Zašto Biblija nije jedini izvor Pravoslavlja

[Ignjatije]

[Ignjatije]

Šta je bilo prvo?

Sveštenik Džejms Bernštajn* ŠTA JE BILO PRVO: CRKVA ILI NOVI ZAVET?

Sveštenik Džejms Bernštajn roðen je 6. maja 1946. u porodici jevrejskih tradicionalista. Rastao je u Njujorku i 1960. bio pobednik svetskog omladinskog prvenstva u šahu. U šesnaestoj godini, èitajuæi Novi Zavet, postao je protestant. Od 1967. do 1970. živeo je u Jerusalimu. Godine 1970. završio je Kvins koledž u Njujorku. Preselio se u Priobalje San Franciska, gde je Mojšeu Rozenu pomogao da osnuje pokret "Jevreji za Isusa" i postao je aktivan u "Isusovom pokretu" sedamdesetih. Godine 1981. postao je pravoslavni Hrišæanin. Vrativši se u Njujork sa svojom suprugom Boni (imaju èetvoro dece), pohaðao je Institut Svetog Vladimira i doktorirao teologiju. 10. jula 1988. rukopoložen je za sveštenika Antiohijske patrijaršije. Služi u hramu Svetog Petra i Pavla pored Sietla, Vašington.

U mojim ranim hrišæanskim godinama, veæi deo mog religioznog obrazovanja sticao sam sopstvenim èitanjem Biblije. Kad sam došao u koledž, džepno izdanje Svetog Pisma bilo je moj stalni pratilac. Uèio sam omiljene delove Svetog Pisma napamet, i samom ih sebi navodio kad sam bio u iskušenjima ili drugima kad sam želeo da ih privedem Hristu.

Biblija je za mene postala kao što je do dana današnjega najvažnija knjiga ikad objavljena. Iz sveg srca svoga sa Apostolom Pavlom mogu da kažem: "Sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za uèenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti" (2. Tim. 3,16).

To su dobre vesti!

Loše vesti su u tome što sam ja uvek za sebe odreðivao šta Pismo kaže. Na primer, bio sam toliko oduševljen znajuæi da je Isus moj bliski i lièni prijatelj da sam mislio da je moja svesnost o Njegovom prisustvu sve što mi treba. Zato bih podvlaèio stihove o Isusu svojim žutim flomasterom, ali sam prolazio pored odeljaka o Bogu Ocu, ili o Crkvi, ili o krštenju.

Bibliju sam video kao nebeski priruènik sa uputstvima. Nisam mislio da mi je potrebna Crkva, osim kao dobro mesto za sklapanje prijateljstava ili za to da se o Bibliji nauèi više, da bi se bilo još bolji "uradi sam" Hrišæanin. Poèeo sam da mislim da æu sav svoj život, kao i Crkvu, sagraditi pomoæu Knjige. Hoæu da kažem da sam Sola Scriptura ("Samo Pismo"!) najozbiljnije shvatao! Istorija spasenja mije bila jasna:

Bog je poslao Sina Svoga, skupa sa njim i Duha Svetoga, tada je došao Novi Zavet da nam objasni spasenje, i na kraju se razvila Crkva.

Blizu, možda, ali ne i dovoljno blizu istine.

Da pohitam da kažem da je Sveto Pismo sve to što je Bog hteo da ono bude. Nije problem u Bibliji. Problem je u naèinu na koji je ja individualizujem, subjektivizujem na svoja lièna tumaèenja od kojih neka nisu naroèito loša, a druga nisu naroèito dobra.

Borba za razumevanje

Nije dugo prošlo od mog obraæenja u Hrišæanstvo kad sam shvatio da sam se upleo u zbrku religijskog sektaštva, u kojoj se Hrišæani dele èas po jedom, èas po drugom pitanju. Izgledalo je, na primer, da o Drugom Hristovom Dolasku ima onoliko mišljenja koliko ljudi uèestvuje u diskusiji. Stoga smo se svi pozivali na Pismo. "Ja verujem u Bibliju. Ako toga nema u Bibliji, ne verujem u to", bio je moj ratni pokliè. Ono što nisam shvatao jeste da i svi drugi govore isto što i ja! Nije bila Biblija, nego lièno tumaèenje svakog od nas, ono što je postalo naš najviši autoritet. U doba koje snažno naglašava nezavisnost mišljenja i samopouzdanje postajao sam svoj sopstveni papa!

Rukovodstveno naèelo koje sam koristio u tumaèenju Svetoga Pisma izgledalo je veoma jednostavno: kada je oèito znaèenje Pisma zdravorazumsko, nemoj tražiti nikakvo drugo znaèenje. Verovao sam da oni koji su istinski dosledni i èasni u sleðenju ovog naèela moraju doæi do hrišæanskog jedinstva. Na moje iznenaðenje, ovaj "zdravorazumski" pristup nije vodio do poveæanje hrišæanske jasnote i jedinstva, nego pre do duhovnog "rata sviju protiv svih". Oni koji su najsnažnije naglašavali da se oslanjaju "samo na Bibliju" bili su skloni da postanu naj izveštaèeniji, najskloniji podelama, najsvaðalaèkiji meðu Hrišæanima možda nenamerno. Zaista, izgledalo mi je da što se neko više drži Biblije kao jedinog izvora duhovnog autoriteta, to on sve više postaje izveštaèen i sklon sektašenju. Uobièavali smo da se žestoko svaðamo èaki oko stihova o ljubavi!

U okviru mog kružoka u Bibliju verujuæih drugara, bio sam svedok minieksplozije sekti i šizmatièkih pokreta, od kojih je svaki tvrdio da je "veran jedino Bibliji" i svaki bio u ogorèenom sukobu sa svima ostalim. Ozbiljni sukobi su nastajali oko bilo èega što se može zamisliti: harizmatskih darova, tumaèenja proroèanstava, ispravnog naèina bogosluženja, prièešæivanja, upravljanja crkvom, uèeništva, crkvene discipline, morala, odgovornosti, evangelizma, društvenog delovanja, odnosa izmeðu vere i dela, uloge žene, ekumenizma. Lista je beskrajna. U stvari, bilo koje pitanje je moglo i uvek je dovodilo Hrišæane do podela. Plod sektaškog duha je bio nastanak bukvalno na hiljade nezavisnih crkava i denominacija.

Kad sam i sam postao u najvišoj meri sektaškog duha, moj radikalizam se pojaèao, i poèeo sam da verujem da su sve crkve nebiblijske: postati èlan bilo koje crkve znaèilo bi izdati Veru. Za mene, "crkva" je znaèilo: "Biblija, Bog i ja".

Neprijateljstvo prema crkvama dobro se slagalo sa mojim jevrejskim poreklom. Po prirodi sam bio nepoverljiv prema crkvama jer sam oseæao da su izdale Hristovo uèenje uèestvujuæi ili pasivno previðajuæi progon Jevreja tokom istorije. Ali što sam sektaški je bio nastrojen do te mere da sam postao nepodnosiv i antisocijalan sve sam više shvatao da nešto duboko nije u redu sa mojim prilazom Hrišæanstvu. Moj duhovni život nije funkcionisao.

Oèito, moje lièno držanje vere u Bibliju i ono što ona uèi me je odvodilo od ljubavi i zajednice sa mojim bližnjim Hrišæanima, i samim tim odvodilo me je od Hrista. Kako piše Sveti Jovan Jevanðelist: "Koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?" (1. Jov. 4, 20). Podela i neprijateljevanje nisu bili ono što me je privelo Hristu. Znao sam da odgovor nije u negaciji Vere ili odbacivanju Pisma. Nešto mora da se menja. Možda se ja moram promeniti.

Okrenuo sam se izuèavanju istorije Crkve i Novog Zaveta, nadajuæi se da æe to bar malo obasjati naèin na koji bi trebalo da pristupim Crkvi i Bibliji. Rezultati uopšte nisu bili onakvi kakve sam oèekivao.

Apostolska Biblija

Moje poèetno nastrojenje je bilo da što god je bilo dovoljno dobro za Apostole dovoljno je dobro i za mene lièno. Tada sam se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao sam da je Apostol Pavle Sveto Pismo smatrao Bogom nadahnutim (2. Tim. 3, 16). Ali ja sam uvek smatrao da "Pismo" o kome on tu govori podrazumeva celu Bibliju i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo "Novog Zaveta" kad je on to izjavio. Èak je i Stari Zavet još uvek bio u procesu oblikovanja, jer se Jevreji još nisu opredelili za konaèan spisak ili kanon starozavetnih knjiga sve do uspona Hrišæanstva.

Kako sam dalje uèio, otkrio sam da su rani Hrišæani upotrebljavali grèki prevod Starog Zaveta zvani Septuaginta. Ovaj prevod, koji je zapoèet u Aleksandriji egipatskoj tri veka pre Hrista, sadržao je prošireni kanon koji je u sebe ukljuèio izvestan broj takozvanih "devterokanonskih " knjiga. Mada je bilo nekih rasprava na poèetku oko ovih knjiga, Hrišæani su ih na kraju krajeva ukljuèili u starozavetni kanon.

Reagujuæi na uspon Hrišæanstva, Jevreji su suzili svoj kanon i na kraju iz njega iskljuèili devterokanonske knjige mada su ih i dalje smatrali svetima. Savremeni jevrejski kanon nije bio strogo fiksiran sve do treæeg veka posle Hrista. Zanimljivo je da tu pozniju verziju jevrejskog kanona Starog Zaveta veæina savremenih protestanata usvaja umesto kanona ranog Hrišæanstva.

Kad su Apostoli živeli i pouèavali, nije bilo Novog Zaveta i Stari Zavet još nije bio dovršen. Koncept "Pisma" bio je mnogo slabije definisan nego što sam ja zamišljao.

Ranohrišæanski spisi

Drugo veliko iznenaðenje nastalo je kad sam shvatio da se prvi kompletan spisak novozavetnih knjiga kakve imamo danas pojavio preko trista godina posle smrti i vaskrsenja Hristovog. (Prvi kompletan spisak dao je Sveti Atanasije Veliki u Vaskršnjoj poslanici 367. godine posle Hrista.) Zamislite! Da je pisanje Novog Zaveta poèelo u isto vreme kad je nastao ustav SAD, ne bismo videli konaèan proizvod do 2076!

Èetiri Evanðelja su napisana od trideset do šezdeset godina posle Hristove smrti i vaskrsenja. U meðuvremenu, Crkva se oslanjala na usmeno predanje svedoèanstva oèevidaca kao i na razasuta predevanðelska dokumenta (kakva se navode u 1. Timoteju 3,16 i 2. Timoteju 2,1113) i pisano predanje. Veæina crkava je imala samo deo onoga što æe postati Novi Zavet.

Kad su svedoci Hristovog života i uèenja poèeli da umiru, Apostoli su pisali, voðeni Duhom Svetim, da bi saèuvali i uèvrstili rasuto pisano i usmeno predanje. Zato što su Apostoli oèekivali da æe se Hristos uskoro vratiti, izgleda da nisu imali na umu da æe se ovi evanðelski izveštaji i apostolska pisma svojevremeno biti sabrana u novu Bibliju.

U toku prva èetiri stoleæa posle Hrista bilo je suštinskog neslaganja oko toga koje knjige treba ukljuèiti u kanon Pisma. Prva osoba za koju je zabeleženo da je htela da ustanovi novozavetni kanon bio je jeretik iz drugog veka, Markion. On je želeo da Crkva odbaci svoje jevrejsko nasleðe, i stoga je sasvim odbacio Stari Zavet. Markionov kanon je ukljuèivao samo jedno evanðelje, koje je on sam izdao, i deset Pavlovih poslanica. Tužno je ali istinito, da je prvi pokušaj Novog Zaveta bio jeretièki.

Mnogi nauènici smatraju da je rana Crkva rešila da stvori svoj jasno odreðen kanon delimièno zbog reakcije na iskrivljeni Markionov kanon. Razaranje Jerusalima 70 godine posle Hrista, nestanak jevrejske hrišæanske zajednice u tom gradu, i pretnja da æe se izgubiti kontinuitet usmenog predanja su možda takoðe doprineli oseæanju preke potrebe da Crkva standardizuje spisak knjiga na koje se Hrišæani mogu pozivati.

U toku perioda evolucije kanona, kao što je veæ pomenuto, veæini crkava je bio dostupan samo manji broj apostolskih spisa, a možda neke od njih nisu imale nijedan. Knjige Biblije su morale sa naporom ruèno da se prepisuju, što je zahtevalo mnogo vremena i truda. Takoðe, pošto je veæina bila nepismena, mogli su da ih èitaju samo pripadnici privilegovane manjine. Upoznatost veæine Hrišæana sa Pismom svodila se na ono što se èitalo u crkvama Zakon i Proroke, Psalme, neka od apostolskih seæanja. Progon Hrišæana od strane Rimske imperije i postojanje mnogih dokumenata neapostolskog porekla dodatno su komplikovali stvar.

To je bilo moje treæe iznenaðenje. Na neki naèin ja sam naivno zamišljao da su svaka kuæa i svaka parohija imali ceo Stari i Novi Zavet od samog nastanka Crkve! Za mene je bilo teško da zamislim da je Crkva opstajala i napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. To je možda bio moj prvi kljuè za odgonetanje èinjenice da je sveukupnost života Crkve nešto mnogo više od samo pisane Reèi.

Evanðelje po kome?

Sledeæe što me je iznenadilo bilo je otkriæe da je mnogo "evanðelja" pored onih iz novozavetnog kanona kružilo u prvom i drugom stoleæu. To su bila Evanðelje po Jevrejima, Evanðelje po Egipæanima, Evanðelje po Petru, da pomenemo samo neka od njih.

Sam Novi Zavet govori o postojanju takvih spisa. Evanð)elje po Luki poèinje sledeæim reèima: "Buduæi da su mnogi pokušali izložiti kazivanje o dogaðajima koji su se dogodili meðu nama,... namislih i ja ...po redu pisati tebi" (Luka 1, 1, 3). Kada je Luka pisao, Matejino i Markovo Evanðelje su bila jedina dva napisana kanonska evanðelja.

Vremenom su sva, osim èetiri Evanðelja, bila iskljuèena iz novozavetnog kanona. U ranim danima Hrišæanstva èak je postojao spor oko toga koja èetiri Evanðelja treba koristiti. Veæina maloazijskih hrišæana je radije koristila Evanðelje po Jovanu od Evanðelja po Mateju, Marku i Luki. Oslanjajuæi se na opis Stradanja koji se nalazi u Evanðelju Jovanovom, veæina maloazijskih Hrišæana je slavila Vaskrs na drugi naèin od onih u Rimu. Rimski hrišæani su imali izvestan otpor prema Evanðelju po Jovanu i umesto njega koristili su ostala Evanðelja. Zapadna Crkva je izvesno vreme oklevala da se služi Evanðeljem po Jovanu zato što su ga gnostièarski jeretici koristili skupa sa svojim "tajnim" evanðeljima.

Sledeæa polemika je iskrsla oko toga da li treba da postoje odvojena Evanðelja ili jedinstveno komponovani evanðelski izvještaj. U drugom veku, Tatijan, uèenik Svetog Justina Muèenika, objavio je jedinstveno "komponovano", "harmonizovano" Evanðelje pod nazivom "Dijatesaron". Sirijska Crkva je ovo komponovano evanðelje koristila u drugom, treæem i èetvrtom veku; ona nije primila sva èetiri Evanðelja sve do petog veka. Takoðe, izvesno vreme previðali su Jovanove Poslanice, Drugu Petrovu, kao i Knjigu Otkrivenja.

Da bi se stvar još više iskomplikovala, Crkva Egipta, kao što se vidi u kanonu iz drugog veka koji je saèinio Kliment Aleksandrijski, ukljuèivala je "evanðelja" po Jevrejima, Egipæanima i po Matiji. Uz to, smatrali su da su apostolskog porekla Prva poslanica Klimenta Rimskog, Poslanica Varnavina, Propoved Petrova, Didahi, Protoevanðelje Jakovljevo, Dela Jovanova, Dela Pavlova, i Jermin Pastir (za koji su smatrali da je naroèito nadahnut). Irinej (drugi vek), umuèeni episkop Liona u Galiji, ukljuèio je Otkrivenje Petrovo u svoj kanon.

Druge knjige koje su izazivale protivreèje

Moja omiljena novozavetna knjiga, Poslanica Jevrejima, u mnogim popisima Zapadne Crkve drugog, treæeg i èetvrtog veka je jasno bila iskljuèena. Pre svega zahvaljujuæi uticaju Blaženog Avgustina na neke severnoafrièke sabore, poslanica Jevrejima je konaèno prihvaæena na Zapadu krajem èetvrtog veka.

Na drugoj strani, Knjiga Otkrivenja, poznata takoðe kao Apokalipsa, napisana Apostolom Jovanom, nekoliko stoleæa nije bila primana od Istoène Crkve. Me|)u istoènim autoritetima koji su odbacivali ovu knjigu bili su Dionisije Aleksandrijski (III vek), Jevsevije (III vek), Kirilo Jerusalimski (IV vek), Laodikijski sabor (IV vek), Jovan Zlatousti (IV vek), Teodor Mopsuetijski (IV vek) i Teodorit (V vek). Da dodamo da sirijski i jermenski izvornici Novog Zaveta ispuštaju ovu knjigu. Mnogi grèki rukopisi Novog Zaveta napisani pre petog veka ne sadrže Apokalipsu, i ona se u Istoènoj Crkvi liturgijski ne koristi ni danas. Sveti Atanasije je podržao ukljuèivanje Apokalipse, i pre svega zahvaljujuæi njegovom uticaju Crkva od Istoka ju je na kraju krajeva ukljuèila u Novi Zavet. Izgleda da je rana Crkva napravila unutrašnji dogovor u vezi sa Otkrivanjem i Poslanicom Jevrejima. Istok je iz kanona iskljuèivao Apokalipsu, a Zapad poslanicu Jevrejima. Jednostavno, svaka od strana se složila da prihvati spornu knjigu od onog drugog.

Zanimljivo je da je u XVI veku otac protestantske reformacije, Martin Luter, smatrao da knjige Novog Zaveta treba da budu "stepenovane" i da su neke "nadahnutije" od ostalih (to jest, da postoji kanon u okviru kanona). Luter je dao sekundarni znaèaj Poslanici Jevrejima, Jakovljevoj i Judinoj, kao i Apokalipsi, smeštajuæi ih na kraj svog prevoda Novog Zaveta. Zamislite èovek koji nam je dao Sola scriptura a na sebe je preuzeo odgovornost "redigovanja" pisane Reèi Božje.

Novi Zavet sazreva

Bio sam naroèito zainteresovan za traženje najstarijeg legitimnog popisa novozavetnih knjiga. Neki veruju da je to Muratorijev kodeks, sa kraja drugog veka. On iskljuèuje Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu, kao i dve Petrove, ali ukljuèuje Otkrivenje Petrovo i Premudrosti Solomonove. Pojam "Novi Zavet" se ne koristi sve do 200. godine 170 godine posle Hristove smrti i vaskrsenja kada ga prvi put upotrebljava Tertulijan.

Origen, koji je živeo u treæem veku, smatra se prvim sistematiènim teologom (mada je èesto sistematski grešio). On je dovodio u pitanje autentiènost Druge Petrove i Druge Jovanove poslanice. Takoðe nam saopštava da je, na svojim dugim putovanjima, sreo crkve koje odbacuju II Timoteju zbog toga što poslanica govori o "tajnom" spisu Knjizi Janija i Jamvrija, nastaloj na osnovu usmenog jevrejskog predanja (2. Tim. 3, 8). Knjiga Judina je sumnjièena zbog toga što sadrži citat iz apokrifnog "Vaznesenja Mojsejevog", takoðe nastalog na osnovu usmenog jevrejskog predanja (Judina 9).

Kreæuæi se ka IV veku, otkrih da Jevsevije, "otac crkvene istorije", kao sporne knjige pominje poslanice Jakovljevu, Judinu, Drugu Petrovu, Drugu Jovanovu. Otkrivenje Jovanovo sasvim odbacuje.

Codex Sinaiticus, najstariji novozavetni rukopis koji imamo a da ukljuèuje sve novozavetne knjige, otkriven je u pravoslavnom manastiru Svete Katarine na Sinaju. Datira se u èetvrti vek i sadrži sve knjige koje poseduje savremeni Novi Zavet, ali i Poslanice Varnavine i Jermin "Pastir".

U IV veku, Car Konstantin je bio nezadovoljan sukobom Hrišæana i arijevaca oko Božanstva Hristovog. Pošto Novi Zavet još uvek nije bio konaèno uoblièen, izvršio je pritisak da se najzad odredi kanon Novog Zaveta i da se konaèno zakljuèi, da bi pomogao u rešavanju nastalog sukoba i doneo religijsko jedinstvo svojoj podeljenoj Imperiji. Pa ipak, Codex Alexandrinus ukljuèuje 1. i 2. poslanicu Klimentovu èak u petom veku, pokazujuæi da sporovi oko kanona nisu bili svugde konaèno rešeni ni tada.

Ko je odluèio?

Tokom vremena, Crkva je ustanovila koji su spisi zaista apostolski, a koji nisu. Bila je te duga borba, koja je trajala nekoliko stoleæa. U toku utvrðivanja, Crkva se nekoliko puta sastajala na sabore. Ovi crkveni sabori su se suoèili sa mnogim pitanjima, izmeðu kojih je bilo i pitanje kanona Pisma.

Važno je uoèiti daje razlog ovih saborovanja bio utvrðivanje i potvrðivanje onoga što je u Crkvi kao celini veæ bilo naèelno prihvaæeno. Crkva je kanon utvrdila ustanovivši šta je oèevidna istina i praksa crkava Božjih. Sabori su nastojali da objave ono što je saborno umovanje Crkve i da odraze nesukobljenost vere, prakse i predanja koja veæ postoji u pomesnim crkvama.

Sabori nam daju naroèite zapise preko kojih Crkva jasno i jednoglasno saopštava šta èini Pismo. Meðu mnogim saborima koji se sastadoše u toku prva èetiri veka, dva su naroèito znaèajna u ovom kontekstu:

1. Laodikijski sabor koji se sastao u Maloj Aziji oko 363. godine. To je prvi sabor koji je jasno pobrojao knjige sadašnjeg Starog i Novog Zaveta, izuzimajuæi Otkrivenje Jovanovo. Laodikijski sabor je ustanovio da samo pobrojane knjige treba i mogu da se èitaju u hramu. Njegove odluke su široko prihvaæene na Istoku.

2. Treæi kartaginski sabor u severnoj Africi sastao se oko 397. godine. Ovaj Sabor, na kome je bio Blaženi Avgustin, dao je celovit spisak kanonskih knjiga i Starog i Novog Zaveta. Dvadeset sedam knjiga sadašnjeg Novog Zaveta prihvaæene su kao kanonske. Sabor je takoðe usvojio da ove knjige treba èitati u crkvi kao Božansko Pismo, a da se druge iskljuèuju. Sabor je široko prihvaæen na Zapadu.

Balon je pukao

Što sam dublje izuèavao istoriju Novog Zaveta, sve sam više uviðao kako se moje negdašnje pogrešne koncepcije raspadaju jedna po jedna. Sada sam konaèno razumeo ono što je bilo oèigledno: da se Novi Zavet sastoji od dvadeset sedam dokumenata koji, mada su zasigurno Bogom nadahnuti ništa me ne može poremetiti u ovom uverenju! jesu bili napisani i sabrani od strane ljudskih biæa. Takoðe je postalo jasno da ovo nisu obavili pojedinci koji su radili izolovano nego je to bio saborni napor svih Hrišæana svuda Tela Hristovog, Crkve Božije. Ovo poimanje me prinudilo da se suoèim sa još dve èinjenice koje su me prethodne predrasude navodile da izbegnem: 1. valjanost i neophodnost ljudskog uèešæa u pisanju Pisma; i 2. autoritet Crkve.

Božansko i èoveèansko

Kao i mnogi evangelisti, duboko naviknut da verujem u nadahnutost Pisma, ja sam razumeo da je Novi Zavet samo Božja, ali ne i ljudska reè. Mislio sam da je Bog neposredno rekao Apostolima šta da napišu, slièno kao što sekretari hvataju beleške onoga što im se diktira, bez ikakvog dodavanja sa svoje strane.

Konaèno, moje razumevanje nadahnutosti Pisma je proèišæeno uèenjem Crkve o Liènosti Hrista. Vaploæena Reè Božja, Gospod naš Isus Hristos, nije samo Bog, nego je i èovek. Hristos je jedinita Liènost sa dve prirode božanskom i ljudskom. Potcenjivanje Hristove èoveèanske prirode vodi u jeres. Drevna Crkva je uèila da je Vaploæeni Logos u potpunosti èovek zaista, èovek onoliko koliko se to može biti i ipak bez ikakvog greha. Po Svom èoveèanstvu, Logos Vaploæeni je roðen, rastao i dostigao zrelo doba.

Shvatio sam da je ovaj pogled na Vaploæenu Reè Božju, na Logosa, Isusa Hrista, koji je imalo rano Hrišæanstvo paralelan sa ranohrišæanskim pogledom na pisanu reè Božju, na Bibliju. Pisana Reè Božja na održava samo božansku misao, nego i ljudski doprinos, takoðe. Reè Božja nam prenosi istinu kao ono što su ljudi pisali, donoseæi nam misli, liènosti, pa èak i ogranièenja i slabosti pisaca dakako, Bogom nadahnutih ljudi. To znaèi da ljudski elemenat u Bibliji nije preplavljen toliko da bi se izgubio u okeanu Božanstva.

Postalo mi je jasnije da, kao što je Hristos roðen, rastao i dostigao zrelost, to je bio isti sluèaj i sa pisanom Reèju Božjom, sa Biblijom. Ona nije pala sa neba, nego je imala ljudsko poreklo, isto kao i božansko. Apostoli nisu pisali Pismo kao roboti ili zombiji, nego su slobodno saraðivali sa voljom Božjom preko nadahnuæa Duhom Svetim.

Pitanje autoriteta

Drugo pitanje sa kojim sam morao da se rvem, a koje mi je bilo još teže, je pitanje crkvenog autoriteta. Iz mog prouèavanja bilo mi je jasno da je Crkva, zaista, odredila koje knjige saèinjavaju Pismo; ali sam još uvek silno rvao sa mišlju da je Crkva "predala" svoj autoritet.

Konaèno, to se svelo na jedno pitanje. Veæ sam svim srcem svojim verovao da je Bog sa vlašæu govorio preko Svoje pisane reèi. Pisana reè Božja je konkretna i opipljiva. Mogu da dodirnem Bibliju i da je èitam. Ali iz nekog èudnog razloga, oklevao sam da verujem iste stvari u vezi sa Telom Hristovim, Crkvom da je ona vidiva i opipljiva, da je fizièki smeštena na zemlji u istoriji. Crkva je za mene bila suštinski "mistièna", nepoistovetiva sa bilo kakvim zemaljskom zajednicom.

Ovaj pogled na stvari mi je omoguæavao da svakog Hrišæanina shvatim kao "crkvu za sebe". Kako je to "komforno", naroèito kada iskrsnu doktrinarni ili lièni problemi! Pa ipak, taj pogled se nije slagao sa onim što se u apostolsko doba pod Crkvom podrazumevalo. Novi Zavet govori o stvarnim crkvama, a ne nekakvim "eteriènim". Da li bih sada mogao da primim èinjenicu da je Bog verodostojno zborio ne samo preko Biblije, nego takoðe i preko Crkve iste one Crkve koja je proizvela, odbranila i delatno saèuvala Pismo koje mi je bilo toliko drago?

Crkva Novog Zaveta

Prema shvatanju najdrevnijih Hrišæana, Bog je Svoju reè govorio ne samo svojoj Crkvi, nego i preko Svoje Crkve, Tela Njegovog. U isto vreme, Crkva je shvatana kao dom Božji, "nazidan na temelju apostola i proroka, gdje je ugaoni kamen sam Isus Hristos, na Kome sva graðevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu" (Ef. 2, 20 21).

Bog ima Svoju reè, ali ima i Svoje Telo. Novi Zavet kaže:

1. "A vi ste tijelo Hristovo, i udovi ponaosob" (1. Kor. 12, 27; uporedi Rim. 12, 5).

2. "I On je glava tijela, Crkve" (misli se na Hrista, nap. prv.) (Kol. 1, 18).

2. " I On (Otac) sve pokori pod noge Njegove (Sina Svoga), i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je tijelo Njegovo, punota Onoga Koji sve ispunjava u svemu" (Ef. 1, 22, 23).

U drevnim vremenima nije bilo organskog razdvajanja Crkve i Biblije, što se danas èesto sreæe. Telo bez reèi je telo bez poruke, ali reè bez Tela je neutemeljena. Kako Pavle piše, Telo je "crkva Boga živoga, stub i tvrðava istine" (1. Tim. 3, 15). Crkva je Živo Telo Vaploæenog Gospoda. Apostol nije rekao da je Novi Zavet stub i tvrðava istine. Crkva je stub i izvor istine jer je Novi Zavet nastao na osnovu njenog života u Bogu. Ukratko, ona ga je napisala! Ona je sastavni deo evanðelske poruke, i u Crkvi je Novi Zavet napisan i saèuvan.

Reè Božja u usmenom predanju

Apostol Pavle nas opominje: "Tako dakle, braæo, stojte èvrsto i držite predanja, kojima ste nauèeni, bilo našom rijeèju, bilo poslanicom" (2. Sol. 2, 15). Ovaj stih svojevremeno nisam podvlaèio flomasterom zato što ima dva izraza koja nisam voleo: "držite predanja", i "reèju" (usmenom). Ta dva izraza dolazila su u sukob sa mojim poimanjem autoriteta Biblije. Ali sam tada poèeo da shvatam: isti Bog koji je govorio preko Svoje pisane reèi, Biblije, govorio je takoðe preko Apostola Hristovih kada su oni pouèavali i propovedali lièno. U ovom (i drugim pasusima) samo Sveto Pismo nas uèi da je usmeno predanje ono što moramo èuvati! Pisano i usmeno predannje nisu u sukobu, nego su delovi iste celine. To objašnjava zašto su Oci uèili da onaj ko nema Crkvu za Majku ne može imati ni Boga za Oca.

Shvatajuæi ovo, zakljuèio sam da sam debelo preterao u odbacivanju usmenog Svetog Predanja. U svom neprijateljstvu prema jevrejskom usmenom predanju, koje odbacuje Hrista, odbacio sam hrišæansko usmeno Sveto Predanje, koje izražava život Duha Svetoga u Crkvi. I odbacio sam na taj naèin ideju da nas ovo Predanje na valjan naèin osposobljava da u potpunosti i kako treba shvatimo Bibliju.

Dozvolite mi ovde da to ilustrujem jednim iskustvom koje sam nedavno imao. Rešio sam da napravim nastrešnicu iza kuæe. Pripremajuæi se, izuèio sam knjigu o stolariji u kojoj piše o "svemu". Puna je slika i dijagrama, toliko da i "dete može da sledi njena uputstva". Reèeno mi je da ona samu sebe objašnjava. Ali, jednostavna onako kako su mi tvrdili da jeste, što sam je više èitao, imao sam više pitanja i sve više sam bio zbunjen.

Nezadovoljan što ne razumem nešto naizgled tako prosto, došao sam do zakljuèka da ovoj knjizi treba tumaèenje. Bez neèije pomoæi, neæu moæi da je ostvarim u praksi. Ono što mi je trebalo bio je neko struèan da mi objasni ovaj priruènik.

Sreæom, imao sam prijatelja koji je umeo da mi pokaže kako da završim projekat. Znao je to iz usmenog predanja. Pošto je njega pouèio iskusan stolar, on je zauzvrat pouèio mene. Pisano i usmeno predanje su završili posao skupa.

Šta je bilo prvo?

Ono sa èim sam se najzad suoèio bilo je kljuèno pitanje: šta je došlo najpre Crkva ili Novi Zavet? Znao sam da je Vaploæena Reè Božja, Isus Hristos, prizvao Apostole, a da su oni oblikovali jezgro Hrišæanske Crkve. Na taj naèin, znao sam da je on, Veèna Reè Božja, zbog toga izvor Crkve i da je rodio Crkvu.

Kada je Crkva èula Vaploæenu Reè Božju, i poèela da zapisuje Njegove reèi, ona je tako uèestvovala sa Bogom u raðanju pisane reèi, Novoga Zaveta. Na pitanje: "Šta je bilo prvo, Crkva ili Novi Zavet?", odgovor je, i biblijski i istorijski, kristalno jasan.

Neko bi mogao da se usprotivi: "Da li uopšte ima ikakve veze šta je bilo prvo? Na kraju krajeva, Biblija poseduje sve što nam je potrebno za spasenje". Biblija je dovoljna za spasenje u smislu da sadrži temeljni materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. S druge strane, pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumaèivom. Podrazumeva se da se Biblija mora èitati i razumeti preko Božjeg prosveæenja Svetim

Duhom u okviru života Crkve.

Zar nije sami Gospod rekao Svojim uèenicima, pred samo raspeæe: "A kad doðe On, Duh Istine, uvešæe vas u svaku istinu;

i javiæe vam ono što dolazi" (Jn. 16,13). Takoðe je rekao: "Sazidaæu Crkvu Svoju, i vrata pakla neæe je nadvladati" (Mt. 16, 18). Gospod naš nas nije ostavio samo sa knjigom koja treba da nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom. Duh Sveti u Crkvi nas pouèava, i Njegovo uèenje dopunjava Sveto Pismo.

Kako je budalasto verovati da je Božje puno prosveæenje prestalo èim su napisane knjige Novog Zaveta i da nije delovalo do XVI veka i protestantske reformacije ili da dovedemo argument do njegovog logièkog kraja do trenutka kad sam ja, sam, poèeo da èitam Bibliju. Ili je Duh Sveti bio u Crkvi tokom stoleæa koja su došla posle novozavetnog perioda, vodeæi je, uèeæi i prosveæujuæi je u njenom razumevanju evanðelske poruke, ili je Crkva ostavljena kao duhovno siroèe, sa pojedincima hrišæanima koji nezavisno tumaèe, uvek "nepatvoreno" propovedaju, isto Sveto Pismo na radikalno razlièite naèine. Ovakav haos nikako nije volja Božja, jer "Bog nije Bog nereda, nego mira" (1. Kor. 14, 33). Vreme za odluku

Kad sam dotle došao, osetio sam da moram doneti odluku. Ako Crkva nije puka tangenta ili sluèajno objašnjenje Svetog Pisma, nego delatni uèesnik u razvoju i oèuvanju istog, bilo je vreme da nadiðem svoje razlike u odnosu na nju, kao i da napustim svoje predrasude. Umesto da pokušavam da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se smirim i da se sjedinim sa Crkvom koja je stvorila Novi Zavet, i da joj dopuštam da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma.

Posle pažljivog istraživanja raznih crkvenih grupacija, konaèno sam shvatio, nasuprot uverenju mnogih savremenih Hrišæana, da Crkva koja je sazdala Bibliju nije mrtva. Današnjnja Pravoslavna Crkva je neposredni i jasan istorijski kontinuitet sa Crkvom Apostola, i saèuvala je netaknutim kako Sveto Pismo, tako i Sveto Predanje koje nam pomaže da Pismo na pravi naèin protumaèimo. Èim sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje. I poèeo da doživljavam punotu Hrišæanstva kao nikad do tada.

Mada je skovao slogan, Luter sam nikad nije upražnjavao 8o1a 8spræ1ga. Da jeste, odbacio bi "Simvol vere" i proveo manje vremena u pisanju raznih biblijskih komentara. Ta fraza se pojavila kao rezultat borbe reformatora protiv pridodatih èoveèanskih predanja rimokatolicizma. Razumljivo je da su oni želeli da njihova vera zasigurno bude ono što odgovara biblijskim standardima. Ali izolovati Sveto Pismo od Crkve, negirati 1500 godina istorije, je nešto što slogan Sola Scriptura i protestantski reformatori Luter, Kalvin i kasnije Veslej uopšte nisu nameravali da uèine.

Onima koji dogmatski nastoje da ostanu na Sola Scriptura stanovištu, u procesu odbacivanja Crkve koja ne samo da je sazdala Novi Zavet, nego je, takoðe, voðena Svetim Duhom, utvrdila koje knjige èine Novi Zavet, želeo bih reæi sledeæe: Izuèavajte istoriju rane Crkve i razvoj novozavetnog kanona. Gde je moguæe, koristite izvorne dokumente. (Zapanjujuæe je kako se neki od "najkonzervativnijih" biblijskih struènjaka evangelistièke (novoprotestantske, nap.. prev.) zajednice preobražavaju u ciniène i racionalistièke liberale kad razgovaraju o ranoj istoriji Crkve!) Sebe radi, istražite šta se desilo sa narodom Božjim posle dvadeset osmog poglavlja knjige Dela apostolskih. Na kraju ovog èlanka, dajem pregled uputne literature o tom pitanju.

Ako istražite èinjenice i objektivno sagledate šta se desilo u tim ranim danima, mislim da æete otkriti isto što sam i ja sam otkrio. Život i rad Crkve Božje nije se zaustavio posle prvog stoleæa i ponovo otpoèeo u šesnaestom. Da je tako bilo, ne bismo ni imali novozavetne knjige koje su tako drage svakom hrišæanskom verniku. Odvajanje Crkve i Biblije koje je tako preovlaðujuæe u veæem delu savremenog hrišæanskog sveta je moderna pojava. Rani Hrišæani nisu pravili takve veštaèke podele.

Kad istražite podatke, hrabro nastavite da saznajete više o istorijskoj Crkvi koja je stvorila Novi Zavet, saèuvala ga i odabrala one knjige koje æe biti sastavni deo kanona. Svaki Hrišæanin sebi duguje otkrivanje Pravoslavne Hrišæanske Crkve i razumevanje njene vitalne uloge u donošenju Reèi Božje našem sopstvenom pokolenju.

Istorièari Hrišæanstva naèelno daju neka obaveštenja o oblikovanju Kanona mada nisu skloni da raspravljaju o znaèaju istog za autoritet i tumaèenje Svetog Pisma.

http://true.faithweb...e-bernstajn.htm

[Ignjatije]

CRKVA I SEKTE - Zoran Jovanović

(3) SVETO PISMO ILI SVETO PREDANjE

Na samom početku moramo razbiti zabludu da je Sv. Pismo tek tako, " s neba " palo, i da je ono u ovakvom obliku bilo dostupno i ranim hrišćanima. Istorija Crkve Hristove nam kazuje nešto sasvim drugo.

Današnja četiri Jevanđelja su napisana od 30- te, do 60- te godine posle smrti i vaskresenja Hristovog. U međuvremenu, Crkva se oslanjala na usmeno predanje - svedočanstvo očevidaca, kao i na razasuta predjevanđeljska dokumenta - pisano predanje. Većina crkvi je imala samo deo onoga što će postati Novi Zavet. Kad su svedoci Hristovog života i učenja počeli da umiru apostoli su, vođeni Duhom Svetim, pisali da bi sačuvali i učvrstili rasuto pisano i usmeno predanje.

Zbog toga što su očekivali da će se Hristos uskoro vratiti, izgleda da nisu imali na umu da će ovi Jevanđeljski izveštaji i apostolska pisma svojevremeno biti sabrani u Novu Bibliju. Pored Jevanđelja iz novozavetnog kanona, u prvom i drugom stoleću su kružila i mnoga druga, kao i veliki broj spisa, pretendujući na autoritet " apostolskih spisa ". Nabrojaćemo samo neke od njih: Jevanđelje po Jevrejima, Jevanđelje po Petru, Jevanđelje po Egipćanima, itd. .

Sam Novi Zavet govori o postojanju takvih spisa (Lk. 1.1-3) - Kada je Luka pisao, Matejino i Markovo Jevanđelje su bila jedina dva napisana kanonska Jevanđelja. Osim toga, apostolskog porekla smatrane su: Poslanice Klimenta Rimskog, Poslanica Varnavina, Propoved Petrova, Didahi, Protojevanđelje Jakovljevo, Dela Jovanova, Dela Pavlova, Jermin Pastir, Otkrivenje Petrovo, itd.

U prvih nekoliko vekova mnoge Crkve su koristile različita Jevanđelja.Na primer: većina maloazijskih hrišćana je radije koristila Jevanđelje po Jovanu - od ostala tri; i oslanjajući se na opis Hristovog Stradanja - koje se nalazi u njemu, oni su slavili Vaskrs na drugačiji način od onih u Rimu.

Prva četiri veka hrišćanske istorije su ispisana dugotrajnom i teškom borbom Crkve za konačno ustanovljenje Novozavetnih spisa. U toku utvrđivanja, Crkva se nekoliko puta sastajala na sabore, i na njima suočila sa mnogim pitanjima među kojima je bilo i pitanje kanona Pisma. Tek je treći Kartaginski sabor (oko 397- me god.) dao celovit spisak kanonskih knjiga Starog i Novog Zaveta, ustanovivši šta je očigledna Istina i praksa Crkvi Božijih. Svi oni spisi koji nisu bili u saglasnosti sa usmenim predanjem i praksom pomesnih Crkvi odbačeni su kao neautentični. Tako je konačno oformljeno Sv. Pismo Novoga Zaveta koje se sastoji od 27- am knjiga.

Ipak, i dalje je ostala nesuglasica oko dva " problematična " spisa. Zapadna (Rimska) Crkva je iz svog kanona isključivala Poslanicu Jevrejima, a Istočna Crkva Otkrivenje Jovanovo (koje se kod nje ni danas Liturgijski ne koristi). Izgleda da je najzad, unutrašnjim dogovorom Istoka i Zapada, taj problem rešen - Jednostavno, svaka od strana se složila da prihvati spornu knjigu onog drugog.

Danas je za mnoge teško zamislivo da je Crkva oko četiri veka opstajala i napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. Na osnovu ovoga mi možemo zaključiti da je sveukupnost života Crkve nešto mnogo više od same pisane Reči. Jer uostalom, Crkva je ta koja je konačno odredila koje knjige sačinjavaju Pismo. Ona ga je proizvela, odbranila i sačuvala do današnjih dana.

U drevnim vremenima nije bilo organskog razdvajanja Crkve i Biblije, što je danas moderna pojava. Telo bez Reči je Telo bez poruke, ali Reč bez Tela je neutemeljena. Kako ap. Pavle piše, Telo je " ... Crkva Boga živoga, stub i tvrđava Istine " (1Tim. 3.15).

Crkva je Živo Telo Vaploćenog Gospoda. Apostol nije rekao da je Sv. Pismo stub i tvrđava Istine. Crkva je stub i izvor Istine jer je Sv. Pismo Novoga Zaveta nastalo na osnovu Njenog života u Bogu. Ukratko, Ona ga je napisala i sačuvala!

Sama Biblija je dovoljna za spasenje u smislu da sadrži temeljni materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. Međutim, pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom, jer ona sama po sebi ne može dati odgovor ni na jedno pitanje. Podrazumeva se da se Biblija mora čuvati i razumeti preko Božijeg Prosvećenja Svetim Duhom u okviru života Crkve. Gospod nas nije ostavio samo sa knjigom koja treba da nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom u kojoj nas Duh Sveti poučava, i Njegovo učenje dopunjava Sv. Pismo. Jer se sada, kaže ap. Pavle, samo kroz Crkvu obznanjuje poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazličita premudrost Božija (Ef. 3.10) - a ne preko Biblije. Van Crkve Biblija gubi značenje Svete knjige, jer je obesvećuju oni koji se njom služe van Crkve svojim samovoljnim tumačenjem (Mk. 4.11-12).

Iz svega dosad navedenog nedvosmisleno se može zaključiti da se Gospod Isus Hristos potpuno poistovećuje sa Svojom Crkvom, a ne sa Biblijom. Sama Biblija je knjiga Crkve, i bez Crkve se ne može razumeti. I ko traži Hrista Spasitelja van Njegove Crkve, taj neće nikada videti Lice njegovo, osim u onaj Dan Suda.

Ko hoće da bude učenik Hristov, i da ide za Njim, taj treba da se odrekne sebe, i da uzme Krst svoj a ne Bibliju (Mt. 16.24). Jer je Krst Hristov, a ne Biblija, znak Sina Božijeg koji se pokazao javno (na Golgoti), i koji će se opet pokazati na Nebu - kao Znak Sina Božijeg, kada bude došao u svoj slavi svojoj sa svetim anđelima svojim (Mt. 24.30). A mi smo, kao hrišćani pozvani i upućeni da slušamo samo Hrista Spasitelja, i Njegove prave zakonite apostole, što znači Crkvu, a ne Bibliju ili " tamo nekog " (Mt. 18.15-18).

Gospod Isus Hristos nije pisao Bibliju, niti je svoje Jevanđelje ostavio kao knjigu. Zato se s pravom može reći da je Hristos Svoje Jevanđelje napisao Duhom Svetim u srcima svojih apostola (2Kor.3.2-3); tako da su apostoli - Crkva, kao Telo Hristovo - postali živo Jevanđelje, Koja je kasnije iz Sebe takođe iznedrila i Jevanđelje kao knjigu, kojom se ipak ne iscrpljuje sva tajna Crkve Božije - nego samo jednim manjim delom (Jn. 20.20-31 ; 21.25). Jer blagodat krštenja i sve druge sv. tajne u Crkvi, a osobito sv. Evharistija - jesu živi blagodatni darovi, a ne samo " opisi " u slovima knjige, koja ima papirnato telo podložno kvarenju i ne može se jesti (Lk. 22.30).

Usmeno Sveto Predanje, koje je Pravoslavna Crkva očuvala u čistoti sve do danas, izražava život Duha Svetoga u Crkvi i na valjan način nas osposobljava da u potpunosti, i kako treba, shvatimo Bibliju. Ono je nesumnjivo starije od Sv. Pisma, jer da nije bilo njega, ne bi smo ni dan danas imali Sv. Pismo. Bez Sv. Predanja do današnjih dana bi trajala borba Crkve za ustanovljenje autentičnosti Novozavetnih knjiga. Konkretno, Sveto Pismo Novoga Zaveta nikada ne bi ni zaživelo.

Ipak, Bogu hvala, to Sv. Predanje je, u okvirima Crkve, iznedrilo Sv. Pismo koje mi danas tako rado čitamo. To je nepobitna činjenica koju sektaši uzalud pokušavaju da negiraju dodajući Svetom Predanju epitet " ljudske izmišljotine ".

Za nas pravoslavne Sv. Predanje je najveće duhovno blago koje su Crkvi usmeno podarili sam Gospod i najveći duhovni oci hrišćanstva - počev od sv. apostola, pa nadalje preko svetih otaca i učitelja Crkve.

Ono je neodvojivo od Sv. Pisma, i kao i Sv. Pismo, i ono je izvor vere i merilo istinitosti verskog učenja. Koliko je ono po prirodi stvari neodvojivo od života Crkve svedoči i činjenica da i same sekte imaju neku vrstu svoga predanja. Njihov život, njihova verska praksa koja se prenosi sa generacije na generaciju, odluke njihovih konferencija i kongresa koje važe za celu njihovu zajednicu i koje se čuvaju zapisane od savremenika ili istaknutih njihovih vođa i " proroka ", šta je drugo nego njihovo predanje. Razlika između tog njihovog predanja i pravog Sv. Predanja je u tome što je njihovo predanje novijeg datuma, i potiče od ljudi koji su osnovali njihove verske zajednice, a Sv. Predanje potiče od Hrista i apostola.

Zapazimo sada nešto - Sv. Pismo nigde, ali slovima nigde, ne tvrdi da je ono jedini izvor vere. Ali zato govori nešto drugo; ap. Pavle jasno poručuje: " Tako dakle braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo Poslanicom " (2Sol. 2.15 ; 2Kor. 10.11); Dakle, Biblija poručuje, i Sv. Pismo i Sv. Predanje - a sektaši kažu samo Sv. Pismo.

Shvatimo ovo - isti Bog koji govori preko Svoje pisane Reči (Biblije), govorio je i preko apostola Hristovih kada su oni poučavali i propovedali lično. U prvo vreme oni su samo usmeno i propovedali Jevanđelje što se i vidi iz Dela apostolskih: (8.40 ; 11.26 ; 14.6-7 ; 18.11 ; 19.8-10 ; 20.20,31 ; 28.30-31). To njihovo usmeno propovedanje nije zapisano u Sv. Pismu, već je sačuvano kao Sv. Predanje. Gde je npr. Poslanica iz Laodikije? (Kol. 4.16). Po sektašima izgleda da ona nije ni bitna!

Sektaši se vrlo često kriju iza rečenice: " da su apostoli smatrali za potrebno da predanje zapišu, oni bi ga zapisali "! Ovo je zaista duhovito, ali nije biblijski! Biblija ne kaže da apostoli nisu hteli da zapišu sve što su čuli i videli o Hristu i od Hrista, nego su mnogo toga ostavili nezapisano prosto stoga što nije bilo moguće sve zapisati. To izričito svedoči ap. Jovan (Jn. 21.25 ; 20.30-31). Znači, Sv. Pismo izričito tvrdi da sve što je učio i radio Gospod Isus Hristos, i apostoli, nije ni približno sadržano u Bibliji! (2Jn. 12 ; 3Jn. 13-14 ; 1Kor. 15.1-2 ; 2Kor. 13.10). Rečeno je, na primer, da se Hristos učenicima javljao više puta u toku 40 dana - od svoga vaskresenja do vaznesenja, i da im je govorio o Carstvu Božijem (D. ap. 1.3). A nigde nije zapisano šta im je to govorio. Možda bi po sektaškoj logici i to trebalo odbaciti, ili bar okarakterisati kao " sumnjivo " ?

Dalje, sektaši se veoma često koriste jednim citatom iz Otkrivenja (Otk. 22.18-19), koji, po njihovoj tvrdnji, poručuje da velika kazna čeka svakoga ko od Sv. Pisma nešto oduzme ili doda. Znači, dodavati nekakvo Sv. Predanje uz Sv. Pismo veliki je greh ! - kažu oni.

Međutim, ako neko pažljivije pročita ove citate, shvatiće da ovde ap. Jovan uopšte ne govori o Sv. Predanju, niti o celom Sv. Pismu, nego samo o toj knjizi (Otkrivenju). Kad bi se te njegove reči odnosile na celo Sv. Pismo i Sv. Predanje, onda bi sam ap. Jovan bio prvi čovek koji se o tu pretnju ogrešio. Jer, posle knjige Otkrivenja on je napisao četvrto Jevanđelje koje je ušlo u zbirku knjiga Sv. Pisma (kanon) čak i pre Otkrivenja.

U Novom Zavetu stoji zapovest (2Tim. 2.2 ; Flplj. 4.9 ; 1Tim. 6.20 ; 1Sol. 4.1-2), i pohvala (1Kor. 11.2) za držanje i čuvanje Sv. Predanja - ali stoji i opomena: " Da vas ko ne zarobi... ljudskim predanjem " (Kol. 2.8). A upravo se to dogodilo sektaškim vernicima jer su nasledili i drže predanje svojih osnivača.

Konstatujmo konačno - ako je sektašima zaista stalo do toga da veruju " samo Pismu ", onda ih to isto Sv. Pismo razrešava da veruju " samo Njemu ". Jer Sv. Pismo tako nešto nigde ne kaže, nego ih naprotiv obavezuje da isto tako usvoje i Predanje (ne bilo koje predanje, nego Sveto, Hristovo, apostolsko Predanje), i čak da ga predaju ljudima koji će biti kadri da ga čuvaju i predaju novim generacijama! (2Tim. 2.2)

Dakle, ko ne poštuje celokupno Gospodnje i apostolsko učenje (kako usmeno, tako i Poslanicama), ne poštuje ni zapovesti Gospoda Isusa Hrista (Mt. 28.19-20 ; Lk. 10.16). Takvi ne mogu biti Crkva Hristova i Apostolska već samo sekta.

Ne zavaravajmo se braćo - život i rad Crkve Božije nije se zaustavio posle prvog stoleća i ponovo otpočeo u 16- tom veku (s protestantizmom), ili još gore u 19 -tom i 20 -tom veku (s naglom pojavom sekti).

Na kraju poruka svima onima koji nedovoljno poznaju istoriju hrišćanstva i vekovnu borbu Crkve Hristove sa sektašima (jereticima) svih vremena i mesta - sebe radi istražite šta se desilo sa narodom Božijim posle 28- og poglavlja knjige Dela apostola.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Sekte/Lat_Crkva-I-Sekte03.htm

[Ignjatije]

O SVETOM PREDANjU I SVETOM PISMU

 

16. Božansko Otkrivenje se među ljudima širi i čuva u istinskoj Crkvi na dva načina: posredstvom Svetog Predanja i Svetog Pisma.

17. Pod "Svetim Predanjem" podrazumeva se ono što ljudi koji istinski veruju i koji poštuju Boga rečju i delom predaju jedan drugome i pretci potomcima: učenje vere, Zakon Božiji, Svete Tajne i sveštene obrede.

18. Svi koji zaista veruju, sjedinjeni Svetim Predanjem vere, u celini i prejemstveno[1], kako je Božanski ustanovljeno, čine Crkvu, koja i jeste verni čuvar Svetog Predanja, ili, po rečima Svetog Apostola Pavla - Crkva Boga živoga, stubi tvrđava istine (1. Tim. 3,15).

19. Svetim Pismom nazivaju se knjige koje je napisao Duh Božiji preko od Boga osvećenih ljudi koji se zovu Proroci i Apostoli. Ove knjige se obično nazivaju Biblijom.

20. "Biblija" je grčka reč. Ona znači - "Knjige". Ovim nazivom izražava se to da su Sveštene Knjige dostojne pažnje više od svih drugih knjiga.

21. Najstariji i prvobitni način širenja Otkrivenja Božijeg jeste Sveto Predanje. Od Adama do Mojseja nije bilo Sveštenih knjiga. Sam Gospod naš Isus Hristos je Svoje Božansko učenje i zapovesti predao Svojim učenicima rečju i primerom, a ne knjigom. I Apostoli su isprva širili veru i utvrđivali Crkvu Hristovu na isti način - usmeno. Neophodnost Predanja vidi se i iz toga što knjigama ne mogu da se koriste svi, a Predanjem mogu.

22. Sveto Pismo dato je zato da bi se Otkrivenje Božije sačuvalo tačnije i nepromenjeno. U Svetom Pismu mi čitamo reči Proroka i Apostola upravo onako kao da smo živeli sa njima i slušali ih, bez obzira na to što su Sveštene Knjige napisane nekoliko vekova i milenijuma pre našeg vremena.

23. Mi smo dužni da čuvamo Sveto Predanje, kao saglasno Božanskom Otkrivenju i Svetom Pismu, čemu nas uči i samo Sveto Pismo - Apostol Pavle piše: Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom (2. Sol. 2, 15).

24. Predanje je i sada neophodno za pravilno shvatanje Svetog Pisma, za pravilno savršavanje Svetih Tajni i očuvanje sveštenih obreda u čistoti njihovog prvobitnog poretka.

 

Sveti Vasilije Veliki o tome kaže sledeće: "Od dogmata i pouka sačuvanih u Crkvi neke imamo u pisanom obliku, dok smo neke primili od apostolskog predanja, kroz prejemstvo u tajnosti. I jedno i drugo ima istu silu za pobožnost, čemu neće protivrečiti niko ko je makar i malo upućen u crkveni poredak. Jer ako se usudimo da odbacimo nepisane običaje, kao da oni nisu od velikog značaja, neprimetno ćemo naneti štetu Jevanđelju u onome što je najvažnije, a od apostolske će propovedi ostati tek pusto ime. Podsetimo, na primer, najpre na ono prvo i najopštije: ko je pismom učio da se oni koji se uzdaju u Ime Gospoda našeg Isusa Hrista osenjuju znakom krsta? Koja nas je poslanica učila da se na molitvi okrećemo ka istoku? Ko nam je od Svetih napismeno ostavio reči prizivanja (Duha Svetoga) u pretvaranju Evharistijskog Hleba i Čaše Blagoslova? Jer mi se ne zadovoljavamo onim rečima koje pominju Apostol ili Jevanđelje, nego i pre i posle njih proiznosimo i druge, koje smo primili iz nepisanog učenja i koje imaju veliku silu za savršavanje Svete Tajne. Takođe, po kom to pismu blagosiljamo vodu Krštenja, i jelej Pomazanja, pa još i samog onoga koji se krštava? Zar to ne činimo po (u Svetom Pismu) prećutanom i tajnom Predanju. I šta još? Koja nas je pisana reč naučila i samom pomazivanju jelejem? Odakle trikratno pogruženje čoveka i ostalo što se odnosi na krštenje; iz kog je to pisma uzeto odricanje od satane i anđela njegovih ? Nije li uzeto iz ovog neobnarodovanog i neobjavljenog učenja koje su Oci naši sačuvali u ćutanju nedostupnom za ljubopitljivost i iznošenje, pošto su sa razlogom bili naučeni da ćutanjem čuvaju svetinju Tajni? Jer kako bi se moglo pismeno objavljivati učenje o onome na šta nekrštenima nije dopušteno ni da pogledaju?" (Pravilo 27. O Svetom Duhu. Gl. 27).

 

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Bogoslovlje/KatihizisSvetiFilaretMoskovski/Lat_KatihizisSvetiFilaretMoskovski03.htm

[Ignjatije]

Сродници Исуса Христа у Светом Предању

 

Један користан текст за помоћ у настави

Ученици често постављају питања о томе

има ли истине у тврдњи да је Господ Исус Христос имао своју породицу,

односно да ли је имао телесно потомство. Узрок таквом интересовању лежи у

чињеници да је у скорије време знатна медијска пажња посвећена делима

која доводе у питање учење Цркве о личном животу Исуса Христа, односно

која оспоравају оно што пише у Новом Завету и износе тврдње да је Исус

имао своју породицу и потомке који су наводно још увек међу нама.

Таквих дела има много, можемо навести

само неке као пример: „Света крв, свети грал“, „Да Винчијев код“,

„Досије омега“ итд. Не улазећи у опредељења и намере аутора такве

литературе, у којима је лако подозревати псеудоисторичаре и теоретичаре

завере, неопходно је прегледно изложити оно што Црква учи о тој теми. Ту

нам Свето Писмо није од велике помоћи, из сасвим јасног разлога: Нови

Завет није судски извештај, ни мемоарска грађа, ни историјски роман – у

питању је пре свега дело намењено читању на богослужењима, у којој је

записано само оно што је верницима неопходно за духовно назидавање и

спасење. Јеванђеља нису детаљан извештај о Христовом животу, већ

приказују најважније, типске сцене, које представљају подсећање

присутних на догађаје о којима су сви били детаљно упознати живом речју.

Онај ко приступа Новом Завету другачије него као саставном делу

Предања, као богослужбеној књизи, биће заведен текстом чији контекст не

разуме. Управо релативизовање онога што стоји у Писму и доводи

конзументе поменуте литературе у „основану сумњу“ у истинитост „Црквене

верзије“. Да бисмо дошли до истине о Исусовим сродницима, морамо се

обратити Светом Предању, односно Житијима светих, у којима су забележене многе информације, мада не у систематичном облику – овај текст је настао на основу Пролога Св. Николаја и Житија светих

Авве Јустина са циљем да покаже да се те личности у Христовом животу

нису појавиле ниоткуда, нити су измишљене, нити су сакривене да би се са

њима сакрила и нека мрачна истина. Како слика вреди више од десет

хиљада речи, приложен је и део родослова Господа Исуса Христа (поред

имена личности стоје датуми под којима се славе по јулијанском

календару, ради лакшег проналажења у коришћеној литератури). Ипак, добро

је подсетити се неких појединости, јер се савремена литература, као што

смо нагласили, позива на спорадична помињања Исусових сродника у Новом

Завету, тврдећи са су то пројаве потиснуте историјске истине, наспрам

потоње „црквене верзије“, осмишљене да би сакрила тајну да је Исус био и

човек.

Личности које се спомињу потичу из четири стабла: Варпафировог, Јаковљевог, Матановог и Варахијиног.

С обзиром на то да је брак између

Праведног Јосифа и Пресвете Богородице по данашњој терминологији био

„фиктиван“ (као што је верујућима добро познато, у тренутку склапања тог

брака, Богородица је била у петнаестој години живота, а Јосиф Обручник у

осамдесетој), Исус Христос је имао сроднике по телу (Богородичине сроднике), односно по женској линији, и сроднике по Закону

(Јосифову децу и сроднике). Треба имати у виду и то да по нашем

схватању блиско сродство код Јевреја у Христово време није било препрека

за ступање у брак, и да су зато сроднички односи описани у Јеванђељима и

Предању за наше данашње појмове необично сложени. За описивање

сродничких односа коришћена је српска обичајна терминологија.

Јосиф и Клеопа били су рођена браћа,

синови Јакова (Мт 1,16). Клеопа је био млађи и оженио се по повратку

Јосифовом из Египта. Клеопин син Симеон био је неколико година млађи од

Христа. Обојица су припадали броју седамдесет апостола.

Праведни Јосиф је претходно био у браку

са Саломом, са којом је имао четири сина и барем једну ћерку (мада је

готово извесно да их је имао две, а помињу се и три). Салома је била

ћерка Агеја сина Варахијиног, синовица Захарије, оца Св. Јована Претече.

Претеча је Саломи био брат од стрица, односно Јосифој деци је био ујак.

Јосифова ћерка Саломија била је удата за Зеведеја. Синовима Јосифове ћерке, Св. Јовану Богослову и Св. Јакову, Исус Христос је по Закону био ујак.

Јоаким син Варпафиров и Ана кћи Матанова

живели су педесет година у браку пре него што се родила Пресвета

Богородица (Житија 9.9.). У следећој генерацији Матанових потомака

Јелисавета је дуго била бездетна, па је ту надокнађена разлика у

годинама. Како су Пресвета Богородица и Јелисавета биле сестре од тетки,

Свети Јован Крститељ је Исусу Христу био брат од тетке по телу. Интересантно је приметити да је због преклапања сродничких односа по телу и по Закону, Јован је истовремено био ујак Исусовој полубраћи по Закону.

Јосиф се упокојио непосредно пре него

што је Господ започео своју мисију, у сто десетој години. Пред крај

живота је хтео да своје имање подели синовима. Из чињенице да су се

његови синови из првог брака противили томе да и Исус добије део

наследства, може се претпоставити да су знали да Јосиф није Исусов отац.

Свети Јаков је пристао да га прими на свој део наследства, зато се он и

зове „брат Господњи“. Пишући посланицу која се налази у Новом Завету,

рођени брат Јаковљев, Јуда, није се усудио да и себе назове братом

Господњим због тог догађаја, већ је потписан као „брат Јакова, брата

Господњег“  –  иако је он по Закону био у истом сродничком односу са Исусом.

У књигама теоретичара завера, следи тврдња да је Исус имао своју породицу, односно да је оставио своје потомке по телу.

Та се претпоставка заснива на чињеници да је брак за Јевреје практично

био императив и да се од свакога очекивало да има своју породицу – онда

тим више од некога тако значајног и тако високог порекла као што је то

Исус. Искуство казује да нема много сврхе упуштати се (са практично

неверујућима, односно онима који расуђују по телу) у дискусију о

теолошким импликацијама те тврдње и зашто су православни сигурни да она

није истинита. За почетак је довољно скренути им пажњу да су практично

сви старозаветни пророци били девствени (уз познати изузетак Осије), да

је то у Новом Завету био и Свети Јован Претеча. Да је и апостол Симон

Зилот напустио своју сопствену свадбу и пошао за Христом. Да су

девственим животом од почетка или од тренутка свога сусрета са Христом

живеле и многе друге новозаветне личности и да, на крају крајева,

двомиленијумско искуство православног монаштва показује да девственост

није недостижан циљ.

Михаило Смиљанић

[marko_13]

Зато што православно богословље има извор у Откривењу, тј. у Писму и Предању.

[Дејан]

Цела Црква се темељи на педесетници,а Христос је из себе оставио евхаристију а не књигу

[Aletheia]

A kako ćemo znati šta je ispravna evharistija ako je nema u Knjizi?

[Aletheia]

Зато што православно богословље има извор у Откривењу, тј. у Писму и Предању.

 

Pismo je deo Predanja.

[jermel]

A kako ćemo znati šta je ispravna evharistija ako je nema u Knjizi?

Ако је писмо део предања у оном " другом" делу предања се налази одговор шта је исправна евхаристија а изгледа и још пар других одговора.

Сад само да видимо које тај стуб истине који је ауторитет исправног предања.

[marko_13]

Писмо није део Предања, већ Писмо и Предање као извори богословља извиру из Откривења. Знаћемо шта је исправна Евхаристија не само из Писма, већ и из Предања. Како и јесте у православљу. 

[g11]

Pozdrav, nasao sam ovaj video http://www.youtube.com/watch?v=8zYk7kgxTZM

 

Neke stvari mi nimalo nisu jasne u vezi Svetog Pisma i Pravoslavlja. Sta mislite o tome kako neka ucenja Crkve nemogu da se nadju u Knjizi?

 

Ko je uopste pravio ovaj video sta mislite?

 

Pozdrav i sve najbolje, nadam se odgovorima

[Guest - . . .-]

Какав глупав видео, каква музика... не пада ми напамет да коментаришем овакве глупости...

 

Какве везе има музика Баје Малог Книнџе са Православљем? 

 

Види се да је видео прављен да вара лаковерне.

[Ignjatije]

Pozdrav, nasao sam ovaj video http://www.youtube.com/watch?v=8zYk7kgxTZM

 

Neke stvari mi nimalo nisu jasne u vezi Svetog Pisma i Pravoslavlja. Sta mislite o tome kako neka ucenja Crkve nemogu da se nadju u Knjizi?

 

Ko je uopste pravio ovaj video sta mislite?

 

Pozdrav i sve najbolje, nadam se odgovorima

 

А шта си ти по вероисповести ?

 

 

Милим да одговоре на тај клип можеш пронаћи овде http://true.faithweb.com/  и овде http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Sekte/Lat_Crkva-I-Sekte.htm

 

Нека је са срећом !

[Ignjatije]

O Svetom Pismu i Svetom Predanju (I deo) – Đakon Georgije Maksimov

 

 

Biblija na drevnom grčkom znači „knjige“. Biblija (Sveto Pismo) se sastoji iz 77 knjiga. 50 knjiga Starog Zaveta i 27 knjiga Novog Zaveta. Bez obzira na to što su je pisali tokom nekoliko hiljada godina desetine Svetih ljudi na različitim jezicima, ona ima potpuno kompozicioni završni oblik i unutrašnje logičko jedinstvo…

Počinje sa knjigom Postanja gde se opisuje početak našeg sveta – njegovo stvaranje od strane Boga i stvaranje prvih ljudi – Adama i Eve, njihov grehovni pad, širenje ljudskog roda i sve jače ukorenjivanje greha i zablude među ljudima. Opisuje se kako se našao jedan pravednik – Avraam koji je poverovao Bogu i Bog je sa njim zaključio zavet, to jest dogovor (vidi Post. 17:7-8). Pritom, Bog daje dva obećanja_ jedno da će potomci Avraama dobiti zemlju Hanaan i drugo, značajno za ceo ljudski rod: „u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji“ (Post. 12:3).

Na taj način Bog od patrijarha Avraama stvara poseban narod i kada se on nalazi u ropstvu kod Egipćana, kroz proroka Mojseja oslobađa Avraamove potomke, daje im zemlju Hanaansku, čime ispunjava prvo obećanje i stvara savez tada već sa celim narodom. (vidi. 5 Mojs. 29:2-15).

U drugim starozavetnim knjigama navode se slična uputstva povezani sa čuvanjem tog zaveta, daju se saveti kako da se gradi sopstveni život da se ne naruši volja Božija. Takođe se govori i o tome kako je narod izabran Bogom čuvao ili narušavao taj zavet.

Pritom je Bog u narodu prizivao proroke, kroz koje je objavljivao Svoju volju i davao nova obećanja, između ostalog i o tome da „idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim novi zavet“ (Jer. 31:31). I da će taj novi zavet biti večan i otvoren za sve narode (vidi. Is. 55:3,5).

I kada se od Djeve rodio istiniti Bog i istiniti Čovek, Isus Hristos, u noć opraštanja pre nego što krene na stradanja i smrt, On sedeći sa učenicima „uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova“ (Mt. 26:27-28). A nakon Svog vaskrsenja, kao što znamo, On je poslao apostole na propoved svima narodima. Samim tim ispunilo se drugo Božije obećanje Avraamu, a takođe i Isaijino proroštvo. Zatim se Gospod Isus vazneo na nebo i se sa desne strane Oca Svoga i tako se ispunila reč proroka Davida: „Reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim“ (Ps.109:1).

O životu, smrti i vaskrsenju Hristovom govore novozavetne knjige Jevanđelja. Knjiga Dela Apostolskih govori o pojavljivanju Crkve Božije, to jest zajednice vernih, hrišćana, novog naroda, iskupljenog krvlju Gospodnjom.

Na kraju poslednja knjiga Biblije – Apokalipsa – govori o kraju našeg sveta, porazu sila zla koji dolazi, sveopštem vaskrsenju i Strašnom sudu Božijem za kojim sledi pravedno uzvraćanje svakome i ispunjenje obećanja novog zaveta za one koji su sledili Hrista: „A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija“ (Jn. 1:12).

Jedan i isti Bog je nadahnuo Stari i Novi Zavet, jedno i drugo Pismo je u istom stepenu reč Božija. Kako je govorio Sveti Irinej Lionski: „i zakon Mojseja i blagodat Novog Zaveta, saobrazni su sa vremenima, darovani na korist ljudskog roda od Jednog i Istog Boga„.[1] Po svedočanstvu Svetog Atanasija Velikog: „starim se dokazuje novo, a novo svedoči o starom“.[2]

Značaj Svetog Pisma

Po ljubavi Svojoj prema nama Bog uzdiže odnose sa čovekom na takvu visinu da ne zapoveda, već predlaže da se napravi dogovor. I Biblija je – sveštena knjiga Zaveta, dogovora, dobrovoljno zaključenog između Boga i ljudi. To je reč Božija koja sadrži ništa sem istine. Ona je obraćena svakom čoveku. I svako može da iz njega sazna ne samo istinu o svetu, o prošlosti i budućnosti, već i istinu o svakom od nas. O tome kakva je volja Božija i kako je možemo slediti u sopstvenom životu.

Ako je Bog, budući blagi Tvorac, poželeo da otkrije Sebe, trebali bi da očekujemo da će se potruditi da Svoju reč donese do što je moguće većeg broja ljudi. I zaista, Biblija je najrasprostranjenija knjiga u svetu. Ona je prevedena na najvećem broju jezika i izdana u većem broju primeraka u odnosu na bilo koju drugu knjigu.

Na taj način se ljudima pruža mogućnost da znaju i Samog Boga i Njegove planove koji se tiču našeg spasenja od greha i smrti.

Istorijsku pouzdanost Biblije, posebno Novog Zaveta potvrđuju najdrevniji rukopisi napisani kada su još bili živi očevici zemnog života Isusa Hrista. U njima nalazimo taj isti tekst koji se i sada upotrebljava u Pravoslavnoj Crkvi.

Božansko autorstvo Biblije potvrđuje se mnoštvom čuda. Između ostalog i silaženjem Blagodatnog ognja u Jerusalimu svake godine – na mestu gde je vaskrsao Isus Hristos. I to upravo na dan kada se pravoslavni hrišćani pripremaju da slave Njegovo Vaskrsenje. Sem toga u Bibliji se nalaze mnogobrojna predskazanja koja su se najtačnije ispunila mnogo vekova nakon što su zapisana. Na kraju, Biblija do sada moćno deluje na ljudska srca, preobražavajući ih i obraćajući na put vrline, pokazujući na taj način da se njen Autor do sada brine o Svom stvorenju.

Pošto je Sveto Pismo nadahnuto od Boga, pravoslavni hrišćani mu veruju bezuslovno, jer verovanje rečima Biblija jeste verovanje rečima Samoga Boga, Kome pravoslavni hrišćani veruju kao Ocu Koji brine i voli.

Odnos prema Svetom Pismu

Čitanje Svetog Pisma donosi ogromnu korist svakom ko želi da ispravi svoj život. Ono prosvećuje dušu istinom i sadrži odgovore na sve teškoće koje se javljaju pred nama. Nema ni jednog problema koji ne bi mogao biti rešen u reči Božijoj. Jer upravo u toj knjizi su izloženi sami duhovni zakoni koje smo pominjali gore.

Čovek koji čita Bibliju i trudi se da živi u saglasnosti sa onim što u njoj govori Bog, može se porediti sa čovekom koji u duboku noć ide putem sa snažnim fenjerom u ruci. Svetlost fenjera čini put lakim, dozvoljava da nađe neophodan smer, a takođe da izbegne jame i bare.

Čovek koji je lišen čitanja Biblije, može se porediti sa putnikom koji je prinuđen da ide bez fenjera po nepronicljivoj tami. on ne ide tamo gde bi želeo, često se spotiče, pada u jame, povređujući i prljajući se.

Na kraju, čovek koji čita Bibliju, ali ne trudi se da dovede svoj život u saglasnosti sa duhovnim zakonima koji su u njoj izloženi može se porediti sa nerazumnim putnikom koji putujući noću po nepoznatim mestima, ima fenjer u ruci, ali ga ne pali.

Sveti Jovan Zlatoust je govorio da „kao što lišeni svetlosti ne mogu ići pravo, tako su i oni koji ne vide zrake Božanskog Pisma prinuđeni da greše, jer hodaju u najdubljoj tami“.[3]

Čitanje Svetog Pisma nije nalik na čitanje bilo koje druge literature. To je duhovni napor. Zato pre nego što otvorimo Bibliju, pravoslavni hrišćanin treba da pamti savet Svetog Jefrema Sirina: „Kada počneš da čitaš ili slušaš Sveto Pismo pomoli se Bogu ovako: „Gospode Isuse Hriste, otvori uši i oči srca moga, da bi čuo reči Tvoje, shvatio ih i ispunio volju Tvoju“. Uvek tako moli Boga da bi prosvetio tvoj um i otkrio ti silu reli Svojih. Mnogi koji su se ponadali na razum, upali su u zabludu“.[4]

Da ne bi upali u zabludu i grešku prilikom čitanja Svetog Pisma, dobro je sem molitve takođe slediti i savet blaženog Jeronima, koji govori da se „u razmišljanju o sveštenim pismima ne sme ići bez prethodnika i vodiča“.[5]

Ko može biti takav vodič? Ako su reči Svetog Pisma sastavili ljudi prosvećeni Duhom Svetim, prirodno je da ih pravilno mogu objasniti samo ljudi isto tako prosvećeni Duhom Svetim. A takav čovek je onaj koji je naučio od Hristovih Apostola, krenuo putem koji je otkrio Gospod Isus Hristos u Pravoslavnoj crkvi, konačno se odrekao greha i sjedinio sa Bogom, tj. postao Svetitelj. Drugim rečima, pouzdan vodič u izučavanju Biblije može biti samo onaj ko je sam prošao ceo put koji u njoj predlaže Bog. Takvog vodiča pravoslavni nalaze obraćajući se Svetom Predanju.

Sveto Predanje: jedina istina

 U svakoj stabilnoj porodici postoje porodična predanja kada ljudi iz pokoljenja u pokoljenja sa ljubavlju prenose priče o nečem važnom iz život svojih predaka. Zahvaljujući tome sećanje na njega se čuva čak i kod onih potomaka koji ga nikada lično nisu videli.

Crkva je takođe svojevrsna velika porodica jer objedinjuje one koji su kroz Hrista usinovljeni Bogu, koji su postali sin ili kćer Oca Nebeskog. Nije slučajno da se ljudi u Crkvi međusobno obraćaju rečima „brate“ ili „sestro“, jer u Hristu svi pravoslavni hrišćani postaju duhovna braća i sestre.

U Crkvi takođe postoji Sveto Predanje koje se prenosi iz pokoljenja u pokoljenje, sve do Apostola. Sveti Apostoli su razgovarali sa Samim Bogom Koji se ovaplotio i od Njega neposredno saznali istinu. Tu istinu su predavali drugima ljudima, ljudima u kojima je bila ljubav prema istini. Nešto su Apostoli zapisali i to je postalo Sveto Pismo, ali nešto su predali ne zapisujući, već usmeno ili primerom svog života. To se i čuva u Svetom Predanju.

I o tome u Bibliji govori Duh Sveti kroz Apostola Pavla: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom.“ (2 Sol. 2:15). „Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja kao što vam predadoh. Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh“ (1 Kor. 11:2,23). U Svetom Pismu Apostol Jovan piše: „Imao bih mnogo da vam pišem, ali ne htjedoh na hartiji i mastilom, nego se nadam da ću vam doći i usmeno vam govoriti, da radost naša bude potpuna.“ (2 Jn. 12)

I eto, pravoslavni hrišćani poseduju potpunu radost, jer u crkvenom Predanju slušamo živi i večni glas Apostola „usmeno“. Pravoslavna Crkva čuva istinito predanje blaženog učenja koje je neposredno, kao sin od oca, primila od Svetih apostola.

Kao primer se mogu navesti reči pravoslavnog svetitelja Irineja, episkopa Lionskog. On je pisao već krajem drugog veka nakon Hristovog Rođenja. Međutim on je bio učenik Svetog Polikarpa Smirnskog, koji je lično znao apostola Jovana i druge učenike i svedoke života Isusa Hrista. Evo kako o tome piše Sveti Irinej: „Ondašnje pamtim čvršće, nego sadašnje. Jer što smo saznali u detinjstvu, jača zajedno sa dušom i ukorenjuje se u njoj. Tako da bih bio u stanju da opišem čak i mesto gde je sedeo i razgovarao blaženi Polikarp. Mogu da opišem njegov hod, način njegovog života, spoljašnji izgled, njegove besede narodu. Kako je govorio o svojim razgovorima sa Apostolom Jovanom i drugim očevidcima Gospoda. Kako je pamtio njihove reči i prepričavao šta je čuo od njih o Gospodu, Njegovim čudima i učenju. Sve što je čuo od očevidaca života Logosa govorio je u saglasnosti sa Pismom. Po milosti Božijom ja sam još i tada pažljivo slušao Polikarpa i zapisivao njegove reči ne na hartiji, već u mom srcu. Po milosti Božijoj uvek ih čuvam u svežem sećanju.“

Eto zašto, čitajući knjige koje su napisali Sveti Oci vidimo u njima izlaganje one iste istine koja je bila izložena od strane apostola u Novom Zavetu. Na taj način, Sveto Predanje pomaže da se pravilno shvati Sveto Pismo, da se razlikuje istina od laži.

NAPOMENE:

1. Irineй Lionskiй, svяtoй. Protiv ereseй. III.12.11.
2. Afanasiй Velikiй, svяtitelь. Okružnoe poslanie protiv arian. 4.
3. Ioann Zlatoust, svяtitelь. Besedы na Poslanie k rimlяnam. 0.1.
4. Efrem Sirin, prepodobnый. Tvoreniя. M., 1912. Č. 3. S. 99.
5. Sm.: Ieronim Stridonskiй, blažennый. Pisьmo k Pavlinu.
6.