...

[Жика]

Да ли неко може да стави биографију старца Софронија(по мени један од највећих теолога 20.века)? Ја никако да нађем на интернету.

[Лазар Нешић]

Да ли неко може да стави биографију старца Софронија(по мени један од највећих теолога 20.века)? Ја никако да нађем на интернету.

Биће и он на репертоару.

Можда већ одмах после Флоровског.

Ја ћу свашта избацити, а нека и други помогну.

[Лазар Нешић]

Николај Афанасјев (1893 - 1966)

Биографија

Рођен је у Одеси, 4. септембра 1893. године од родитеља - Николаја Григоријевич Афанасјева и Прасковје Јаковлевне.

У току грађанског рата, живео је у Одеси, Новоросијску и Севастопољу.

У новембру 1920, Афанасјев је био евакуисан из Севастопоља у Истанбул, а затим у Краљевину СХС. У пролеће 1921. уписује Богословски факултет Универзитета у Београду. Активно је учествовао у црквеном животу Београда и раду Руског хришћанског студентског покрета. Факултет је завршио у октобру 1925. Предавао је Закон Божји у женској гимназији у Скопљу где је радио до 1929.

У јесен 1929. добија стипендију Руске Академске групе у Београду за израду доктората. Теза није била заштићена, а испити нису били полагани због породичних прилика. У марту 1930. добија стипендију од Богословског института „Свети Сергије“ у Паризу и добија место на Религиозно-Педагошком Кабинету при Институту, под руководством В. Зењковског. У октобру ове године, након уводног предавања, именован је од 1930. до 1931. на Институту за читање једног предавања недељно на тему: извори црквеног права. Од 1932. до 1940, био је доцент на Богословском институту у Паризу (предавао је канонско право и грчки).

Почетком рата, 1939. године, Николај Николајевич је био у Швајцарској. Плашећи се да би приликом царинске контроле могао остати без рукописа, оставио га је на чување у Швајцарској.

За ђакона је био рукоположен 7. јануара 1940, а 8. јануара митрополит Евлогије рукоположио га је у чин јереја.

Од маја 1940. до јуна 1941. налазио се у избегличком кампу у граду По у јужној Француској. Од 18. јула 1941 до августа 1947. био је у руској православној парохији у Тунису а након тога му је дата парохија у Бизерти у цркви Светог Александра Невског, а добио је задужење и да повремено опслужује грчке парохије у градовима Тунис и Сфакс.

Од августа 1947. до јесени 1950. био је асистент на Православном богословском институту у Паризу. Докторску дисертацију одбранио је 2. јула 1950. на тему „Црква Светог Духа“. Од јесени 1950. постављен је за редовног професора Богословског института. У теолошком институту је држао предавања: канонско право и црквену историју. Предавања о црквеној историји постаје све више и више, након одласка у САД.

У периоду од 1947-1966. написао је бројна дела, углавном на еклисиологију, објављују и не објављују. Од 1953, многе је почео да објављује на француском језику. Од 1952. године, заједно са оцем Кипријаном, учествовао је литургијска конференцији на Богословском институту „Свети Сергије“ у Паризу, као и на многим екуменским састанцима.

Заједно са педагошким и научним активностима, Афанасиев је био активно укључен у црквену администрацију западноевропског Егзархата руских парохија архиепископије.

Николај Афанасјев преминуо је у недељу, 4. децембра 1966. године.

Библиографија

Авторитет государства и вселенские соборы (на сербском языке). Скополье, 1927, 67 стр.

Провинциальные собрания Римской империи и Вселенские соборы (К вопросу об участии государственной власти на Вселенских соборах).

Трапеза Господня. П., 1952, 93 стр. (репринт., Рига, 1992). Трпезе господња (3 главы на серб. яз.). Цетиње 1996.

Вступление в Церковь. Париж, 1952. (2-е доп. изд., М., 1993).

Служение мирян в Церкви. П., 1955, 78 стр. (репринт., М., 1995).

Экклезиология. 1. Вступление в клир. Париж, 1968. (репринт., Киев)

Церковь Духа Святого.Париж, 1971. (репринт., Рига, 1994).

Црква Духа Светога (на серб.яз.)

Церковные соборы и их происхождение.M., 2003.

Неопубликованные труды:

Ива Эдесский и его время.

Статьи:

Каноны и каноническое сознание. - Путь, (1933).

Canons and Canonical Consciousness

Две идеи вселенской Церкви. - Путь, N45 (1934).

Памяти А.П. Доброклонского - Вестник РСХД №2 (1938).

Неизменное и временное в церковных канонах.- сб. Живое Предание, Париж, 1937. (репринт., М., 1997).

Народ Святой. - Православная мысль (Труды Православного Богословского Института в Париже), вып.6 (1948).

Границы Церкви. - Православная мысль, вып.7 (1949).

Таинства и тайнодействия. - Православная мысль, вып.8 , (1951).

Неудавшийся церковный округ. - Православная мысль, вып.9 (1953).

Апостол Петр и римский епископ. - Православная мысль, вып.10 (1955). L'apôtre Pierre et l'Évêque de Rome

Кафолическая Церковь. - Православная мысль, вып. 11 (1957).

Ей, гряди, Господи Иисусе! - Вестник РСХД, N82 (1966), стр. 69-81..

«Мир» в Священном Писании. - Вестник РСХД, N86 (1967), стр.3-22.

L'Eglise de Dieu dans le Christ (ch. III de la seconde partie, inachevée, du présent ouvrage: "Les Limites de l'Eglise"). Pensée Orthodoxe № 13, 1968, pp. 1-38.

[marko_13]

Интересантно би било истражити однос оца Георгија Флоровског и његових савременика и колега и видети да ли је живео оно што је говорио.

Ако знате на шта мислим...

[Лазар Нешић]

Интересантно би било истражити однос оца Георгија Флоровског и његових савременика и колега и видети да ли је живео оно што је говорио.

Ако знате на шта мислим...

Да, то би било одлично.

Посебно ако се зна да је Флоровски био посебно тежак човек, међу осталима.

О њему (као личности) има пар занимљивих места у Дневнику оца Шмемана.

[marko_13]

Управо сам на то мислио!

[Лазар Нешић]

Николај Афанасјев - Одломци

1. Евхаристија је Трпеза Господња на коју Господ позива све, и која се и савршава ради свију сабраних заједно (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али бити удеоник Трпезе значи "јести и пити" од ње. Другачијег учешћа у Евхаристији не може бити, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. То је предање кога се строго држала древна Црква.

2. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто је молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било је знак прибрајања одлученима. Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор је само извлачио природан закључак из поступања оних о којима је правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор је самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем.

3. Евхаристијско сабрање представља пројаву Цркве у свој даној пуноти и свом њеном јединству, а евхаристијско општење израз је живота у Цркви. Одбацимо ли евхаристијско општење, шта остаје од живота у Цркви? Може ли молитва, макар привремено, заменити евхаристијско општење? Молитва Цркве јесте молитва "у Христу", али не може се бити у Христу без евхаристијског општења са Њим.

4. Нема потребе да идеализујемо живот првих хришћана како бисмо себи дали основа за тврдњу да је читав њихов живот био непрестано припремање за удеоничење у евхаристијском сабрању. Када се живот хришћана толико удаљио од захтева које је сваки верни дужан да себи постави, јавља се потреба да се он промени макар за неко краће време, како би се више ускладио са захтевима хришћанског морала. Иза овога стоји трагична спознаја да нисмо у стању да кренемо таквим путем на коме ће читав наш живот бити припрема за удеоничење у "Трпези Господњој". Самим тим ми потврђујемо двоструки аршин нашег живота: с једне стране живот у Цркви, а с друге наш живот изван Цркве. Истовремено се показује да смо немоћни да превазиђемо такву подвојеност сопственог живота. Штавише, наша воља у том погледу све је слабија.

5. У Евхаристијском канону нема молитава које би могли узносити они који се не причешћују. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? 0 овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да је у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. Учење о "духовном причешћивању" не може се сматрати излазом из оваквог евхаристијског трагизма. Ово учење је нејасно и магловито

[Balthasar]

Мислим да би овде негде при крају (ако идете хронолошки) било јако занимљиво додати Ендрјуа Лаута и Џона Бера.

Мислим да су то два изузетна теолога међу живима, о којима наша теолошка сцена није нешто нарочито упућена а који су, по мом мишљењу, врло озбиљни и аутентични теолози у својим областима.

Исправите ме ако грешим.

[Лазар Нешић]

Мислим да би овде негде при крају (ако идете хронолошки) било јако занимљиво додати Ендрјуа Лаута и Џона Бера.

Мислим да су то два изузетна теолога међу живима, о којима наша теолошка сцена није нешто нарочито упућена а који су, по мом мишљењу, врло озбиљни и аутентични теолози у својим областима.

Исправите ме ако грешим.

Ендрју Лаут јесте, заиста!

Мада, он је више стручњак у теологији, него теолог.

Искрено, нисам видео да је донео нешто у теологији, осим систематизације туђих мишљења.

Мени лично је то дискутабилно, да бих неког именовао теологом.

Али, и то је нешто, наравно.

О Џону Беру ћу овде прећутати, имам врло лоше мишљење о њему, као теологу (не и као човеку, јер сам га лично упознао у САД, добар је свештеник, отац и муж).

Тешко да би он могао да спада у ред великих теолога, и у рангу са овде побројаним људима.

Нека, имаће он још шта да каже и да се поправи.

Ја лично не бих њега овде стављао, јер се држим принципа да обрађујемо упокојене теологе. дакле, о којима можемо да имамо какву такву критичку дистанцу.

Наравно, можемо отворити неку нову тему и расправљати о њему, па ћу онда и написати зашто мислим да је исподпросечан теолог

[Balthasar]

Одлично, свиђа ми се ово што си прокоментарисао, стварно бих волео да отворимо једну темицу и продискутујемо о обојици

[Лазар Нешић]

Одлично, свиђа ми се ово што си прокоментарисао, стварно бих волео да отворимо једну темицу и продискутујемо о обојици

Е, па ето: смисли нешто што би нам могло послужити као почетна база за разговор и отвори тему. Можеш овде у подфоруму у којој је и ова тема.

Наравно, трудићу се да будем објективан, на основу прочитаног. А и ти ћеш рећи своје, као и остали који су читали.

[Balthasar]

Па ајд нађи још заинтересованих па почни тему, да не будемо црне овце :0104cheesy:

Да се одмах разумемо, нисам разумео на који начин бираш теологе за тему, мислио сам да је оно, на слободњака :0104cheesy:

И још нешто, Лаута поштујем највише због патролошких студија јер је јасан и конкретан, не мислим да је икада рекао нешто револуционарно.

Бер ми је такође врло дискутабилан али је занимљив па сам баш зато поменуо и њега.

Ево нечег што би могло да те занима, јуче сам избацио на јутјуб.

[Лазар Нешић]

Ма да, не брини, немам неки посебан распоред, само сам мислио да не буду живи теолози.

Са сада!

Важи, смислићу, па ћемо покренути нешто.

Ускоро!

[Balthasar]

Имам још неке озбиљне идеје за форум али да не давимо овде људе о томе, договорићемо се .

[Лазар Нешић]

Сергеј Николајевич Булгаков

(1871-1944)

Биографија

Сергеј Николајевич Булгаков (рус. Сергей Николаевич Булгаков; рођен 28. (16.) јуна 1871. у Ливниу, Орловска губернија – умро 1944. године у Паризу), био је руски економиста, филозоф, теолог и свештеник Православне цркве. Његова филозофија религије је у традицији Владимира Соловјева. Похађао је црквену школу и Ливнију и провео четири године на теолошком семинару, прије него што је уписао право на Московском универзитету, 1890. године.

Право је дипломирао 1894, а 1895. почиње да предаје политичку економију на Московској техничкој школи.

У периоду између 1898. и 1900. године, путује по западној Европи и Великој Британији, прикупљајући материјал за своју капиталну дисертацију Капитализм и земледелие (Капитализам и земљорадња; 2 тома, Санкт Петерсбург, 1900). Преко овог дјела и других радова на тему економских и друштвених питања, Булгаков је врло брзо стекао националну репутацију. У Кијеву је радио као професор пет година, да би се вратио у Москву 1906. године, гдје преузима катедру економије на Московском институту трговине. Исте године је добио своје мјесто у доњој комори Думе, као конституционални демократа. Докторирао је 1912. године на Московском универзитету, а 1917. је на њему добио мјесто професора политичке економије.

1923. - постаје професор Црквеног права и теологије на Институту светог Сергија у Паризу, где предаје све до смрти 1944.

Библиографија

• Булгаков С.Н. Путь Парижского богословия. — Москва: Храм св.муч. Татианы при МГУ, 2007. — 560 с. —
  
• Булгаков С.Н. Утешитель. — Москва: Общедоступный Православный Ун-т, 2003. — 464 с. —
  
• Булгаков С.Н. Невеста Агнца. — Москва: Общедоступный Православный Ун-т, 2006. — 656 с. —
  
• Булгаков С.Н. Малая трилогия. — Москва: Общедоступный Православный Ун-т, 2008. — 576 с. —
  
• Булгаков С.Н. Купина Неопалимая. Опыт догматического истолкования некоторых черт в православном почитании Богоматери. — Париж: Имка-Пресс, 1927. — 287 с.
  
• Булгаков С.Н. Лествица Иаковля. Об ангелах. — Париж: Имка-Пресс, 1929. — 229 с.