neka protestantska knjiga o pravoslavlju

[znatiželjan]

Oče Agapije, da li je konačno štampana Vaša knjiga i gde može da se nabavi? Mislim na ovu čije ste delove ovde iznosili. hvala

Богу хвала! Хвала и Вама што сте ту. Драго ми је када видим да људи читају Св. Писмо и да се њиме надахњују, јер је некако код нас остало неко глупо мишљење да само секташи читају Св. Писмо, а православни не...

Да то је један од примера где се види објективност и отвореност православне теологије када је у питању доследност и способност самокритике.

Како не бих сваки стих анализирао и да би сте правилно (на деље) схватили православни однос према Св. Писму, рећиу Вам пар следећих ствари.

Православни не тумаче Свето Писмо као протестанти. У том смислу буквални смисао, који је доминантан међу протестантима, није једини релевантан за Православну Цркву (-ПЦ). Мој личан дојам је да је Свето Писмо (-СП) ИДОЛ за протестанте, и да му они на идолатријски начин приступају. Често се шалим са пријатељима па кажем, ако би, којим случајем нестало СП, нестала би протестанска вера.

У Православљу је то другачије. Ако би нестало СП не би се десило ништа страшно за православне. Зато што постоји Дух Свети који постоји у Цркви и њеноом Свештеном Предању. Опасно би било када Њега не би било ! Прва Црква је била без СП неколико деценија! Посланице Св. Павла су настале 50-60 год нове Ере. Тада настају и Еванђеља, а последња књига - Откривење, је написана крајем 1. и почетком 2. века (од 95-105г..). Садашњи облик и верификацију свих књига Н.Завета Црква је добила тек у наредним вековима. (5.-6.в.). Рећи ћу Вам још једну чудну ствар: ПЦ још увек није званично верификовала кодекс С. Завета ! (док су то католици и протестанти много раније учинили). то ће се десити на следећем Васељенском Сабору.

Све ово показује да за ПЦ СП нема тако "судбоносни" значај као што му протестанти придају. Али то никако не значи да ми одбацујемо СП!

Као што сам и напоменуо у књизи, Свето Предање је веродостојни тумач СП. Црква је првих неколико векова живела Светим Предањем, а на почетку, пар деценија је чак постојало једино усмено предање. Рекли бисмо чак да је Свето Предање изнад Светог Писма. Јер је Црква та која пише Свето Писмо, и као што рекох, и када би оно нестало Црква би га поново написала, поново родила.... јер све што постоји у цркви је природна синергија Духа Светога и људи...

У том смислу, Библија је колико божанска, толико и човечанска књига. Будући да је човечанска, и она потпада под ннесавршенство. Због тога се могу пронаћи многе грешке у њој.

Због тога, Есхатологија (учење о последњим временима) није обавезујућа за ПЦ онако како је протестанти виде (али ни они нису јединствени, већ имају на десетине различитих приступа Апокалипсису).

Хиолијазам је прво погрешно учење која се појавило у Цркви! Зато га је и Црква одбацила још тада осудила као јерес.

Па има велике везе ! То је само један од примера да Дух у Цркви и Предању правилно поступа. За разлику, управо, од појединих протестантких заједница, којима је Апокалипсис неизоставни део на богослужењеима. Једино њега изучавају, прорачунавају када ће се Антихрист појавити, када ће се Христос јавити ... итд. Таква духовност ствара "апокалиптичку параноју".

За сам крај, навешћу Вам још пар делова из моје књиге, који потврђују горе речено!

АПОКАЛИПТИЦИЗАМ : ОПСЕДНУТОСТ „ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА“

„Неки неупућени људи више мисле о крају света него о крају свога живота, премда је јасно, да је за онога коме дође крај живота дошао и крај света ... Много је боље мислити да ће наша смрт доћи пре краја света него ли крај смрти пре наше смрти “

св. Николај Жички

За разлику од претходно изложеног става кога ћемо детаљније изнети на крају ове студије, код појединих хришћана, доживљај последњих времена имао је другачији дискурс, некада пролазан а некада трагичан. Најтрагичније је то што су многе хришћанске деобе настале управо из погрешне Есхатологије која је временом прелазила у страх и параноју Апокалиптицизма. Текст Откривења Јовановог схватан, не као литургијски и есхатолошки текст, на шта указују новија Ерминевтика и Литургика, него као агенда строго историјског догађаја, узгред - насталих у одређеном повесном тренутку унутар јеврејске заједнице и месијанске атмосфере, инспирисаће доцније многе „озбиљне“ и „истинске“ истраживаче Библије да благовесте наст(уп)ајућа последња времена која су резервисана искључиво за њихову епоху. Овакав Апокалиптицизам увек је праћен појавама харизматичних проповедника који су захваљујући својом самоубеђеношћу, страхом, често и психопатологијом, успели да привуку пажњу масе својих следбеника, и да овладају њоме. Као пример катастрофалних последица Апокалиптицизма, навешћемо, у току рада, догађаје који су се десили у САД, не тако давно - последњих деценија прошлог века.

Ипак, најпре, у хронологији неуспелих предвиђања последњих времена треба поменути пример хришћана 1. века. У посланицама ап. Павла налазимо уверење да ће се Христос вратити на земљу за време генерације првих хришћана. На то несумљиво указују следеће речи упућене светима у Солуну : „Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити. Тако утјешавајте једни други овим врјечима.“[1] Такође, сличне речи налазимо упућене светима у Коринту:„Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити. Уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, а ми ћемо се промијенити.“[2]

Када је реч појави о Антихриста, из посланице ап. Јована се обавештавамо да су први хришћани веровали да се Антихрист већ тада појавио у свету. Наиме, читамо следеће: „ А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Анихриста, за кога сте чули да долази, и сада је већ у свијету.“[3] Такође, ап. Јован упозорава да је последњи час и каже : „ Дјецо, последњи је час, и као што чусте да је Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час.“[4] И на крају, при последњој помени Антихриста апостол Јован још потврђује ко је онај који је Антихрист: „Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је Антихрист, који пориче Оца и Сина.“[5]

file:///C:/DOCUME~1/Marija/LOCALS~1/Temp/msohtml1/01/clip_image001.giffile:///C:/DOCUME~1/Marija/LOCALS~1/Temp/msohtml1/01/clip_image003.jpgУжаснути страшним страдањима хришћана првог гонитеља, римског императора Нерона, тадашња генерација хришћана је у Нерону видела Антихриста. Збир нумеричке вредности слова његове титуле и имена давао је број 666 што је још више упућивало да се ради о личности о којој ће доцније (око 105. после Хр.) у свом Откривењу писати Св. Јован Богослов на острву Патмос[6]. Најгора гоњења и мучења која је наредио цар Диоклецијан нагнала су хришћане 3. и 4. века да овај пут у цару Диоклецијану препознају дела антихриста. Нови исламски поредак, са нехришћанском вером и са војном структуром, свирепом тортуром и мучењима, свакако је хришћанској раји на Балкану, у Мајој Азији и Блиском Истоку изгледао као доба Антихриста. Православним верницима у бившем Совјетском Савезу, милитантно - атеистички режим са отвореним антитеистичким и антицрквеним настројењем, на челу са бившим богословцем Јосифом Висарионовичем – Стаљином, је такође и са правом ово црвено доба бољшевичке диктатуре изгледало као мрачно доба антихриста. Овакав осећај је био везан и за Хитлера и његову моћну и снажну структуру Трећег Рајха као и за све диктаторе због чије је идеологије пала невина људска и хришћанска крв. Ми ћемо се најприје детаљно упознати са нововековним прорачунима који су се јавили међу хришћанима на Западу а касније ћемо се позабавити и појавом апокалиптицизма међу православним хришћанима. За сам крај изложићемо како православно богослужбено али и богословко искуство сагледва проблем последњег времена.

Адвентистичка „есхатологија“ - апокалиптицизам

„Папа је Антихрист. Католичка црква је вавилонска блудница из Откривења.“

адвентистичка пророчица Ellene G. White

Што се тиче нововековног хришћанског и црквеног простора познат је пример адвентиста који су прорачунали[7], изучавајући поједине књиге пророка Старог Завета али и Откривења, да ће се Христос вратити - доћи (adventus) на Земљу 1843. год[8]. Тада су многи чланови адвентистичке заједнице продали своја имања, поклонили сиротињи, обукли се у беле кошуље и чекали да се Христос са Неба врати на Земљу са хором анђела[9]. После неуспелог покушаја, исти перформанс се поновио и следеће године – 1844. Ни те године Христос се није појавио. Од тада, адвентисти су престали за израчунавањем и предвиђањем другог Христовог доласка. Међутим, једна нова верска заједница која ће убрзо после тога настати, наставиће дело и традицију адвентиста у вези израчунавања Христовог повратка на земљу – Јеховини сведоци. Али о њиховим прорачунима ћемо говорити касније.

Овде је важно напоменути, да су адвентисти слично као и први хришћани, пронашли антихристов број 666[10], сада у једној од папских титула чији назив гласи „Vicarivs Fili Dei „[11] - „Заменик Сина Божијег“. Такође, занимљиво је запазити да је једно од најосновнијих учења адвентиста, управо учење по коме је црква која се у Апокалипси назива „вавилонском блудницом[12]“ која седи на црвеној звери од 7 глава и 10 рогова (Отк. 17) заправо Католичка црква[13] а да је поглавар Католичке цркве Папа – Aнтихрист[14].

file:///C:/DOCUME~1/Marija/LOCALS~1/Temp/msohtml1/01/clip_image005.jpgМеђутим, вратимо се адвентистичкој есхатологији (-апокалиптицизму). Наиме, на основну адвентистичког тумачења Откривења, пре Христовог доласка на Земљу, објавиће се Антихрист који ће владати Земљом седам година. Прве три ипо године, биће године лажног благостања где ће се Антихрист приказати као неко ко је гарант мира, стабилности и просперитета на Земљи. Након ове три ипо године, показује се право лице овог лажног миротворца и почиње ужасна тиранија антихриста. У том тренутку ће се појавити Христос на облацима са гласом Архангела и трубом Божијом (1Сол 4,16; Мат 24,30; Отк 6,15 ). За овом Христовом појавом следи и „гнев божији“ односно „период великих невоља“(Great Tribulation Period). Наиме, на крају овог другог периода од три ипо године, Христос ће се вратити у Јерусалим и преузети власт од антихриста. У тридесетом дану по преузимању власти десиће се чувени Армагедон, судбоносна битка на планини Мегидо између војске светлости и војске мрака. Тада ће антихрист са лажним пророком бити коначно поражен и бити бачен у огњено језеро - пакао (Отк 19, 20 ; Дан 12 : 11) где ће остати наредних хиљаду година. После 45 дана од армагедонске битке почеће владавина Христа на Земљи која ће трајати наредних хиљаду година. По свршетку миленијумске владавине десиће се „Судњи дан“ где ће се најзад одредити вечна судбина сваког човека и сваког анђела. И тада ће се појавити „ново Небо и нова Земља ( Отк 21,1 )“, односно настаће вечност[15].

Апокалиптицизам Јеховиних Сведока: куцамо - отворите !

„Реформација је наишла као каква вулканска ерупција на загађеном терену римокатолицизма. Но, ерупција се ретко кад састоји само из једне експлозије. Напротив, врло често експлозије наилазе једна за другом све јача и јача. Тако је и са реформацијом. Лутер је започео реформацију. Цвингли и Калвин отишли су један знатан корак даље. Анабаптисти и баптисти још даље. Адвентисти још даље и од њих. А Јеховини сведоци су отишли далеко даље и од адвентисата.“

Лазар Милин

За адвентистима, убрзо ће се формирати нова религиозна групација (1872. год.) са сличном апокалиптичком опсесијом под називом „Озбиљни истраживачи Библије[16]“. После пар деценија овај назив је промењен у Јеховини сведоци[17]. Јеховини сведоци су сада прорачунали да би Христос могао да дође на Земљу 1914. год. Међутим, тада је настао 1. светски рат и Христос ни тада није дошао на начин како су га очекивали. Последња и, до сада, важећа доктрина Јеховиних сведока јесте да је Христос ипак дошао на Земљу 1914. али духовно, односно, невидљиво и да од тада спроводи суд над душама које су живеле у претходним вековима и миленијумима од постанка света[18]. Њихово пророчанство које се полако неиспуњава, а које током последње деценије узбегавају да помињу у својим публикацијама, ко прати њихове колаже зна да се ради о „Кули стражара“ и „Пробудите се“, говори да ће генерација људи рођених 1914. год. доживети Други Христов Долазак. Такође, још једна ствар коју крију је везана за крст и распеће Господње. Наиме, иако постоје документи по којим се види да су оснивачи Јеховиних сведока користили крст и њиме обележавали своје публикације, садашње генерације сведока одбацују веродостојност крста и сматрају да је Христос разапет на стубу. Између осталог, по њиховом (буквалном) тумачењу биће тачно узнесено у небо 144 000 праведника који ће владати осталим људима који ће остати на земљи јер Јеховини сведоци верују да ће Рај бити на земљи.[19]. Наравно, ова бројка се односи искључиво на Јеховине Сведоке[20].

[1]1Сол 4, 15-18.

[2]1Кор 15, 51-52.

[3]1Јов 4, 3.

[4]1Јов 2, 18.

[5]1Јов 2, 22.

[6]Отк 1,9. http://www.greekisla...-cruise-map.jpg

[7]Оваква врста делатности и дилеме код православних светих отаца и теолога Цркве никада није постојала. За православне, Христос је увек ту, увек је присутан. „Ја сам с вама у све дане до свршетка света“ (Мат 28,20). Посебно на Божанственој Литургије, као што смо и претходно поменули, Христос је иконично присутан у појави архијереја – епископа. Можда корени идеје - да је Христос Бог одсутан, да није ту, да се тек треба вратити, да је отишао негде далеко у другу васиону итд, се крију у нововековоном философско-теолошком учењу које се зове деизам. Укратко, по њему, Бог је створио свет и напустио га, отишао „негде“ далеко, и свет препустио „судбини“ људи. Упореди са : „Литургија је присуство Христово међу нама у све дане до свршетка века (Мт 28,20)“- еп. Атанасије, Предавања о Литургији, 58. Више о „деизму“ видети у SajmonBlekburn, Oksfordski filozofski rečnik, Svetovi, NoviSad 1999, 75; и Др Павле Б. Бубања, Философски лексикон, Крушевац 1995, 62.

[8] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије: Црква и секте, књига 6., Београд 1986, 255-265.

[9]Др Лазар Милин, Научно оправдање религије: Црква и секте, 74-79; Атанасије Јевтић, Од Откривења до Царства Божијег, 412; Такође видети и Интернет страницу : http://solaric.wordp...31/24062001ywq/

[10] Што се тиче тумачења овог броја из Отк 13, 18 митр. Јован Зизјулас каже следеће : „ У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, једино Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, — посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: "Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; нпр. број 7, који је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста“. Види : Зизјулас Ј., (2000), Обожење светих као икона Царства Божијег, Саборник епархије захумско-херцеговачке и приморске ВИДОСЛОВ (20), стр. 17 - 28 ; или на Интернету : http://verujem.org/t..._svetitelji.htm

[11] VICARIVS FILII DEI = 5+1+100+1+5+1+50+1+1+500+1 = 666

[12] Зоран Луковић, Верске секте – приручник за самоодбрану, Издавачки фонд архиепископије београдско-карловачке, Београд 2004⁽⁴⁾, 76.

[13] Међутим, треба рећи, како време пролази, да ови ставови не стоје у равни са реалношћу јер видимо да католичка црква нема толики утицај, силу и моћ у свету као што јој неки придају. Конкретан пример је Устав Европске Уније. Предлог поглавара католичке цркве је био да се у Устав ЕУ унесе став о хришћанском идентитету и вредностима на којима почива Европа. Одбацивање ове иницијативе од стране доносиоца Устава, као и одбацивање сличних предлога католичких ставова и предлога од стране појединих држава у вези абортуса, еутаназије, хомосексуализма и др., као и немогућност контролисања честих скандала унутар цркве који јој „процуре“ у јавност, управо доказују чињеницу коју смо претходно навели.

[14] Овакав доживљај католичке цркве и њеног поглавара од стране адвентиста не чуди, имајући у виду готово апокалиптичке догађаје и дешавања током средњег и новијег века на западу према неистомишљеницима. Овде се мисли на делатност Инквизиције, затим на неславни догађај Вартоломејске ноћи итд. Види: Христо Јанарас, Истина и јединство Цркве, Беседа, Нови Сад 2004,139.

[15]Шире о овоме и осталим адвентистичким учењима видети књигу познатог адвентистичког писца и пророчице : Ј.Г.Вајт, Велика борба између Христа и Сотоне, Алпа и препород, Београд 1997.

[16] Први изворни назив Јеховиних сведока је био : „Друштво народних проповедника“.Види: З.,Луковић, Верске секте, 78.

[17] Када говоримо о Јеховиним Сведоцима треба имати у виду да је ова верска заједница прихватила за званична учења све јереси која је Православна Црква осудила и одбацила као лажна на Васељенским Саборима. Тако нпр, Црква је осудила аријанство као навећу и најопаснију јерес, по коме Христос није Бог, већ је обичан човек – створење Божије. Јеховини Сведоци одбацују сваку могућност божанске природе Господа Христа и сматрају да је он само човек, не и Бог, дакле исповедају аријанизам у свом . Такође, Други Васељенски Сабор је осудио као лажно и неистинито учење које укида божанску природу и личност Духа Светога (духоборство - пνευμaτομaχίa). Дух Свети јесте Божанска личност, треће лице Свете Тројице. Јеховини Сведоци не верују у Свету Тројицу, по њиховом тумачењу Дух Свети нема личност, то је само енергија Бога, дух Божији, сила Божија. Будући да не верују у божанственост Господа Исуса Христа Ј.С. не признају Марију као Мајку Божију нити богословски термин „богородица“ (θεοτόκος) чиме се бавио трећи Вас. Сабор 431. године. После четвртог, петог и шестог Сабора који су за предмет богословствовања имали христолошке догмате и христолошке јереси (монофизитизам, моноенергизам и монотелетизам), преостаје и последњи Велики Седми Вас. Сабор који је назначио благословену употребу светих икона а осудио јерес иконоборства ( εικονομaχίa). Јеховини Сведоци не поштују иконе, као и већина протестаната. Света Тројица, Богородица, Иконе, Крст све је то паганизам и идолопклонство по мишљењу Ј.С. Опет, треба поменути и најоргиналније њихово учење, по коме Христос није разапет на крсту, већ на стубу. На броју свих ових деградација како Христове личности тако и Христовог учења, треба уврстити и твредњу Ј.С. по којој је Христос пре првог доласка у свет био заправо архангел Михаило а да се после истог доласка показује као човек, морални учитељ итд.

[18] Зоран Луковић, 82.

[19] Отк 7, 4-8

[20] В. „Ти може заувек да живиш у рају на Земљи“, Watch Tower Bible and Track Society of New York, Brooklyn 1990, 124; Čovječanstvo u potrazi za Bogom (hrvatski prevod), Watch Tower Bible and Track Society of Pennsylvania, 1995, 358 или http://en.wikipedia.....27anointed.27.