neka protestantska knjiga o pravoslavlju

[Grizzly Adams]

Па мало је некоректа та његова/њихова тактика "прерушавања", али ајде... Ми смо православни добри па праштамо.

То је иначе врло раширено код њих да сакривају свој прави идентитет. Па кад видиш оглас за предавање или слично, све је то неки "хришћански културни центар", "библијска школа" итд. Мислим, прво и основно је бре брате ако хоћеш нешто да проповедаш кажи лепо ко си и шта си.

[znatiželjan]

evo sad usput tražim, pošto piše da je taj prof. Đordjević sa Univerziteta u Nišu....mislim da je on sociolog religije i da predaje na mašinskom fakultetu...tako da očigledno nije protestantski tj baptistički teolog....

[Таша]

То је иначе врло раширено код њих да сакривају свој прави идентитет. Па кад видиш оглас за предавање или слично, све је то неки "хришћански културни центар", "библијска школа" итд. Мислим, прво и основно је бре брате ако хоћеш нешто да проповедаш кажи лепо ко си и шта си.

Ovo si u pravu! Pre cetiri godine su mene ( ovde u Italiji ) prevarili na tu foru Jehovini svedoci. Kao "socijalno udruzenje" vide da smo stranci relativno novi u mestu, pa kao da probamo; a posto ovde pri socijalnoj sluzbi ima svega i svacega, raznih kurseva, skola .... ja im poverovah ... i smarali su dobrih godinu dana sa posetama; moj muz je imao ambiciju da ih prevede u pravoslavlje , da bi ih na kraju zamolila da prestanu da dolaze. I pokusali su jos par puta pa odustali, sada se "zdravimo" na ulici i to je sve ( nadam se)

[Grizzly Adams]

Па да, слична искуства имају многи. А ако почнеш брате са нечим неискреним, шта онда да очекујем после?

[znatiželjan]

A da li je možda moguće da su i knjige koje pišu pravoslavni autori o protestantima (bilo je više knjiga o sektama, gde su pominjani i neki protestanti) isto toliko nestručne i površne koliko i ova protestantska koja govori o pravoslavlju? Naravno, kada se neko razume u temu pravoslavlja on lako može da prepozna ''nestručnost'' drugog lica, a da li je sve u knjigama pravoslavnih o protestantima bilo dovoljno stručno, ili se i oni osećaju tako i kažu: ovo su paušalne ocene nekog ko nije protestant i ne razume??

I još nešto..prilično sam zbunjem dešavanjima oko bivšeg ep. Artemija, jer je i on tumač pravoslavlja kao i dr. Miodrag Petrović, pa onda Vlada Dimitrijević...pa se opet ta tumačenja ne slažu u svemu...Da li i oni ''paušalno'' ocenjuju kanone?

Izvinite na ovim pitanjima, ne mislim da provociram....

[znatiželjan]

saznao sam koje je autore citirao pisac ove knjige; npr: Jevsevije Popović, Justin popović, Nikolaj Velimirović, Aleksandar Šmeman, Sergije Bulgakov, Georgije Florovski, Lazar Milin, Vladeta Jerotić, Radovan Bigović...nisam sve zapamtio..samo ove...

[znatiželjan]

e da..pošto je g-din Cvetković već rekao da mogu nešto da pitam u vezi interesantnih stvari iz knjige koju sam pomenuo, ja sam je pozajmio, malo listao, pa mi je zapalo za oko sledeće:

U poglavlju koje nosi naziv: Drugi Hristov dolazak i vaskrsenje mrtvih, izmedju ostalog piše da biblija naučeva da će u budućnosti biti uspostavljeno hiljadugodišnje carstvo na zemlji i da će, izmedju ostalog, Izraelski narod zauzimati dosta važno mesto u toku tog perioda. Navodi se takodje da Pravoslavna crkva ne veruje u ovo što sam upravo pomenuo, a onda se navode i citati iz pravoslavne literature kao i nekih istoričara koji tvrde da je verovanje u hiljadugodišnje carstvo bilo opšte verovanje u 2.veku posle Hrista u Crkvi, i da je zamenjeno drugačijim verovanjem tek u 4. veku od strane Avgustina ( i da se to verovanje danas obdržava kod katolika i kod pravoslavnih).

Pa me zanima zašto (ukoliko je to tako?) je od strane Pravoslavne crkve odbačeno verovanje rane crkve o hiljadugodišnjem carstvu, kada je, čini mi se, veoma jasno (barem iz citiranih navoda istoričara) da su SVI crkveni autoriteti u posleapostolskoj eri (drugi vek) to verovali, i očigledno takvo verovanje prisvojili od apostola?

[Guest о. Агапије]

e da..pošto je g-din Cvetković već rekao da mogu nešto da pitam u vezi interesantnih stvari iz knjige koju sam pomenuo, ja sam je pozajmio, malo listao, pa mi je zapalo za oko sledeće:

U poglavlju koje nosi naziv: Drugi Hristov dolazak i vaskrsenje mrtvih, izmedju ostalog piše da biblija naučeva da će u budućnosti biti uspostavljeno hiljadugodišnje carstvo na zemlji i da će, izmedju ostalog, Izraelski narod zauzimati dosta važno mesto u toku tog perioda. Navodi se takodje da Pravoslavna crkva ne veruje u ovo što sam upravo pomenuo, a onda se navode i citati iz pravoslavne literature kao i nekih istoričara koji tvrde da je verovanje u hiljadugodišnje carstvo bilo opšte verovanje u 2.veku posle Hrista u Crkvi, i da je zamenjeno drugačijim verovanjem tek u 4. veku od strane Avgustina ( i da se to verovanje danas obdržava kod katolika i kod pravoslavnih).

Pa me zanima zašto (ukoliko je to tako?) je od strane Pravoslavne crkve odbačeno verovanje rane crkve o hiljadugodišnjem carstvu, kada je, čini mi se, veoma jasno (barem iz citiranih navoda istoričara) da su SVI crkveni autoriteti u posleapostolskoj eri (drugi vek) to verovali, i očigledno takvo verovanje prisvojili od apostola?

Ово је извод и моје књиге са насловом "Есхатологија vs. Апокалиптицизам". Ту ћете видети како и зашто православни доживљавају "последња времена" (-Есхатологија). Искрено се надам да ћете наћи одговор који тражите.

ПАРУСИЈА ХРИСТОВА И БИБЛИЈА ИЗ УГЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПРЕДАЊА

„А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац! “

Марко 13, 32

Православна и библијска хронологија последњих догађаја

Када се говори о хиљадугодишњој власти Христа на Земљи, као што је и наведени пример код адвентиста, треба препознати јерес „хилијазма“ која је стара готово колико и Црква. Свети оци на Васељенским Саборима Цркве нису препознали хилијазам као прихватљив за хришћанску Цркву[1]. Интересантно је да су и сви нововековни реформатори такође одредили хилијазам као јерес, изузев Калвина[2]. По овом питању став Православне Цркве је крајње јасан. Срж учења о последњим догађајима који претходе и следе Парусију, односно, велики и славни, други Христов долазак, исказује се у свега једној реченици, тачније, седмим чланом Никео – Цариградског Символа Вере : „И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.“ Редослед догађаја је очигледан: ХРИСТОВ ДОЛАЗАК – СУД – ЦАРСТВО БОЖИЈЕ[3]. „Хиљадугодишње Христово Царство“ је управо оно што хришћански Credo обзнањује речима „...Његовом Царству неће бити краја “. Наиме, као што су многи догађаји код Јевреја описани у сликама, параболама, символима и бројевима тако је и сада, на један сасвим библијски начин, вечност описана као хиљадугодишње Царство,дакле, Царство које ће трајати јако дуго, односно, Царство коме неће бити краја. Подсетимо се да се у Откривењу, али и у целој Библији, помињу бројеви који символичким путем описују пуноћу времена, испуњеност догађаја, савршенство, али и несавршенство и недостижност.[4] То су бројеви 4, 7, 40, 666, 144 000 и други.[5] Па, тако читамо у Отк 7, 4-8 да ће се узнети на небо 144 000 праведника[6] који ће владати земљом. Затим, седам духа божијих се четири пута помињу у Откривењу[7]. У Цркви је већ устаљено од давнина да је број 7, број савршенства и број Божији.

Када ће Христос „поново доћи на Земљу“ ?

Тачан датум Христовог доласка никада нећемо (са)знати. Свето Писмо на недвосмислен и конкретан начин говори о томе : „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам.“[8] Код Светог Еванђелисте Марка, такође налзимо Христове речи и сазнајемо да поред небеских анђела о том часу и дану неће знати чак ни сâм Син Божији![9] Овоме још конкретније иде у прилог и онај догађај, о коме нас извештава трећи Еванђелист Лука на почетку Дела Апостолски, када апостоли узбуђени величанственим призором Христовог Вазнесења питају свог Учитеља о времену успоставе Царства Израиљевог. У том тренутку добијају и категоричан одговор : „Није ваше знати времена и љета које Отац задржа у својој власти“[10]. Још једном се, као што видимо, децидирано наглашава да је знање о овако важном питању, рекли бисмо панкосмичком питању, једино привилегија Бога Оца. О томе шта би било на Земљи међу људима и како би се понашали, када би се знало време Христове Парусије и колико би једно такво знање користило човечанству а колико не, препуштамо читаоцу да сам добро размисли[11]. У наставку Христовог одговора апостолима налазимо и пневматолошко назначење апостолске службе као и есхатолошки дискурс Цркве о последњим временима, управо онако како смо га описали на почетку овог рада. Наиме, Христос наставља своје обраћање ученицима речима : „Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дела 1,8). И још једном Христос најконкретније каже, при крају Матејевог Еванђеља[12] : „Стражите, дакле, јерне знате дана ни часа у који ће Син Човечији дићи!“ Сличне савете и апостол Павле даје вернима Солуну: „А о временима и роковима, браћо, није потребно да се пише. Јер ви сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи...“[13]

Православно схватање књиге Откривења Јовановог

Свети Оци никада нису тумачили последње догађаје онако како смо навели у примеру адвентиста али и других нововековних протестаната којима је Откривење најосновнији садржај, извор и центар вере и доктрине. Посебно се светоотачка мисао није превише задржавала над књигом Откривења јер је ова књига првих векова била под великим знаком питања када је била у питању њена аутентичност и њено порекло. Наиме, сам садржај и стил писања са свим симболима, алегоријама, метафорама јако подсећала на апокрифе. Овоме иде у прилог то што је Апокалипсис је као књига тек последњи сврстан у канон Новог Завета.

И када говоримо о њему требало би подвући једну врло важну чињеницу која се тиче православне Литургике и Ерминевтике, а то је да се књига Откривења никада не чита на православним богослужењима, ниједан њен једини део! Све остале књиге Новог Завета (Еванђеља, Дела Апостолска и Посланице) као и књиге Старог Завета имају своје време, прописано типиком Цркве, када се читају током годишњег богослужбеног циклуса, ради поуке благочестивих. Једино са Откривењем то није случај, оно се никада не чита у Православној Цркви, и то подвлачимо - ниједан једини део. Имајући у виду претходно поменуте чињенице у вези погрешног тумачења Апокалипсиса, као и чињенице које накнадно следе у току рада, можемо разумети мудар благослов и став Православне Цркве када је у питању коришћење и јавно (не)читање ове тајанствене и по свему судећи чудновате и лако опчињујуће књиге Новог Завета. Јако је значајно овде нагласити да савремене богословске дисциплине као што су управо Ерминевтика и Литургика посматрају Откривење Јованово више као литургијско-доксолошки и есхатолошки текст и подметак него ли као хронолошки редослед апокалиптичких и катаклизмичких догађаја који ће задесити последње генерације људи на Земљи[14]. Откривење јесте литургијски и есхатолошки текст зато што садржи многе литургијске елементе, фразе, синтагме и саме речи које данас чујемо на свакој Литургији. Откривење јесте, више од свега, литургијска слика вечне Литургије која ће вечно бити слављена у Есхатолошком Царству[15] као свадба Јагњета и Његове невесте – Цркве (Отк 19).

САБОРНОСТ као непогрешиви карактер православног тумачења Светог Писма

Када већ помињемо тумачење и сам начин тумачења Откривења, корисно је рећи нешто више о православном принципу тумачења Светог Писма. Као што све у Православној Цркви има саборни карактер, те је саборност једини modus vivedni Цркве (τρόπος υπάρξεως - начин постојања), једина снага и једина инспирација, тако бива и са Светим Писмом - њему се приступа саборно, на саборни начин. Саборно-православно тумачење Св. Писма значи тумачење које има традицију и предање. Такво, тумачење подразумева корпус свих дела светих отаца и учитеља Цркве као и одлуке и канони Сабора (помесног или васељенског) ако је у питању неки нарочит и конкретан део из Св. Писма. Такође, важан фактор у вредновању и преиспитивању неког дела јесте време, или одређени период који је неопходан да прође, како би се кроз саборни дух, суд и биће Цркве проценило да ли неко тумачење (или дело) Црква препознаје као своје или не. Слична процес бива и са Саборима Цркве. Наиме, да би одлуке једног Сабора биле важеће, неопходно је да наредни Сабор потврди исте. Тако овај саборни приступ и саборни ум постају готово непогрешиви критеријум када је у питању тумачање Речи Божије, али не и само ње него свега онога што се тиче Цркве, истине, живота и постојања сâме Цркве[16]. Овако Свето Писмо постаје књигом Литургије, књигом заједнице[17]. Наиме, оно и јесте намењено да се чита на Литургијама, апостол Павле изричито налаже да се његове посланице читају и по другим градовима на молитвеним скуповима[18]. Једино оваквим саборним начелом и уређењем је схваћено од стране Светих Отаца да Дух Свети управља и воду Цркву Божију. Црква на овај начи јесте Света јер постаје живо јединство и синергија Светог Духа и светих (-народа Божијег).[19]

Имајући у виду овај саборни принцип тумачења Светог Писма и начин на који он функционише у Православној Цркви, за Цркву никада није био проблем указати на поједина места у делима Учитеља и Отаца Цркве, која током времена нису препозната као православна учења већ као јереси, теологумене, чак се радило и о еминентним личностима Цркве као што су светитељи итд. Овде увек имамо у виду св. Јустина Мученика и св. Иренија Лионског када је у питању јерес хилијазма или св. Григорија Ниског, Ориген или Дидима Слепог када је реч о апокатастази. Отац Јован Мајендорф примећује код св. Јустина Философа и проблем субординизма (-потчињеност) Сина у односу на Оца у суштинском смислу што такође представља јерес.[20] На Западу, нарочито код протестаната, за разлику од овог саборног, постоји индивидуални принцип тумачења по коме свако може, чак је и препоручљиво (!), да тумачи Свето Писмо. Између осталог, у овоме и препознајемо трагедију савременог хришћанства које је раздељено и поцепано на више хиљада хришћанских цркава, верских заједница и секти. Индивидуализам појединих „харизматичних“ вођа током историје, који су сами тумачили и проповедали Реч Божију, јесте узрок савремене подељености и распарчаности хришћанства.

[1] Ниједан канон Васељенских Сабора се не бави директно хилијазмом, међутим, осудом јеретика монтаниста и аполинаријеваца, који су били основни носиоци „учења о хиљаду година“ и потврдом одлука помесног Сабора у Иконији (230.год.) да се не признају њихова крштења, Васељенска Црква је дефинитино одбацаила хилијазам као учење Цркве. О модреном хилијазму в. др Лазар Милин, Научно оправдање религије, Црква и секте, књига 6., Београд 1986, 94, 213-298.

[2]http://www.kencollins.com/glossary/theology.htm

[3]Исту хронологију налазимо и код св. Јустина Ћелијског, в. Догматика III, ман. Ћелије

[4]Митрополит Јован Зизјулас говори да се тајна броја 666 састоји у неспособности да се оствари савршенство : „Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; напр. број 7, који Је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као што је свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста.“ Види : Зизјулас Ј., , Обожење светих као икона Царства Божијег, Саборник епархије захумско-херцеговачке и приморске ВИДОСЛОВ бр. 20/2000, стр. 17 – 28.

[5]О символизму бројева у православном богослужењу в Ιωάννου Μ. Φουντούλη, Aπaντήσεις εις λειτουργικάς aπορίaς Ε΄, Aποστολική διaκονίa, Aθήνa 2003, 8-11.

[6]Јевовини сведоци, (буквално) тумачећи овај број, сматрају да се овај број конкретно односи на њих. В. Ти може заувек да живиш у рају на Земљи, Watch Tower Bible and Track Society of New York, Brooklyn 1990, 124; „Čovječanstvo u potrazi za Bogoм“ (hrvatski prevod), Watch Tower Bible and Track Society of Pennsylvania, 1995, 358 или http://en.wikipedia.org/wiki/Jehovah%27s_Witnesses_and_salvation#The_.27anointed.27.

[7]Отк 1,4; 3,1; 4,5; 5,6.

[8] Мт 24, 36.

[9] Мк 13, 32.

[10]Дела 1,7. Такође, в. и Књигу о Јову 24, 1-2; 1Сол 5, 1-2.

[11]Више о томе в. др Лазар Милин, Научно оправдање религије, Црква и секте, књига 6., Београд 1986, 255.

[12] Мат 25, 13

[13] 1Сол 5, 1-2.

[14] Опширније в. Владан Таталовић, „Евхаристија Цркве као Sitz im Leben Откривења Јовановог“, Српска теологија данас 2010, Институт за Теолошка истраживања ПБФ, Београд 2011, 77-110.

[15] Израз вл. Атанасија, в. јер. Атанасије, Предавања о Литургији, ман.Жича 2008, 115, 200.

[16]Види више : Георгије Флоровски, „Црква: њена природа и задатак“, Саборност Цркве (1986), 162-177.

[17]протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић,“Библија и Литургија“,Православље (2012),бр. 1077; Георгије Флоровски, „Изгубљени библијски ум“зборник: Православна теологија, Београд 1995, стр. 287-294, Георгије Флоровски, Откровење и тумачење објављено у : Collected Works of Georges Florovsky, Vol. I: Bible, Church, Tradition: An Eastern Orthodox View (Büchervertriebsanstalt, Vaduz, Europa, 1987), pp. 17-36.

[18]“И када се ова посланица прочита код вас, настојте да се прочита и у Лаодикијској Цркви, а ону из Лаодикије да и ви прочитате.“(Кол 4,16) ; „Заклињем вас Господом да се прочита ова посланица свој светој браћи.“ (1Сол 5,27).

[19]О саборном карактеру св. Писма в. Атанасије, Како су Свети Оци видели Свето Писмо, зборник Православна теологија, ПБФ Београд 1995, стр. 136-147, приредио Радован Биговић. У истом зборнику такође в. о. Јустин Поповић, Како и зашто читати Свето писмо, стр. 131-135. Такође, в. Тихон (Ракићевић), „Литургијски доживљај иконе, Светог писма и богослужбених текстова“, Српска теологија данас 2010, Институт за Теолошка истраживања ПБФ, Београд 2011, 301-314.

[20] Види Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Пролог, Врњачка Бања, стр. 59; Хилијазам или миленијанизам (millenarianism) или словенски хиљадулетство, се дели на три скупине : premillennialism, postmillennialism, и amillennialism. Више о томе в. Gentry, Kenneth,He Shall Have Dominion: A Postmillennial Eschatology, Institute For Christian Economics1992; Bahnsen, Greg L.. Victory in Jesus:The Bright Hope of Postmillennialism., AR: Covenant Media Press, Texarkana 1999; "Millennium and Millenarianism". Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York 1913. http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:-HinKCjw93MJ:en.wikipedia.org/wiki/Premillennialism+Premillennialism,+Postmillennialism,+and+Amillennialism&cd=2&hl=el&ct=clnk&gl=rs ; http://www.kencollins.com/glossary/theology.htm

[znatiželjan]

Hvala na odgovoru. Baš mi je zanimljiv vaš tekst o tome da su i neki svetitelji zapravo bili jeretici tj krivoverni po nekim pitanjima... Pošto nekim slučajem imam Novi zavet a vi ste u knjizi spomenuli da hiljadugodišnje carstvo predstavlja u stvari VEČNO CARSTVO, zanimljivo mi je da primetim sledeće:

U Otkrivenju piše ovo: prvo će biti svezan satana na 1000 godina (20.gl. stih 2);

onda sledi oživljavanje mrtvih koji se zacaruju sa Hristom na 1000 godina (stih 4);

pa onda u stihu 5 piše da ostali mrtvaci neće oživeti dok se ne navrši 1000 godina;

U stihu 6 se govori o ''prvom vaskrsenju'' i da su blaženi oni koji u njemu imaju udeo;

Onda u stihu 7 piše da će posle tih 1000 godina da bude pušten sotona iz svoje tamnice;

U stihu 8 piše da će pušten sotona da vara mnoge narode i da će ih sakupiti na bitku (i da će sataninih sledbenika biti jako puno, kao ''pijesak morski'');

U stihu 9 piše da će oni opkoliti ''grad voljeni'' i da će sići oganj sa neba i da će pojesti;

pa tek u daljim stihovima se spominje kazna nad đavolom, potom vaskrsenje drugih mrtvaca...sud nad njima i tako dalje.

Ako sam dobro shvatio vaše tumačenje, vi kažete da hiljadugodišnje carstvo zapravo predstavlja večno carstvo..a u Otkrivenju piše da će posle 1000 carstva tj. tog ''večnog carstva'' biti pušten satana da ponovo vara ljude i da će ponovo imati izuzetno puno sledbenika-Božijih neprijatelja...

Nekako mi se ne čini da je logično da će posle večnog carstva Božijeg (ako je večno onda i ne možemo govoriti o njegovoj prolaznosti) biti ponovo pušten satana na slobodu...

I kakve uopšte ima veze to da li se Otkrivenje čita na bogosluženjima Pravoslavnih crkava ili se ne čita? To je onda problem koji postoji unutar njih, jer na samom početku Otkrivenja postoji Hristova rečenica koja kaže: ''Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju riječi proročanstva, i čuvaju ono što je napisano u njemu...'' (prva glava, stih 3). Očigledno je da je Otkrivenje ipak kanonska knjiga jer su je kao kanonsku prihvatali svi crkveni učitelji u 2.veku, a u kanoničnost su počeli da sumnjaju tek od 4.veka (sve čitam iz citata Jevsevija Popovića i drugih navedenih u knjizi Pravoslavlje obasjano evandjeljem)...

Zanima me kako da pomirim ova dva kazivanja: izjednačavanje hiljadugodišnjeg cartva sa večnim carstvom i činjenicu puštanja satane posle toga prema tekstu Otkrivenja...

[Guest о. Агапије]

Hvala na odgovoru.

Богу хвала! Хвала и Вама што сте ту. Драго ми је када видим да људи читају Св. Писмо и да се њиме надахњују, јер је некако код нас остало неко глупо мишљење да само секташи читају Св. Писмо, а православни не...

Baš mi je zanimljiv vaš tekst o tome da su i neki svetitelji zapravo bili jeretici tj krivoverni po nekim pitanjima...

Да то је један од примера где се види објективност и отвореност православне теологије када је у питању доследност и способност самокритике.

Pošto nekim slučajem imam Novi zavet a vi ste u knjizi spomenuli da hiljadugodišnje carstvo predstavlja u stvari VEČNO CARSTVO, zanimljivo mi je da primetim sledeće:

U Otkrivenju piše ovo: prvo će biti svezan satana na 1000 godina (20.gl. stih 2);

onda sledi oživljavanje mrtvih koji se zacaruju sa Hristom na 1000 godina (stih 4);

pa onda u stihu 5 piše da ostali mrtvaci neće oživeti dok se ne navrši 1000 godina;

U stihu 6 se govori o ''prvom vaskrsenju'' i da su blaženi oni koji u njemu imaju udeo;

Onda u stihu 7 piše da će posle tih 1000 godina da bude pušten sotona iz svoje tamnice;

U stihu 8 piše da će pušten sotona da vara mnoge narode i da će ih sakupiti na bitku (i da će sataninih sledbenika biti jako puno, kao ''pijesak morski'');

U stihu 9 piše da će oni opkoliti ''grad voljeni'' i da će sići oganj sa neba i da će pojesti;

pa tek u daljim stihovima se spominje kazna nad đavolom, potom vaskrsenje drugih mrtvaca...sud nad njima i tako dalje.

Ako sam dobro shvatio vaše tumačenje, vi kažete da hiljadugodišnje carstvo zapravo predstavlja večno carstvo..a u Otkrivenju piše da će posle 1000 carstva tj. tog ''večnog carstva'' biti pušten satana da ponovo vara ljude i da će ponovo imati izuzetno puno sledbenika-Božijih neprijatelja...

Nekako mi se ne čini da je logično da će posle večnog carstva Božijeg (ako je večno onda i ne možemo govoriti o njegovoj prolaznosti) biti ponovo pušten satana na slobodu...

Како не бих сваки стих анализирао и да би сте правилно (на деље) схватили православни однос према Св. Писму, рећиу Вам пар следећих ствари.

Православни не тумаче Свето Писмо као протестанти. У том смислу буквални смисао, који је доминантан међу протестантима, није једини релевантан за Православну Цркву (-ПЦ). Мој личан дојам је да је Свето Писмо (-СП) ИДОЛ за протестанте, и да му они на идолатријски начин приступају. Често се шалим са пријатељима па кажем, ако би, којим случајем нестало СП, нестала би протестанска вера.

У Православљу је то другачије. Ако би нестало СП не би се десило ништа страшно за православне. Зато што постоји Дух Свети који постоји у Цркви и њеноом Свештеном Предању. Опасно би било када Њега не би било ! Прва Црква је била без СП неколико деценија! Посланице Св. Павла су настале 50-60 год нове Ере. Тада настају и Еванђеља, а последња књига - Откривење, је написана крајем 1. и почетком 2. века (од 95-105г..). Садашњи облик и верификацију свих књига Н.Завета Црква је добила тек у наредним вековима. (5.-6.в.). Рећи ћу Вам још једну чудну ствар: ПЦ још увек није званично верификовала кодекс С. Завета ! (док су то католици и протестанти много раније учинили). то ће се десити на следећем Васељенском Сабору.

Све ово показује да за ПЦ СП нема тако "судбоносни" значај као што му протестанти придају. Али то никако не значи да ми одбацујемо СП!

Као што сам и напоменуо у књизи, Свето Предање је веродостојни тумач СП. Црква је првих неколико векова живела Светим Предањем, а на почетку, пар деценија је чак постојало једино усмено предање. Рекли бисмо чак да је Свето Предање изнад Светог Писма. Јер је Црква та која пише Свето Писмо, и као што рекох, и када би оно нестало Црква би га поново написала, поново родила.... јер све што постоји у цркви је природна синергија Духа Светога и људи...

У том смислу, Библија је колико божанска, толико и човечанска књига. Будући да је човечанска, и она потпада под ннесавршенство. Због тога се могу пронаћи многе грешке у њој.

Због тога, Есхатологија (учење о последњим временима) није обавезујућа за ПЦ онако како је протестанти виде (али ни они нису јединствени, већ имају на десетине различитих приступа Апокалипсису).

Хиолијазам је прво погрешно учење која се појавило у Цркви! Зато га је и Црква одбацила још тада осудила као јерес.

I kakve uopšte ima veze to da li se Otkrivenje čita na bogosluženjima Pravoslavnih crkava ili se ne čita?

Па има велике везе ! То је само један од примера да Дух у Цркви и Предању правилно поступа. За разлику, управо, од појединих протестантких заједница, којима је Апокалипсис неизоставни део на богослужењеима. Једино њега изучавају, прорачунавају када ће се Антихрист појавити, када ће се Христос јавити ... итд. Таква духовност ствара "апокалиптичку параноју".

За сам крај, навешћу Вам још пар делова из моје књиге, који потврђују горе речено!

АПОКАЛИПТИЦИЗАМ : ОПСЕДНУТОСТ „ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА“

„Неки неупућени људи више мисле о крају света него о крају свога живота, премда је јасно, да је за онога коме дође крај живота дошао и крај света ... Много је боље мислити да ће наша смрт доћи пре краја света него ли крај смрти пре наше смрти “

св. Николај Жички

За разлику од претходно изложеног става кога ћемо детаљније изнети на крају ове студије, код појединих хришћана, доживљај последњих времена имао је другачији дискурс, некада пролазан а некада трагичан. Најтрагичније је то што су многе хришћанске деобе настале управо из погрешне Есхатологије која је временом прелазила у страх и параноју Апокалиптицизма. Текст Откривења Јовановог схватан, не као литургијски и есхатолошки текст, на шта указују новија Ерминевтика и Литургика, него као агенда строго историјског догађаја, узгред - насталих у одређеном повесном тренутку унутар јеврејске заједнице и месијанске атмосфере, инспирисаће доцније многе „озбиљне“ и „истинске“ истраживаче Библије да благовесте наст(уп)ајућа последња времена која су резервисана искључиво за њихову епоху. Овакав Апокалиптицизам увек је праћен појавама харизматичних проповедника који су захваљујући својом самоубеђеношћу, страхом, често и психопатологијом, успели да привуку пажњу масе својих следбеника, и да овладају њоме. Као пример катастрофалних последица Апокалиптицизма, навешћемо, у току рада, догађаје који су се десили у САД, не тако давно - последњих деценија прошлог века.

Ипак, најпре, у хронологији неуспелих предвиђања последњих времена треба поменути пример хришћана 1. века. У посланицама ап. Павла налазимо уверење да ће се Христос вратити на земљу за време генерације првих хришћана. На то несумљиво указују следеће речи упућене светима у Солуну : „Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити. Тако утјешавајте једни други овим врјечима.“[1] Такође, сличне речи налазимо упућене светима у Коринту:„Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити. Уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, а ми ћемо се промијенити.“[2]

Када је реч појави о Антихриста, из посланице ап. Јована се обавештавамо да су први хришћани веровали да се Антихрист већ тада појавио у свету. Наиме, читамо следеће: „ А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Анихриста, за кога сте чули да долази, и сада је већ у свијету.“[3] Такође, ап. Јован упозорава да је последњи час и каже : „ Дјецо, последњи је час, и као што чусте да је Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час.“[4] И на крају, при последњој помени Антихриста апостол Јован још потврђује ко је онај који је Антихрист: „Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је Антихрист, који пориче Оца и Сина.“[5]

file:///C:/DOCUME~1/Marija/LOCALS~1/Temp/msohtml1/01/clip_image001.giffile:///C:/DOCUME~1/Marija/LOCALS~1/Temp/msohtml1/01/clip_image003.jpgУжаснути страшним страдањима хришћана првог гонитеља, римског императора Нерона, тадашња генерација хришћана је у Нерону видела Антихриста. Збир нумеричке вредности слова његове титуле и имена давао је број 666 што је још више упућивало да се ради о личности о којој ће доцније (око 105. после Хр.) у свом Откривењу писати Св. Јован Богослов на острву Патмос[6]. Најгора гоњења и мучења која је наредио цар Диоклецијан нагнала су хришћане 3. и 4. века да овај пут у цару Диоклецијану препознају дела антихриста. Нови исламски поредак, са нехришћанском вером и са војном структуром, свирепом тортуром и мучењима, свакако је хришћанској раји на Балкану, у Мајој Азији и Блиском Истоку изгледао као доба Антихриста. Православним верницима у бившем Совјетском Савезу, милитантно - атеистички режим са отвореним антитеистичким и антицрквеним настројењем, на челу са бившим богословцем Јосифом Висарионовичем – Стаљином, је такође и са правом ово црвено доба бољшевичке диктатуре изгледало као мрачно доба антихриста. Овакав осећај је био везан и за Хитлера и његову моћну и снажну структуру Трећег Рајха као и за све диктаторе због чије је идеологије пала невина људска и хришћанска крв. Ми ћемо се најприје детаљно упознати са нововековним прорачунима који су се јавили међу хришћанима на Западу а касније ћемо се позабавити и појавом апокалиптицизма међу православним хришћанима. За сам крај изложићемо како православно богослужбено али и богословко искуство сагледва проблем последњег времена.

Адвентистичка „есхатологија“ - апокалиптицизам

„Папа је Антихрист. Католичка црква је вавилонска блудница из Откривења.“

адвентистичка пророчица Ellene G. White

Што се тиче нововековног хришћанског и црквеног простора познат је пример адвентиста који су прорачунали[7], изучавајући поједине књиге пророка Старог Завета али и Откривења, да ће се Христос вратити - доћи (adventus) на Земљу 1843. год[8]. Тада су многи чланови адвентистичке заједнице продали своја имања, поклонили сиротињи, обукли се у беле кошуље и чекали да се Христос са Неба врати на Земљу са хором анђела[9]. После неуспелог покушаја, исти перформанс се поновио и следеће године – 1844. Ни те године Христос се није појавио. Од тада, адвентисти су престали за израчунавањем и предвиђањем другог Христовог доласка. Међутим, једна нова верска заједница која ће убрзо после тога настати, наставиће дело и традицију адвентиста у вези израчунавања Христовог повратка на земљу – Јеховини сведоци. Али о њиховим прорачунима ћемо говорити касније.

Овде је важно напоменути, да су адвентисти слично као и први хришћани, пронашли антихристов број 666[10], сада у једној од папских титула чији назив гласи „Vicarivs Fili Dei „[11] - „Заменик Сина Божијег“. Такође, занимљиво је запазити да је једно од најосновнијих учења адвентиста, управо учење по коме је црква која се у Апокалипси назива „вавилонском блудницом[12]“ која седи на црвеној звери од 7 глава и 10 рогова (Отк. 17) заправо Католичка црква[13] а да је поглавар Католичке цркве Папа – Aнтихрист[14].

file:///C:/DOCUME~1/Marija/LOCALS~1/Temp/msohtml1/01/clip_image005.jpgМеђутим, вратимо се адвентистичкој есхатологији (-апокалиптицизму). Наиме, на основну адвентистичког тумачења Откривења, пре Христовог доласка на Земљу, објавиће се Антихрист који ће владати Земљом седам година. Прве три ипо године, биће године лажног благостања где ће се Антихрист приказати као неко ко је гарант мира, стабилности и просперитета на Земљи. Након ове три ипо године, показује се право лице овог лажног миротворца и почиње ужасна тиранија антихриста. У том тренутку ће се појавити Христос на облацима са гласом Архангела и трубом Божијом (1Сол 4,16; Мат 24,30; Отк 6,15 ). За овом Христовом појавом следи и „гнев божији“ односно „период великих невоља“(Great Tribulation Period). Наиме, на крају овог другог периода од три ипо године, Христос ће се вратити у Јерусалим и преузети власт од антихриста. У тридесетом дану по преузимању власти десиће се чувени Армагедон, судбоносна битка на планини Мегидо између војске светлости и војске мрака. Тада ће антихрист са лажним пророком бити коначно поражен и бити бачен у огњено језеро - пакао (Отк 19, 20 ; Дан 12 : 11) где ће остати наредних хиљаду година. После 45 дана од армагедонске битке почеће владавина Христа на Земљи која ће трајати наредних хиљаду година. По свршетку миленијумске владавине десиће се „Судњи дан“ где ће се најзад одредити вечна судбина сваког човека и сваког анђела. И тада ће се појавити „ново Небо и нова Земља ( Отк 21,1 )“, односно настаће вечност[15].

Апокалиптицизам Јеховиних Сведока: куцамо - отворите !

„Реформација је наишла као каква вулканска ерупција на загађеном терену римокатолицизма. Но, ерупција се ретко кад састоји само из једне експлозије. Напротив, врло често експлозије наилазе једна за другом све јача и јача. Тако је и са реформацијом. Лутер је започео реформацију. Цвингли и Калвин отишли су један знатан корак даље. Анабаптисти и баптисти још даље. Адвентисти још даље и од њих. А Јеховини сведоци су отишли далеко даље и од адвентисата.“

Лазар Милин

За адвентистима, убрзо ће се формирати нова религиозна групација (1872. год.) са сличном апокалиптичком опсесијом под називом „Озбиљни истраживачи Библије[16]“. После пар деценија овај назив је промењен у Јеховини сведоци[17]. Јеховини сведоци су сада прорачунали да би Христос могао да дође на Земљу 1914. год. Међутим, тада је настао 1. светски рат и Христос ни тада није дошао на начин како су га очекивали. Последња и, до сада, важећа доктрина Јеховиних сведока јесте да је Христос ипак дошао на Земљу 1914. али духовно, односно, невидљиво и да од тада спроводи суд над душама које су живеле у претходним вековима и миленијумима од постанка света[18]. Њихово пророчанство које се полако неиспуњава, а које током последње деценије узбегавају да помињу у својим публикацијама, ко прати њихове колаже зна да се ради о „Кули стражара“ и „Пробудите се“, говори да ће генерација људи рођених 1914. год. доживети Други Христов Долазак. Такође, још једна ствар коју крију је везана за крст и распеће Господње. Наиме, иако постоје документи по којим се види да су оснивачи Јеховиних сведока користили крст и њиме обележавали своје публикације, садашње генерације сведока одбацују веродостојност крста и сматрају да је Христос разапет на стубу. Између осталог, по њиховом (буквалном) тумачењу биће тачно узнесено у небо 144 000 праведника који ће владати осталим људима који ће остати на земљи јер Јеховини сведоци верују да ће Рај бити на земљи.[19]. Наравно, ова бројка се односи искључиво на Јеховине Сведоке[20].

[1]1Сол 4, 15-18.

[2]1Кор 15, 51-52.

[3]1Јов 4, 3.

[4]1Јов 2, 18.

[5]1Јов 2, 22.

[6]Отк 1,9. http://www.greekisla...-cruise-map.jpg

[7]Оваква врста делатности и дилеме код православних светих отаца и теолога Цркве никада није постојала. За православне, Христос је увек ту, увек је присутан. „Ја сам с вама у све дане до свршетка света“ (Мат 28,20). Посебно на Божанственој Литургије, као што смо и претходно поменули, Христос је иконично присутан у појави архијереја – епископа. Можда корени идеје - да је Христос Бог одсутан, да није ту, да се тек треба вратити, да је отишао негде далеко у другу васиону итд, се крију у нововековоном философско-теолошком учењу које се зове деизам. Укратко, по њему, Бог је створио свет и напустио га, отишао „негде“ далеко, и свет препустио „судбини“ људи. Упореди са : „Литургија је присуство Христово међу нама у све дане до свршетка века (Мт 28,20)“- еп. Атанасије, Предавања о Литургији, 58. Више о „деизму“ видети у SajmonBlekburn, Oksfordski filozofski rečnik, Svetovi, NoviSad 1999, 75; и Др Павле Б. Бубања, Философски лексикон, Крушевац 1995, 62.

[8] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије: Црква и секте, књига 6., Београд 1986, 255-265.

[9]Др Лазар Милин, Научно оправдање религије: Црква и секте, 74-79; Атанасије Јевтић, Од Откривења до Царства Божијег, 412; Такође видети и Интернет страницу : http://solaric.wordp...31/24062001ywq/

[10] Што се тиче тумачења овог броја из Отк 13, 18 митр. Јован Зизјулас каже следеће : „ У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, једино Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, — посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: "Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; нпр. број 7, који је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста“. Види : Зизјулас Ј., (2000), Обожење светих као икона Царства Божијег, Саборник епархије захумско-херцеговачке и приморске ВИДОСЛОВ (20), стр. 17 - 28 ; или на Интернету : http://verujem.org/t..._svetitelji.htm

[11] VICARIVS FILII DEI = 5+1+100+1+5+1+50+1+1+500+1 = 666

[12] Зоран Луковић, Верске секте – приручник за самоодбрану, Издавачки фонд архиепископије београдско-карловачке, Београд 2004⁽⁴⁾, 76.

[13] Међутим, треба рећи, како време пролази, да ови ставови не стоје у равни са реалношћу јер видимо да католичка црква нема толики утицај, силу и моћ у свету као што јој неки придају. Конкретан пример је Устав Европске Уније. Предлог поглавара католичке цркве је био да се у Устав ЕУ унесе став о хришћанском идентитету и вредностима на којима почива Европа. Одбацивање ове иницијативе од стране доносиоца Устава, као и одбацивање сличних предлога католичких ставова и предлога од стране појединих држава у вези абортуса, еутаназије, хомосексуализма и др., као и немогућност контролисања честих скандала унутар цркве који јој „процуре“ у јавност, управо доказују чињеницу коју смо претходно навели.

[14] Овакав доживљај католичке цркве и њеног поглавара од стране адвентиста не чуди, имајући у виду готово апокалиптичке догађаје и дешавања током средњег и новијег века на западу према неистомишљеницима. Овде се мисли на делатност Инквизиције, затим на неславни догађај Вартоломејске ноћи итд. Види: Христо Јанарас, Истина и јединство Цркве, Беседа, Нови Сад 2004,139.

[15]Шире о овоме и осталим адвентистичким учењима видети књигу познатог адвентистичког писца и пророчице : Ј.Г.Вајт, Велика борба између Христа и Сотоне, Алпа и препород, Београд 1997.

[16] Први изворни назив Јеховиних сведока је био : „Друштво народних проповедника“.Види: З.,Луковић, Верске секте, 78.

[17] Када говоримо о Јеховиним Сведоцима треба имати у виду да је ова верска заједница прихватила за званична учења све јереси која је Православна Црква осудила и одбацила као лажна на Васељенским Саборима. Тако нпр, Црква је осудила аријанство као навећу и најопаснију јерес, по коме Христос није Бог, већ је обичан човек – створење Божије. Јеховини Сведоци одбацују сваку могућност божанске природе Господа Христа и сматрају да је он само човек, не и Бог, дакле исповедају аријанизам у свом . Такође, Други Васељенски Сабор је осудио као лажно и неистинито учење које укида божанску природу и личност Духа Светога (духоборство - пνευμaτομaχίa). Дух Свети јесте Божанска личност, треће лице Свете Тројице. Јеховини Сведоци не верују у Свету Тројицу, по њиховом тумачењу Дух Свети нема личност, то је само енергија Бога, дух Божији, сила Божија. Будући да не верују у божанственост Господа Исуса Христа Ј.С. не признају Марију као Мајку Божију нити богословски термин „богородица“ (θεοτόκος) чиме се бавио трећи Вас. Сабор 431. године. После четвртог, петог и шестог Сабора који су за предмет богословствовања имали христолошке догмате и христолошке јереси (монофизитизам, моноенергизам и монотелетизам), преостаје и последњи Велики Седми Вас. Сабор који је назначио благословену употребу светих икона а осудио јерес иконоборства ( εικονομaχίa). Јеховини Сведоци не поштују иконе, као и већина протестаната. Света Тројица, Богородица, Иконе, Крст све је то паганизам и идолопклонство по мишљењу Ј.С. Опет, треба поменути и најоргиналније њихово учење, по коме Христос није разапет на крсту, већ на стубу. На броју свих ових деградација како Христове личности тако и Христовог учења, треба уврстити и твредњу Ј.С. по којој је Христос пре првог доласка у свет био заправо архангел Михаило а да се после истог доласка показује као човек, морални учитељ итд.

[18] Зоран Луковић, 82.

[19] Отк 7, 4-8

[20] В. „Ти може заувек да живиш у рају на Земљи“, Watch Tower Bible and Track Society of New York, Brooklyn 1990, 124; Čovječanstvo u potrazi za Bogom (hrvatski prevod), Watch Tower Bible and Track Society of Pennsylvania, 1995, 358 или http://en.wikipedia.....27anointed.27.

[znatiželjan]

Mene zanima gle može da se nabavi Vaša knjiga? Rado bih je kupio, pošto vidim da u njoj postoje veoma zanimljive informacije. U svakom slučaju puno vam hvala na trudu oko odgovora...

napišite mi ovde gde može da se naruči vaša knjiga i koliko košta, pa bih je ja naručio i platio pouzećem.

[Guest о. Агапије]

Mene zanima gle može da se nabavi Vaša knjiga? Rado bih je kupio, pošto vidim da u njoj postoje veoma zanimljive informacije. U svakom slučaju puno vam hvala na trudu oko odgovora...

napišite mi ovde gde može da se naruči vaša knjiga i koliko košta, pa bih je ja naručio i platio pouzećem.

Књига ће се штампати на јесен...

[znatiželjan]

aha..odlično...očekujem informaciju o tome..pa ću je svakako nebaviti.....

[Guest о. Агапије]

Ево, постављам Вам још овај део из књиге (толико могу) ...

Овде се конкретно види кроз наведене примере ових секти, колико је опасно (до масакра!) када се апсолутизује Апокалипсис Јованов. До каквих све ужасних последица може доћи када се неозбиљно приступи тумачењу ове књиге.

Од Христа до самоубиства: масакар у Џонстауну

"What you need to believe in is what you can see... If you see me as your friend, I'll be your friend. If you see me as your father, I'll be your father, for those of you that don't have a father... If you see me as your savior, I'll be your savior. If you see me as your God, I'll be your God^[1]."

Jim Jones

На крају навешћемо и трагичне примере апокалиптичких секти насталих другом половином прошлога столећа у којима апокалиптицизам достиже свој максимум и пројављује се као екстрем и општа трагедија. Прва у низу је секта под називом „Храм народа“[2] ( PeoplesTample) коју је предводио Џим Џонс (Jim Jones). Џим Џонс је био познат и омиљен проповедник средином прошлог века у Америци. Деловао је на простору америчке државе Калифорније. Иако, белац, успео је да привуче око себе доминантно афро-америчку (црначку) популацију и аудиторијум[3]. На почетку каријере Џонс је био пентикостални проповедник, да би се касније одвојио и организовао свој „Храм народа“. Временом уз кокетирање са политичарима и политиком, будући да се појављивао у политичким кампањама, његов покрет задобија чисто политичко обележје са социјал - комунистичком идеологијом док су Христос и радосна вест остали на маргини учења овог покрета. Храм народа је временом постао тоталитарна секта. Трагични експеримент, везан за ову секту, који се зове „Џонстаун“ (Jonestown – Џонсонов град) управо то и доказује својом тоталитарношћу и бруталношћу. Наиме, Џим Џонс је 1977. год. организовао камп који је требало да буде Рај на Земљи за присталице Храма народа. Далеко од бетона и асвалта, у сред шуме, близу обале, у нетакнутој природи изграђен је један миран и тих камп који је добио назив по омиљеном вођи. Тај камп је био лоциран у другој држави и на другом континенту. У питању су Јужна Америка и њена латино-америчка држава Гвајана[4]. Месецима су људи долазили са читавим породицама, фамилијима и пријатељима у Џонстаун како би нашли мир, срећу и испуњење свог живота у овом кутку планете. Свакодневни живот становника овог Рајског насеља састојао се у томе што би преко дана радили на локалном пољопривредном имању а ноћу би организовали забаве, дружења и предавања. Џим Џонс би проповедао о томе како у остатку света владају зло и неправда и да се човечанству приближавају апокалиптичка времена. За децу која су боравила у кампу, а којих није било мало, била су организована посебна одељења, вртићи и школе где су проводила већи део свога времена. Брига о њима била је поверена васпитачицама и учитељицана док су родитељи јако мало времена проводили са својом децом јер „ваља се тако“ ...

На крају баладе доспели су гласови до америчког конгреса[5] како постоје људи који желе да напусте камп Џонстаун али то не смеју учинити јер се боје да ће бити убијени од стране чувара Џим Џонса. Иначе, камп је био добро обезбеђен чуварима који су носили са собом оружје а око кампа су се налазиле осматрачнице. Због тога је 14. Новембар 1978. год., у виду америчког изасланства, у Гвајану дошао конгресмен Лио Рајан (LeoRyan) са пар новинарских екипа, коме је био задатак да извиди случај и стање на терену и поведе са собом, назад у САД, све оне који би желели да се врате у отаџбину. На жалост, због страха, за повратак се пријавило само неколицина житеља.

Трагедија је почела тако што су при одласку са једног Гвајанског аеродрома конгресмен и његова посада били убијени по директном „благослову“ Џима Џонса. Одмах након тога, вођа Храма народа је објавио својим следбеницима, да у свету влада општи хаос, да је настао глобални рат и да Земљи прети катаклизма[6]. Зато ће сваки члан Храма народа морати да попије чашу сока, у коме се налазио отров цијанид, како би избегао ову општу катастрофу која је задесила човечанство. Џонс је тешио и приморавао своје поданике речима да то што они раде „није самоубиство већ револуционарни чин против зла и неправде у свету“. Већина је са вером и одушевљењем прихватила овај позив и почела да испија отров очекујући касније, по речима Џима Џонса, бољи и лепши свет од овога . Наиме, Џонс је обећао да све чека Рај који буду учествовали у овом „револуционарном чину“ а они који буду остали чека катаклизма и пропаст. Било је и оних који су се опирали и одбијали да узму учешћа на овом путовању у смрт. Међутим, уз асистенцију „помагача“ на силу су примили смртоносне вакцине са отровом које воде до (к)Раја. Број страдалих тог 18. Новембра 1978. год. у овом колективном самоубиству, али и убиству, је 909 људи. Од тога је било 234 детета (!). Овај масакр почео је и тако што је прво деци дат смртоносни коктел док су родитељи тај призор морали са стране да посматрају. И како би ко испио овај „лек“, како га је Џонс пар пута назвао у току ове тужне процесије, одмах је био полаган на земљу[7]. Такву слику је и затекла полиција када је стигла пар сати касније: маса положених тела, најчешће међусобно загрљених, тамо где су породице и фамилије биле у питању, како заузима читаво једно имање. Када се уброје жртве конгресменове посаде на аеродрому са жртвама у Џонстауну, као и жртве чланице ове секте Шерон Ејмас (Sharon Amos), која је живела са троје деце у једној од кућа у власништву Храма Народу у Лемаха Гарденсу (Lamaha Gardens, Georgetown) укупан биланс ове несреће броји 918 жртава. Иначе, ова чланица Шерон Ејмас, је прво у купатилу кухињским ножем убила своја 2 детета. Најпре ћерку Кристу (Christa - 11 год.) и сина Мартина (Martin – 10 год. ) а затим уз асистенцију своје најстарије ћерке Liane (21 год.) је извршила самоубиство. На крају је Лајен (Liane) одузела себи живот. Само у овом злочину су евидентна два страшна греха чедоубиства, једно убиство родитеља и једно самоубиство. Петоро људи је само успело да се спасе, међу њима и једно петогодишње дете које је успело да се сакрије у оближњој шуми. Међу стварима које су касније пронађене на терену нашла су се и многа писма у којима пише да чланови Храма Народа остављају сву своју имовину, покретну и непокретну, Совјетском Савезу.

Оно што се може запазити, како је време пролазило, Џим Џонсова проповед се постепено али сигурно удаљавала од изворне еванђелске поруке о Сину Божијем Који је сишао са Неба, Који живео међу људима и после смрти васкрса. Од једног сасвим уобичајног хришћанског покрета у Америци, Храм Народа је на крају постао социјално-политички покрет и програм са комунистичким начелима о једнакости људи, правди на Земљи итд. Овај Џонсонов систем, као и сви комунистички системи, у реалности је заправо био једна тоталитарнa и милитаризована концепција власти, која је по својој природи завршила своје постојање самодеструкцијом. Ово је управо карактеристичан пример „судбине“ једне заједнице, идеје или покрета, протумачене у трагичној последици егзистенцијалног промашаја, онда када се удаљи од свог извора, а тај извор јесту Христос и Његова Црква. Христос јесте Истина зато је и вечно „исти“ и непроменљив, и увек актуелан. У грчком језику се „истина“ етимолошки повезује са „не-заборавом“ [ἀ-λήθειa] ) а у православно теологији са заједницом (-Црквом)[8]. Јер као што ужарени комад угљена, одвојен од ватре, послег кратког времена почне губити своју енергију те се охлади, изгуби своју светлост и на крају постане прах, слично бива и сваком верском заједницом, или појединцем, која се одвоји од свог извора (живота), благостања и истине, односно од своје Мајке Цркве која је једина чуварка Истине и вечног живота, коју ни врата адова неће никада надвладати[9].

Једна од верница која је страдала у Џонстауну

Онда када НАУЧНА ФАНТАСТИКА постаје РЕЛИГИЈА :

Jesus + UFO + Evolution

26. Марта 1997. год. 39 чланова апокалитичке секте „Небеска капија“ (heaven'sGate) је пронађено мртво у Сан Дијегу (San Diego, California). Оснивачи ове религиозне групе су били Маршал Еплвајт (Marshall Applewhite) и Бони Нетлс (Bonnie Nettles). Еплвајт је био познат и по другим именима, која је сам себи давао, као што су До, Ит, Бо, Две Маслине, Два Свећњака, Један Од Двоје[10] што је био исти сличај и са Бони која је такође била позната и као Ти, Пип[11], Једна од Двоје, Две Маслине, Две Светиљке ... Њихови следбеници су их просто звали „Двоје“, зато што су сматрали да су они посебно изабрани за мисију у свету, баш онако како су и (буквално) разумевали Отк 11, 3-13. У Откривењу стоји да ће се на крају времена појавити „Двоје“ које писац откривења назива „две маслине“, односно, „два свећњака“ што стоје пред Господаром Земље[12]. Међутим, Бони умире 1985 док Еплвајт наставља своју спасоносну мисију за ову генерацију човечанства. Иако се учење овог култа мењало из деценије у деценију, а почели су „мисију“ још половином '70, и прелазило различите стадијуме од савременог спиритуализма, преко теософије и астрологије до НЛОа и Еволуцује, последњи стадијум учења којим је и извршена „мисија“ Еплвајта састојало се у следећем. Будући да Земља пролазила кроз различите циклусе и периоде током свог постојања[13], веома ускоро наступиће тренутак када ће се она „рециклирати“, односно, поново прочистит и обновити, доживети катарзу. Да би се избегло ово „рециклирање“ постоји једини начин за то а то је придруживање посади Небеске Капије и одлазак са Земље у „следећи ниво“ егзистенције (Next Level). Улазница за једно овакво путовање била је добровољна смрт. Иако је група била изричито против самоубиства[14], оно је било једини начин да се достигне и оствари „виши ниво“ у еволутивном развоју једне личности (душе)[15]. Самоубиство су правдали својим учењем о души (Психологија) по коме је човечије тело само „возило“ које служи да вози душу на њеном путовању. Чланови су својим властитим именима додавали суфикс „-оди“ што је значило да су они „деца следећег нивоа“ ( нпр. Џон-оди, Том-оди, Кетрин-оди итд). По учењу ове групе, само они који успеју да се лише свега оног што их подсећа на Земљу могу да приступе чланству и „следећем нивоу егзистенције“. То је пре свега значило одрицање од породице, пријатеља, индивидуалности, своје сексуалности, посла, новца, личне својине, алкохола ... И заиста, одвојени од светских потреба, а усред света (Сан Дијего, Калифорнија), ови путници ка вишем нивоу постајања су се подвргавали веома тешким аскетским нормама. Тако, на пример, Еплвајт и још седморица мушкараца из култа су извршили добровољну кастрацију полног органа како не би имали смтењи и спотицања током свог послања које имају на Земљи – објављивање поруке о „следећм нивоу“( Next Level).

Трагедија се деслила онда када је Еплвајт објавио „радосну вест“ члановима да се иза Хејл-Бопове комете, која је пролазила те године (1997) поред Земље, налази свемирски брод у коме је, нико други до, Исус Христос који ће их примити и одвести на „виши ниво“. Чувши ову „благу вест“ ученици, како их је све време завао Еплвајт, су оформили тзв. „Тим Небеске Капије за одлазак“ (heaven's Gate Away Team). У три групе, у току три дана, чланови ове експедиције су извршили своју операцију - евакуација са Земље и спашавање самоубиством. Првог дана 24. марта 1997. године је умрло њих петнаесторо, наредног дана још петнаесторо. И трећег дана деветоро. Еплвајт се налазио у последњој групи, која је бројала три члана експедиције. Са њим су биле две жене које су се побринуле да све након евакуације остане онако како је било по плану.

Када је полиција дошла, затекла је следећи призор : тела отрованих чланова Небеске Капије су лежала свако на своме кревету. Сви су имали црну кесу преко главе, сви осим једне жене - она која је остала последња. Били су обучени у одело које је било налик ономе које су носили јунаци ТВ серијала „Звездане стазе“ (Star Trek). Свако је имао на оделу амблем-пришивач на коме се налазио њихов симбол и натпис „Тим Небеске Капије за одлазак“. На ногама је свако имао нови пар патика маркеНајк (Nike) и у џепу по једну новчаницу од 5 долара. Међу члановима посаде налазио се и Томас Николс (Thomas Nichols), чија је рођена сестра Ничел Николс (Nichelle Nichols) позната по улози поручнице Uhura-е у поменутој популарној научно-фантастичној ТВ серији „Звездане стазе“. Три члана су после овог колективног самоубиства остали у животу. Али не задуго. Месец дана касније у заједничком покушају самоубиства један члан је страдао (Wayne Cook) , док је други преживео(Charlie Humphreys). Међутим, годину дана касније фебруара месеца 1998. год., није успео да издржи да живи без посаде па је и он прешао у „Next Level“. Самоубиства су учињена по по истом моделу и начину као што то учинила и група раније. Једини преживели , до данас, је Рио Ди Енџело (Rio Di Angelo) чије је право име Ричард Форд (Richard Ford), док су га посади звали Ни-оди (Neody). По договору са Доом (Еплвајтом), требало је да остане у животу како би касније, пошто експедиција оде у „следећи ниво“, преносио остатку света поруку и значај дела које је учинила експедиција „Небеске капије“. Он и данас једнако верује начелима групе и сматра да је До (Еплвајт) ванземаљско биће које је дошло на Планету да објави вест о могућности живота у следећм еволутивном нивоу[16]. То што су чланови групе учинили није самоубиство, и он је изричито против тога, већ је прелазак у „следећи ниво“ - Evolutionary Kingdom Level Above Human.[17]

На крају треба истаћи, да се овде конкретно ради о НЛО-секти (UFO-cult) чији је философски систем синкретистички обухватао различита учења од хришћанства и гностицизма, преко теософије и антропософије до савременог Њу Ејџа. Еплвајт је уз помоћ два Њу Ејџ учења о души, „walk-ins“ и „ancient astronaut“ хипотезе, по којима се душе селе од тела до телаа при том је могуће да биће са друге планете и сфере заузме човечије тело, успео да убеди своје чланове да је он Исус Христос и да је он биће са другог нивоа постојања - ванземаљац. Често је употребљавао фразе : „мој отац, који је на небесима“, „царство мога оца“ „небеско царство“... Ипак, најчуднија ствар постоји један парадоксални феномен у вези учења ове религиозне групе. Наиме, сва предавања која је Еплвајт држао својим ученицима могу се и данас наћи на Интернету. Иако се десила ова несрећа, где је 39 људи изгубило свој живот, данас после толико година, и даље постоје следбеници овог НЛО-култа који себе сматрају Доовим ученицима. Они су постали његови ученици захваљујући предавањим која супронашли на Интернету.[18]

Слични трагични епилози су догодили апокалиптичким сектама, са мањим бројем жртава, као што су „Давидова лоза[19]“ (The Branch Davidian), и , „ОМ Шинрикјо“. Ова поослкедња група је позната по случају тровања 12-оро људи у токијском метроу 1995. год.[20] По тумачењу Откривења Јовановог од стране оснивача секте Шоко Асахаре ( у преводу „Дух Истине“), велика катастрофа Армагедона (-Трећи светски рат) је требала да се одигра 1. Августа 1997.

[1]„Оно у шта треба да верујете је заправо оно што о видите....Па тако, ако Ви мене видите као пријатеља, бићу Вам пријатељ. Ако ме видите као свог оца – бићу отац, онима који га немају. Ако ме видите као спаситеља – бићу Ваш спаситељ. Ако ме видите као Бога – бићу Ваш Бог.“ Џим Џоунс

[2] Постоји огроман материјал у виду документарних емисија на Интернету које су радиле познате ТВ станице у којима се до детаља описују догађаји и атмосфера пре и после овог масакра. Говоре бивши чланови, чланови породица, сектолози, социолози ... Довољно је укуцати на Ју Тјубу у претраживачу неку од речи (ознаке-тагове) : Peoples Temple, Jim Jones , Jonestown, cult, mass suicide…

[3]О феномену „црначких хришћанских цркава“ (The Black Chuches) у САД-у в. http://en.wikipedia.org/wiki/Black_church

[4] Прави разлог, заправо, за одлазак из Сједињених Држава је био тај што је Џим Џоунс имао више оптужница пред истражним органима Калифорније у вези физичког и сексуалног насиља, менталне контроле (mind control) и присилног наметања опијата и дрога.

[5] Чланови породица појединих становника кампа Џонстаун су се жалили америчком конгресу о нехуманим условима и односима у кампу, о малтретирању и пребијању које се вршило над члановима Храма народа у Гвајани.

[6]Будући да су последњи тренуци постојања ове верске секте снимани на магнетофонској траци, а која је сачувана, из разговора који је вођен између чланова секте и Џимја Џонуса, види се да је Џоунс имао неке преговоре са тадашњим Совјетским Савезом о комплетној евакуацији у ту земљу, или је можда лагао људе о тој операцији. Ипак, на траци се чује како Џоунс каже да су је „касно за Русију“ и да мора да се учини оно што треба. Касније је снимљен филм „Трагедија Гвајане“ на основу овог магнетофонског записа и пронађених материјала. Конкретно разговор у вези Русије можете видети од 12:50 мин. на овом линку : http://www.youtube.com/watch?v=6_keDQ2LTeI&feature=related

[7]Направимо кратку паралелу. Свети Игнатије Антиохијски (2.век после Хр.) бесмртне и вечне Тајне Христове, које ми називамо Светим Причешћем, а које су истинска Крв и истинско Тело Христово, и које ми примамо у виду хлеба и вина, од чега не може ништа да нам нашкоди, ни телесно ни психички, он те Свете Тајне назива „леком бесмртности“ ( - φάρμaκο ἀθaνaσίaς) у својој посланици Ефесцима 10, 2 што и заиста јесте прави лек за хришћане.

[8] В. Јован Зизјулас, Истина и заједница, Беседа, бр. 4, 1993, 49-92.Мт. 16:18;

[9]Мат 16, 18.

[10]Видети писмо Terrie Nettles, ћерке Еплвајтове колегинице Bonnie Nettles и суоснивачице Небеске Капије : http://www.theapologeticresponse.org/40/alien-obsession/ .

[11]Ова имена по мало подсећају на имена филмских робота-јунака „Ар-ту“ и „Ди-ту“ (R-two, D-two, односно, R2, D2) из филмског серијала „Рат звезда“.

[12] Отк 11, 3.

[13]У питању је погрешна космологија која је циклична, за разлику од библијске која је линеарна, што значи да има свој почетак и своје исходиште – Царство Божије. О томе смо говори на почетку овог рада.

[14]http://www.heavensgate.com/misc/letter.htm

[15]Да се ради о погрешној Есхатологији, будући да Еплвајт стално прича o „Kingdom of heaven“, која је повезана са погрешном Психологијом и најзад резултирала масовним самоубиством, сведочи овај део предавања у коме Еплвајт не прихвата да се њихов прелазак у „следећи ниво“ назове самоубиством:

[16]Ди Енџело је 2007. године издао књигу „Beyond Human Mind: The Soul Evolution of heaven’s Gate“ у којој описује искуства са Доом. Укратко о томе погледајте његову изјаву („Rio's Statement“): http://www.laweekly.com/2007-03-22/news/rio-s-statement/

[17] Као што смо поменули и за секту Храм народа, тако, када је реч у вези ове секте може се наћи јако квалитетна видео документација везана за случај Небеске Капије. Довољно је само укуцати на Ју Тјубу у претраживачу неку од речи (ознаке-тагове) : Heavens Gate, Ufo-cult, suicide …

[18] Овде можете погледати једно такво сведочанство : http://youtu.be/HsnQypuqFio

[19] Луковић, 295. Такође видети на YouTube-у

; http://www.youtube.com/watch?v=10gBL3PMw7o&feature=related;

[20] Луковић, 276.

[Grizzly Adams]

Само да прокоментаришем да Вејко (Waco) трагедија (Дејвид Кореш и његова секта) није баш црно-бела прича и не може да се пореди са Џим Џоунсом и оним сатанизмом из Џоунстауна.

Давидијанци су били мирољубива група која није правила никакве проблеме и вероватно никада не би да није било неспретне акције полиције која се после закомпликовала и завршила трагедијом. Ево једног потресног документарца о томе:

http://www.youtube.com/watch?v=PCblw0_ls7M