...

[Жика]

За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.

Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.

Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.

Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.

По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.

Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.

Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.

Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.

Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!

Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.

Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана

[Жика]

Četvrtak, 25. septembar, 1980.

Beograd

Dvadesetog sam otišao iz Pariza za Beograd, uživajući u vožnji kroz stari dio grada - žute, stare, jednospratne balkanske kuće okrečene u oker boju. Onda Patrijaršija, pa manastir. Tri sata vožnje po nevjerovatnoj vrućini. Svugdje se osjeti pečat socijalizma, neka vrsta transcendentalnog sivila, ružnoće, konvencionalizma. Ali slijedeći dan, nedjelja, bila je od početka do kraja nezaboravna i svijetla.
U šest ujutro smo došli u malo selo gdje je Patrijarh sveštao jednu crkvu. Više od sat vremena smo proveli po seoskim putevima, koji su vodili preko brežuljaka i kukuruznih polja. Na putu smo prošli pored srpskih seljaka u širokim čakširama, i žena, koje su sve u crnom. Sve vrijeme u Srbiji, jak utisak su na mene ostavljala lica ljudi, beskrajno puna ljudskosti, tužna, i na neki svoj način lijepa!
Služba je trajala četiri sata. Bilo je nevjerovatno vruće. Ali malo po malo, čovjek uroni u praznik u divno i lagano pojanje ogromnog hora sveštenika, u posmatranje naroda, nekih hiljadu običnih ljudi. Mnogo monahinja – jednostavne, smirene. Onda ručak kjoi je trajao tri sata u strašnoj vrućini ogromnog šatora. Govori, gromoglasna muzika svirača.
Vraćajući se, zaustavili smo se u jednom ženskom manastiru, okruženog svijetlim vrtom, u hladovini srednjevijekovne crkve. Pjevao je hor monahinja.
Crkva nije „ovo“, ni „ono“ (kako to teologija određuje) već blagodat. Jednostavnost, dokaz, radost koja dolazi od blagodati.

H. L. Menken: definicija puritanizma: „proganjajući strah da bi neko mogao da bude srećan…“

Neću pisati o samoj konferenciji. To je neka vrsta nominanlne, nepotrebne i neproduktivne igre. „Propovijedanje i poučavanje Hrišćanske vjere danas“. Tridesetoro ljudi – neki stručnjaci iz Ženeve koji mogu da pričaju o bilo čemu, koji su do savršenstva doveli tehniku ovakve vrste „savjetovanja“. Ostali – episkopi, sveštenici iz raznoraznih getoa, za koje je dolazak na ovakvu konferenciju ventil i bijeg iz njihovog života bez radosti bez cilja (sveštenici iz Poljske, Rusije, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije), neki Etiopljani, Kopti, Armenci, neki Grci iz Grčke, Jerusalima i Kipra, koji skoro da nisu u toku ni sa čim, ali su ponosni što su dio Olimpa. Ja sam vodio grupu, pisao sve što je trebalo pisati, ali mi je bilo vrlo teško sve to u tako raznolikom okruženju.
Sve se to odigraalo u manastiru, divnom i prirodnom mjestu, pod jesenjim suncem, sa pogledom na polja. Manastirske službe – neopisiva i neobjašnjiva Blagodat.
U utorak sam bio na svečanom prijemu u dvoru Episkopa, na kome je prisustvovalo 200 ljudi. Tu sam osjetio smirenost Crkve. Dva govora su održali predsjednici vladinih komisija za religije, tj. komunistički zvaničnik koji kontroliše Crkvu – jedna gorila koja liči na Brežnjeva, debeli prostak. Ali Gospode, kako su se svi zauzeli oko ovog prostaka, klanjajući se i smješkajući se, zahvaljujući mu se sa nevjerovatnim žarom za…? Dodijeljen mu je Orden Sv. Marka za slobodu i mir, dok je on pušio cigaru i otpuhivao dim u lice Episkopu, koji je sjedio do njega. Odvratno. Ali – kakav li je divan hor bio! Nakon gorilinog govora (koji je bio praćen gromoglasnim aplauzom), pjevali su divni, i žalosni kondak Kanona Sv. Andreja Kritskog: „Dušo moja, dušo moja, ustani, što spavaš?“ A onda neočekivana molba Presvetoj Bogorodici: „Raduj se, molitveniče i spasitelju Srbije, blagoslovi krstonosni narod…“ Bilo je tako očigledno da je sve demonskog poraženo, uništeno blagodaću – blagodaću koju ništa od svega toga nije izmijenilo.
Dosada – zastrašujuća, smrtonosna, beživotna dosada koju stvara komunizam – apsolutno je autentičan dokaz demonskog karaktera komunizma. Beograd je prožet tom dosadom, koju sam odmah osjetio kada sam išao po vizu u srpski konzulat u Njujorku. Samo je Crkva i ono što je povezano sa Crkvom slobodno od te demonske dosade i obasjano blagodaću.
Iz moje sobe sam pozvao L. u Njujork i tako jako osjetio koliko mi nedostaje.
Sutra ujutro letim kući preko Londona. Osjećam uobičanjenu tugu zbog rastanka od života koji je za kratko vrijeme postao i moj. Odem, ali za ovih deset dana nešto novo i jedinstveno se rodilo i postalo novi sloj, nova slika, utisnuta u moje sjećanje – kao Galileja i Tavor, Finska, Venecija, Rim, Aljaska… Možda će ostati sjećanje na ovu beskrajnu tišinu vrta u ženskom manastiru. Ili možda posljednje riječi iz današnjeg Jevanđelja: „Dok svjetlost imate, vjerujte u svjetlost, da budete sinovi svjetlosti.“ (Po Jovanu, 12,36).

[Жика]

Petak, 19. oktobar, 1973.

„Prokletstvo rada!“ Ali mnogi ljudi, ako ne i većina, naslađuju se bjesomučnim aktivnostima, jer se plaše suočavanja licem u lice sa životom, sa samima sobom, sa smrću. Dosadno im je, a dosada je carstvo đavola. Dosadno im je i strah ih je, pa se zaglušuju aktivnostima, idejama i ideologijama. Ključna stvar u našoj kulturi je optimistična aktivnost sa tragovima straha i dosade. Sa Bogom, sve je moguće, ali ovo „sve“ je takođe beskrajno zastrašujuće i dosadno. Čini mi se da je prva dužnost Crkve da odbije da učestvuje u logici i ključevima ovog svijeta. Ne može se svijet prosvijetliti ako ga prvo u potpunosti ne odbacimo. Ono što je potrebno Hrišćanstvu danas, to je hrabrost ii duhovna sloboda. Nikada se ne podavajte floskulama o „razumijevanju“, „učestvovanju“, „preživljavanju svijeta“ ni po koju cijenu.

[Жика]

Нико и никада није био „достојан“ Причешћа и нико и никада га није „заслужио“, није био „готов“ за њега. „Један Свет“ је само један – сам Христос. Причешће је дар, дар Божије љубави и старања… Стога права припрема за причешћивање није „провера своје спремности“, него схватање своје „неприпремљености“. Причешће се прима у смирењу и послушању, и што је главно – у простоти срца. „Пошто хоћеш да живиш у мени, ја се усуђујем да приступим“… И колико је само такав приступ „духовнији“ од „одрицања од причешћивања“ због „неприпремљености“, које се увукло у Цркву и већину Литургија учинило Евхаристијом без причесника…

Протојереј Александар Шмеман

[Жика]

Протојереј Александар Шмеман
Последња проповед

Свако ко је способан да благодари достојан је спасења и вечне радости.
Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си открио Себе нама и дао нам предокус Твога Царства.
Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам помогао да надвладамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир, узајамну љубав у заједници Светог Духа.
Благодаримо Теби, Господе, за послана нам страдања, јер нас она очишћују од самости и подсећају на „једино потребно”, на Твоје вечно Царство.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам Ти дао ову земљу, земљу где можемо слободно да служимо Теби.
Благодаримо Теби, Господе, за ову школу где се објављује име Бога.
Благодаримо Теби, Господе, за наше породице: за мужеве, жене, нарочито за децу, која нас уче како да славимо име Твоје свето у радости, покрету и светој граји.
Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велик си Ти, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја!
Господе, добро нам је овде бити.