Данас нико није срећан?

[Милан Меденица :)]

ја се потпуно слажем са ставом овог човека да је данас све потпуно фасцинантно узнапредовало, и да се променило катастрофа пуно ствари, али да нико уствари није срећан, ни због тога.

Louis CK - People in Today's Society Take Things For Granted

мислим да смо постали конзументи живота ...

моја бака је једну коцкицу чоколаде држала у устима док се не би сасвим истопила и исцурела кап по кап у њено грло. и то је јела црну чоколаду за кување, никад ове вештачко заслађене Милку и слично.

ја сам у стању да поједем целу чоколаду, било коју. и тек ми се онда отвори апетит, а њој би било мука до повраћања вероватно.

у чему је проблем?

погрешно васпитање или многообилна доступност?

сиромаштво или богатство?

где је та граница где се губи мера јела или конзумације?

да ли ми конзумирамо и остале ствари тако?

да ли примамо ствари здраво за готово?

да ли је то једна од ствари које нас чини несрећним?

[marija]

Odakle početi..možda od Ive Andrića

Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako nam često baš to malo nedostaje..

[marija]

Sreća nije cilj sreća je put, moram da ručam ali, da ovo je extra tema u kojoj možemo spojiti sve teme iz foruma psihologije

Šta je to za čim čeznemo, za čim tragamo, šta je to što nas čini srečnim i umemo li da se radujemo malim svakodnevniom stvarima?

pomislimo li ikada kako smo srećni što možemo kucati po povoj tastaturi jer imamo dve ruke i 10 prstiju na rukama

Koliko ljudi to nema?

[Тавита]

Svi smo mi mnogo srecni!

problem covjeka je glad za vecim!

a svo smo srecni..zavisno kojim ocima se gleda...

onako je kako vjerujes..

nezadovoljstvo izaziva nesrecu..

[Милан Меденица :)]

мислим да пут до позитивизма ипак није пут преко негативизма.

не мислим да ми можемо да спознамо шта нама фали, на уштрб ''вишка'' прстију.

има и тога, да буде добра мотивација другоме, коме фали нешто друго:

за мене је свакако циљ радост. радост служења, радост деце, радост љубави, радост дељења ...

и не мислим да је мало што нам треба, мислим да је та радост живота управо највећа ствар која постоји.

видео сам дете које има једно парче леба са џемом испред себе и довукао је два родитеља са сваке стране своје столице и одахнуо у миру и кренуо да једе.

то није мало. то је највише.

мислим да је баш наша потреба за великим стварима које испуњавају целу нашу личност потреба, а да је циљ радост.

[marija]

Nik Vujičić, naše gore list

medo, koliko ljudi poznaješ da će reći ja sam srećan8 ne trenutno) nego da zaista žive sreću, a da u suštini ne lažu

ne može ćovek koji se boji, tuguje, plače da bude suštinski srećan

malo je onih koji su dostigli taj stupanj samosvesnosti, retki su da zaista uživaju u svakom momentu svoga života

[Милан Меденица :)]

па на томе се ради, то је циљ, ал да већ сам помен циља изазива радост у нама  dada

ако тога нема, слободно можемо да изјавимо да смо мртви, а не да лажемо. 0202_238

ја то посматрам овако, ако преведемо у језик вере:

прво сам из очаја упао у веру, јер сам Га тражио већ толико времена да сам изгубио наду да ћу Га наћи ...

онда кад сам скапирао величину Његову, почео сам из страха да служим ...

кад сам престао да се плашим, скапиравши Његову љубав, постао сам разбојник који се нада ...

надам се да ћу једног дана постати онај који са радошћу служи и то уноси свима као део живота  0442_feel

[marija]

Lako je kad pustiš da Hristos živi umesto tebe 0202_238

hajdemo onda ovako - Šta je sreća?

da li je sreća zadovoljstvo?

stanje?

emocija

ili skup emocija 0442_feel

Sreća je videti svrhu u svakoj misli,delu,pokretu...

[Милан Меденица :)]

па мени је срећа стање, а радост ми је чињење, као рад сам чинити, расположен ...

е сад, како ја капирам живот, васељену и све остало ...

да нема искушења у животу, вероватно бисмо обитавали у стању сталне радости ...

е сад ту има цака, како ја то схватам - искушења су неопходна.

зашто?

па зато што је радост једно стање безазлености, и онда смо лак плен за ђаволштину доконости, а доком ум је ђавоље игралиште.

ако смо већ познали стање среће, како ћемо живети са другим, кад је то отприлике самозадовољно или самодовољно стање.

па једино можемо то а да познамо да нам је потребна друга душа и сам Бог.

и то једино можемо кроз искушења, тежа или лакша по мери, да бисмо могли сами свој наук да научимо, мада се може и кроз туђ. нажалост, човек увек бира некако онај најтежи начин. ваљда нам је таква природа да све пипнемо, пробамо, прођемо. да ли од страха или лаковерности, то је питање ...

са другом душом се можемо спојити до неизмерних дубина, сем што можемо родити и децу по Божјем допуштењу и благодати, а проживети и у неизмерној срећи.

са Богом можемо све остало, а снагу црпсти из тог извора наде, вере и љубави.

мада ми то није баш дефинисано, зато што сам до сад само добијао од Господа, Оца нашег, али нисам нудио ... шта ћу, нисам још стигао дотле ...

додуше, мени Бог није више нека илузорна категорија која се не одазива, сем тога што полако добијам и потпуно узајамно поверење, што се више трудим.

осећам као да нешто добро и корисно радим.

како разликујем добро од лошег?

па не разликујем, јер нема шансе то да спознам, оно што ми се чини понекад као инстант добро, прерасте у такво зло да нисам ни сањао. покушавам да се не мешам, већ да ослушкујем Реч која упућује на добро. уме да буде зезнуто пошто постоји и искушење парализе која долази са ослушкивањем, а не може човек дуго да бди. да ли је помоћ потребна или трезвеност, мислим да су оба подједнако, заиста су ретки они који могу у отшелништво, пустињу сами са Богом.

тако да је једино решење послушање.

али и слушање.

укратко рецепт је безазленост, не доносити суд, и трезвеност и будност, са све оружјем молитве и поста, јер се тај род само тако изгони.

понекад помаже правити се и луд, не обраћати пажњу, баш кад рика то захтева.

мало и страх да прође, а мало и да се увиди да је Бог заповедник а не тај који риче.

е сад, нити један степеник не нестаје преласком на други, него је само допуна претходне лекције и то не треба губити из вида. поента је да се искушења само гомилају ако се не решавају. самим тим и теже се хода овим Узаним Путем.

зато памет у главу и правац исповест, пост, свето причешће.

а и љубити једни друге, како се не бисмо саплитали безвезе и после нам буде жао.

укратко солидна мотивација до сад је била бол, страх, плата, радост.

јес мало испадне прорачунато, ал је ол-инклузИв што би рекли ...

ипак сам се закуцо овде у разбојништву, ваљда  0202_238 0442_feel

ЈЕЛ ЗНА НЕКО КАКО ДАЉЕ? dada

[Guest Оливера]

Pročitah li ili mi se čini da si rekao da je Gospod zapovednik?

[ивањушка]

Шта је срећа?
Архиепископ Натанаил Лвов

Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину например, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?
Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.
Чак и ако оставимо по страни, моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре.
Интересантно је да се реч „срећа“, - „tikhi“, на древном грчком, појављује врло ретко у Светом Писму, а ни једном у Новом Завету. Појам је преширок и непрецизан. Сам по себи нема смисла. Уместо њега, Свето Писмо користи јаснији и одређенији термин, „радост“ (“khara”, на древном грчком), која је једна од саставних делова среће.
Христос говори следеће о срећи: „... да радост Моја остане у вама, и радост ваша се испуни.“ Он такође наговештава одакле долази ова радост: „Ако заповести моје уздржите остаћете у љубави мојој, као што Ја одржах заповести Оца Свог и остајем у љубави Његовој.“(Јован 15:10-11)
Овде имамо одговор на вековима старо питање. Права срећа, права радост је љубав Божија, бити са Њим. Ово је у потпуности потврђено Светим Апостолом Павлом када говори: „Јер Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу“ (Рим. 14:17). Јован додаје ово: „... и вашу радост нико неће узети од вас“ (Јован 16:22).
Ово значи нико и ништа – ни патње, ни лишавања, ни прогони, чак ни сама смрт.
Ово је добро схваћено од оних који су за себе решили вековима стар проблем људског рода и који су нашли срећу: од Хришћанских Светитеља и оних који су угодили Богу, прошлих и садашњих. Ипак њихово понашање је збуњивало друге. Древни Римљани нису могли да схвате зашто су Хришћани били толико радосни. Савремени пагани, од којих већина номинално мисли о себи као Хришћанима, поставља исто питање.
Постоји широко распрострањено, романтично, Западноевропско мишљење, које се често нуди као одговор на ово питање, а које гласи отприлике овако: то је зато јер су људи древног света имали мало разумевања о томе шта се дешава после смрти, људи су се бојали смрти, а Хришћани су се залагали за умирујућу идеју да ће људи живети после смрти, да је Христос спасио све и свима обећао вечни живот и небеско блаженство, и то је разлог зашто су Хришћани толико радосни. Ово мишљење у једном или другом облику је врло уобичајено, али је потпуно нетачно.
Уствари, Христос уопште није обећао небеска блаженства. Често Христос даје застрашујућа упозорења: „онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мат. 24:51); „... идите од Мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мат. 25:41); „и ови ће отићи у муку вечну...“ (Мат. 25:46). Даље, Свети Апостол Петар говорећи о ужасној опасности вечних патњи која виси над нама, подсећа нас, да се чак и праведни једва спасавају а да се неверни и грешни скоро никад (1. Пет. 4:18).
Још једно мишљење рођено у Протестантизму, које је поприлично уобичајено међу слободно настројеним Хришћанима, је да је то суморно начело посмртног живота и тешкоћа спасења производ каснијих раздобља, „суморних, тужних подвижника/монаха“; и да је у древном Хришћанству преовладавало „светло расположење и схватање да нечије спасење, потиче само од нечије вере у Христа.“ Они који верују ово измишљају сопствену верзију Хришћанства, без икаквих основа или потврда у Јеванђељима, Посланицама или древној Хришћанској историји.
Например, читајући Јерму, писца првог века и видећете како су захтевни били рани Хришћани по питању спасења и како су јасно схватали да и најмањи наговештај неморалности поставља човека у опасност вечне смрти. Ова књига је писана уз застрашујуће речи црквене песме – „патње грешних су безграничне.“ Ово је било још више изражено у питањима чистоте вере и оданости Цркви.
Према томе, Хришћански поглед може да изгледа много мање веселији од паганског. Пагани имају посмртни живот „царства сенки“, нејасно одређен, од кога неко може развити најразличитије идеје. На једној граници неко има „Јелисејска Поља“, царства среће, у које је врло лако ући. На суморном крају спектрума, неко има појам ништавила, потпуног уништења након смрти. Да наведемо Сократа, „Пошто нисам патио пре појављивања на овој земљи, следи да нећу патити када је напустим.“
Ако упоредите ово, са ужасном сликом вечних патњи и пакла, видећете да је површни поглед о разлозима радовања првих Хришћана, у суштини погрешан. А поред свега тога, та Хришћанска радост је постојала и постоји. Јасно сија у сваком реду Житија Мученика и Подвижника и сија и даље у животима монаха и у Хришћанским породицама. Уствари то само заслужује тај термин.  И што је особа више духовна, јаснија је и савршенија њена радост. Ова радост, овај светли поглед на свет, никада није напуштао ране Хришћане, чак и током патњи и на вратима смрти.
Шта је онда разлог ове радости? Одговор је наравно, Вера. Али не на начин на који је Протестанти схватају. То није формална, беживотна вера, без икаквог херојско духовног напора (подвига) – (након свега, чак и „демони верују и дрхте“) пре је то животворна, активна вера која живи у чистом срцу и која је загрејана милошћу Божијом, вери која гори љубављу према Богу и јача наду на Њега. Као што је један савремени Хришћански писац написао врло добро, „Није довољно веровати у Бога, неко мора такође и да Му верује.“
Молитве са служби: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“, на прави начин описују праву Хришћанску веру. То је пуно поверења, дечије предавање себе у Руке Божије. Ово је оно, што је као и увек, отварало врата истинској радости, истинској срећи.
Ако Хришћанин верује Богу, онда је он припремљен да прихвати све од Њега: Рај или пакао, патњу или блаженство, јер зна да је Бог бесконачно добар. Када нас Он кажњава, то је за наше добро. Он нас толико воли, да ће покренути небо и земљу да нас спаси. Он нас неће издати, чак ни из најбољих разлога и сигурно ће нас спасити, ако има и најмање шансе. Као што и Свети Августин каже, „Једини бег од гнева Божијег, је Милост Божија.“
Са овим разумевањем, радост и лакоћа чврсто се усељавају у срца Хришћана и ту нема  места за туробност. Свет, бесконачни свемир припада мом Богу. Ни један догађај, од најмањег до највећег, не може да се догоди без воље Божије, а Он ме бесконачно воли. Чак и овде на земљи, Он ми дозвољава да уђем у Његово Царство, Његову Свету Цркву. Он ме никада неће изгнати из Његовог Царства, док год сам Му веран. Штавише, ако паднем, Он ће ме подићи чим схватим свој грех и понудим сузе покајања. Зато ја поверавам своје спасење и спасење не само мојих ближњих, већ и целог света у Божије Руке.
Смрт није застрашујућа, она је побеђена Христом. Пакао и вечне патње чекају оне, који се свесно и својом слободном вољом, окрећу од Бога, који више воле суморност греха, од светлости Његове љубави.
Радост и вечна блаженства чекају верне. „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.“ (1.Кор. 2:9)
Нека нам увек-милостиви Бог помогне да задобијемо пуно поверење у Њега.

Господе, спаси нас, који Ти се молимо

[Милан Меденица :)]

ама треба све узети.

није мала ствар живот, нити се може сместити у бочицу вилинског праха и полетети.

чак иако је један догађај мотив у животу, то је цео сплет околности и дохађаја који се сажимао у ту једну тачку.

живот је као кандило у које се стално долива уље.

мислим да је то дефиниција живота.

а радост?

бити сигуран да имаш сталан приток уља и да ти никад неће бити ускраћено ...

е сад, треба и делити зар не?

ту наступа страх, кад мислимо да неће бити за нас ...

а игноришемо чињеницу да смо акционари у прављењу уља ...

[Guest Оливера]

Deliti, svakako, ma koliko malo da imaš  :smiley:

[Милан Меденица :)]

ајде наглавце да поставим питање, да кренемо од апсурда:

шта вас чини срећним?

само једна реч, не морате писати образложење.

мени је рецимо слатко од белих трешања.

ал ја ћу да ставим образложење 

слатко од белих трешања је правила моја бака кад сам био мали и свако јутро сам буђен са тиме. није то било потплаћивање, већ радост дељења - и ја и отац и мајка смо га јели ујутру.

ја тако желим своју децу да будим, са радошћу, томе тежим све ове године.

мислим да је само потребно прави мотив извући из малог мозга и поставити га на видело сваки дан себи од раног јутра, и све после тога је лако crvenilo

[ribar]

Породица на окупу ме чини срећним.Можда то неком делује нормално као нешто свакодневно,али код мене је специфична ситуација и када смо сви ѕаједно тотално сам испуњен.Дужи боравак у манастиру ме такође испуњава,али у првој ситуацији се ипак лепше осећам.