају велику корист. Доброчинства доносе корист не толико онима који их примају, колико онима који их дају, јер та добродетељ даје им смелост пред Богом. Боље је дати, него тражити!

Старац је волео да даје сиромашнима и своја чеда је молио да чине исто. Ипак, молио је да се све чини са расуђивањем и подсећао нас да није сиромах само онај ко стоји са испруженом руком. Много је оних који не просе, али немају кришку хлеба за данас. Филарет Милостиви је једном срео скромно одевеног и заиста сиромашног чиновника. Ушао је у његову кућу и, ужаснувши се сиромаштва које је тамо затекао, платио све његове дугове.

Некима је старац чак овако говорио:

- Идеш на посао, имаш новца само за један оброк, и сретне те сиромашни брат. Дај му све што имаш, а себи кажи: "Па добро, издржаћу због њега до увече, док се не вратим кући". И ради те мале милости много грехова ће ти се опростити. Тако и у свему другом поступајте са љубављу и расуђивањем!

Као одговор на такву старчеву поуку многа његова духовна чада су заиста постала задовољна само оним најпотребнијим, а све сувишно - као што је пређашњи раскош у уређењу дома и у одевању отишло је на доброчинства. И сва средства из "црних фондова" корисно су употребљена.

[Guest]

Старац уопште није ценио новац. Говорио је:

- За све ће нам узвратити Господ, за сваку чашу хладне воде коју смо дали у име Његово. Јер ко вас напоји чашом воде у име Моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју (Мк. 9,41). Господ неће оставити човека без награде ни за најмање добро дело. На пример, човек посипа песком стазу да се неко не би оклизнуо и пао, и Господ га већ овде награђује за то добро земаљском наградом, а очекује га и небеска награда.

Старац је високо ценио духовно милосрђе, тј. бригу о спасењу душе ближњег, жељу да се човек одвоји од греха. Он сам се стално молио за помиловање и обраћење грешника овим речима:

- Господе! Не мене ради, него ради благодати свештенства и велике схиме, не погуби дело руку Твојих! Нека престану да служе сатани и нека се обрате Теби, да се и у њима прослави свето име Твоје! Господе, Теби је све могуће! Ти си рекао: Ако ко од вас залута са пута истине, па Га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти и покрити мноштво грехова (Јак. 5,19 20), и: молите се Богу једни за друге (Јак. 5,16). Научи и њих да се моле, и спаси све!

Обраћајући се народу, старац је говорио:

- Милосрђе Божије је бесконачно! Ми вређамо Господа, а Он нам опет пружа руку помоћи и изводи нас из ада. Ми га разгневљујемо, а Он шаље Анђеле Своје да нас изведу из подземља. Молите се: "Господе! Дај нам снагу да разапнемо своје тело са страстима и похотама, да више не бисмо вређали Твоје величанство!"

Ни у ком случају, ни у каквим околностима не падајте у униније, не очајавајте. Униније убија енергију која је неопходна да бисте у срце добили Духа Светога. Онај ко падне у униније губи молитву и умире за духовне подвиге. Знајте да вас у тренутку унинија и очајања Господ не оставља, него ви остављате Господа. Чак и када вам је веома тешко, призовите духовно Господа Исуса Христа, Који живи у вашем срцу. Он очекује ваш позив.

Немојте да се разочарате и да вам живот пада тешко. Он постаје несносан само за зле људе, а онај ко верује у Исуса Христа и узда се у Њега, тај треба да се радује животу и да воли живот. Наш земаљски живот је неопходан као припрема за вечни: да бисмо овде славили Бога, чинили добро ближњима и уским путем на који је указано у Јеванђељу задобијали Вечно Царство. Живот нам није дат ради земаљског весеља: Блажени су који плачу, а не они који се смеју.

Униније, лењост и немар - то су три чудовишта која су поробила људски род. Зато свакога дана треба да се молимо Царици Небеској: "Одагнај од мене, убогог и грешног слуге Твога, униније, заборавност, неразумност, лењост...". Не треба се везивати ни за шта земаљско, него само за Господа. На земљи смо странuци и дошљаци, зато треба да се трудимо да увек будемо спремни за прелазак у вечност, јер не знамо дан ни час своје смрти, а речено је: У чему вас затекнем, за (по ћу вам и судити. Да не бисмо очајавали, треба увек да будемо спремни на патње. Господу није угодно роптање. Треба да учимо да се радујемо у невољама. Невоље су двери Царства Небеског! Као што се смењују дан и ноћ, тако се у нашем животу смењују туге и радости. Јер и туге и радости пролазе. Одмори у радости, док нема туге. А после радости се не плаши, очекуј тугу и мирно је подноси. Што је више патњи, то је ближе спасење! Често ми патње и сами тражимо, али боље је препустити се у простоти срца вољи Божијој, јер изнуђени крст се тешко носи. Најчешће нам Господ шаље патње због наших грехова, и одмах потом милује душу која се покаје. Туга се јавља и код праведника: многе су њихове патње, и од свих ће их избавити Господ. Кроз патње Господ васпитава човека за вечни живот. Кроз напоре и патње стиче се милост, благонаклоност и благодат Божија. Благодат не може да се укорени тамо где су смех, раскош, осуђивање, празнословље, лењост, непријатељство, завист, оговарање и друге наше уобичајене слабости.

Старац, који је сам стално живео у невољама и патњама, трудио се да утеши пре свега оне који су у невољама и болесне. Без обзира на то што су његова духовна чеда живела у различитим градовима и селима, он им је преко других чеда слао утеху: реч поздрава или поуке, или какав поклон, или просфору, или листиће са молитвама или духовним стиховима. Једном је у онима које је послао рекао:

- Тамо посебно утешите Анастасију...

А у то време једно од његових духовних чеда, поменута Анастасија, много је туговала и патила. Никако јој није полазило за руком да по некоме пошаље писамце у коме би старцу открила своју тугу. То ју је већ доводило до очајања. И од једном преко непознатог човека добија од старца дарове и следећу песму:

Не бој се, друже мој,

неугодности и одрицања,

не бој се тих страшних таласа,

не бој се када буре свакодневних сумњи

разбијају твој мали брод!

[Guest]

Неколико пута са сузама радосницама она је ишчитавала ове стихове. У њеном срцу појавио се мир, почела је другачије да размишља, туга је ишчезла и крст живота учинио јој се сасвим лак.

Старац је много говорио о крсту домаћег живота - како задобити спасење у кући, у обичном породичном окружењу:

- Нас, верне, ђаво нарочито снажно напада нарушавањем мира. Они који ревнују за побожност често од својих укућана доживљавају нетрпељивост, па чак и непријатељство, иако они који их нападају не показују отворено да је то због благочешћа. Е, ту покажи трпљење. Не узнемиравај се, не очајавај, него се сети Спаситељевих речи: непријатељи човеку постаће домаћи његови (Мт. 10,36). А своје недостатке исправљајте, и обратите пажњу на оно за шта вас ближњи оптужују, на страсти које они виде у вашем срцу, јер у свакодневном домаћем животу све страсти се слободно манифестују и члановима породице су добро познате. То није исто као изван куће, када се кријемо мећу онима који нас слабо познају. Посматрајте себе непристрасно, испитујте се. Можда је наш карактер заиста тежак, можда се грубо и сурово односимо према ближњима, можда бивамо неправедни према њима и слично. Отворите своје срце за дружељубивост и благочестиву снисходљивост, раширите своје срце љубављу и чврсто се држите побожности! Трудите се да будете кротки, да не будете раздражљиви, не приговарајте, понешто прећутите. Када осетите да ваша покуда може да изазове пожар, прогледајте ближњем кроз прсте и интензивно се за њега молите, јер се љубав свему нада и све трпи (1. Кор. 13,7).

Може се рећи да свака породица за сваког њеног члана представља манастир, понекад чак и са тежим и строжим режимом живота него у правом манастиру. Трагајте за миром у души и за тиме да мирно живите једно са другим, а ако је мир нарушен, трудите се да што пре једно другом опростите. Ја ћу све то да осетим! Сатана нарочито силно војује против оних који су предани и служе Богу. Зато ћемо се трудити да будемо благодарни Господу што нам кроз слање патњи јасно показује да му нисмо страни: Ја оне које љубим карам и поправљам (Отк. 3,19). Никада немојте да завидите грешницима, који живе безбедно, без болести и патњи. Страшно је то стање - када Господ не кажњава за грехе. На такве непокајане грешнике односе се речи Божије: Ревност је Моја одступила од тебе. А утеха се даје као награда за мирно подношење патњи. Ако будете свима праштали, ако све будете искрено, истински и без лицемерја љубили, онда ћете и сами увек и свуда бити утешени. Живите у миру и слози. Како је само тешко мени, као вашем духовном оцу, ако мећу вама нема мира!

У једној породици све време су били присутни сукоби. Жалосна душа била је већ измучена од сталних напада. Дошла је старцу, али јој није пошло за руком да са њим поразговара. Он јој је дао да прочита један кратак текст на тему: "Свети Оци о увредама". Када је прочитала тај текст, све јој је било јасно. Увређеност и туга ишчезоше. Старац је врло често показивао вредност патњи:

Не бојте се патњи! Не трудите се да се што пре избавите од њих, него их искористите да се учите трпљењу и смирењу. Јер се кроз патње савршава наше спасење. Кроз патњу сазнајемо колико нам је Господ близу: Господ је близу скрушенима у срцу - чујемо у Псалмима Давидовим. Кроз патње схватамо да без Бога ништа не можемо да учинимо. И та свест о сопственој немоћи и слабости одгаја у нама смирење, па се појављује смирена молитва која доноси душевни мир. Тада у душу улази сила Божија која лечи немоћи и надопуњује недостатке. Кроз патње се стиче духовно расуђивање, опит. Понекад за грехе није довољно само покајање, него је потребна и очишћујућа казна, страдање. Признајмо да смо грешници и немојмо роптати и туговати због патњи које доноси живот, него се трудимо да будемо благодарни Богу за искупљујућа страдања, јер је Сам Господ претрпео крсна страдања за грехе света.

Понекад се страдања шаљу невином човеку како би му се због трпљења умножили венци, а и да би човек, по узору на Господа, страдао за друге. Имати савршену љубав, значи - страдати за ближње. Како велику награду добија онај ко патње подноси без роптања! Отац Небески Сам позива оне који пате: Познајте Мене, и излићу вам благонаклоност Моју у изобиљу.

Од Господа тражите помоћ у подношењу патњи, како вели апостол Петар: Све своје бриге положите на Њега (1. Пет. 5,7). Треба једноставно да Га замолимо: "Господе, ево какву бригу имам и због чега тугујем, сву своју наду полажем на Тебе, помози ми!" У сваком делу и за сваку ситницу молите помоћ и благослов од Бога, па ће благодат Божија да озари вашу душу и да је прекрије.

Када вам буде нарочито тешко, када понестане снаге за молитву, предахните: изађите на улицу или мало прилегните, а потом опет станите на молитву. У време невоље чешће се треба причешћивати Светим Христовим Тајнама. Јер срце услед честог достојног причешћивања постаје меко и добро. Оно је спремно свима да опрости и све да воли. Зло лице постаје радосно, душа све више стреми ка горњем свету и прелести света је више не привлаче: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13.14). И светитељ Василије каже: "Причешћивање оживљава душу".

Једном после Литургије старац је у духовном усхићењу изговорио беседу којом је изразио своја узвишена размишљања о Литургији и о причешћивању. Присетио се како је приснопамјатни протојереј Јован Сергејев Кронштатски волео да служи Божанску Литургију и да причешћује народ.

Литургија и свето Причешће - наставио је отац Сава - израз су дивног милосрђа Божијег и незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник који са вером и покајањем приступи светом Причешћу, по човекољубљу Божијем постаје убељен, чист и светао. У Светим Тајнама Сам Господ долази да помогне души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим добродетељима, те је на тај начин доводи до високог савршенства. Потрудимо да будемо достојни таквог човекољубља Божијег, како се не бисмо причешћивали на суд и на осуду, приступајући Чаши без страха Божијег, без вере, без покајања, без свести о својој грешности и кривици пред Богом.

Преподобна Марија Египћанка као велика грешница није могла да прекорачи праг јерусалимског храма. Али чим је чврсто одлучила да стане на пут истинског покајања и да се не враћа на пређашње грехе, истога дана удостојила се не само да уђе у храм, него и да се причести Светим Тајнама Христовим.

И та велика грешница постала је потом праведница и света.

Старац се од других свештенослужитеља разликовао, па се чак и разилазио са њима, по својој пламеној жељи, одлучности и ревности да свакога причести.

- Не лишавајте благодати оне који хоће достојно да се причесте и сједине са Христом, не просуђујте о њиховој недостојности и неприпремљености, јер им је Судија Сам Христос! - говорио им је.

Али неки духовници из манастира су се због своје строгости ипак оштро супротстављали старцу у овом спасоносном делу.

- Не јурите према Чаши, није то некаква супа! - чуло се чак и од проповедника са амвона на рачун оних богомолитеља који су се често причешћивали.

А старац је поклоницима говорио:

- Док обилазите света места, свуда се причешћујте, у свим храмовима, у свим манастирима. Чак и ако услед сплета околности не будете у прилици да прочитате правило пред свето Причешће. На путу се сва молитвена правила замењују Исусовом молитвом. Само да у вама буде присутна скрушеност срца и жеља да се сједините са Христом.

Уосталом, и велики старац преподобни Серафим Саровски је својим Дивјејевским сестрама заповедао да се што чешће причешћују Светим и Животворним Христовим Тајнама: "Што чешће, то боље - говорио је - јер благодат која се дарује кроз причешће тако је велика, да човек, ма колико да је недостојан и грешан, само ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу Који нас све искупљује, чак и ако је од главе до пете био прекривен ранама од грехова, очистиће се благодаћу Христовом, и постајаће све светлији и светлији, док се сасвим не просветли и не спасе". И светитељ Јован Златоуст је говорио: "Одлагање исповести је страшно и представља несрећу, а ако се исповест не одлаже - спасење је извесно и поуздано". Други мудри архипастири, као на пример Димитрије Ростовски, такође су учили да покајање не треба да се одлаже, него чим сагрешиш треба да пожуриш на исповест и да се причестиш Светим Тајнама Христовим.

Можемо ли себе да лишимо таквог благодатног сједињења са Христом, поготово у ово тешко време? - питао је отац Сава.

Причешћујмо се ради опроштаја грехова, ради добијања вечне радости и, што је најважније - да бисмо прихватили Господа, да бисмо живели са Њим, да бисмо Га волели више од свега на свету, да бисмо Му служили, да бисмо свагда били са Христом! Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,56) - говори Сам Господ, позивајући нас на сједињење са Собом. Након причешћивања нарочито треба да чувамо Господа у своме срцу, а не да Га љутимо новим греховима. После смрти ћемо бити страшно кажњени ако не будемо чували благодат Духа Светога. А ако нам се данас и догоди да се на некога наљутимо или да некога осудимо, треба да се потрудимо да ту мрљу на души опет чистимо покајањем. Најбоље је да тај дан проведемо у ћутању и молитви, или да више читамо Свето Писмо и поуке Светих Отаца, јер душа је тада посебно отворена према добру и дивне јеванђелске речи продреће дубоко у срце.

За човека је важно да сачува спокојство духа, и да не подлегне раздражености и гневу. А ако се већ раздражи, веома је важно да у том тренутку обузда језик или да оде, да се повуче. Своју раздражљивост и гнев убијајте Исусовом молитвом и молитвом "Богородице Дјево, радуј се". Прочитајте у томтренутку нешто из Јеванђеља, ако је могуће. Чак и ако због раздражености ништа не можете да разумете, ипак читајте, јер ће зраци благодати кроз читање да уђу у душу. Видећете како брзо ћете после да се смирите. А ако се поново раздражите, неуспех и немир срца не треба да вас узнемире, Потрудите се да постепено искорените своју напраситост и да молите Господа за помоћ.

Једној слушкињи Божијој, коју је на исповести чуо како се жали на своју напраситост, старац је рекао:

Веома си много узела на себе. Чини према својим силама, па се нећеш раздраживати и узнемиравати. Тада неће бити сујете! Неће те узнемиравати то што људи не цене твоје напоре. Све чини ради Господа, према својим силама, а од људи не очекуј похвале и захвалност. Награду увек очекуј од Господа, а не од људи! Је ли јасно? Тако ћеш се избавити од немира, а и ја ћу се за то помолити.

- Треба да се плашите похвала од људи - наставља старац обраћајући се свима - нарочито када вас хвале незаслужено. Ћутите и ништа не одговарајте у том тренутку, само у себи будите свесни да вас хвале више него што заслужујете. А ако почнете да противречите, родиће се лицемерје. Јер свима нама је ипак својствено да осећамо извесно задовољство због похвале. Сви смо ми у прелести, тј. високо ценимо себе, гордимо се, сујетни смо, и зато сваки дан треба да молимо Господа: Господе, пошаљи ми милост Твоју, избави ме од прелести, од умишљености, просвети ме светлошћу благодати Твоје". То је велика несрећа када човек изгуби смирење и себе готово да сматра за светог. Страшно је то када је човек уображен - то је демонска гордост! Неке људе Господ из таквог стања спасава тешком казном: шаље им се душевна болест, или бивају уразумљени тако што падну у најсрамнији грех, па их онда тежина тога греха некако опомене, поврате се, постану свесни тога колико су слаби, покају се и поправе. Али много таквих несрећника погине, нарочито ако није било никога да их опомене. Сачувај нас све Господе од такве демонске прелести! Никада се не треба гордити због својих способности, дарова и других природних особина. Јер Господ их одузима кажњавајући гордост.

[Guest]

Старац је могао да уочи то страшно стање код људи, па је таквима саветовао да скрате молитвене подвиге:

- А ти Нина, мање да се молиш! - говорио је једном свом духовном чеду.

- Што је човек виши у духовном погледу, то боље види колико је Господ велик и колико је он сам слаб и беспомоћан, и тим пре ће се у смиреној молитви поклонити пред величанством Божијим, те ће у свему за себе тражити помоћ Свесилног. Старац Захарија је говорио: "Мудрост без благодати је безумље, а савршено смирење је просто".

Једном је отац Сава на исповести рекао:

Чиме истребити гордост и задобити смирење? Преподобни Серафим учи: "Ћутањем. Ћутањем се побеђују велики греси". Бог се супротставља гордима, а смиренима даје благодат.

Пошто је сам представљао узор смирења, старац се свим својим силама и даровима трудио да ту драгоцену особину усади сваком човеку. Говорио је:

- Смирењу се диви и Сам Бог: Али на кога ћу погледати? каже Господ - ако не на невољнога и на онога ко је кротак и смирен, и ко дрхти од речи Моје (Ис. 66,2). Но, у чему се састоји смирење? Смирени човек у своме срцу себе сматра грешнијим од свих других, никога не понижава, никога не осуђује, не тражи богатство, не тражи славу и част, храбро трпи понижења, прекоре и нападе, јер мисли да је то и заслужио; према свима се љубазно опходи, свакоме је спреман да помогне, не види своја добра дела и не говори о њима без потребе. Смирење се појавило са Подвигоположником Господом Исусом Христом и Његовом Пречистом Мајком. Оно представља венац и украс свих добродетељи. Оно што је за усахлу земљу киша, то је за људску душу смирење! Носите у својим срцима Спаситељеве речи: Научите се од Мене, јер Ја Сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29).

На Велики Четвртак (1967. године) старац је током Литургије изговорио проповед следећег садржаја:

- Данас је велики дан када се сећамо Тајне Вечере. Данас је зачета нарочита Света Тајна - Тајна причешћа. У јеванђелском догађају који описује прање ногу ученицима од стране њиховог Учитеља, открива се велика добродетељ - смирење. Таквим Својим чином Господ и нас подстиче да служимо својим ближњима. Који год положај да заузимамо, не треба да губимо смирење. Служимо и најмањој својој браћи онако како је Учитељ служио Својим ученицима!

Господ је и на земљу дошао кроз Сасуд смирења. Он дуго није долазио: прошло је много векова, но и даље је оклевао, пошто на земљи није било Сасуда смирења. Чак ни мећу Његовим ученицима није било таквог смирења: ученици који су Му били најближи хтели су да у Царству Небеском седну један са једне а други са друге стране Господу, због чега су остали негодовали против њих. Само се Мајка Божија показала као достојан Сасуд, те се зато и слави због смирења: Јер погледа на смирење слушкиње Своје...

Други моменат данашњег јеванђелског догађаја учи нас послушању и покорности. Петар је плануо ревношћу па је приговорио Учитељу: Господе, зар Ти моје ноге да опереш? Никад Ти нећеш опрати моје ноге. На то му је Исус рекао: Ако те не оперем, немаш удела са мном. Тад Петар рече Господу: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу (опери) (Јн. 13,6,9). Ето како је важна покорност! Добро послушање је изнад поста и молитве!

Светитељ Јоасаф Белгородски је још у детињству усвојио ту добродетељ послушања и покорности. Када је имао осам година, његов отац је у сну видео како Мајка Божија покрива његовог сина епископском мантијом. Изненадио се и помислио:

"Зашто? Па ми у породици немамо чак ни свештеника!" Али ујутро је заборавио на сан и ма колико да се трудио, није могао да га се сети. Сетио се тога сна тек када је Јоасаф постао епископ. Помози нам Господе да се сви научимо смирењу, трпљењу, послушности и покорности вољи Божијој! У свакој души гори искра Божије љубави, у свакој се души може наћи добро, али ми смо навикли да у другима видимо само пороке. То је зато што не пазимо на себе. Ако будемо пазили на себе, на свој духовни живот, онда нећемо имати времена да разматрамо туђе грехове; подозрење не може бити својствено хришћанину, зато га не прихватајте. Осуђивање у основи потиче од гордости. Више пазите на себе, читајте свете књиге и примењујте оно што прочитате; исправљајте првенствено себе. Онај ко осуђује друге никада неће бити смирен, таквоме се човеку неће дати Исусова молитва. Молитва је - дар Божији, и даје се због живота испуњеног добродетељима. Ми видимо само оне који греше, а не видимо оне који се кају. Господ им је због покајања још давно опростио грехе, али људи их још увек осуђују. Никада не седајте на престо Судије и не вређајте Господа. Себе сматрајте горим од свих.

Старац је користио све методе утицаја како би људе очистио од страсти и грехова. Једном нам је послао песму под насловом "Језик". Ми смо је са интересовањем прочитали и одушевљено смо закључили да она тачно одсликава истину. Ускоро потом, међу нама је букнула свађа. Заборавивши песму, пустили смо на вољу својим језицима и тек када смо оцрнили душу гресима, схватили смо да нас је старац песмом заправо упозорио на предстојеће искушење и да је хтео да уста оградимо ћутањем. Ми смо били неразумни и то смо тек касније схватили, тако да смо на делу могли да научимо колико зла долази преко језика.

Старац је често говорио:

- Не треба да се чудите и жалостите ако на земљи видите неправду. Како каже апостол: нова пак небеса и нову земљу очекујемо, где правда обитава. Дакле, овде код нас, на нашој земљи, нема правде. Зато се према неправди на земљи треба односити мудро и никада се ни због чега не треба узнемиравати.

Старац је стално учио да срце треба чувати од лењости, зависти, сујете и телесне страсти. Говорио је:

Треба волети рад и ценити га. Земаљска добра одговарају небеским. У зависности од расположења срца према неком делу Господ ће оцењивати наш труд. Треба се бојати немара у било ком послу. Свако дело треба извршавати часно и са љубављу, и све треба чинити у славу Божију, а не због похвале. Свако дело треба започињати молитвом, тражећи од Господа благослов за труд, а када се заврши - захвалити за помоћ. Само да ни у чему не буде сујете! Сујета је страшнија од гордости. То је тако деликатна, мрачна и погубна страст! Због сујете човека напушта благодат.

Старац Партеније каже: "Душа која тражи спасење и свесна је своје немоћи треба да мрзи почасти које долазе од људи"

Старац је многима давао листић на коме је био одштампан следећи поучни одломак: "Много је добрих осећаја, али главни је осећај да си лош", а затим и молитва протојереја Јована Сергејева: "Господе! Не дај да о себи помислим као о добром човеку, него као о најгорем од свих, и да никога не осуђујем, а да о себи судим строго. Амин".

- Чувајте се зависти! - говорио је старац јер завидљив човек никада неће добити благодат Духа Светога. Ако некоме завидите, значи да осуђујете Самог Господа зато што вама није дао она добра којима је наградио неке од ваших ближњих.

Као истински чувар чистоте и целомудрености, старац је био вешт лекар за све који болују од телесне страсти. Он није одмах покушавао да такве преваспита него је ћутао и својом тајном молитвом деловао на њихово срце, очекујући прави тренутак.

- Лук не треба нагло затегнути, јер може да пукне. Време је - велики исцелитељ! Време ће проћи и страст ће да утихне говорио је у таквим случајевима.

Али то време давао је ради упорне духовне борбе против страсти. Саветовао је да се не попушта својој похоти и да се избегава свака прилика за сусрет и разговор са особом према којој се oceћa страст, те да све мисли о тој особи треба одбацивати од себе као смртоносни отров.

То је најгора страст; Господ се гнуша те страсти. Блудници и прељубочинци неће наследити Царство Небеско! Сатана се грохотом смеје над онима који су се оскврнули грехом сладострашћа. Треба да се учимо да на лепог човека гледамо као на створење Божије, и да одагнавамо од себе све похотне страсти, па ће све да нестане. Телесни грехови се очишћују пре свега смирењем. Гашење телесних страсти и њихово потпуно ишчезавање и јесте циљ подвижништва. На лепе људе тада ћете гледати као на букет цвећа, и нећете више осећати никакву похоту, никакву страст. Видећете само хармонију лепоте и пропорцију у свему - дивно дело Творчево!

Једном је старац Сава водио групу богомолитеља, у којој су биле само жене и девојке, по пећинским испосницама. Старац је почео да их поучава о томе како треба да се владају у мушком манастиру, да не би представљале саблазан.

Довољан је један неопрезан и нецеломудрен поглед, па да букне пожар. А то је страшна несрећа за монаха! Као што слама букне од огња, тако срце колебљивог монаха бива рањено када види такву жену или девојку. Жена је - огањ, а монах слама. Не дај Боже да се нека од вас покаже као такав зао огањ. Тешко човеку кроз кога долази саблазан! Осим тога, жене данас шију нескромну одећу, иду непокривене главе, усуђују се да са незнабожачким фризурама приступају Светој Чаши. Не идите за модом! Због ње људи губе стидљивост. Апостол Павле каже да жена треба да се украшава смирењем, кротошћу и стидљивошћу, а не плетењем косе и одећом. Зато мајке треба да се труде да њихове ћерке и за кућу облаче скромну одећу, а поготово за цркву и манастир, како никога не би саблазниле и како не би увредиле Господа.

Колико је само било таквих грешница које су боловале од телесне страсти, да би потом под мудрим руководством старца постале целомудрене и заволеле чистоту!

Старац је био лекар и исцелитељ не само душевних рана, него и телесних болести, при чему је понекад користио само молитву и светиње, а понекад је саветовао и примену лекова.

Приликом главобоље саветовао је да се чита тропар светом Јовану Претечи на Усековање главе и да се у кући држи икона Усековања.

Једна од његових духовних чеда никада се старцу није пожалила на бол у стомаку који ју је мучио; трудила се да не обраћа пажњу на тај бол, па тако ни код лекара није одлазила. Но, старац јој је дао флашицу маслиновог уља и маслине, и благословио јој да то увек употребљава као лек за желудац. Бол је нестао. Другој жени је за бол у стомаку благословио да пије балзам Шестаковског. Болест је била излечена. "Шипков сок је боље средство од разних других" - говорио је једном приликом својим духовним чедима, гледајући при томе једну од њих. Она је схватила да то отац њој прописује некакав рецепт, па је послушно испунила његов благослов и тако се избавила од онога од чега је боловала. Старац је свима саветовао да као опште средство за јачање организма користе кљукву, мед и грожђе, као и сок од шаргарепе. Код унутрашњег рака саветовао је да се 2 пута дневно пије по супена кашика воћног ликера од орахових љуски које одстоје у алкохолу, и то најмање 20 дана. Пре употребе ликер треба помешати са млеком: 3 кашике млека на једну кашику ликера.

Код спољашњега рака саветовао је да се на рану или отеклину ставља пропасирани лук заједно са сапуном у следећој пропорцији: 500 грама лука и један комад наренданог жутог домаћег сапуна. То се помеша и стави у стаклену посуду. Код камена у бубрегу, болова јетре и мокраћног мехура саветовао је да се пије чај од ланених влакана.

Много сличних савета могло се чути од старца, али за душевно и телесно здравље саветовао је пре свега - топлу молитву Богу, чешће достојно причешћивање Христовим Тајнама и уздржавање од сваког претеривања. Пошто телесне болести често потичу од душевних обољења која настају услед грешног живота, и пошто је медицина у лечењу таквих болесника немоћна, отац Сава је од Светих Отаца узимао нарочита молитвена правила која је давао болеснима, те је тако, лечећи благодаћу Христовом душе, исцељивао и телесне болести.

Старац је свима саветовао да буду строжи према себи и да не повлађују својим прохтевима.

За своје претеране прохтеве човек добија казну кроз болести говорио је.

- Најбоља средства су просфора, света водица и свето масло! Њима се треба лечити у почетку, а ако је вера слаба онда се могу применити и друга средства.

- Ето, та вода из многих светих извора: пиј је са вером и болест ће проћи! - говорио је често.

Ипак, старац је признавао неопходност обраћања и светским лекарима. Говорио је:

- Бог и светским лекарима даје разум и дар лечења, само што онда болесник треба да моли Господа за своје исцелење кроз светске лекаре и светске лекове.

Многим својим духовним чедима старац није давао благослов да се лече обичним лековима, тј. хемијским препаратима. Он је лечио молитвом и светињом. Знајући за огромну корист коју душа има од страдања и болести, понекад би болесне само залечио, како би их избавио од унинија, али не и излечио до краја, да не би били лишени награде у животу после смрти.

Старац Варнава је говорио своме ученику (старцу Зосими): "Захвали Богу за болест, и помоћ тражи само од Господа. Ја ти гарантујем пред Богом да ћеш живети 100 година. А ако се будеш обраћао докторима - нећеш толико поживети, умрећеш раније".

Старац Амвросије, који је испитао корист од болести, такође није саветовао монаху да се лечи, него само да се залечи, како не би пао у постељу и био на терет другима.

- Старац Амвросије је сматрао - говорио је отац Сава - да је телесна болест, која се поднесе са радошћу и благодарењем Господу, виша и јача од поста, напора и телесних подвига. Бог од болесног не тражи телесне подвиге, него само трпљење са смирењем и благодарење Њему. А трпљење са смирењем и благодарношћу - велики је подвиг! Атонски старац Силуан био је веома болестан, имао је рак. Обратио се лекару, и лекар му је отворено рекао да су му остала још три дана живота. "Не, мени Дух Свети каже да ћу живети још три месеца" - каже старац. Доктор није поверовао Силуановим речима.

А старац је заиста поживео још три месеца, након чега је зачуђени доктор поверовао. И сада међу вама има оних који знају да имају рак, па не очајавају, него иду и моле се. Ево и овде стоје међу нама. И шта да раде? Да очајавају? Не! Само да моле опроштај од Господа! Или као што се молио схимонах Силуан: "Господе, пошаљи ми Духа Твога Светога, да Те познам Духом Твојим Светим". И молите се Мајци Божијој, као што се молио старац Захарија: "Исцели, Чиста немоћ моје душе и Твојим молитвама подај ми здравље!" Ипак, покорност вољи Божијој је изнад свега! У молитви Господу можемо да откријемо све своје жеље и да молимо од Њега све што је корисно за душу, али на крају просби и молитава треба увек показати своју синовску покорност и рећи: "Не како ја хоћу, него како Ти хоћеш, Господе!"

Благосиљајући је за пут, старац је једној жени која је била његово духовно чедо дао просфору, свећу, тамјан и комадић угља:

- Тај угаљ може да се једе, да се издроби или чак сажваће зубима. Он добро помаже код болести желуца.

Она је учинила онако како је старац рекао, и болестје прошла.

Знајући колико су данас људи слаби, отац Сава, по узору на новије Свете Оце, никоме није одређивао претерани пост. Он је био присталица духовног поста: не љутити се, не осуђивати, не гордити се!

- Ако видиш да су твоје снаге ослабиле, окрепи се храном и сном, да не би страдала молитва - говорио је - али никога немој да осуђујеш, не љути се, присиљавај себе на ћутање и молитву.

Своја духовна чеда старац је ограђивао од сујете.

- Лако за себе умислиш: "Ја сам испосница, ја сам подвижница" - говорио је - но телесни пост ништа не значи без духовног поста. Светитељ Јован Златоуст каже: " Ко пост ограничава само на уздржавање од хране, тај га веома понижава. Не треба само уста да посте, треба да посте и око, и слух, и руке, и ноге, и читаво наше тело".

Али здравим људима старац није давао благослов да у време поста једу мрсну храну, по примеру преподобног Серафима Саровског који је говорио: "Хлеб и вода - никоме не шкоде".

[Guest]

Једна реч о монаштву

Међу старчевим духовним чедима било је много јавно или тајно пострижених монаха. Он као да је био игуман путујућег женског манастира. И сан му је очигледно говорио о томе: "настанио се у женском манастиру", где је осећао да је у својој средини. Старац је много волео монаштво и са побожношћу је говорио о њему.

- Монаштво је - украс и цвет хришћанства. Оно својом светошћу привлачи пажњу ревнитеља побожности, и многи од њих.надахњујући се монаштвом и пламтећи љубављу према њему, пожеле да постану учесници тог анђеоског чина на земљи. Али манастира који би могли да приме све оне који то желе, нарочито женских манастира, готово да нема. И шта онда да се ради? Они тада примају на себе подвиг тајног монаштва. Таква одлучност ревнитеља побожности је јасна: њима је монашки живот по својој духовној лепоти толико привлачан, да су се одлучили да такав подвиг, какав је монаштво у свету. Оснажени благодаћу која делује у њима, они све даље и даље усходе из силе у силу, идући ка своме циљу.

Старац је овако говорио уском кругу својих духовних чеда; многима од њих дао је благослов за пут тајног монаштва. Јер и он сам је до отварања манастира хтео да буде тајни монах. При томе, онима који су желе да приме тајни постриг говорио је:

- Ко у себи не осећа моћну силу за испуњавање монашких завета током читавог живота, тај ни не треба да даје монашке завете, да не би после био одлучен од Христа због немара.

А некима, мада су желели постриг, старац није давао благослов. Другима пак, који то нису ни очекивали, јер су били свесни своје недостојности, старац је сам предлагао монаштво и смело их благосиљао за монашки пут. При томе је наводио речи светитеља Василија Великог: "Код вас, монаха, треба да се сачува онај остатак побожности који ће Господ, када дође, наћи на земљи".

- А монашки завети - наставио је - то су непрестана молитва, смирење, послушање, девственост, уздржање, нестицање. Без тога, монах је - обичан лењивац, свесни лажов, кривоклетник. "Црна риза - каже светитељ Тихон Вороњешки - (сама по себи) не спасава; и онај ко је у белој, тј. у светском оделу, а има послушање и смирење и чистоту, тај је (и без монашких завета) непострижени монах". Сваки човек треба да тежи истинском монаштву (непорочности), а онај ко живи сам треба нарочито силно да љуби Господа. Старац је причао да је св. Јовану Сергејеву Кронштатском дошао млади богослов да тражи благослов за одлазак у манастир. И отац Јован му је рекао: "Ја не знам ништа боље за младића, него да себе у потпуности преда на служење Цркви, са свим својим великим и још нетакнутим силама. При томе се треба старати само о једном - да се живот проведе благочестиво. Ако ви осећате то, онда нека вас благослови Бог". Ето како је отац Јован гледао на монаштво - говорио је старац. - Он је са радошћу давао благослов за тај блажени пут, а и сам је био истински монах у свету. Но, немојте да помислите да ћете када одете у манастир или у тајно монаштво безбедно да поживите у том блаженом животу. Када би људи у свету знали како је тешко живети у манастиру, они не би одлазили у манастир ни да их штапом бију. А када би знали каква је награда монасима на небу, одбацили би све и пошли би у манастир.

Монаштво је установио Бог за добро Цркве и друштва, како би човек достигао више савршенство. Он Сам је показао силу и дух монаштва, а показали су их и Мајка Божија, и Претеча Господњи, и други светитељи. Суштина и дух монаштва је непрестано пребивање у Богу, умом и срцем, уз одстрањивање свега светског. А монашку одећу и употребу бројаница није одредио Спаситељ; то су као нека помоћна средства. Сама одећа не спасава монаха. Треба тежити ка томе да се у себи задобије Дух Свети, љубав према ближњима и молитва за њих. Дуг монаха је да се моли за читав свет. Свети Оци о монаштву пишу следеће:

"Монашки живот је похвала Цркве" - каже свети Исак Сирин (Беседа 63). "Светлост монасима су анђели, а светлост људима у свету су монаси" - каже свети Јован Лествичник (Слово 26). Блажени Јероним каже: "Монаштво је лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Цркве". Свети Димитрије Ростовски тврди да "молитвама монаха Господ држи овај свет". Свети Јован Златоуст каже: "Иди и учи од монаха. Они су светила која сијају по свој земљи. Они су зидови којима су ограђени и утврђени градови...".

Као благодатна светила, они су свуда по Русији запалили благодатни огањ вере и побожности; својом молитвом и личним примером привукли су људска срца Богу. Ако је јака наша православна Русија, ако стоји као стена усред таласа и бура, све то она дугује пре свега управо онима који су оставили свет великим у смирењу носиоцима Духа Христовог.

Ми се дивимо њиховим чудесним подвизима, а наша срца бивају тајно привучена на подражавање њихових спасоносних правила живота и да иду њиховим путем. Да, заиста: сви они којих свет није био достојан потуцали су се по пустињама и горама, по пештерама и јамама земаљским.

Све док на земљи има светих манастира, на њој неће нестати вере и побожности. У манастирима ће се сачувати остатак побожности до краја света! Монах (монос) значи - сам, без породице. Монашки живот је живот духа. Главно монашко правило је непрестана молитва умом и срцем и одлучно пребивање у Богу. А због таквог унутрашњег делања монах бива овенчан великом благодаћу Божијом. Молитва таквом монаху постаје као дисање - неопходна за живот. Али будите спремни за борбу, јер сатана не трпи молитву и због тога љутито напада. Уз то, и људи ће устати са свакојаким притисцима и прогонима, у уму ће се појавити немир, у телу ће прокључати страсти, али треба наставити своје дело у простоти и смирењу. Бојте се лењости и нерада, а поготово - високог мишљења о себи. Горда помисао може да убије душу. Зато у срцу увек треба бити свестан своје слабости, плакати због грехова и очекивати утеху Христову. И још треба знати, да истинску монашку мантију представља разборито подношење клевета и лажних оптужби.

Старац је своја чеда у монаштву подсећао на учење преподобног Серафима Саровског:

Учи се да молитву обављаш кроз дисање са затвореним устима. То искуство је бич против тела и телесних похота... Монаси који не сједињују спољашњу и унутрашњу молитву нису монаси, него тиквани.

Без сталног молитвеног јединства са Господом, без непрестане молитве Исусове, монах није у стању да поднесе монашки живот. Такав монах је прељубочинац и неминовно одлази "у земљу далеку".

Монашки завет обуздава нашу непокорну природу и тера нас да се одричемо своје воље. А без одрицања од сопствене воље човек не може ни темељ спасењу да положи, а камо ли да се спасе. Молите за себе од Господа самоодрицање, јер је оно неопходно за спасење. Одсецање сопствене воље и послушање Свети Оци пореде са мучеништвом: "Послушање је непокорност демону, то је крајеугаони камен на коме се зида спасење монаха".

Изаћи из послушања, то значи охрабрити мрачну силу, а Господа огорчити." Ко испуњава своју вољу, тај је син ђавола" (Јефрем Сирин). Непослушност је велики грех против монаштва. Дакле, монаштво представља непрестани крст, распињање себе и одсецање сопствене воље. Од првога дана душу треба припремити за борбу.

Кроз послушање се изграђује смирење и покорност вољи Божијој. Покорност је велика добродетељ, изнад послушања! Трпљење - то је чињење добра са принудом. А покорност је добровољно чињење онога што је воља Божија, са искреном жељом и хтењем да се угоди Богу и ближњем. Услед непокорности и неиспуњавања заповести Божијих појавио се првородни грех старог Адама који је уништио све. А свет је био спасен кроз новог Адама - Богочовека - Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа, јер Он је био послушан до смрти, и то смрти на крсту (Фил. 2,8). Бог је тако премудро одредио, да је првог човека у рају због греха који је починио, због непокорности и непокајаности - изгнао на земљу да би се поправио, да се смрад не би ширио по рају и да не би био вечан. Живети хришћански - значи остваривати узвишену вољу Божију.

Монахе је старац нарочито подстицао на мирно подношење прекора и неправедних оптужби.

Монах у свету треба да буде као мртвац; он не треба да обраћа пажњу на то да ли га хвале или осуђују, да ли га поштују као светога, или презиру као готована. Монах никада не треба да клоне духом, него увек треба да буде испуњен животном радошћу. Чамотиња, униније и незаинтересованост не треба да буду својствени монаху. Нека људи клевећу, нека праве сплетке, а ви увек будите свесни вредности патњи, тј. користи која долази од њих!

Монах треба да се боји беспосличења, код њега стално треба да се смењују молитва и рад. Не будите млаки - то је за монахе грех. Уз млакост никада нећете постати истинске монахиње. Због немара и незаинтересованости, због равнодушности према подвизима спасења, монаси ћe бити мучени мразом, страшном хладноћом. Грешници из света на муке ће поћи у огањ, а монах не, јер он и у вечности има свој посебан пут.

Устајати треба као у манастиру - у 5 сати, јер дуг сан раслабљује душу. Није обавезно да се сваки дан одлази у храм Божији, јер је речено: "Шест дана ради, а седми посвети Господу Богу твоме". Тако и ви. Али када идете у храм, идите са пажњом и гледајте да тамо никога не растужите.

Старац је све до краја живота свакодневно читао житија светих, као и поуке Светих Отаца и подвижника побожности последњег времена, а и другима је саветовао да што више читају светоотачке књиге. Такође, сам је људима давао многе поучне књижице.

- Читајте макар и страницу дневно - молио је. - Јер монаштво је наука над наукама. Па ако ни једна наука не може да се савлада без учења, онда тим пре не може тајна духовна наука. А монах треба најозбиљније да изучи ту науку и да се на делу труди да испуњава оно што је научио.

Ништа не скривајте, ништа не тајите, не остављајте никакав пролаз греху. Без откривања помисли веома је тешко ићи монашким путем. Треба знати да ћемо одговарати не само за дело, него и за реч, и за помисао; за нечисте мисли и ружна маштања следе вечне муке. Али ако се супротстављате нечистим и сујетним помислима које вас нападају, ако их терате од себе, ако тугујете у срцу, за то вам се од Господа припрема велика награда, због непоколебиве љубави према Њему. "Али, ако се монаси буду наслађивали нечистим помислима, или, што је још горе, ако буду имали страсне склоности, Господ ће их осудити теже од свих блудница које живе на земљи" - каже Јефрем Сиријски. Ни за кога се не треба претерано емотивно везивати, чак ни за децу. Све треба волети, али без сувишних страсних склоности.

Старац је као поборник целомудрености давао следеће поуке, чувајући од пада оне који су били искушавани. Говорио је:

- Није срце толико криво као поглед, уобразиља, мисао - то су оне степенице којима се грех спушта у срце и лишава људе мира и спокојства. Треба бежати од таквих људи, избегавати сусрет са њима, а при случајном сусрету скренути поглед и удаљити мисао о њима из ума, па се онда ни срце неће узнемиравати. Знај да сатана припрема напад, зато пази и не зевај! Сети се својих завета, сети се ко си. Приликом сусрета са тим човеком читај молитву: "Узалуд се трудиш око мене, пали архистратигу, јер ја сам слушкиња Господа Исуса Христа. Ти понижаваш себе, највиша гордости, када тако силно нападаш мене јадну". Ако си тако спремна да дочекаш напад, можда га неће ни бити. То је као у рату: ако противник зна да је одбрана добро припремљена, он неће ни кренути у напад. Најважније је - немати ништа нечисто у себи, чувати слух, чувати поглед, удаљити се од свега чега се гнуша Дух Свети, удаљити се од тога онако како пчела бежи од дима. Треба да тежимо ка томе да на земљи достигнемо целомудреност, правду и побожност, како бисмо се тамо, на небу, придружили збору анђела и заједно са њима славили Господа! А како ће нас само бити стид пред Богом и пред анђелима због наших тајних грехова.

Постоје монаси који нису достојни свога звања, као што и у сваком другом звању има недостојних. Али истинских монаха има и данас! Монаштво, које је Божанска установа, неће као такво нестати све до краја света, без обзира на злоупотребе појединих лица. Та лица су у монаштво ступила из грешног земаљског света, често не по призиву, са тешким пороцима и страстима, са болестима душе. Они, наравно, нису могли тако брзо да се избаве од својих греховних навика, од болести душе. Старац такве никада није осуђивао, него их је жалио, а особама које су му биле духовно блиске говорио је:

- Немојмо их осуђивати, сажалимо се на њих и молимо за њихово исцелење.

Уосталом, они су понекад и сами оплакивали своје падове, трудећи се да их изгладе покајањем и добродетељима. И често су од великих грешника постајали велики праведници.

- Манастир је место покајања, они су ту и дошли ради покајања. Не треба одбити покајање оних који траже и желе спасење, чак и када не могу да владају собом, попут бесомучника. Помозимо им својим молитвама и немојмо их осуђивати. Можда ће од њих испасти велики светитељи - говорио је старац Сава у заштиту "лоших" монаха.

У савременом монаштву постоје изабрани Божији сасуди, обасјани благодаћу Духа Светога. Они су и пре ступања у монаштво били девственици, нису узимали учешћа у светским забавама и навикли су на благочестив живот. Строга побожност у свету васпитала је од њих строге и по духу силне монахе. Стога, је ли оправдано вређати и осуђивати целокупно монаштво због неких његових искварених чланова? Не заслужује ли монаштво благодарност и похвале због тога што многи монаси проводе живот као анђели и моле се за грешни свет?!

Велику ће награду имати тајни истински монаси који се спасавају у свету! - при томе старац је причао о монахињи која је била професор доктор и која је успешно повезала своје унутарње духовно напредовање са радом у свету, у области вирусних болести. Она је уживала велико поштовање и имала велик ауторитет на послу, међу својим сарадницима и болесницима. Веома су се изненадили када су сазнали да је монахиња:

- Како можете и једно и друго? - питали су је.

- Бог ми помаже! - одговорила је љубопитљивима. Отац Сава је ово испричао о три нараштаја монаха:

Велики старац преподобни Антоније молио се за судбину монаха. Тада му се јави Господ и каже: "Твоје духовно потомство неће нестати до краја света, али монаси ће се разликовати по својим подвизима. Ево, види!" И старац погледа... Стоје три монаха: монах древног доба, монах средњег века и монах последњег времена, а покрај њих тече огњена река. Монах из старине који има силна, моћна (благодатна) крила, замахнуо је њима, подигао се на велику висину, слободно прелетео огњену реку и спустио се на другу обалу. Монах средњег века, са орловским крилима, удаљио се неколико корака да би ухватио залет и са напором је полетео знатно ниже од првог, но пламена река га ипак није дохватила. Монах последњег времена, који је имао кокошија крила, летео је са великом муком, ниско, ниско, тако да је његову мантију захватао огањ. Он је напрегнуо све своје снаге, једва некако успео да прелети реку и пао од изнемоглости. Даље Господ објашњава старцу Антонију Великом: "Првом монаху дата је велика благодат; уз њену помоћ он је слободно прелетео огњену реку, па ће добити награду као за послушање. Други монах је прелетео реку са великим трудом, он ће такође добити награду за послушање. Трећи монах, монах последњег времена, добиће награду као за подвиг и покајање, због веома тешког живота и трпљења без роптања".

Тада је великом старцу преподобном Антонију све постало јасно. Многи монаси последњег времена живеће у свету, али ће бити већи од монаха из старине! Они благодаре Богу, спасавају се кроз патњу и равни су великим светитељима. И сам живот за њих је подвиг!

[Guest]

СВЕДОЧАНСТВА МОЛИТВЕНЕ ПОМОЋИ ЉУДИМА

Познавала сам оца Саву док је још био Николај Михајлович, доста пре његовог ступања у манастир. Одлазио је у многе храмове, али највише у храм села Леонова, где је био чтец и појац.

Једна слушкиња Божија се врло тешко разболела. Пошла је лекару, али сује познаници одвели у храм. Тамо је после Литургије служен молебан на коме је певао Николај Михајлович. Он јој је дао чашу свете водице, али она није узела да пије. Тада јој је Николај Михајлович рекао:

- Што се бојиш, пиј и болест ће проћи.

Сам је отпио гутљај воде и опет понудио њој. Попила је. После тога код куће је дуго спавала и устала потпуно здрава. Касније је постала његово духовно чедо.

Када је Николај Михајлович ступио у манастир Тројице-Сергијеве лавре, почели смо често тамо да путујемо. У лаври сам молила преподобног Сергија да ми Господ пошаље духовног оца.

Када је Николај Михајлович већ постао јеромонах Сава, ја се нисам усуђивала да га питам да постанем његово духовно чедо, плашећи се да ће ме одбити. Једном приликом, он је прочитао молитву пред исповест, а затим је рекао:

- Разрешну молитву прочитаће други свештеник, ја ћу да отпустим само духовна чеда која су ми дата.

Стајала сам позади, када ме је одједном позвао на разрешну молитву, и то прву. Од тог тренутка сматрала сам га за свог духовног оца.

Не знам одакле да почнем и како да опишем сва његова чудеса, исцелења и предсказања дата не само мени, него и мојој деци, читавој мојој породици и пријатељима.

Тешко сам се разболела. Послала сам своју духовну сестру код оца Саве, да тражим његове свете молитве. Када је дошла код њега он сам ју је дочекао и запитао:

- Шта, је ли болесна? Одмах ћу ти дати да јој понесеш нафору, а ја ћу отићи у келију да прочитам акатист. Не брините, све ће бити у реду.

У то време непокретна сам лежала у постељи, но одједном сам осетила олакшање. Подигла сам се са постеље, помолила, захвалила се Богу и духовном оцу, и пошла у кухињу да припремим обед.

Баш тада је Н. стигла од оца и видела моју постељу празну. Уплашила се, није знала шта да помисли, кад ето мене, улазим из кухиње у собу. Није могла да поверује сопственим очима; уосталом, ни ја сама нисам веровала да сам жива. Заједно смо заблагодариле Господу и духовном оцу.

Другом приликом сам се разболела тако тешко, да сам лежала без даха, затворених очију, на самрти. Видим да лежим на постељи и да ми прилази жена сва у црном. У том тренутку отац пружи руку прсма њој и каже: "Стани!". Жена је одмах ишчезла, а мени се повратио дах, подигла сам руку, прекрстила се и рекла:

- Слава Богу, отац ме је спасао, оживела сам.

Моја ћерка је повредила ножни палац; пошли смо доктору, и он је предложио ампутацију. Ја јој кажем:

Немој да пристанеш, пиши оцу и све ће да буде у реду. Она је написала писмо, а ја сам га послала. Отац је рекао даће се помолити. Следећег дана бол је нестао.

Моја ћерка се удала и остала у другом стању. Отац ми је дао две иконице Спаситеља - Младенца; одмах сам схватила да то нису просто две једнаке иконице. Дам их ћерки и кажем: - Вероватно ћеш родити двојке.

И заиста, родила је двојицу потпуно истих дечака, који се ни сада, када имају већ по тридесет година, не могу разликовати.

Моја млађа ћерка се 10 година састајала са једним човеком и припремала се за удају, али он је стално одуговлачио. Отац Сава јој је рекао: - Бићеш Христова невеста.

Ћерка се узнемирила и расплакала, а потом је свом младићу рекла: - Хајде да се узмемо, или да се разиђемо.

Он је тада био присиљен да призна да не може да је ожени. Ћерка је то јако тешко примила, јер је скоро сву своју младост провела са њим, али по очевим молитвама, све је прошло како треба. Затим је упознала другога, који ју је запросио. Одредили су дан грађанске регистрације, али он није дошао. То је тако погодило њено самољубље, да није чак ни покушала да сазна шта га је спречило. Тек после годину дана рекла је своме брату да га позове. Одговорили су да је нестао пре годину дана и да је по свему судећи био убијен. Ето, тако се обистинило оно што је отац прорекао.

Н. се тешко разболела - одузела јој се нога, лекари нису могли да помогну па је ходала на штакама. Онда је пошла код оца, који јој је дао свето масло и рекао да помазује ногу. Н. се вратила без штака, потпуно здрава.

Код оца Саве у Тројице-Сергијеву лавру први пут ме је довела монахиња Кијево-Покровског женског манастира - мати Софија. Ја тада још нисам имала духовног оца, и када сам читала јутарње правило, на месту где стоји молитва за духовног оца, молила сам се овако: Господе. пошаљи ми духовног оца! Спаси, Господе, све свештенике!" Тако сам се молила седам година, али нисам гледала какав је ко свештеник и нисам бирала, јер су за мене сви били једнаки. Мати Софија ме је повела код оца и обратила му се молбом:

- Маријица нема духовног оца. Оче Саво, узмите је међу своја духовна чеда.

- Добро! А ти се молиш Казанској Мајци Божијој? - пита ме отац.

- Молим се, онако како умем.

- Ево ти и иконица Почајевске Мајке Божије.

То је био први очев благослов - и то не случајан. Ускоро сам морала да отпутујем у Почајев и да дуго тамо останем. Тамо је било и других његових чеда. Отац нам је долазио сваке године. Приликом прве посете дао нас је на духовно руковођење двојици стараца који су му били сродни по духу: јеросхимонаху Николају и старом монаху - боготражитељу Конону, кога су други монаси терали због његове јуродивости, па је и лети и зими живео ван келије. Сваки дан били смо у послушању код оца Конона, који је са нама радио у храму, а за благослов и на исповест одлазили смо у скит оцу Николају. Радили смо и у лаври и у скиту. Често смо били у прилици да преноћимо у пољу или у шуми, где је било хладно, и нико се није разболео, нити смо икада остали гладни, по молитвама нашег оца:

- Неки свештеници на дају кључеве својих келија и моле нас да их поспремимо. Можемо ли то да радимо?

- Реците им: наш духовни отац је категорички забранио да то чинимо. Ви ћете поспремити, а монах ће, када дође у келију, уместо да се бави Исусовом молитвом, размишљати о томе ко је спремио његову келију.

У Почајеву смо живеле три године, а потом је отац Николај послао две од нас нашем духовном оцу, како би нам он дао благослов за одлазак у манастир. Путем смо се договориле да нећемо рећи оцу за манастир. Бојале смо се да нећемо поднети манастирски живот, јер тамо мора да се има трпљење, послушање и уздржање!

Стигле смо код оца (који је тада већ био у Печерском манастиру). Он нас је радосно дочекао и одмах упитао: - Шта вам је отац Николај рекао да ми пренесете?

- Заповедио нам је да се клањамо - одговориле смо.

- И шта још?

- Ништа више.

Ускоро су оцу благословили да отпутује у Москву због манастирских послова, па нам је рекао: - Морам да идем, а ви ме сачекајте овде.

Увече му је послушник Василије донео 200 рубаља и замолио га да узме тај новац и да га нама.

- Ја их одавно знам, из Почајева. Раније су мени и свој братији помагале. Оне су боготражитељке, потребан им је новац, а мени не треба, ја имам све што ми треба. Од мене оне неће узети, зато им дајте Ви, Бога ради.

Ујутро нам отац каже: - Божији Промисао! Треба да вас поведем са собом. Дали су вам новац за пут - и тада нам исприча све о новцу.

Путовали смо тако возом, када нас је отац у једном тренутку опет запитао:

- Овде је преседање за Овручски манастир. А да вам није отац Николај ипак рекао да ми нешто саопштите?

Ми смо се погурале лактовима и опет ништа нисмо признале.

С Божијом помоћу допутовале смо преподобном Сергију. Код његових моштију отац је и трећи пут покушао да нас наведе на признање. Држи дивне свилене беле бројанице и каже: Ево!

Да и ваше душе буду тако беле и лепе - и дао нам је те бројанице за благослов.

Увече у Павловом Посаду, где се сабрало тридесет његових духовних чеда у стану једне од њих, старац нас је тешио духовном беседом целу ноћ. А потом нам је ипак дао благослов да идемо у манастир. Пале смо пред његове ноге и са сузама молиле за опроштај: три пута нисмо признале да нас је отац Николај управо због тога послао код њега...

.. .На лето, током Петровог поста, обавештени смо о очевој болести. Без размишљања и без благослова за путовање, пошла сам истог часа и цео пут плакала.

Отац је лежао у болници, где нисам смела да уђем. Дани су пролазили у мукотрпном ишчекивању. А после изласка из болнице он је строго рекао:

Зашто си дошла? Нама је потребна молитва, а не сусрет! И припреми схиму. Чим ваш манастир буде отворен, поћи ћеш тамо. Ако будеш у опасности, читај "Возбраној Војеводје" и позови ме. Али немој више да долазиш.

Са горким сузама враћала сам се у Почајев. Тамо ми је било веома тешко. Нису ме пустили да преноћим. Само пред велике празнике допуштали су да се ноћ проведе у храму. Али увек сам се сећала речи оца Саве: "Ја ћу да се молим, а теби која мисао дође - испуни је". С Божијом помоћу тако сам и учинила, и по његовим светим молитвама чудом сам избегавала опасности. Увек сам осећала његову благодатну помоћ и његово духовно присуство.

Све о чему је отац говорио, директно или индиректно, касније се испуњавало. "Зашто ми је говорио о схими? - размишљала сам Јер ја сам још млада, ко би то сада могао да ми предложи; а он каже: припреми схиму". Но, убрзо су његове речи почеле да се остварују. Једном сам нешто радила и један свештеник ме је три пута назвао схимницом. Одговорила сам да нисам достојна тога, а онје опетоштро рекао: "Бићеш схимница!"

У Почајевској лаври су ме за вечно помињање уписали као "схимонахиња", а ја сам почела да их молим да то исправе и да напишу монахиња. Монах који је записивао ћути и не исправља. Тада сам замолила схиигумана Аврамија:

Срамота ме је пред монахињама што ме помињу као схимницу, каква сам ја схимонахиња?

А он одговори: - То није твоја ствар, Господ их је подстакао да тако напишу.

Једном је свим монахињама за благослов дао бројанице.

- А теби - каже - ево ове - схимничке!

Спознала сам вољу Божију и уверила се у исправност очевог предсказања: у трећи дан Крштења Господњег (1964. године) по Божијем Промислу обукли су ме у схиму са новим именом. Отац је благословио да дођем код њега; уместо великог монашког правила, дао ми је друго. Потом ме је благословио на послушање једном старцу схимнику на Нови Атон.

Муж једне од духовних чеда оца Саве је много пио. Отац је рекао: - Разведи се од њега.

Она се запрепасти и упита: - А ако буде молио за опроштај, шта онда? Уосталом, са њим сам провела много година.

Отац понови: - Треба да се разведеш, а ја ћу да се молим.

Она допутује кући и учини онако како је благословио отац. Само што је рекла мужу да жели развод и почела да припрема све што је потребно, њега је то тако поразило да је од шока доспео у болницу, престао да пије и потом почео да се понаша као да никад није био пијанац, па за разводом није ни било потребе.

Једна монахиња ми је рекла да сила молитве зауставља воз. Нисам јој веровала. Прошле су три године од тог разговора, а она ме је посаветовала да пођем код оца Саве и замолим га да ме узме за духовно чедо. Добила сам и сапутника - старешину наше црквене општине који је боловао од астме и врло тешко дисао. Матушка је и њему препоручила да пође код оца Саве и убедила га да ће отац Сава да га исцели. Он јој је поверовао и пошли смо.

Отац је тада служио у парохијској цркви села Палице у Псковској области, па смо од воза морали да идемо километар и по или два пешке. Мада смо ишли обичним темпом, мој сапутник је рекао:

- Ја не могу тако брзо као ви.

Опростите, нисам знала какво је ваше здравствено стање. Успорићу ход - одговорила сам.

Даље смо ишли полако. Када смо стигли, отац нас је узео за духовна чеда. После празника Рождества Христовог благословио нам је да пођемо натраг у манастир. На дан поласка, после вечерње службе, требало је да пожуримо на воз, али баћушка је дуго говорио беседу "О Три Радости". па смо мислили да нећемо ни поћи тога дана, јер смо каснили на воз. Приђемо му, узмемо благослов, а он са осмехом весело каже:

- Касните на воз, али дајем вам благослов да пођете. Када смо изашли био је већ мрак. Мој сапутник вели: Ја се мало бојим: мрак је, а треба да идемо кроз шуму.

- Бог је са нама и идемо по благослову.

Одједном, прилази нам очева духовна кћи и каже: - Ја такође путујем са вама.

Тако смо све троје пошли на воз. Изашли смо на раван, прав пут, где су се у даљини видели фарови воза.

То је наш воз, али нећемо стићи - каже наша сапутница.

Чим је она то рекла, мој сапутник без речи одједном поче да трчи, и ја за њим. Тако смо трчали све до станице, и то у зимској одећи и са коферима.

Спроводница нам је пружила руку те смо се попели у вагон. Воз је пошао истога часа. Када сам мало дошла к себи рекла сам своме сапутнику: - Раскомотите се, уморни сте.

Не, нисам уморан. Изгледа ми као да уопште нисам трчао - одговорио је.

Ја у себи мислим: " Боже мој, умреће, јер није био у стању да иде ни обичним кораком". Али он је и даље мирно седео и нормално дисао.

Када бисте рекли мојој жени да сам трчао, она вам никада не би поверовала. Ни ја сам себи не верујем! Матушка Г. је рекла истину, да ће отац Сава да ме исцели. Кад дођем кући све ћу да преуредим, променићу свој живот, јер ми уопште не живимо онако како би хришћани требало да живе - закључио је мој сапутник.

Ето како нас је отац оживео, исцелио и препородио!

Догодило се да је отац дошао у нашу стару кућу одмах након њене реконструкције. Извадили смо доње дрвене греде које су биле труле и заменили их каменом, циглом и цементом. Чинило се да је добро урађено и да ће бити трајно. Отац је обишао кућу, осмотрио оно што смо урадили и рекао:

- Потрајаће две године.

Били смо изненађени: зар смо тако лоше обавили посао? Зар ће кућа издржати само две године?

Но, после две године, према новом урбанистичком плану града, наша стара кућа је уклоњена.

Једном је за време исповести отац замолио све да клекну, а и сам се бацио на колена пред олтаром. Подигао је руке и три пута гласно, смело и дирљиво завапио:

- Господе Боже, Оче Сведржитељу, освети Духом Твојим Светим овај народ који се каје!

И ја сам јасно видела како се Дух Свети спустио на оца и починуо на њему у виду голуба, сав златан, и златни зраци, тако дуги и густи, који су покривали сав покајани народ и продирали у зидове храма. Голуб је био тако ниско над очевом главом да сам ја грешна могла да разазнам и његов кљун и раширена крила и ножице - све је било тако лепо и дуго је трајало, да се та лепота и радост не могу речима описати!

Прошло је неколико дана, отац је стао на амвон и беседио својим духовним чедима, док сам ја стајала скроз позади. Погледао ме је, осмехнуо сс и весело рекао:

- П. је видела Духа Светога како силази на њу.

А то да је Дух Свети сишао на њега и на сав присутни народ, прећутао је.

Када сам била примљена за духовно чедо оца Саве, била сам веома сумњичава у вези са његовим духовним руковођењем: "Немамо могућности за контакт - он не пише писма, а ја не могу често да путујем код њега". И Господ ме је уразумио у сну. Видела сам духовног оца, и он ми каже: "За општење међу вернима удаљеност не представља препреку, велика је сила молитве". Све сам схватила и смирила сам се. Једном смо стајали у Успенском храму, неколико људи и отац. Приђе му схимница, каже да су послали црни материјал и пита коме да га да. А отац показа на једну од нас и каже:

- Дај њој. Молио сам се за њу, њен је пут исти као твој, само што она сада још ништа не схвата.

Заиста, прошло је неколико година и она је постала монахиња.

Отац Сава је све унапред видео. Тата је отишао у пензију и написао је оцу да би желео да се пресели у Загорск. То је било 1970 године. Отац Сава је рекао: до 1972. године останите ту. Године 1972. неочекивано се догодило да се наша велика породица, која је живела 40 година на истом месту, преселила у то свето место. Кућица је била врло удобна, одмах поред парохијског храма, а ни манастир (Тројице-Сергијева лавра) није био далеко. Дакле, нашем драгом оцу Сави све је било већ откривено, јер му је Дух Свети помагао да види унапред.

Пролеће сам провела у Печерима. Али дошао је дан мога одласка, јер сам морала да се вратим на посао. Отац ми је, на испраћају, рекао: - Доћи ћеш за Петровски пост.

Ја одлазим и размишљам:"Како ћу доћи кад треба да се вратим на посао?" Када сам допутовала, пођем у фабрику, а тамо ми техничар каже:

Нема слободног места, али у твојој бригади ради једна млада девојка, ставићемо те на њено место, јер тебе знају, пошто си радила са нама.

Код куће, када сам размислила, одлучила сам да не пристанем на то. Девојка ради, ако ја дођем - избациће је.

Пролази време. Долази Петровски пост. Шта да се ради? Пала је одлука да идем код оца. Ујутро дођем у цркву, а матушка Е. ми каже:

- Хтела бих да одем у манастир код оца Саве, па сам молила Царицу Небеску да ме ти тамо поведеш.

- Спремнте се - одговорила сам - ја већ некако имам благослов за пут.

И пошли смо. Написала сам оцу да долазимо. А он на исповести каже:

Не градите своју срећу на несрећи ближњег. После је причао о мом поступку.

Када сам се вратила кући све се средило. Тако су се оствариле очеве речи: "Доћи ћеш за Петровски пост".

Када је отац био у Сухуми, владика Илија (потоњи Грузијски патријарх) предложио му је да посети света места Грузије. Одредили су и дан када ће да пођу колима. Са владиком је требало да иде матушка из цркве, која је добро познавала сва та места, а владика је оцу Сави оставио да одреди некога за четврто место у колима. Отац је благословио управо мени, грешној и недостојној, да пођем са њима на пут. Но, два дана пред полазак разболела се матушка која је требало да иде са нама - добила је температуру 40, па ми је отац благословио да останем и да је чувам, а они су пошли сами. Ипак, ја из неког разлога нисам веровала да ће очев благослов пропасти. Прошло је 15 или 20 година пре но што се благослов на диван начин испунио. То се догодило овако. Из манастира је у Москву стигло троје гостију које сам сачекала на станици. Сви су били духовна чеда оца Саве и путовали су у Грузију.

- Како ми је жао што се растајем од драгих гостију. Мислила сам да ћете остати код мене, баш сте ме растужили.

А они одговарају: - Не бисмо желели да празник проведемо на путу, зато морамо одмах по карте.

Дошли смо на Курску станицу, на благајну, али карата за данас нема. Одједном, гости ме упитају: - И. Е., а зашто не бисте пошли са нама?

Срце ми је заиграло, али никакве могућности и наде нисам имала, јер сам морала да обилазим болесну сестру, а ни новца нисам имала. Гости су ми говорили:

- Ако буде воља Божија, онда ће нам, по очевим молитвама, Господ у свему помоћи.

Почели смо да се молимо из свег срца, не примећујући да се људи гурају око нас и да нас притискају. Решили смо да идемо заједно у Грузију. Још једном смо дошли на благајну, и - о чуда! дали су нам карте за сутра, и то посебан купе.

Ујутро сам пошла у храм по благослов Господњи, а тек онда - све остало. Сретнем тамо сестру у Христу и питам је: - Где бих могла да позајмим новац?

Она упита: - Колико? Ја могу да ти дам 50 рубаља, вратићеш кад будеш могла.

Одем и код брата, он ми је такође помогао. Слава Теби, Господе! Моје роћене сестре су рекле да ће да обилазе болесницу.

Познаница је стала да ми предлаже да прећем да живим код ње. Пристала сам, али када сам дошла код оца Саве у Псково-Печерски манастир, решила сам да ипак од њега тражим благослов. Отац ми је одговорио:

Дајем ти благослов, само ако она то буде хтела. Оћутала сам и помислила у себи: "Па она ме је сама и по

звала". Онда се вратим кући, а пријатељица више ништа не помиње.

Допутовала сам на неколико дана у Печере. Донела сам писмо једног благочестивог човека и његове жене у коме моле оца Саву да их прими за духовна чеда. Отац излази из келије, износи бројанице и просфору и каже:

Примио сам Јована и Татјану за духовна чеда. Устезала сам се да затражим још једне бројанице. Питала сам се зашто ми је дао само једне н коме да их дам? Када сам дошла кући рекли су ми да је Јован умро 25. новембра, баш у време када сам била у Печерима. Тада ми је постало јасно зашто је отац дао само једну бројаницу и само једну просфору.

Пред полазак код оца једна духовна сестра и ја смо постиле и помолиле се, па смо пошле на пут надајући се да ћемо од њега добити похвалу. Али посваћале смо се мећу собом, не сматрајући то за грех. Када смо допутовале, пришле смо оцу ради благослова. Прво је пришла Е., али он се окренуо и отишао од ње; потом сам пришла ја - и догодило се исто. После неког времена отац нам је пришао, благословио нас, дао нам по просфору и рекао:

Нисте се молиле, нити сте постиле, него сте се посваћале...

Једном сам допутовала у Печере, и пришла оцу, пришла његовој келији, а он шета напред назад, гледа ме са осмехом и каже: - Шта се све неће досетити чеда, доносе ми пелене и цуцле.

Помислила сам: "Заиста, шта ће оцу пелене и цуцле?" А када се догодило оно што нисам очекивала, сетила сам се његових пророчких речи. Затребале су ми пелене и цуцле: родила ми се унука.

Док је отац лежао у болници, пришла сам му и помислила: "Сада би било добро убрати свеже боровнице за баћушку". Али напољу је већ била зима. Отац је прочитао моје мисли и каже:Да одете сутра у шуму по боровнице?

Поред њега лежао је неки потпуковник који се од срца насмејао: - На улици мраз, а он хоће свеже боровнице!

Отац се насмешио и рекао му: - Донеће можда чашу или две, а можда и канту од три литре.

А онда се обратио мени: - Иди сутра, поведи и куварицу и Е.

Дођем код куварице и кажем: - Сутра идемо у шуму по боровнице, отац је благословио.

Она се прво насмејала, мислила је да је реч о шали. Али када сам рекла да ћу поћи сама, она је рекла: - Добро, онда ћу поћи и ја.

Дошли смо код Е.: - Сутра идемо по боровнице. А она ће изненађено: - Шта је вама? Снег, мраз, а оне - хоће по боровнице.

Ми јој кажемо: - Како хоћеш, поћи ћемо саме.

- А где?

- У Песјане. Чиме?

- Аутобусом.

Она се обрати сину: - Жења, одвези нас колима.

Ту ни муж није издржао: - Поћи ћу и ја са вама.

Јутро је било необично: јарко сунце, мраз. Стигли до шуме; хтела сам да пођем тамо где иначе лети берем боровнице, али они су се зауставили нешто ближе. Пошли смо у шуму, нас петоро. На том месту набрали смо врло мало боровница. Ја им кажем: - Отац је благословио да боровницама напунимо канту од три литре, благослов треба да се изврши.

Пошли смо на оно моје место и - набрали смо пуну канту од три литре!

Отац је тражио да и куварица и Е. испеку питу од боровнице па да видимо чија је боља. Куварица је направила одличну питу, али Е. гшта није добро успела. Отац ју је тешио: - Нема везе, појешћу ја и твоју питу!

Отац је јео и свеже боровнице, нудио је и потпуковника, и нас, и медицинску сестру, и болесну децу која су страдала у пожару. Није било наде да ће та деца прогледати. Али отац се напрегнуто молио, тешио родитеље и предсказао им да ће дечак видети на оба ока, а девојчица на једно.

Тако је било.

Неколико људи из нашег града било је у Печерима, и ево шта су испричали. Отац је служио молебан. Одједном, замисли се и каже:

- Ох, шта се тамо у граду догађа! Али сви ће преживети. А у нашем граду збио се пожар, нас осморо је пострадало, али сви смо остали живи. Највише сам пострадала ја: 53 процента коже било је захваћено опекотинама. Према лекарској дијагнози није требало да преживим, али по очевим молитвама остала сам и жива и способна за рад.

У болници сам провела шест месеци. Након тога посетила сам оца. Када смо дошли до његове келије, баћушка је изашао и рекао: - Причали су да си изгорела, а ти жива и све је у реду.

Док сам лежала у болници, све време сам се у мислима обраћала оцу тражећи његове свете молитве, а Господ ми је давао трпљење. У болници су се сви чудили како успевам да издржим тако ужасне болове.

Када сам стала на ноге, изненађено су говорили: - Устала је наша болесница, а није било никакве наде да ће преживети.

Ово чудо Господ је учинио по светим молитвама оца Саве.

У јесен 1975. године била сам са сестром код духовног оца. После Литургије дошли смо код њега да нам да благослов за пут. Он нам је свима дао по парче просфоре. Многи су тражили, али он је рекао:

- Прво ћу дати онима који полазе на пут.

Када сам отишла до мати О., она ми каже: - Не иди, биће свеноћно бденије, помажи главу јелејем.

Тако сам и учинила - остала сам. Стојим у Михајловској цркви, видим оца како иде и пођем му у сусрет. А он ми вели: Зашто сте ви овде, где су ваше сестре?

- Отпутовале су.

- А ви, шта радите? Дао сам вам благослов за пут. Одмор је прошао, шта ће да вам кажу на послу.

- Баш ме брига, и тако сам заслужила пензију.

А он повика на мене: - Баш вас брига? За кога? За државу која вам даје плату? Овога тренутка купите своје ствари и идите на железничку станицу.

Ја се дам у плач: - Оче, глава ме боли, остала бих још мало.

Не, не - на воз!

- Моје ствари су код мати О. То је три километра од манастира, а у селу се разболе пастир па су њу замолили да чува краве.

- Добро онда, али сутра да отпутујеш. Тако сам и учинила. Када сам дошла на посао, директор ме угледа и рече: - Хвала Богу, М. је дошла на посао.

Испоставило се да нису имали ко да им ради.

Једном сам после службе дошла до очеве келије. Отац износи дрвени крст, даје ми га и каже:

- Пољуби овај крст пет пута ујутро и пет пута увече, читај "Возбраној Војеводје" и молитву за спасење. Моли се за свога сина А.: "Спаси Господе сина мога А.".

Када сам се вратила кући радила сам све онако како ми је отац благословио. Ускоро је син пошао на туристичко путовање. Ходао је на скијама и изгубио се. Ево како ми је о томе причао:

- Идем тако и одједном ми се све заврти. Свуда око мене шума и очи као пламене искре. Никаквог насеља нема у околини, а ја већ изнемогао. Почео сам да се смрзавам. Спавало ми се. Онда сам видео стог сена, пришао сам и пожелео да се увучем и да заспим. Али размишљам: "Не, нећу остати овде. Ако заспим смрзнућу се". Поред стога видим траг саоница, дакле, неко живи у близини. Пратећи траг угледам ниску бараку, обрадујем се и пођем ка њој. Тамо ме је дочекала љубазна домаћица и објаснила ми како да дођем до одмаралишта.

Ето како је отац све знао! Господ и Мајка Божија су по његовим светим молитвама спасили мога сина.

Мени и мом сину је духовни отац схиигуман Сава. Када је требало да син пође у војску, отпутовала сам са њим код оца да би добио благослов и затражио његове свете молитве. Отац је рекао:

- Служба ће бити тешка и одговорна, али ништа зато, молићемо се, а тебе ће да спасава птица.

Добили смо благослов и пошли кући. Уз пут син ми каже: Мама, жао ми је што нисам питао оца шта то значи - спасаваће ме птица?

Сина су послали на опасно место, на границу. Касније је причао: - У близини се налазила огромна провалија. Догађало се да стражари падну у њу и да им ни тела не пронађу.

Кад је први пут био на стражи, зачуо се снажан хук сове, и он се одмах сетио очевих речи: "Молићемо се, а тебе ће да спасава птица".

Даље је причао: - Одмах сам окренуо оружје у том правцу. И не једном сова ме је обавештавала одакле долази опасност. Тако се дежурство увек добро завршавало.

Раније цела караула није спавала, а сада су почели да говоре: - Данас је на стражи Е. - можемо да одспавамо.

По очевим светим молитвама, син је мирно одслужио војску и вратио се кући.

Отац је служио опело у Печерима. Плакала сам зато што мене неће имати ко да се сети када умрем јер никог немам. Отац се окренуо према мени и рече:

Оне који немају никога помиње Црква. Ево, и ја се молим за све.

Ово нам је причала наша духовна сестра Јулијанија. Она је после рата остала удовица, а имала је двоје деце. Уз ту невољу, још јој је и кућа изгорела. У то време отац је био у Тројице-Сергијевој Лаври. Она је са сузама дошла код њега и испричала му за своју несрећу.

Отац ју је пажљиво саслушао, а онда је рекао: - Помоћи ћу ти.

Извадио је изторбе три рубље и дао јој: Ево ти за подизање куће.

Узела je новац, али је у себи помислила: "Па то је једва за хлеб, а не за подизање куће". Тако пође својој дечици.

Уз пут је сретну пријатељи: - Јулијанија, чули смо да ти је кућа изгорела, ево ти мало новца да је подигнеш - и тако, дају мало - помало и кажу: - Нека ти Господ помогне!

Тада је схватила да очев благослов није био дат узалуд.

Изненада сам осетила неодољиву жељу да пођем код оца, мада за то нисам имала никакав конкретан разлог. Али вођена невидивом силом, не знајући ни сама зашто идем, допутовала сам у Лавру. Отац ме је чекао: једна монахиња му је послала писмо, молећи га да одговори на врло озбиљно питање. Отац није имао благослов да пише писма, а нико осим мене није могао да јој одговори, јер је она само мене познавала. Отац ми је дао упутства шта да јој напишем и ја сам отпутовала.

Ево шта се догодило једној нашој духовној сестри. Три месеца јој није престајао бол у десном лакту. Било јој је тешко да се осени крсним знамењем и због тога се ретко крстила. Дошла је код оца да се пожали.

Боли те рука? - весело ју је упитао. - Онда иди упали свећу пред иконом Мајке Божије "Тројеручица" и помоли се: "Ти си Владичице исцелила одсечену руку преподобном Јовану Дамаскину, исцели и моју руку!"

Тако је и урадила, али је у мислима затражила од старца да управо он умоли Мајку Божију за исцелење њене болесне руке, пошто се она и раније обраћала Владичици са молитвом, али јој од тога није бивало лакше. И гле чуда! Није ни приметила када је бол нестао - истога дана или сутрадан.

Једном је у Великим Лукама отац после службе свима делио дарове: неком просфору, неком јабуку, неком колаче, неком бомбоне, а мени је дао дечији пешкир и свето масло. Била сам у недоумици: шта ли то значи?

Дошла сам кући и убрзо потом се разболела: страшна главобоља и чиреви по глави и на лицу. Отекла сам, очи се нису виделе, висока температура и знојење. Одмах сам схватила чиме треба да се лечим: баћушка ми је зато и дао пешкир и свето масло. Помазала сам главу, обмотала тим пешкиром и одозго повезала топлим шалом.

Прва ноћ је прошла у мукама, очи су ми сасвим отекле, тако да су их трепавице болно убадале. У зору бол се мало стишао. Поново сам маслом помазала главу, увила је пешкиром и повезала топлим шалом.

Ујутро је дошао лекар - инфектолог, иначе моја рођена сестра. Покрила сам се прекривачем, јер нисам хтела да ме види. Замолила сам је:

Немој да се љутиш, али не желим да ме видиш. Само ћути и не говори ни речи. Лечићу се својим средствима.

Добро, али ипак треба да те прегледам - инсистирала је она.

Тада сам скинула прекривач и показала јој лице и главу: она је уздржала своје запрепашћење и објаснила ми: болест је инфективна, зове се " велики лишај" и траје најмање четири месеца, а праћена је несносним главобољама. Предложила ми је озбиљно лечење.

Следећег дана опет је дошла. Морала сам да јој објасним чиме се лечим и да ми од тога бива лакше.

После пет дана главобоље су престале. Моја сестра није могла да поверује да се тако брзо опорављам. Као лекар, она је знала да се та болест не може излечити чак ни за месец дана. Дакле, догодило се чудо!

После месец дана сасвим сам се опоравила, мада су се на мом лицу још дуго могле приметити тамно плаве пеге, и било ми је хладно на глави, па сам читаво лето ишла са топлим шалом. Тако сам се по милости Божијој, молитвама и исцељујућим средствима драгог оца, избавила од дуготрајне и тешке болести.

Стижем код оца у Печере и размишљам: "Да ли да му кажем за своје око (на унутрашњој страни очног капка појавила се нека израслина) и то да лекар инсистира на операцији?" А баћушка ме сам пита:

Шта ти је са оком?

Све сам му објаснила и замолила га за освештано масло, само да не идем на операцију. Отац ми је донео масло и рекао је: - Ево ти - на исцелење!

Код куће сам почела да крстообразно помазујем око, да би после пет дана израслина постало готово сасвим неприметна. Помазала сам се још неколико пута, и све је прошло.

Ану су у тешком стању однели у болницу. Лекари су дали дијагнозу рак плућа. Њена ћерка је отпутовала у Лавру да жалосну вест саопшти оцу Сави и да затражи његове свете молитве.

Отац је служио молебан код моштију преподобног Сергија. Потом је утешио ћерку те болеснице речима:

Не узнемируј се, све ће бити у реду! Ево, однеси јој ту просфору, и реци да поједе читаву.

Следећег дана, након што је пробала просфору, болесница се више није могла препознати: била је спокојна и радосна. Добила је апетит. Лекари су били у недоумици. Почели су да сумњају у дијагнозу, па су болесницу пренели у научно истраживачки институт, где је као резултат пажљивог испитивања била дата следећа дијагноза: "Рак није пронађен". Ану су пустили кући.

Чим је ојачала, Ана је пошла у Лавру да би заблагодарила Господу, преподобном Сергију и свом драгом баћушки. Приликом сусрета отац Сава јој је са осмехом рекао: - Ево и Ане! А где је твој рак нестао?

У Псково-Печерски манастир код старца допутовала су његова московска духовна деца, доносећи му тужну вест о болести њихове духовне сестре Параскеве, која се одликовала нарочитом добротом и милосрђем. Лекари су код ње пронашли тумор црева. По њиховом мишљењу, болесници су дани били избројани.

Отац је за њу одслужио молебан. Уочи молебана, свима се обратио са следећом молбом:

- Помолимо се сада искрено за болесну Параскеву. Лекари су установили да има рак, али ми му нећемо дати да се развија у њој, него ћемо се помолити, и њој ће бити лакше... Још је рано да умре, потребна нам је овде!

Отац је благословио да јој се са тог молебана однесе света водица и просфора.

Када је болесница примила ту светињу, одмах је осетила како бол пролази. А убрзо потом отпустили су је из болнице.

У Псково-Печерски манастир старчева духовна чеда су довела тешко болесног шездесетогодишњег Тимотеја. На Литургији у Успенском храму баћушка се нарочито молио за болесног Тимотеја и неколико пута је помињао његово име. Болесник је прво био без свести, а онда је почео да повраћа, тако да су морали да га изведу на улицу. На крају Литургије опет је ушао у храм, али му је убрзо поново позлило, па су га положили у угао покрај пећи. После Литургије отац је у одежди, са крстом у руци, сам пошао према болеснику, нагнуо се ка њему и дао му велику јабуку:

- Ево ти ово за исцелење!

Још два дана се мучио Тимотеј, није могао да стоји на служби јер га је мрачна сила обарала са могу. Потом је отац одслужио молебан и од свих присутних затражио да се помоле за болесника. Болеснику је било лакше. Није прошла ни недеља, а он се сасвим исцелио од болести.

Обрадовани Тимотеј је са усхићењем говорио о оцу:

- Први пут у животу срећем таквог чудотворца! Кад ми је давао да пијем свете воде, говорио је:" Ова водица ће да те извуче са дна ада". И заиста, та вода ме је изнутра потпуно очистила, наступило је велико олакшање, и ускоро сам осетио да сам сасвим здрав.

Сва у жалости допутовала је код оца А. из Дњепропетровска. Лекари су утврдили да има рак. Отац јој је дао просфору и рекао:

- Помолимо се.

Одмах потом отпутовала је кући.

Идуће године дошла је да захвали оцу за молитве. Лекари више нису могли да пронађу рак, па су рекли да су погрешили у дијагнози.

Девојка В. спремала се за удају, али се изненада разболела. Лекари су констатовали да има рак и предложили су јој операцију - одстрањење дојке. Она се одмах обратила свом духовном оцу, игуману Сави, за благослов: како да поступи? Отац јој је весело рекао:

- Једна жена је такође имала рак, али јој је по милости Божијој нестао; тако ће бити и са тобом. Помолимо се: оно што је људима немогуће, Богу је могуће. Али на операцију иди, а ја ћу се помолити.

Када је стигла кући, отишла је у болницу. Поново су је прегледали, али тумор је ишчезао. Лекар су се зачудили п нису могли да схвате загонетку: " Имала је рак - и више га нема?" Операцију су отказали али су и даље били опрезни. После годину дана позвали су је на контролу и предложили јој операцију како се тумор не би обновио. Но, она је то одбила, и данас је жива и здрава.

Заболео ме је предњи зуб, читаво лице ми је отекло, уста су ми се искривила, нити једем, нити пијем - само лежим. Описао сам оцу своје стање. Дао ми је једну марамицу и рекао:

- Стави ову марамицу на уста. Ако не помогне, иди у болницу. Са радошћу сам прислонила марамицу на уста и кратко је тамо задржала. Било ми је лакше, а увече је било све на своме месту. Оток је спао и бол је нестао.

У манастиру се на одмору налазио болесни свештеник К., коме су лекари одредили да стално треба да мирује у постељи. Болесник се обратио о. Сави:

- Помолите се за мене.

Отац му је рекао: - Читај Псалтир.

Овај је одговорио: - Не могу.

Отац Сава му вели: - Нема везе, ипак читај.

- Па не могу. Читај.

После неколико дана болесник је рекао да је успео да присили себе на читање Псалтира. Оздравио је и после тога живео још 10 година.

Московски свештеник Георгије добио је ћерку Марију. До пете године она није проходала нити проговорила. Читава породица је допутовала код свог духовног оца по помоћ. Он је узео девојчицу у своју келију, помолио се и благословио им да иду кући. Када су стигли на железничку станицу, Марија је одједном сишла са родитељских руку, почела да хода по перону и да прича. Срећни, они су пошли кући, благодарећи оцу за исцелење кћери.

После очеве смрти, често сам га сасвим јасно виђала у сну. Хтела сам да знам које му је место одређено после четрдесет дана. По старчевим молитвама Господ ме је тога и удостојио.

Видим тако, сви хитају у цркву на службу коју служи отац. И ја сам међу њима. Црква је округлог облика, висока, испод ње нема ничег. Треба се попети спиралном лествицом. Пожурила сам да се попнем. За мном су ишле још две сестре, док су остали гледали горе, али се нису могли попети. Упитала сам неког: "На ком ће спрату да буде служба коју ће да служи наш отац?" Одговорили су ми: "На трећем". Попела сам се и видела светло место, и гроб поред зида, а на гробу - велика очева фотографија. Поред стоји монах, строг, као стражар. Громко сам узвикнула: "Оче!" - и бацила се пред гроб. Понестало ми је даха. Пробудила сам се, али и даље нисам могла да дођем до даха.

После сам размишљала: откуд такав сан? И схватила сам: отац има схиму, то је највиши ангелски чин, а највиши ангелски чин налази се на трећим небесима. И умирила сам се.

Послали су ми писмо да се из старчевог гроба шири миомирис, те сам одлучила да пођем тамо, мада се нисам добро осећала. Размишљајући о томе заспала сам. И тек што сам склопила очи - видим оца како стоји поред постеље и каже:"Ја сам и овде са тобом".

Читав мој живот протицао је у невољама и патњама. Муж ми је био алкохоличар и често ме је тукао. Код куће смо имали икону Мајке Божије, али ја се нисам молила пред њом. Тако сам доживела 33 године, а неколико пута била сам на ивици смрти. Обраћала сам се лекарима, но они нису могли да ми помогну. У то време имала сам троје мале деце.

Али милост Божија није ме оставила. Упознала сам добре људе и отишла у цркву, где сам заказала молебан са акатистом Мајци Божијој. Одједном ми је постало некако лако. Потом сам упознала П. и почела да је посећујем. Причала сам јој о својој патњи, а она ме је тешила и давала ми на читање духовне књиге.

Једном је код П. у посету допутовала мати Г. из Печера и причала јој о схиигуману Сави. Слушајући о њему, плакала сам у души. Туговала сам јер други људи слободно одлазе у храм и обилазе света места, а ја ако само до цркве одем, муж почиње да виче и да ме бије.

Једном сам оцу написала: "Драги оче, чула сам да је Почајев по светости - други Јерусалим. Помолите се да одем тамо. Јер мени је пут затворен: муж прави скандале и када одем до овдашње цркве, а камоли када бих отишла до Почајева?"

После неког времена била сам сама код куће, када зачух некога како ми говори: "Мужа ће одвести у затвор на петнаест дана, а ти ћеш отићи у Почајев". И заиста, муж је (по својој навици) подигао такву дреку, да су деца позвала милицију, и тако су га осудили на петнаест дана затвора. Могла сам да одем у Почајев. Такође, по очевим молитвама, била сам у Загорску (Тројице-Сергијева лавра).

Било је случајева да сам за празник хтела у цркву, и за то сам онда у мислима тражила молитве оца Саве. И гле чуда: пођем у цркву и наиђем на мужа, а он прође поред мене и не препозна ме.

Онда је једном дошла Г. и донела од оца две бомбоне. Рекла је да ја узмем светлу, а тамну да дам мужу. Тако сам и учинила. Ускоро потом развела сам се од мужа и отпутовала у Печере. Да нисам отпутовала он би ме убио, како је увек и претио.

А онда су ме деца обавестила да се спремао да пође за мном, да се при томе страшно напио и да је умро.

Затим се у Печере вратио отац Сава и испричао причу:

Видео сам јуче мачка како се дочепао голубице, па сам стао да му је отимам; али он ју је стегао својим канџама и не пушта. Зграбио сам мачка... Заправо не ја - Бог ми је помогао.

[Guest]

Слушала сам и нисам схватала, мислила сам да је заиста неки мачак шчепао голубицу, али потом ми се открило да он то прича за мога мужа и за мене. По очевим молитвама Господ ме је сачувао од смрти.

И након очевог упокојења долазим у Печере и причам му о својим мукама и патњама, а оне нестају. У души ми се појави олакшање и радост...

Моја рођена сестра се разболела, добила је рак. Лекари су покушавали да је излече, али срце јој је отказивало. Пала је у безнадежно очајање. Али када се обратила оцу за помоћ и када је затражила његове свете молитве, немогуће је постало могуће. Лечење је постало успешно. За време терапије болесница не само да је осећала очево присуство, него га је и видела.

Још један сличан случај збио се са мојом рођаком, очевим духовним чедом. Отац јој је за време трудноће рекао да ће добити дечака. Родила је дечака са одузетим ногама. Лекари су предлагали операцију, али, по очевим молитвама, дечак је добио исцелење.

Потом се разболео мој рођени брат - добио је излив крви у мозак. Његово стање било је безнадежно. Осећала сам да ће се завршити лоше, а ни сам професор који га је лечио ништа добро није могао да обећа.

Потпуно очајна пошла сам код оца и све му испричала, на шта је он рекао: - Не очајавај. Молићемо се. Господ је милостив!

Отпутовала сам огрејана надом у милост Божију и старчеве молитве.

Вратила сам се од оца онога дана за који је била заказана операција и одмах сам пошла на Институт. Када сам ушла у братовљеву собу видела сам неког човека како седи на кревету. Осетила сам да ми је лоше; јер брат ни главу није могао да подигне, а ако је сада неко други у његовом кревету, онда то значи да он више није међу живима. Окренула сам се према излазу, но брат ме је позвао:

- То сам ја, дођи - и насмејао се.

Стање се поправило и операција није била потребна. То је било велико чудо које је запрепастило целокупно медицинско особље.

Због породичних обавеза нисам могла да дођем на сахрану мог духовног оца. Али осећала сам велику жељу да се поклоним његовом гробу. Са нестрпљењем сам очекивала одмор. Међутим, на дан мога поласка муж је доживео срчани напад, а свекрва је већ седам година лежала у постељи болесна и уз то слепа. Шта да радим? Душа се кида, а некаква сила ме вуче у Печере. Сетила сам се јеванђелских речи: "Не окрећите се за собом", и заиста сам отишла од куће не окрећући се, мада веома узнемирена.

Када сам допутовала у Печере мало сам се умирила. Но, увече сам сањала да је код куће веома лоша ситуација, па сам скочила из постеље и почела да се спремам за повратак, иако манастир заправо још нисам ни стигла да обиђем. У сну сам видела да код куће имам два покојника. Питала сам: - Како најбрже могу да одем?

Рекли су ми да воз полази увече, а да ни авиона до тада неће бити. И шта сад? Пошла сам у манастир, одстојала Литургију и замолила да одслуже молебан Мајци Божијој. Сузе су ми текле у потоцима.

После службе пошла сам ка пећинама. И гле шта видим! Отац излази из пећине, зауставља се недалеко од мене, благосиља ме и пита најпре за свекрву (која је такође његово духовно чедо). Затим је рекао:

- Причешћујте је чешће, она ће ускоро да дође код мене, па ћемо заједно да се молимо за вас. Са мужем живи мирно, он је добар, не пије вина, не пуши, а када је потребно - претрпи, оћути.

Код куће су ме дочекали са радошћу, ништа се није догодило, сви су били живи, све је било у реду. А свекрва је заиста ускоро мирно отишла Господу.

Једном је код мене дошао муж са којим нисам живела већ неколико година. Рекао је да путује за Талин, али да воз из неког разлога није пошао. Прихватила сам ту његову причу без икаквог подозрења. У четири сата ујутро чула сам како је устао. Мислила сам да иде на воз, али он ми се тихо приближио. На сваки начин је покушавао да ме убије, али тако да не буде никаквих рана. Изгубила сам сваку наду да ћу преживети. Иако сам се усиљено молила, он није одустајао. Последњом снагом сам повикала:

- Оче Саво, спаси ме!

Истога тренутка муж ме је оставио на миру, сав слаб и обузет страхом, а да би се оправдао рекао је: - Нисам хтео да ти урадим ништа лоше.

Три пута ме је замолио за опроштај, а онда је отишао.

Ујутро сам била потпуно исцрпљена, али сам ипак пошла оцу. Када сам стигла он ме је већ чекао у ходнику. Рекла сам му: - Напао ме је бивши муж.

Отац ми је ставио руку на раме које ме је болело, а затим ми је дао поклоне и рекао: - Поједи то код куће, а ја ћу се помолити.

Први корак направила сам са страхом да не паднем, али на моје изненађење нисам осетила никакав бол нити тегобу. Пошла сам кући као на крилима.

После очеве смрти лекари су констатовали да имам тумор. Уплашила сам се и клонула сам духом; ишла сам оборене главе: оца више нема, немам коме да се обратим, видим да ми се смрт приближава.

Уочи дана када је требало да одем код лекара, у сну сам видела оца како стоји код налоња са крстом у руци и исповеда. Много људи је чекало у реду за његов благослов. Када сам му пришла оборене главе он каже: Главу држи горе и читај Оче наш". Испружила сам руке према њему како бих примила благослов, а он је рекао: "Неправилно си сложила руке, треба да их сложиш крстообразно". Сам је три пута поправљао положај мојих руку, да би потом рекао: " Добро, благосиљам те. Читај Оче наш". Стојећи пред њим гласно и разговетно сам прочитала молитву и пробудила се од силине сопственог гласа.

У Пскову су ми направили рендгенски снимак и рекли: "Рак се повукао, операција није неопходна". Одмах сам подигла главу горе, прочитала Оче наш и радосна пошла кући.

Духовна сестра Т. из Овруча испричала је следеће.

В. је отпутовала у Печере оцу, а ја и сестра смо пошле у шуму. Коњ који нас је вукао звао се Вурчик и то је био једини коњ у целом манастиру. Радиле смо, па смо селе да једемо. Коњ је пасао око нас, а онда је одједном нестао. Сви су се дали у тражење, али без резултата. Препала сам се и стала да вичем: Оче, коња смо изгубили.

Одмах потом смо га нашли.

А у том тренутку у Печерима В. је ушла у Успенски храм. Дошао је отац. Она је пришла да узме благослов и обратила му се са неким питањима, на шта јој он вели: - Пожурите, тамо вичу да је коњ нестао...

Када се В. вратила кући, Т. јој је испричала шта се све догодило. Одједном, В. се сетила очевих речи: - Пожурите, тамо вичу да је коњ нестао...

Нас троје смо се у поноћ посвађали, а ујутро смо пошли у манастир на исповест. Исповедао је отац. Обратио нам се следећим речима:

- Ако камен баците у дубоку реку, вода се неће узмутити, а ако га баците у бару - хоће. Дакле, не треба да будете као бара, него као дубока река.

Отац се трудио да сједини оне који су се разликовали по карактеру, зато је говорио: - На мору каменчићи ударају један у други и тако постају глатки.

Није нам давао велика правила, није нам налагао строге постове, заустављао нас је пред великим подвизима, али се на сваки начин трудио да нас ишчупа из страсти, да нас смири на сваком кораку, да одсече нашу самовољу.

Из Тбилисија је допутовала Д. Била је сва раслабљена, а нарочито су је болеле ноге. Питала је оца где да се смести са тако болесним ногама, мислећи да ће то бити негде близу. А он јој благослови да иде у село удаљено седам километара и да одатле сваки дан долази у манастир. Пошла је ради послушања и по старчевим светим молитвама добила исцелење.

Господ је удостојио мене грешну да спремам обед за духовног оца у време његове болести. Једном када сам му носила обед, појавила ми се мисао: "Ево, одлазим оцу, трудим се, припремам му обед, а када ће он рећи да ли кувам добро или лоше? Јер овако не знам да ли му се допада то што скувам".

Прочитала сам молитву, добила благослов и ставила обед на прозор. Отац ме је питао шта сам спремила. Набројала сам му. А он онда каже:

- Куваш, доносиш, а ја ти не захвалим, нити те похвалим. Али захвалност ћеш добити тамо (тј. на небесима).

Једна од духовних чеда из Сочија причала је следеће.

Она воли да посећује болесне и да им при томе однесе понешто са даће. Једном приликом требало је да посети две болесне жене. Али и сама се осећала лоше. Некако је издржала да стоји на Литургији, али је донела одлуку да ће обићи само једну болесницу. Пришла је сточићу на коме је стајала храна за даћу и гледала је шта би могла да узме а да јој не буде тешко за ношење. Одједном пред њу стане старац и каже:

- Не, не тако мало; ево, узми и ово па понеси обема болесницама.

- Оче благословите - рекла је она, заборавивши да је старац умро пре четири године. Сагнула је главу за благослов, а када се усправила, њега више није било. Осетила је велику снагу и радост, па је узела све што јој је отац благословио и отишла да обиће обе болеснице.

По окончању школе одређује се ко ће где ићи на службу. Свако на своју страну, а ја - у Удмуртију. Молила сам да ме оставе ближе родитељима (баба и деда су стари, мами је тешко), али сам одбијена. Мама је пошла код старца. Стоји тако и чека га, кад он излази из Михајловског храма, потпуно исцрпљен, и силази низ степенице.

- Баћушка, ћерку хоће да ми пошаљу у Удмуртију. Шта ће она тамо сама, а и ми - шта ћемо без ње?

- Сад ћу ја да се помолим, а ти иди на парастос, помоли се за упокојене - и окрене се натраг у храм.

- А девојка нека не жури - додао је.

Мама долази и каже да је отац саветовао да не журим.

- И тако је већ све решено. Стигао ми је позив, време је. Ипак сам отишла поново тамо где су ме претходно већ одбили.

- Па добро - рекли су ми - остани са својима.

Слава Богу. Благодарим оцу за бригу о мени и за његове свете молитве за мене грешну.

Отац је тражио неку ствар која му је била потребна и ја сам обећала да ћу је донети. Али срела сам његову келејницу и она ми је рекла да су му ту ствар већ донели из другог града. Добро - размишљам - шта да се ради, нећу му однети. Кад сам стигла у Печере, отац поручује:

- Ако је донела оно што је обећала, нека уђе. Погрешила сам, опет сам крива. Где је верност и чврстина, где су дела, а не сујетно празнословље?

И онда сретнем оца у Успенском храму: - Је ли, што ти ниси донела оно?

Ја ни за опроштај нисам замолила, него - одмах у сузе. Плачем и на престајем, а једна од духовних чеда каже: - Баћушка, можемо ли и ми тако да погрешимо?

- Па зар ја то само њој говорим?

Како ми је само било тешко. А тога дана требало је да одем. И онда на самом излазу, он се окрене и каже: - Не греши само онај ко ништа не ради.