Српска родољубива поезија

[Михајло]

У долафу мога ђеда,

с десне стране у претинцу,

кад још бијах грјешно ђете,

виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,

каква ли је на њој слика,

бјеше сребром опточена,

слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао,

зазир'о сам од аждаје,

ал' с аждајом ко се бори,

осјећ'о сам јунак да је.

Само зато, само зато,

ја пољубих тог човјека,

ђед униђе - ја се збуних,

а он рече: нека, нека !

Истог Ђурђа љубили су

наши преци ко свечари,

па зар да ја ђунах љубнут'

што љубаху наши стари.

Ал' ти н'јеси пољубио,

само хадер - илијаза,

и пољупце си пољубио,

својих рахмет праотаца.

Тако ђедо, ал' он оде,

већ одавно с овог св'јета,

а ја чувам иконицу,

поред других аманета!

Ал' ја зато, Алах-икбер,

чврсто с' држим свог мезхеба,

а мезхеб ми ништ' не смета,

да србујем како треба ! ! !

Тузлак Аливерић (1898. године)

[Михајло]

ПЈЕСМИ

Удружи се пјесмо моја,

из пламених српских груди,

смјело лети кроз крајеве,

ђе год сл'јену гуслар гуди!

Уз гуслара гласе миле,

ђе год чујеш да се поје,

ту слободно спусти крила,

ту ћеш наћи браће моје...

Ал међ' њима ако видиш,

ко те кривим оком гледи,

тог се клони! Изрод то је,

тому демон стопе сл'једи.

Уздржи се пјесмо моја,

из пламених, српских груди,

смјело лети кроз крајеве,

ђе год сл'јену гуслар гуди...

НУРИДИН ИБНУЛ-ХАЏЕР, крајем 19. века

[Михајло]

БОСНА

Јован Дучић

И ови те, Светла, иду да продаду:

Сви те вођи воде од трга до трга!

Само на пазару твоју цену знаду,

Твоју снагу мере по терету кврга...

О земљо створена за светле мегдане,

Увек си на тезги срамних трговаца;

Сви продају твоје краљеве и бане,

Крв твојих синова и завет отаца.

Дрину, поред исте и бразде и сетве,

Између сва плућа у истоме даху -

Две речи из исте молитве и клетве,

Два анђелска крила у истом замаху...

Увек против борца, лупеж од почетка;

Увек у отрову ножи искувани;

И против заставе интрига и сплетка;

Увек од трговаца да те херој брани!

Још везаног воде старца Вујадина,

Пеција и Голуб сад су прах и сена,

Петра Мркоњића покрила је тмина:

Светла је легенда на трг изнесена.

У Романији ће Старина Новаче,

И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку,

Залуд дохватити за зелене маче:

Подли ће се пазар да сврши у мраку!

А у твом су небу све молитве наше,

О вечна предстражо и слави и плачу!

Чиста Божја капљо из заветне чаше,

Светло наше слово писано на мачу!

[Михајло]

Kolovrat - Kosovo Front

The aircrafts of NATO are bombing Belgrade again,

Peaceful districts are under the fire.

Yankees send their sildiers to help the muslims

And each day passes in battles.

Our Serbian Brothers so need the help,

They'll will not to be able to stand alone.

White Victory, how it's important,

Albanians will not take away Kosovo.

Chorus 1:

Kosovo front is somewhere there so far,

The enemy will not get a metre of the slavonic's land.

For the native home people die easily,

We would fight in Kosovo if only we could.

The Balkans has been blown up with furious war,

There's no mercy to anyone now.

Everything is for the freedom of the Native Nation

Death for those, who'll humilitate it.

Serbia is for Serbs, it's their own country,

Let them live themselves without any aliens.

We are united with them and we'll stand as a wall

Throwing up hunderds of the right fists.

Chorus 2:

Kosovo front - on the front edge

Through the cruel battles the Aryan Dawn is seen.

If I don't defend Serbia,

Tomorrow the troops of the occupants will be in Moscow.

No, Never!

So, Europe, why do you hide your eyes?

Look, the Slavs are being killed by your hand.

The storm will rush fastly, the thunderstorm will strike,

The fresh blood from new wounds will flow.

Russian volunteer, give the hand to brothers,

Be ready to fight until the end.

Take the sword faster, punish a yankee,

Don't regret the mortal lead!

Коловрат - Косовский фронт

Самолеты НАТО вновь бомбят Белград,

Мирные кварталы под огнем.

В помощь мусульманам янки шлют солдат,

И в боях проходит день за днем.

Нашим сербским братьям помощь так нужна,

Им одним сейчас не устоять.

Белая победа — как она важна,

Косово албанцам не отнять.

Припев 1:

Косовский фронт где-то там далеко,

Враг не получит ни метра славянской земли.

За отчий дом умирают легко,

Мы бились в Косово, если бы только могли.

Взорваны Балканы яростной войной,

Нет теперь пощады никому.

Все ради свободы нации родной,

Кто ее унизит, смерть тому.

Сербия для сербов, это их страна,

Пусть живут одни, без чужаков.

Мы едины с ними, встанем как стена,

Вскинем сотни правых кулаков.

Припев 2:

Косовский фронт — на переднем краю,

В грозных сражениях виден арийский рассвет.

Если я Сербию не отстою,

Завтра войска оккупантов будут в Москве.

Нет, никогда!

Что ж ты, Европа, прячешь глаза,

Видишь, твоею рукой убивают славян.

Смерч пронесется, ударит гроза,

И отольется тогда кровь еще свежих ран.

Русский доброволец, руку братьям дай,

Будь готов бороться до конца.

Меч возьми скорее, и зло покарай,

Не жалей разящего свинца!

[Михајло]

Отаџбини – Велимир Рајић (1879-1915)

Крв рођена ме свег сажиже врела;

У сузама се покајничким купам:

Са светим страхом, погружена чела,

Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

Јест', ја сам силно грешан према Теби,

Ја нисам ишо путем Твојим светим;

Ја сам се само старао о себи,

А никад Тебе, Мајке да се сетим!

До сад сам био себичан и ружан:

За своје боле ја сам само знао,

Без осећања да сам Теби дужан,

И да ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу

До саме сржи сваке своје кости,

И плачем: сузе једна другу стижу,

И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

Крв моја српска жеже ме и пали!

У грлу глас ми трепери и грца!

Ко врело гвожђе душа ми се кали

У огњу крви и сузи што врца!

И ево Ти се тешком клетвом кунем:

Звезданим плавим небом нада собом,

И земљом, где ћу мртав сам да трунем –

Животом својим, земаљским, и гробом,

Животом вечним – и распетим Богом,

Да нећу више грешит се о Тебе:

По твом ћу путу ићи чврстом ногом,

Заборавити на самога себе!“

[Михајло]

Милутин Бојић

(1892 - 1917)

Земља олује

'Не додируј ме'.

Мачеви дачки, секире Јапода,

легије римске и хорде Татара,

Или витези с византијских вода,

Крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих,

Збратимио је орлове и челик;

Ту, где је мржња Већих против Мањих,

Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало,

А земља, старог господарства сита,

Све ново жели, да, кад би пало,

И њему мачем опело очита.

Са позорја борци тонуше ко сени,

А земља им жедно мозак пила,

Крвљу су текли сви потоци њени

И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе

Крв нова сити. О, земљо олује,

Мрко ти чело страшне капи шкропе

И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:

Ту век врх века у стенама спава.

Ево су дошли стари господари.

Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар Кости развејава.

[Михајло]

"Где је Србима родни завичај"

Где је Србима родни завичај?

Је ли то Саксонија или Пруска можда,

где Лаба тихо тече

и са Шпревом се састаје?

Ах не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

Да није то Поморје или Литва можда,

где још живе успомене полабске

и ;где је потонула Винета?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

да нису то моравска или чешка земља?

Ах, снага Чешке и њена слобода

претворене су у прах...

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

Да није, можда, ритерска Пољска,

која је слободу изгубила .исто тако

и коју растржу неслоге?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

Да није у Илирији или Далмацији?

Тамо где је - Рагуза* прастара

краљица мора?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

Није ли то Словенија, или можда Србија,

чија нам је реч блиска

и где Милош краљевски престо има**?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?

Да није то Русија бескрајна,

трећина света,

у којој сунце не залази никад?

Ах, не, ах не,

Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?

Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,

од Црног Мора чак до Камчатке,

ето, то је тај пространи крај,

нас Срба родни завичај...!

Хандриј Зејлер 1842 год.

[Михајло]

СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО

Ово су моје опроштајне речи

које приносим времену што следи,

можда ће неком рану да залечи

неког ће другог љуто да увреди

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,

од оца Ханса и мајке Грете

наша је кућа знана по чувењу,

у раскоши живех к'о једино дете.

Наследих фабрике, силна имања,

непрегледне шуме и бројна стада

радост ми трајаше све до сазнања

да тешка болест мноме влада.

Доктори рекоше да нећу дуго

годину једну ил' можда две

свет ми се сруши, о моја туго,

у једном дану нестаде све.

Рекоше нећу издржат више

најбољи доктори који постоје,

једини лек је, сви се сложише,

да замене другим срце моје.

О, судбо моја, о дивни часи,

најлепши мој животни трене,

када из болнице стигоше гласи,

нашли су доктори срце за мене.

За цену човек тада не хаје,

и не знам да ли за то постоји,

нисам чак пит'о ни ко га даје,

кад живот нови мени предстоји.

Операција прође у најбољем реду

са новим срцем несташе боли,

тек онда схватих, кад скинух беду,

колико се живот цени и воли.

* * *

Недуго затим, кроз ноћи тавне

у сну ми прилазе лица нека

и звона цркве православне,

буди ме њихова тужна јека.

Јасно видим пределе стране,

прелепе шуме и поља плодна,

ливаде и потоке разигране

брдашца блага и винородна.

Видим и двориште између плота,

амбар и шталу, стазу до куће,

старину неку што дуван мота,

док гледа кера и звиждуће.

Старица крхка живину ваби

док баца просо из мале зделе,

а онда журно ка штали граби

да пусти на воду шарено теле.

Прелепа жена, гипка к'о срна,

двориштем хита да ручак стави

за њом вијори коса јој црна

и мало дете очију плави.

О, та ме слика ходила често,

сновима мојим давала срећу,

спавао нисам ал' то је место,

стварало љубав у мени већу.

* * *

А онда дођоше ружни снови,

које не могах да пребродим,

насташе неки предели нови,

којима свезан, у колони ходим.

Угураше нас затим у нека кола,

пут је трајао бескрајно дуго,

уз псовке, претње, тренутке бола,

од звери се нисмо надали друго.

У Жутој кући, у граду Бурељу,

сазнасмо тако је месту име,

у албанском приватном мардељу,

тамничише нас до почетка зиме.

Последња слике које се јежим

беше зелена маска докторска

и лице које видех, док лежим,

како се кези мрцина мрска.

И светло јако, јаче од сунца,

које ми сева мозгом к'о стрела

док ме на живо секу к'о јунца

и крв док шикља, последња врела.

Задње што видех бејаху руке,

шиптарске како дигнуте стоје,

на њима дрхтећ' уз тешке муке

још увек куца - то срце моје.

* * *

Тај урлик страшан што небо пара

враћ'о ме стално из ноћних мора

све сам мислио да сан ме вара

и спас да доноси једино зора.

Кренух на пут, непознат, далек

да нађем извор несаних ноћи,

да решим једном, али за навек,

куд срце вуче - где морам поћи?

Косово беше циљ мога пута

тамо ме поведе душа и тело

кренух к'о путник који не лута

коме је познат и крај и село.

Угледах цркву из снова мојих

пред њом је стража, то ме зачуди,

са војском неку реч прозборих

кажу да чувају цркву од људи.

Какви су људи што би да сруше

лепоту ову из средњег века

имају ли они бар мало душе

знају ли каква их судбина чека?

Пред мојим очима пукло село

око њега свуда бодљикава жица

к'о да га нешто за век проклело

и људе у њему згрчених лица.

Гледај Европо, завриштах тада

погледај свете ту правду нашу

докле ће овај народ да страда,

а други и даље оружјем машу.

Изнад те туге, изнад те жице,

осетих поглед који ме тражи

угледах познато дечије лице

које ме ноћу сновима блажи.

И приђе мени кроз жица сплет,

загрли ручицом око врата

то божје биће, небески цвет,

прозбори нешто: "Тата, тата".

А срце моје к'о лудо скаче,

шавови хоће да попуцају,

шта ли те речи њему значе

да ли се можда препознају?

Нисам ни хтео ал' моје руке

кренуше к њему некако саме

то дете нежно, о моје муке,

беше к'о зрачак из љуте таме.

Жена из снова дојури с врата,

из оног истог дворишта преко,

"Милане сине, то није тата,

он је на небу негде далеко.

Наш Јован сине Косово чува

заједно горе с Лазаром светим

чујем га увек кад ветар дува,

тебе кад гледам њега се сетим."

Стојимо тако, жица нас дели,

а срце спаја љубављу истом,

и свет је застао, управо цели,

заустављен божанском искром.

У повратку мало застах по страни

задивљен, поносан и препун среће,

док Јован и мртав Косово брани,

Србима га нико одузети неће.

Од јуче ја сам Петровић Јанко,

рођењем Немац, Србин по вери,

написах ово јер желим жарко,

истину да сазнају светске звери.

Од стида мало да погну главу,

злочинце казне - добро их знају,

жртвама српским да одају славу,

имена њихова вечно да трају.

Веселин Џелетовић Павлов

[Balthasar]

http://www.youtube.com/watch?v=a4jQKomcEvc

[Wu]

Србија

Бранислав Црнчевић (1933-2011)

Последња си моја синагога,

мој последњи Петровград и Рим.

С Тобом можда могу и без Бога

а без Тебе не могу ни с њим.

[kron]

(обраћање сердара Јанка Вукотића црногорским војницима, у пјесми “Битка на Мојковцу” Радована Бећировића)

“…Па тако ви Бога и Божића

И двоглавог орла Немањића,

И тако ви гроба Његошева,

И љутога мача Милошева,

И Граховца и Царева Лаза,

И јуначке части и образа,

И мраморја с Кома до Благаја,

И јунаштва Пивљанина Баја,

И тако ви Никчевије рана,

И Косова и Видова дана,

И тако ви српскије гусала,

И тако вас прошлост не губала,

Не пустите Нијемце и Швабе

Да Руговску клисуру уграбе.

Немојте се плашити, јунаци,

Ако буду крвави бадњаци,

Из ваше ће крви кроз времена,

Синут зора Јужније Словена,

А вјекови славне ваше жртве,

Никад неће бројити у мртве,

Јер ми ћемо због једнога дана

Опет постат’ врата од Балкана,

А с Мојковца једна чаурица,

Биће скупља него хаубица;

Нека ви се покољења диве,

Вашој слави ђе покојни живе.

Па сад ето, како ви је драго,

Српска надо и велика снаго,

Ваша воља - то је ваша влада.

Ваша борба — то је српска нада.

Ко год неће нагона му нема,

Кога мушко срце не опрема,

Коме опште добро није мило

Нека бјежи и просто му било,

Нека каже кад код дома дође

За нас што смо останули овђе,

Нека нам се не надају кући,

Ми смо пали прошлост крунишући

И бранећи Душаново царство

И витешко људско достојанство“.

Кад је војска добила поруку,

Видјеше се јунаци на муку,

Није шала хоће да се гине

И да кости узиђују њине

У темеље нове домовине.

Црногорци шпартанске нарави

Сваки на свој живот заборави,

Укрстише пушке и барјаке

А ставише руке на бадњаке,

Па на томе ухватише вјеру

Као некад Милош на вечеру,

Да се неће издат код Мојковца

Док једнога траје Црногорца.

Па сердара поздрављају Јанка

Да немају у војсци јунака

Да га може препанути ишта

Да утече сјутра са бојишта.

Сад ми причај нагоркињо вило

Шта је даље на Мојковцу било.

„Причаћу ти мој Србине брате,

Гледала сам војске како рате,

Али било у свијету није

Загријане такве војске двије.

Кад су швапске угледале трупе,

Гдје се мрки Црногорци купе,

Да су пуне горе и потоци,

Гдје је Јанко, гдје су Црногорци.

Виде швабе копају се шанци

Да се пјева и беру бадњаци,

Мирбожа се и разговор води

Ми гинемо: - Христос да се роди

Јер ће ове витлејемске ноћи

Црногорци на Голготу поћи.

Ноћас славе Божић и распеће,

Славе Васкрс који чамат неће…”

[**Sarah]

Božur 

 

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,

S topole, rasta, bagrema i duda,

U mlazevima zlatokosim pada

Nesuštastvena mesečina. Sada,

ad livadama gde trava miriše,

U rascvetanim granama, svrh njiva

Koje se crne posle bujne kiše,

Velika duša mesečeva sniva.

 

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno

Gde nekad pade za četama četa

Iz mnoge krvi izniknuo davno,

Crven i plav, Kosovom božur cveta...

 

Milan Rakić

[Тања1]

 

„Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали, и све тлачили.
И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима,
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.
С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!
На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре...
И мртве уче сад да мирују.
Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.
Ломан је, роде, мост на провалији,
Свуд су у причест отров ставили...
С лупежом све су новце ковали,
Са кривоклетником завет правили."

[Олимп]

Разлагање на атоме

 

Мој народ се састоји од сеоба и Бога.

Од међусобне љубави и унутрашњег сукоба.

Мој народ најмање себи верује,

 

И када га мрве и да затуку хоће,

Мој народ измиче, горе, у висине,

Као да га неко на светлост прокле.

 

Мој народ данас мало застаде

(неко му сече у градини лозе),

Али ништа зато, он тако може,

 

Чека на знак, на твоју руку,

Сулудо безумни, стрпљиви Боже.

 

Љубица Милетић

[Жедни]

ОВО НИЈЕ МОЛИТВА, ОВО ЈЕ КРИК!

Љиљана Браловић

Ово није молитва, ово је крик! 

Над овом земљом птице певају тугом! 

Јуче је у једном селу умро последњи становник, 

а сутра ће можда у другом.

Прођите понекад Србијом, 

ви што мислите да сте вeћи од ње! 

Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве 

и људи претворени у мермерно спомење.

Прођите понекад! 

Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке 

што у хладу необране шљиве празна се њише, 

можда вас заболи трулеж којим 

угашено огњиште мирише.

Ви што носите по мери скројено одело, 

молим вас, учините нешто 

за умируће село и мотику што под стрехом труне,

и вас су грејали пуловери 

плетени мајчином руком од најбеље вуне! 

И ваша се колевка њихала у хладу шљиве, 

храниле вас испуцале руке 

црним хлебом са неплодне њиве!

Ово није обична прича! 

Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету. 

Јуче је у једном селу умро последњи становник, 

на бесповратни пут су га испратили 

мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.

Ви, што уплићете туђе судбине у венце

као откинуте мирисне ладолеже, 

и ви сте убрани са неке вреже, 

из врта шареноликог неког села, 

у коме су, можда, одзвонила звона 

последњег опела.