Српска родољубива поезија

[geronymo]

 

[Чунга Лунга]

Не брини, Европо, за невољу моју,
она је терет мојијех плећи,
брини се ти за авлију твоју,
а преко моје не помишљај прећи!
Ако покушаш, срешће те божури,
снага и радост косметског рода,
широка крила светог Лазара
и чврсти бедем храброг народа.

И онда схватићеш, нечиста сило,
да није нас, не би ни тебе било!
 

[Брада]

Алекса Шантић: Остајте овдје

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На нијемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…

[Чунга Лунга]

Шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који ми черече синове и кћери?!
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи...

Добрица Ерић
 

[Милан Ракић]

ПЈЕСНИК СА РОМАНИЈЕ

Можда Српску нећу видјет` више,
село Врапце гдје ме роди мати,
ноћас слушам штa судбина пише:
- Романија пјесника ће дати.

Нек` у мени сад има пјесника,
као што је имала хајдуке,
поносни сам унук одмјетника,
који не да да му вежу руке.

Њене јеле, слободе су ц`јена,
припремају устанке и буне.
Она памти јуначка имена,
у њој стопа хајдучка не труне.

Стари Новак, Грујо, Радивоје,
и још многи знани и незнани,
од горе се неће да одвоје,
јучерашњи ко и они давни.

Смрт ускоро на све тачку ставља,
живот ми се примотава крају,
срце гони да се пјесма јавља
и да иде милом завичају.

Прије мене Романији стигне,
да слободи при руци се нађе,
лишће гори стихом да подигне,
у засједу с њиме да изађе.

Брата, друга, јуначки да прати,
зло и добро с` њима подијели;
са Гласинца све душмане врати,
да се лишће горе не уцв`јели.

Романију више видјет` нећу,
ма гдје био ув`јек јој се дивим,
у Србији рањен умријећу,
у Српској ћу и мртав да живим.

by NAVIGARE

[Чунга Лунга]

И Сафет је добро знао
Шта Фазлагић кула крије
Мислио је да Јелена
Још о томе чула није.

Па је ђеда Абдулаха
Пит’о Сафет једног дана
Што не бациш, ђедо, онај
Влашки сандук са тавана?

Ако ли га бацит нећеш
Бацићу га ја што прије
Шта ће кули Фазлагића
Православне реликвије?!

Не будали мој Сафете
Јер далеко нећеш стићи
Знаш ли да смо били Власи
Из Билеће Миљанићи.

Прађед нам се потурчио
И пренио све то амо
И од тада на тавану
Кријемо га и чувамо.

Но, Сафете, ако Србин
Опет узме брда ова
Ти што прије прихвати се
И кандила и крстова.

Заборави празне приче
И на кулу Фазлагића
Прекрсти се пред иконом
У Стојана Миљанића.