Miroslav Lazanski

[grigorije22]

MIROSLAV LAZANSKI: Ako turski ratni brodovi dođu u Jadran, onda Republika Srpska treba da pozove ruske brodove Objavljeno: 12/07/2014

 

Piše: Miroslav Lazanski

Jeste ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu svojevremeno rekao da su „Turci došli na Balkan na konjima, i, ako treba, opet će doći”, ali evo i sada žele da dođu, ali sa ratnim brodovima.

Naime, Ministarstvu spoljnih poslova BiH stigao je službeni zahtev Ankare da Vojnopomorska akademija Turske sa svojim brodovima izvrši vojne vežbe u akvatoriji Neuma.

Turci traže da u bosansko-hercegovačke morske vode uplove dve fregate turske ratne mornarice, fregata „TCG Cezayirli Gazi Hasan Rasa” i „TCG Sokullu Mehmet Pasa”, to jest valjda fregata „Mehmed-paša Sokolović”.

Što bi rekli Srbi iz Republike Srpske, namerno su poslali fregatu sa tim imenom. I gde su baš pored Crnog mora i Mediterana sada našli da vežbaju u vodama Neuma, turističkog mesta i jedinog bosansko-hercegovačkog mora.

Stoga su se gradski oci Neuma sasvim opravdano pobunili protiv najavljenih turskih pomorskih vežbi – smatraju da to može da otera turiste, a Neum živi od turizma.

Stav o uplovljenju turskih ratnih brodova treba da zauzme i Predsedništvo BiH kao kolektivni vrhovni komandant oružanih snaga BiH, dok je član tog predsedništva iz Republike Srpske Nebojša Radmanović unapred najavio da će glasati protiv turskih vojnih vežbi u Neumu.

Jeste da je još Kromvel rekao kako je svaki ratni brod u stranoj luci najbolji ambasador svoje zemlje, ali, u konkretnom slučaju, šta to Turska želi da poruči zemljama Balkana preko svojih ratnih brodova?

To je, zapravo, direktna politička poruka svima na Balkanu da Turska ne zaboravlja ko je ovde vladao 500 godina. To je poruka i Sarajevu i Banjaluci. Jer, nije valjda Jadran tako mali da se zbog vežbi mora uplovljavati i u Neum?

Odjednom, čak sa dve fregate? Strani turisti mogu da se uplaše, misliće da Rusi napadaju, a da Turci brane Neum.

Hrvatska i Albanija su članice NATO-a, kao i Turska. Ankara je mogla, da je htela, pomorske vežbe da izvede i u njihovim vodama. Ili hrvatske i albanske vlasti u turističkoj sezoni ne dozvoljavaju takve igre na moru?

Čak ni bivša Jugoslovenska ratna mornarica nije vežbala u jeku turističke sezone ili je to činila daleko od turističkih mesta. U Neumu, koliko znam, nikada.

Ako je Turcima do pomorskih vežbi, što ne otplove malo do Krima pa da tamo manevrišu? Em im je bliže, em bi imali vežbu u sasvim realnim uslovima, em realnog „uslovnog protivnika”.

Istina, vežbaju oni upravo sada i u Crnom moru, ali ne dalje od teritorijalnih voda Bugarske. Međutim, oni hoće Neum, baš Neum, a država BiH nema ratnu mornaricu, mislim da nema ni obalsku stražu, možda tek jedan ili dva policijska čamca na onih nekoliko kilometara obale.

Jer na ovoj su strani Jadrana ratne flote pribrežnih država odavno devastirane. Sa kime će onda da vežbaju turski ratni brodovi u vodama Neuma? Sami sa sobom?

Teritorija Neuma formalno preseca Hrvatsku na tom prostoru. Postoje i granični prelazi sa teritorijalnim vodama BiH, što je zanimljiva priča. I Banjaluka bi, naime, mogla da postavi pitanje koliko bosanskohercegovačke obale procentualno pripada Republici Srpskoj.

Pa da onda Banjaluka pozove Crnomorsku flotu da i ona dođe kod Neuma da vežba. Ako to Sarajevo ne dozvoli, Banjaluka bi mogla da pozove rusku rečnu flotu da doplovi do Bijeljine ili Šamca.

Jer, Dunav i Sava su međunarodni plovni putevi i ratni brodovi stranih država mogu njima da prolaze.

Kada su se u danima najžešćeg spora Beograda i Moskve oko rezolucije Informbiroa, početkom pedesetih godina prošlog veka, jedno jutro na Dunavu kod Kalemegdana pojavili sovjetski ratni brodovi, Edvard Kardelj je odmah pozvao profesora Pravnog fakulteta Milana Bartoša. Profesor mu je lepo objasnio da je sve u skladu sa međunarodnim pravom.

Ako, dakle, Sarajevo bude insistiralo da turski ratni brodovi uplove u Neum, neka Banjaluka pozove ruske brodove sve do Srpskog Broda. Tamošnju rafineriju ionako su kupili Rusi i evo razloga da doplove i ruski ratni brodovi.

Izgleda da karikaturista Sabahudin Turbo nije uopšte, kao umetnik, preterivao kada je u martu 1991. u sarajevskom „Oslobođenju” državu BiH nacrtao kao Buridanovo magare koje zbunjeno stoji između „istočne” i „zapadne” vučje sene.

Optimizam da BiH može ostati stabilna i srećna država, čak i ako njen etno-blizanac Jugoslavija nestane sa evropske političke karte, gradio se na kultu „bosanskog komšiluka”. No, u međuvremenu su minerski srušeni i mnogo jači kultovi na balkanskim prostorima…

(Politika)

 

[feeble]

MIROSLAV LAZANSKI: Ako turski ratni brodovi dođu u Jadran, onda Republika Srpska treba da pozove ruske brodove

Ne da mi se citati sve, nego sta ovaj zamlacuje bezveze. Vidimo kako se Rusi cimaju oko Ukrajine a bas ce kod nas da dolaze.. 

[grigorije22]

Шпијуни из Ниша

И сада, после 32 године, „Шпигл” диригује бубњевима немачких и ЕУ упозорења Београду због наводног руског војног и политичког утицаја у Србији

Једном у 30 година немачки „Шпигл” се дохвати теме совјетског или руског војног присуства на Балкану и онда се од разних спекулација прави арсенал политичких притисака на Београд.

„Шпигл” је у броју од 4. октобра 1982. пренео у деловима мој текст из загребачког „Старта” о мађарској армији и групацији од четири совјетске дивизије стациониране јужно од Балатона.

„Шпигл” ме је коректно цитирао, са именом и презименом, именом листа који је по Немцима прави часопис за мушкарце, „ред голих жена, ред оружја”. Закључак магазина који чита осам милиона Немаца, био је „да је војни експерт из Загреба Мирослав Лазански намерно објавио причу о совјетским дивизијама у Мађарској, са потпуно тачним подацима, не би ли упозорио југословенску јавност на могућу совјетску инвазију на Југославију”.

Слатко сам се смејао, нисам имао тему за тај број „Старта”, па хајде мало о Мађарима и Совјетима у Мађарској.

Сада, после 32 године „Шпигл” диригује бубњевима немачких и ЕУ упозорења Београду због наводног руског војног и политичког утицаја у Србији. Најсумњивији је, испада по „Шпиглу”, српско-руски центар за хуманитарне акције на аеродрому у Нишу.

Па је Ангела Меркел убедила Београд да се руским припадницима тог центра не додели дипломатски статус, јер они су, ето, шпијуни. Амерички војници који се крећу Србијом по споразуму СОФА нису шпијуни.

Да будем јасан, само аматери могу да замишљају некакав шпијунски центар на међународном аеродрому у Нишу, аеродрому готово усред града, где са солитера можете да видите и прислушкујете све шта се тамо догађа.

Колико год немачки и ЕУ политичари, који ових дана долазе у Београд, наглашавали да на Србију не врше притисак око санкција према Русији, управо тим наглашавањем јасно је да врше притисак. То чак и званични Пекинг тврди. У међународним односима то је недопустиво.

Један од најслободнијих и најистакнутијих немачких интелектуалаца прошлог века Ханс Магнус Енцесбергер изјавио је још 1990. године „да основну карактеристику немачког друштва представља тријумф медиокритета и трговачког духа”.

Дакле, Немци нам нуде бесрамну трговину: уведите санкције Русији и дозволићемо бржи процес отварања поглавља око уласка Србије у ЕУ. Је ли то ЕУ тутор наше судбине на путу ка савршенству?

Или се ми водимо искључиво стратешким користољубљем, при чему су морални принципи од другоразредног значаја? Ко то у Србији може данас да гарантује да нас за неколико година ЕУ неће преварити?

Као што су Берлин, Брисел и Вашингтон преварили Москву неколико пута. Ко може да гарантује да ће за десет година ЕУ и даље постојати? Имам право да сумњам, јер сумња је један од облика слободе.

Џорџ Буш је за ЕУ рекао: „Она није лоша, не помаже, али и не смета.” Један високи функционер његове администрације дефинисао је америчку политику према ЕУ речју „дисагрегација”, односно „раздруживање”.

Србија неће ући у ЕУ све док изричито, де факто и де јуре не призна Косово као независну државу. То сви знају, али о алтернативи као да нико гласно не размишља. Осим, рецимо, Вулин. Или – вози Мишко па докле стигнемо. Дотле ће путници можда и заборавити где смо кренули...

Шта значи изјава комесара ЕУ Јоханеса Хана „да је Србија слободна земља”? Нисам то знао, захваљујем комесару. Шта значе наше изјаве „да за сада неће бити српских санкција Русији”? Да ће их једног дана бити? У име чега? У име нашег уласка у ЕУ?

СР Југославија, односно Србија била је прва жртва глобализма. На нама су испробана сва кршења међународног права, а сада нас терају да и ми прекршимо међународно право. Господо, било које санкције без одобрења Савета безбедности УН су противне међународном праву.

Наравно, ако хоћемо споразум са ММФ-ом око кредита, а то смо добили, ако хоћемо немачке инвестиције у српску машинску индустрију, то тек треба да се деси, онда је статус дипломата за руске припаднике српско-руског хуманитарног центра у Нишу у другом плану?

Додуше, чврсто верујем да они тај статус неформално већ имају и да је то Москви директно и саопштено. Иначе би око руског гаса било проблема.

За време првог хладног рата имао сам разумевања за Запад и НАТО. Није ми то била препрека да добијем, од најзначајнијих совјетских војних личности, интервјуе у којима су објашњавали своје ставове. Сада у другом хладном рату имам разумевање за руске ставове.

Јер су у праву. НАТО се проширио до руских граница, опколио је Русију својим сателитима. Америка поставља антиракетни штит у Румунији и Пољској, наводно против ракета из Северне Кореје и Ирана и тражи да јој Европа у вези с тим верује.

Европа ће разумети Вашингтон, али Путин неће. Јер, он је једини руски лидер, после Лењина, који је живео у Европи. Пуковник Владимир Владимирович Путин у Дрездену...

Мирослав Лазански

објављено: 23/11/2014  

 

 http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Spijuni-iz-Nisa.sr.html

[Guest]

taj je Ханс Магнус Енцесбергер pesnik - ako je nemačku naciju moguće opisati jednom rečenicom onda to ne može biti bolje od te gore njegove.

 

a ovo Lazanski ispoveda greh, (i čini se da sav ulog stavllja na crveno [nepar] valjda):

За време првог хладног рата имао сам разумевања за Запад и НАТО. Није ми то била препрека да добијем, од најзначајнијих совјетских војних личности, интервјуе у којима су објашњавали своје ставове. Сада у другом хладном рату имам разумевање за руске ставове.

 

i sada mu verujem, bar na emociji, za razliku od: '... Слатко сам се смејао, нисам имао тему за тај број „Старта”, па хајде мало о ...

[grigorije22]

Piše: Miroslav Lazanski

Preksinoć sam na televiziji treći put odgledao američki film „13 dana”, sa Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi. Velika raketna kriza oko Kube 1962. godine, Sovjeti su tajno dopremili i instalirali na Kubu rakete SS-4 s nuklearnim bojevim glavama, koje do Vašingtona stižu za manje od pet minuta. Predsednik Džon Kenedi rizikovao je nuklearni rat sa Sovjetskim Savezom, ali je kriza ipak rešena dogovorom, Amerikanci su skinuli pomorsku blokadu Kube, obećali da je neće napasti i najavili Moskvi da će za šest meseci povući rakete „jupiter” i „tor” iz Turske, dok su Sovjeti zauzvrat povukli rakete SS-4 sa ostrva. Svet je tokom tih 13 dana 1962. godine bio na ivici atomske kataklizme, SAD su odlučno pokazale da u svojem dvorištu, u svojoj interesnoj sferi, neće dozvoliti rakete protivnika.

Da li bi Vašington i danas postupio na isti način, kada bi, recimo, Rusija odlučila da na teritoriju Kube dopremi i instalira rakete koje do Vašingtona lete pet minuta? Apsolutno sam siguran da bi Amerika uradila isto što i 1962. godine, jer kada protivnik ima rakete na pet minuta leta od vaše prestonice, onda nemate nikakvu slobodu političke ili diplomatske akcije. Vama je pištolj prislonjen uz glavu, vi ste ucenjeni.

Predsednik SAD Barak Obama konačno ima šansu da opravda Nobelovu nagradu za mir koju je dobio. Ima šansu da zaustavi proces koji neizostavno ide ka ratu u Evropi. Ima šansu da zaustavi bespotrebno i suludo širenje NATO-a na postsovjetskom prostoru, da zaustavi izlazak NATO-a skoro na sve ruske granice, da obuzda birokratsko-militarističku oligarhiju u Briselu, koja u ekspanziji saveza i čuvanju svojih fotelja vidi svoj jedini smisao postojanja.

Kažu kako je suvereno pravo Ukrajine da izabere hoće li ući u NATO ili neće. Kako to da Kuba nije imala suvereno pravo da izabere hoće li ili neće imati na svojoj teritoriji sovjetske rakete? Amerika nije dozvolila sovjetske rakete na Kubi, Rusija treba da dozvoli američke rakete u Ukrajini. Sovjetske lete pet minuta, američkim iz Ukrajine do Moskve treba i manje od pet minuta.

 

 

Zapad već duže vreme gura Rusiju iza zid. Moskva više nema gde da se povlači, stvari polako idu preko ivice kad povratak više nije moguć. Rusija je tražila da, zajedno sa SAD i NATO, učestvuje u izgradnji i upravljanju američkim antiraketnim štitom u Poljskoj i Rumuniji. Odbijena je. Onda je Rusija zatražila da SAD i NATO pismeno garantuju da američki antiraketni štit nije uperen protiv Rusije. Rusija je odbijena, ne žele da daju garancije, čak ni na običnom papiru. Žele i traže da im Rusi veruju! Direktno lažu Ruse i još im se smeju u lice.

U američkim bazama u Rumuniji i Poljskoj biće stacionirane američke rakete koje, navodno, mogu da presreću iranske i severnokorejske interkontinentalne projektile. Na stranu to što ni Pjongjang ni Teheran još nemaju rakete takvog dometa, na stranu to što geografija kaže da, kada bi Severna Koreja gađala raketama teritoriju SAD, učinila bi to preko Pacifika, a ne preko kineske ili rumunske teritorije. U američkim bazama u Poljskoj i Rumuniji biće smešteni projektili koji mogu da obaraju ruske interkontinentalne rakete kopnenog baziranja već u početnoj fazi leta, odmah po lansiranju. Time je obezvređen i praktično devastiran ruski sistem nuklearnog odvraćanja baziran na interkontinentalnim projektilima kopnenog baziranja. Osim toga, američke rakete u bazama u Poljskoj i Rumuniji biće modularnog tipa, za manje od deset minuta na lanserima se umesto raketa-presretača mogu postaviti ofanzivni projektili za gađanje gradova ili industrijskih centara. Lanseri mogu da ispaljuju i jedne i druge vrste raketa.

U toj situaciji Rusija nema efektivnu moć ni prvog ni drugog raketnog nuklearnog udara kopnenog baziranja. Time se Moskva dovodi u situaciju da nema slobodu političke i diplomatske akcije. Ima pištolj prislonjen uz glavu. Baze za taj „pištolj” dali su Poljaci, koji svoj novi zapadni identitet grade na izrazitoj rusofobiji, i Rumuni, koji sanjaju veliku Rumuniju, odnosno ujedinjenje s Moldavijom. Rumuni, čiji su vojnici u Drugom svetskom ratu zajedno s Vermahtom osvajali Krim, pa su tamo rumunski vojnici na spomenik čuvenom ruskom admiralu Nahimovu istakli rumunsku zastavu, na zgražavanje čak i oficira Vermahta, jer se barem spomenici poštuju.

Rusi takve stvari nikad ne zaboravljaju, nemačka opsada Staljingrada pukla je upravo na delu fronta koji je držala rumunska armija.

 

Kad je Zapad odbio sve ponude Rusije oko raketnog štita u Evropi, Moskva je odlučila da američkom raketnom štitu u Rumuniji i Poljskoj odgovori raspoređivanjem svojih raketa „iskander” na Krimu i u oblasti Kalinjingrada. Vojno sasvim logični potezi. Sa Krima najnovije verzije „iskandera” mogu da dosegnu Rumuniju, iz oblasti Kalinjingrada pokrivaju deo Poljske.

I sad, posle svega, američki Kongres usvaja predlog zakona o novim sankcijama Rusiji, uz istovremena ovlašćenja predsedniku Obami da pošalje Ukrajini vojnu pomoć u iznosu od 350 miliona dolara. Spirala konfrontacije se zateže, Kijev se naoružava i sprema za veliki rat protiv Rusije. Jastrebovi sa Kapitol hila to podržavaju, NATO zvecka oružjem na granicama Rusije. Moskva traži garancije od Brisela da Ukrajina neće ulaziti u NATO, Brisel odbija da pruži te garancije. Status vojne neutralnosti obezbedio bi Ukrajini povratak Donbasa u njene granice.Bez vojno neutralne Ukrajine, bez strateškog kompromisa s Rusijom, Evropa klizi u rat.

Na ovim stranicama 2007, odmah posle čuvenog govora Vladimira Putina u Minhenu, napisao sam da dolazi faza novog hladnog rata. Skoro da niko nije verovao.

(Politika)

[grigorije22]

Лазански: Нема успешне спољне политике без јаке армије

 

 

inShare

Живимо у мећави „аналитичара“, „коментатора“,  „експерата“ како домаћих тако и страних. Међутим, њихова заједничка карактеристика је кратко трајање, зато је „Нови Полис“ и разговарао са Мирославом Лазанским за кога можемо рећи да је аналитичар дугог и запаженог трајања.

Лазански (Фото: Принтскрин Прва српска)

Мирослав Лазански је сигурно најпознатији војно-политички аналитичар са простора ex Југославије. Новинарску каријеру је започео у Загребу радећи у листовима Вјесник, Данас и Старт. Из Загреба одлази у Београд почетком рата у Хрватској, где и данас ради као коментатор Политике. Као ратни дописник извештавао је из рата у Авганистану, из ирачко-иранског сукоба, грађанског рата у Либану, Пустињске олује, из ратова у Чеченији, Заиру, као и задњих ратова у Либији, Сирији и Украјини.

Преносимо интервију у целости:

Господине Лазански, за моју генерацију, Ви сте синоним за војно – политичког аналитичара, као и за већину људи који су живјели у другој Југославији. Шта је тајна Вашег трајања?

Ја имам срећу у животу да радим посао који ми је истовремено и хоби. Дакле ја се, као клинац, нисам толико бавио музиком и спортом, ту и тамо сам мало играо фудбал за екипу факултета, али нисам чак ни превише нешто излазио по диско-клубовима, само сам се комплетно посветио тој врсти интересовања и тој врсти литературе. С друге стране мислим да ипак, колико – толико, настојим да очувам неку врсту објективности у писању, да кажем и једнима и другима – а под једнима и другима мислим на Исток и Запад – кад су у праву, a кад нису у праву. То би била нека моја тајна трајања. Посвећеност послу, с друге стране, ипак већина мојих тема из мог новинарског опуса је јако везана за спољну политику и за ратове у свету, нисам био толико изложен нападима дневне политике на мој новинарски рад. Ја сам се ипак више бавио спољнополитичким темама, него унутрашњополитичким. Онда вам то дā неку врсту могућности да дуже трајете, него што би евентуално трајали да се бавите унутрашњополитичким темама.

Како гледате данас, са временске дистанце, на Југословенску народну армију? Да ли је то била стварно озбиљна оружана сила, обзиром на њен изненадан и брз крај?

Нисам присталица тезе оних новинара који су цело време причали, а то се некако одомаћило, па су често пута ти који критикују ЈНА, причали да смо били четврта војна сила у Европи. Бивша ЈНА то никад није била. Била је само једном и то код Трста 1945. кад смо у у завршним операцијама за ослобођење Југославије имали 800.000 људи под оружјем. Значи, у Европи, прва војна сила био је Совјетски Савез, друга су били Американци, трећа су били Енглези, а четврта је била Југословенска народна армија, односно тада Југословенска армија, која је била јача од Де Голове армије. Послие тога више никада нисмо били четврта сила, јер коначно, први су били Совјети, други су били Французи у Европи, трећи Американци, четврти Немци. Испред нас су били и Шпанци, Пољаци, једно време испред нас били су чак и Чеси и Италијани. Ми смо били међу првих 10 можда у то време, али смо били војна сила. Кад гледам из данашње перспективе, око ЈНА, проблем је била негативна селекција кадрова. У ЈНА су многи официри ишли не зато што су волели тај војни позив, ипак је то била нека врста мушког изазова, адреналин, него су то била већином сиромашна деца из радничко-сељачких породица, која нису могла да студирају цивилне факултете, па онда, дај идем, у војну академију. Из тога не можете да добијете лидера, официра лидерских способности, а с друге стране тај систем комунистичко или социјалистички, како год га узели, није школовао официре лидере, људе који индивидуално размишљају, људе који имају своје ја, него је то све било подложно копији совјетског система. Наравно, свака војска мора да има субординацију, али није било те личне иницијативе старешине.

Значи, ако не постоји више наређење, са вишег војног места, они једноставно нису знали шта да ураде, шта да предузму. С друге стране, та негативна селекција је довела до тога да смо ми имали кадровску политику у бившој ЈНА, која је диктирана и националним саставом, па сте имали и неке официре који су напредовали само зато што су били припадници одређених нација, иначе никад не би напредовали том брзином и добили те чинове и те позиције да нису били припадници тих нација које су, рецимо, дефицитарне у том саставу Југословенске народне армије. Кад гледамо ту структуру армије, она је можда док је Тито био жив, без обзира шта ко мислио о Титу, била спремна да изврши све задатке када је у питању спољна агресија. Мислим да би се добро тукла, имала је мотив, имала неког морала, било је неке унутрашње чврстине, било је солидно наоружана.

Не заборавимо да је до 1982. године Југославија имала јачу авијацију него што је имала Италија. Ми смо имали на Јадрану јачу ратну флоту него Италијани у Јадрану. Додуше, Италијани су већину те ратне флоте држали у Таранту, односно више на Средоземљу него што су држали у самом Јадрану.Имали смо модерне подморнице класе Херој и Сава, које су биле квалитетније од њихових. ЈНА је била конципирана за одбрану земље од спољне агресије, није била спремна нити је разрађивала сценарио неке унутрашње побуне и њеног сламања, било каквог сепаратизма у тадашњој заједничкој држави. Кад је дошло до тренутка почетка рата у Југославији, ми смо на несрећу имали три – четири генерала на највишим позицијама који нису били дорасли том изазову, који нису знали шта да ураде, плашили су се било какве самосталне иницијативе ван одлука Председништва Југославије, иако је постојећи Устав из 1974. године имао најмање две клаузуле које су давале ЈНА право на војну интервенцију у смислу заштите територијалног интегритета државе.

Коначно, ми сви који смо били војници ЈНА смо полагали заклетву, која гласи да се заклињемо животом да ћемо бранити територијални интегритет Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ту је била и клаузула о брањењу унутрашњег политичког поретка, али ЈНА ништа није урадила, Председништво СФРЈ је било блокирано, неспособно и пуно издајника. И  онда је дошло до рата. Кад погледам, не могу генерално да кажем, било је ту и квалитетних људи у тој армији, било је квалитетних официра, али на кључним местима смо имали јако великих фалинки и промашаја. Чак и кад погледате, тај регрутни контигент ЈНА ’91. – ’92. године, он је извукао све операције које су биле добре. Што се тиче ЈНА, то су извукли војници, активни војници – 18 година, 19 година и млади официри ЈНА.

У контексту прошлог питања, да ли мислите да су Срби били највећи губитници у Југославије?

Да, мислим да јесу. Југословенска идеја је старија од било које југословенске државе. Она је изворно потекла од Хрвата и Словенаца, Срби су се томе прикључили на Крфу. Ја не сматрам да сви проблеми српске нације проистичу из Југославије, мислим да сви проблеми проистичу из распада прве и друге Југославије. Док је била прва, Краљевина Југославија, Србин је био цариник и на Сежани и на Ђевђелији, Србин је био шеф полиције и у Марибору и у Скопљу. Сви су били у једној држави, не само Срби, него и сви Хрвати.

Југословенска идеја је била племенита. Нажалост, она се извитоперила, она је доживела једну врсту манипулације, она је изгубила ону своју првобитну мисао и на крају је постала мрска свима. Не само Хрватима, Словенцима, него и Србима. И ја схватам српске интелектуалце који су разочарани, с једне стране и мисле да Србија више никада не треба да улази у било какву државну заједницу са било којом од бивших република, било којом од суседних земаља, осим можда Републиком Српском. Мислим да два брака нису била довољна за пројекат Југославија који се показао неуспешним, и ту је можда војвода Живојин Мишић био у праву кад је предлагао краљу Александру ампутацију северних делова оне Југославије. Међутим, за Југославију не можете кривити ни Тита, јер Југославију је створио краљ Александар. Интересантно, српски интелектуалци за све проблеме у Србији су осудили маршала Тита, а нико не каже – чекај, па краљ Александар је створио Југославију, Краљевска кућа Карађорђевић је дала бановину Хрватске у границама у којој су тамо. И кад је Туђман стварао своју Хрватску, рекао је: што бих ја од Милошевића тражио мање, него што ми је Краљевска кућа Карађорђевић давала – Хрватима – ’39. – ’40. године? То је то. Мислим да је, нажалост, та југословенска идеја за дуго година уништена и поништена. Нажалост, зато што мислим да је била племенита, где смо сви били заједно и то је била једна моћна држава која је имала БДП негдје око 144 милијарде долара, а данас све државе бивше Југославије заједно немају толики друштвени бруто производ, а све су, појединачно, дужне више него некадашња Југославија заједно.

Да се вратимо у данашње време.Шта мислите о реформама одбране започетим након 2000. године, а нарочито о реформама министра Шутановца и какве су последице тих реформи на садашње стање уВојски Србије?

Шутановац и његова екипа имају и добрих и лоших страна. Добре стране су биле то што је подигао плате за војна лица. Друго, подржао је неке боље пројекте који се остварују, пре свега мислим на пројекте авиона Ласта, пројекат борбеног возила Лазар 1, то су пројекти који су започети за његовог времена. Оно што је лоше код Шутановца било је линеарно пензионисање кадрова. Ишло се у превремену пензију, па сте имали да падобрански инструктор у чину потпуковника који има преко 2.500 скокова одлети у пензију, јер нема уписану Командно-штабну школу. Шта ће њему Командно-штабна школа, ако је човек инструктор у падобранству са 2.500 скокова? Он је зато обучен, њега не треба терати на неке високе војне школе.

Ужасно пуно кадрова квалитетних је пензионисано, зато што се војска линеарно смањивала, па смо ми од војске која је имала 75 000 војника, а за време НАТО агресије 1999. године и 130 000 војника, можда чак и више, свели војску једно време на скоро 29.000 војника. Значи војска се значајно бројчано смањила, па сад од границе са БиХ до Ваљева, немате ниједну војну касарну, ниједну војну јединицу. Једна бригада покрива целу територију Војводине. То је стварно супер-мало. Онда друго, Понош и Шутановац су војску престројили према британском моделу.  Прва, Друга, Трећа и Четврта пешадијска бригада, настали су, оклопне бригаде, укинуте су, а направљене мешовите бригаде са тенковским батаљонима. Тенковски батаљон је организован попут британског  при чему се заборавило и игнорисало да британски тенковски батаљон, односно британске копнене јединице имају сопствену авијацију, подршку сопствених авиона – лаких авиона и борбених хеликоптера. То наша копнена војска нема.

Ми можда имамо једну, или две,ескадриле хеликоптера „Газела“ са противоклопним ракетама, а некада је бивша ЈНА имала на нивоу сваке армијске области ескадрилу, копнена војска је имала неколико ескадриласвојих хеликоптера. Оне су биле под ингеренцијом РВиПВО, али су све биле потчињене командама армије. И сад имамо мешовите пешадијске бригаде које су, у смислу поседовања самоходне артиљерије, врло танке, имате само ове Гвоздике као и вишецевне ракетне бацачи типа Огањ.Имамо војску која је по уговору, професионалне војнике, тако да имамо ситуацију да у касарнама траву чешће косе потпоручници и поручници, а канцеларије усисавају мајори.Ушли смо у тај експеримент са професионалном војском, као грлом у јагоде, не водећи рачуна о позитивним и негативним ефектима свега тога. Тачно је да за компликовану борбену технику требају професионалци, а то je чак и бивша ЈНА имала. Рецимо, у морнарици и у ракетним јединицама, људи су били чисти професионалци, било официри или подофицири.

У контексту тога да ли сматрате да је укидање редовног служења војног рока била исправна одлука?

Мислим да није, додуше, нисмо ни укинули, ми смо само суспендовали служење војног рока. Ко хоће да иде – може, али то је три месеца, а три месеца је сувише мало. Постоје армије које нису укинуле војни рок, то су Грци, Турци, Аустријанци, Швеђани. Нису укинули редовни војни рок. То не само да је једна психолошка веза између народа и војске и брана да се војска не претвори у преторијанску гарду владајућег режима, него је то изнад свега предуслов за добру ратну армију.

Ја не знам од чега би Србија данас, да дође случајно стани-пани, формирала ратну армију. Немате резервисте, односно ја не знам какви су то резервисти, а само појавом питања из војних одсека да се евидентирају због вежби, њиховог новог ратног распореда, дигла се недавно фрка: је ли то позив на рат и мобилизацију? То никада пре није било, у оној бившој Југославији нормално је да идеш у резерву и на вежбе. У свакој другој европској држави постоји резервни састав, које иде на вежбе. Само у Србији кад те позове на вежбе – чак и ако те не зову, већ те позову да те упишу у неки нови евиденцијски распоред – овде се дигне фрка, да ли се то спрема нови рат? У таквој психолошкој ситуацији, то је врло тешко, ми немамо развијену резервну ратну армију.

Колико, нико неће да каже колико, рецимо по пројекцији, би Србија требало да има у случају одбрамбеног рата ратну армију? Ми имамо сада 35 000 људи у систему одбране. Од тога је можда 12 000 војника. Остало су официри и подофицири и службе – Обавештајна, Контраобавештајна, ВМА, чистачице, курири, конобари итд. Ми имамо војника под оружјем за само једну дивизију. Једну дивизију на целој територији Србије! Када говоримо о положају Србије у светској политици, он је диктиран економском снагом државе, али и војном снагом. Нема успешне спољне политике без јаке армије која стоји иза тога.

Намеће се питање: колико уопште Војска Србија може да издржи без модернизације и шта мислите да би требали да буду приоритети те модернизације?

Војска Србије већ 25 година живи од ресурса бивше ЈНА. Ми користимо оружје бивше Југословенске Народне Армије. Ништа ново осим ових 10 – 12 школских авиона Ласта што су код нас произведени и ове хаубице Нора Б-52 које и извозимо. Пушке М-21 су у малом броју присутне у нашим јединицама, тако да приоритети наоружавања ове војске су пре свега, једна ескадрила вишенаменских борбених авиона, модернији радарски систем и набавка једног новог ПВО ракетног система. То је нешто што говори о суверенитету државе, барем на папиру. То би били најважнији приоритети Војске у смислу њене модернизације.Да, можда и модернија инжињерија, много опреме је застарело и истрошено, а што се и показало кад смо имали катастрофалне поплаве.

Шта мислите о овој експанзији жена у Војску Србије, нарочито ако ово питање посматрамо кроз искуство озбиљнијих, економски снажних држава, као што су САД, или Израел који су паметније употребили жену у одбрамбеном систему?

Нисам ја ту никакав мушки шовиниста, али ту постоје неки практични проблеми. Људи су се повели за модом, да 9% оружаног састава, активног, треба да буду жене и оне стварно треба да имају своје место у медицинским службама, евентуално у и неким радарским системима. Међутим, ви школујете и обучавате жену које треба да буду пунилац топа и сад, долази вам женско које има укупно 60  кила, а треба да потегне затварач, рецимо на оној вученој НОРИ који је тежак 80 кила. и како ће она која нема ни 60 кила да затвори тај затварач, којом снагом? Имао сам прилику недавно да видим жену професионалног војника која чува једно складиште муниције. Она јадна није имала ни 50 кила. Под оним шлемом са пушчетином на рамену, танка, мршава, на киши, мислим да је пас залајао поред ње, она би побегла. Шта ће она сироче у мраку кад нешто шушне, залаје, или пукне, она ће се препасти, па и мушкарац ће се препасти, а не женско које има 21 – 22 године док цвокоће на киши у униформи.То је потпуно ненормално и неприродно.

Да ли мислите да Војска Србије довољно његује традицију, нарочито традицију Српске Војске из Првог светског рата. Није ми јасно како се десило да војска са тако славном ратном историјом означава своје формације бројевима као у Совјетском Савезу и има гардијску униформу још из ЈНА?

Мени је гардијска униформа добра јер није прекићена. Иначе, што је држава мања, економија јаднија, то су гардијске јединице искићеније. Погледајте само ову почасну јединицу Косовских безбедносних снага, те златне ешарпе, траке око шапки, амблеми итд. Косовска војска! Наша гардијска униформа није лоша, с обзиром на уклопљеност панталона, блузе, и чизама са шапком. Са друге стране, слаби су изгледи да уопште негујемо традицију означавања јединица Војске, као што су били Тимочка, Моравска, Дринска дивизија, или,рецимо, Гвоздени пук. То би свакако требало вратити, а зашто су те јединице назване бројевима: Прва, Друга, Трећа итд.? Па то је зато што је тако издиктирано из Вашингтона. Исто је тако код Хрвата и они имају Прву, Другу, Трећу, Четврту бригаду. Исто је у Босни и Херцеговини: Прва, Друга, Трећа бригада или пук. Такође то имате и у Македонији. Да никоме не падне на памет да ствара неку велику војну силу – има сви да будете по бројевима и мали, Велики брат гледа све! Војска Србије данас, слабо, минимално, негује традицију Српске Војске, а требало би, то је славна традиција.

Зашто Војска Србије не узме за своју свечану униформу модел по узору на униформу из Краљевине Србије, то је оригинална и препознатљива униформа, попут француске униформе. Мислите ли да је уопште значајно обнављање традиције те врсте?

Да, сигурно. Шта се мени не свиђа на садашњој маскирној униформи Војске Србије, то су ове капе. Те капе су лоше направљене, нису чак ни као код америчких маринаца, код њих се зна каква је капа, како изгледа и како се носи. Ово код нас лични на капу скретничара железничке станице у Подлуговима. Када их официри ставе, то је ужасно, боље да носе оне шапке, биће лепше.

Да ли је Војсци Србије потребан наредник и какво је уопште стање подофицирског кора?

Ја се слажем са тезом да подофицирски кор кључан за састав добре армије. Подофицир је онај који спроводи обуку и он је пресудан за стасање правог војника. ЈНА није имало добро решење за подофицире, у њој су подофицири били лоши питомци који нису после средње војне школе уписали Војну академију или је нису успели завршити, слично решење је и у Војсци Србије. Иначе, ја за време војног рока у ЈНА једва да сам пар пута видео надређеног подофицира и то је било на рекреацији када је дошао да играмо фудбал. Подофицири морају да буду основни извођачи обуке. Треба погледати филм Мела Гибсона „Били смо војници“ и видети шта ради главни наредник, како извештава команданта јединице о свим тим дневним догађајима, која је његова улога у борби, он је у ствари команданту десна рука. Нисмо ми још достигли тај ниво, ко зна можда немамо тај ментални склоп као што имају западњаци.

Као неко ко дуго прати ратове како процјењујете стање ратничког етоса и духа у Војсци Србије?

Званично, ми смо против рата. То је наставак оних Титових генерала који су говорили: „ Ми смо против рата, ми најбоље знамо шта је рат“. Ми смо против рата, а зашто сте се господо онда школовати? Начелник Генералштаба израелске војске је сјајно, пре пар година рекао: „Израелска војска има само два задатка,или ратује, или се спрема за рат, нема треће“. Стање духа Војске Србије је једна од, вероватно, највећих војни тајни, ако код нас још и постоје војне тајне. То је оно што занима обавештајне службе, али више их и не занима, јер може стање духа да буде не знам  какво – стање духа политичара је оно што интересује Запад. Ако пажљиво посматрају изјаве наших политичара, онда им је све јасно. Да би нека војска ишла у рат, нација мора да буде спремна за то. Јер, у рат не улази само војска, у рат улази цела држава, цело друштво.. Једноставно, ми немамо нацију спрему за борбу, немамо идејно, немамо мотивационо, апсолутно ни на какав начин спремност за било какав рат. А нисмо ни у материјалном положају.

Како оцењујете војну вежбу руских падобранаца са Специјалном бригадом Војске Србије?

То је била добра вежба, више бих рекао вежбица. Руси су показали да могу да пројектују војну моћ по неколико хиљада километара далеко од своје државе, избацили су шест-седам борбених оклопних возила десантних јединица, мало су провозали оним четвороточкашима, мало летели са малим беспилотним летелицама и то је то. За нашу војску је то било неограничено практично искуство да виде како се то ради изван наше војске. Мислим да је та вежба имала више политички карактер и политичку поруку, него неку велику војну употребну вредност.Руси нису могли код нас апсолутно ништа ново да науче, а наши су могли само да гледају ову руску технику и да јој се диве, са тугом у очима и болом у срцу, да посматрају оно што они имају, а ми немамо. Да виде како то делује кад наиђе шест великих Иљушина и избаце та оклопна возила.

Да ли Вам се чини да се природа рата трансформише? Криза у Украјини показује сукоб добровољачких и приватних армија. Ово је као нека најава постмодерних ратова у коме војник народне војске губи на значају?

Па, ми живимо у феномену приватизације рата. Живот регуларног војника постаје сувише скупа политичка категорија. Када погине регуларни војник у очима јавности то доста  лоше звучи,надлежни онда пишу писма породицама, па то изађе у медије…Овако, кад употребите неку приватну, професионалну војну организацију која има уговор, нема шта да бринете то је њему посао, он је потписао да ће да гине, а то је приватизација рата. Она постоји неко време, мислим да је први пут ступила на сцену јаче у Ираку, а сада је имамо у Украјину. Најновија вест, коју ми јављају колеге из Русије, је да Русија оснива Легију странаца. Тиме ћете, рецимо као Француз моћи, ако хоћете, да ратујете за паре у саставу руских оружаних снага. Имају ли Легију странаца Шпанци и Французи- имају, Американци примају све могуће имигранте који дођу да ратују у америчкој армији, тако добијају америчко држављанство.

За крај једно полу-интимно питање, шта мислите да Вам је био најинтересантнији догађај на терену,од када извјештавате са свјетских ратишта?

Било је ту више и комичних и озбиљних ствари. Најинтересантније је било кад сам дошао први пут у Авганистан, ’82. године. У Кабулу,у центру града било је једно брдашце и ту је био хотел. Портир, који је био обучен као неки адмирал, носи главни беџ – беџ Црвене звезде. Одакле њему у Кабулу, у Авганистану, беџ фудбалског клуба Црвена звезда?! Ја сам навијао за Црвену звезду и кад сам видео то рекох: одакле ти, каже: неки трговачки путник ми то оставио. Такође, интересантна је та моја прва посета, тад сам први пут упознао Авганистан, а онда сам ’86. године отишао и други пут. Дуго сам чекао визу и онда су ми је одједном одобрили. Летим за Кабул преко Москве и чекам војни авион у Ташкенту . Кад одједном видим гомилу људи који изгледају као новинари. Ослушнем мало, чујем – шпански, француски, италијански језик и стварно, ти новинари иду у Кабул. Шта је сад то, откуд у Кабул? Слећемо, отварају се задња врата авиона, она рампа, пред том рампом је  човек из министарства спољних послова Авганистана и каже да председник из Југославије иде с њим први. Какав председник, ја сам једини из Југославије? Каже: ви први, постројена је почасна чета, каже смотра. Ја прођем ту смотру као неки државник. Смотра, а ништа не знам о чему се говори. Сви остали новинари ушли у аутобусе и правац у хотел, ја идем мерцедесом у„Кабул Интерконтинентал“.

Излазим и одједном схватам о чему се ради. Гомила застава, на централном месту је југословенска застава, поред су заставе Индије и Египта. Велики натпис на француском, руском и на енглеском језику: „Добродошли пријатељи из несврстаних и слободних земаља на конференцију новинара у знак подршке Влади и председнику Наџибулаху“. Ја сам требао да будем председавајући те конференције, јер је Југославија лидер Покрета несврстаних. Мени су наменили централно место, а ја у мајици, Lacoste, август месец, нисам понео одело, јер сам кренуо да видим рат, немам појма о некаквој конференцији. Југославија има дипломатске односе са Авганистаном на нивоу отправника послова, због протеста након совјетске интервенције.

Видим да су ме ставили за председавајућег, поред мене представник Египата и Индије. Председник Наџибулах за говорницом, отвара конференцију, шта да радим! У првој паузи – након што је он је одржао уводни говор, док још није кренуо радни део, ја одмах у лоби хотела, назовем амбасаду, тад је Момчило Драшковић био отправник послова југословенске амбасаде у Кабулу, и кажем му: „Ја сам овде“.Његово прво питање је било: „Јеси ли донео наше новине, имаш ли неке наше новине?“, јер нема човек тамо новина. Рекох: „Имам новине , али имам и проблем“.„Седај у такси и дођи!“. Ја у такси и право у југословенску амбасаду.  „Господине Драшковић, шта да радим, ови мене именовали, ја немам појма, биће проблем у редакцији кад се вратим“. Он каже: „Слушај, да ти не би имао проблема у редакцији, а да ја не бих морао да пишем извештај о томе шта је било, ти лепо њима реци да си дошао да видиш рат, извуци се из тог председничког положаја, седи тамо негде са стране, пусти нека Индија преузме председавање“. „А шта ћемо са заставом?“ „Нека наша застава остане тамо, како јесте“. И тако је и било, ја после фино објасним домаћину да сам у Авганистан дошао због рата, те да ме политичке ствари не занимају.

Нисам више био у председништву, остао сам са стране, али су били врло коректни: нису ме искључили из програма обиласка Кандахара, Мазар-а-Шарифа итд. О тој конференцији дуго нисам никоме писнуо у Југославији, јер би избила велика фрка. Такође, отправник послова Момчило Драшковић није написао ниједну реч у извештају о тој конференцији. Касније сам све то објавио у Политици.

http://www.pravda.rs/2014/12/26/lazanski-nema-uspesne-spoljne-politike-bez-jake-armije/

[Srdjan]

НАТО коначно противник

 

У новој руској доктрини истурање инфраструктуре НАТО-а ка границама Русије директна је војна претња Москви, која не може да остане без адекватног војног одговора

 

Председник Русије Владимир Путин потписао је нову руску војну доктрину у којој има неколико новитета: спомиње се термин „ненуклеарно обуздавање“, нaведен је и Арктик као подручје од виталне важности за Русију, таксативно су набројане све верзије опасности које данас прете Русији, од сајбер ратовања до питања насилног рушења унутрашњег политичког поретка у земљи.

 

Ипак, главна новост нове, усавршене верзије војне доктрине Русије свакако јесте по први пут одређивање НАТО-а као противника и претње данашњој Русији, навођење да је проширивање НАТО-а новим чланицама и истурање НАТО инфраструктуре ка границама Русије директна војна претња Москви, која не може да остане без адекватног војног одговора. Заправо, у Москви је коначно и јасно речено ко је главни непријатељ Русије. НАТО.

 

Потврђена је и ранија ставка у досадашњој руској војној доктрини по којој Русија задржава право да на конвенционални напад на њене интересе и територију прва употреби нуклеарно оружје, чак и против неке земље која сама не располаже атомским оружјем.

 

Новом верзијом војне доктрине Русија је сада по први пут и званично назвала НАТО противником, што државе чланице тог савеза у Европи доводи у посебну позицију. Јер, сада морају да буду свесне да ће у било којем тренутку неког конвенционалног сукоба са Русијом можда постати прва мета нуклеарног удара. За оне који то још нису, ето прилике да се мало освесте и размисле. Има још времена. Ако има памети...

 

Јер, САД у својој нуклеарној војној доктрини одувек праве границу између примене атомског оружја у ограниченом рату изван америчке и руске територије и тоталног нуклеарног рата. Американци и њихови европски савезници у НАТО-у рачунају на то да суочена са чињеницом такве примене атомског оружја Русија ипак неће извршити нуклеарни удар по територији САД како не би била подвргнута узвратном америчком нуклеарном удару.

 

Ова рачуница је нереална већ и због тога што су линије потенцијалног сукоба данас сасвим близу, или на самим руским границама, а удаљене од америчких. Самим тим, ограничени нуклеарни рат би највероватније почео уништавањем циљева на руској територији са свим последицама избијања глобалног и тоталног атомског сукоба. Прве мете руских нуклеарних удара биле би базе НАТО-а у Европи.

 

Нова руска војна доктрина, односно њена најновија верзија, даје одговоре на питања која нису само војна, већ пре политичка, па и филозофска. Она даје увид у концептуално осмишљене политичке темеље одбрамбеног система Русије, она не следи аутоматски старе ставове према којима је утолико више безбедности уколико је више оружја, или глупог поистовећивања моћи економије са снагом војске.

 

Нова руска војна доктрина у принципу је дефанзивна, али је историја показала и доказала како нема ничег офанзивнијег од дефанзивне позиције Руса.

 

Москва је сада била најдиректнија, ако не дође до договора о новом америчком антиракетном штиту у Европи, ако не буде америчких и НАТО гаранција да није уперен против Русије, Русија ће бити присиљена да одговори војним контрамерама.

Из САД Русији још нису дате те гаранције, а нема ни става о некој заједничкој америчко-руској сарадњи око тог антиракетног штита. О заједничкој контроли тог будућег борбеног система има још мање наговештаја. Сви досадашњи предлози Москве у том правцу су одбијени.

 

Наиме, нови амерички антиракетни штит Русија доживљава као претњу сопственој безбедности из неколико разлога. Као прво, локације тог новог америчког антиракетног система изазивају сумњу у Москви да Американци желе да деградирају руски офанзивни интерконтинентални ракетни потенцијал смештен на копну у функцији руског узвратног нуклеарног удара.

 

У теорији нуклеарног рата она страна која има могућност да осујети противников узвратни атомски удар може да се нада да у нуклеарном рату може и да победи, чиме је директно провоцирана у некој кризној ситуацији да прва и прибегне употреби атомског оружја.

 

Ако имате ракете близу руских граница са којима можете да обарате руске интерконтиненталне пројектиле, онда сте у ситуацији да имате огромну предност у евентуалном атомском сукобу, имате „вишак“ времена не само за први удар већ и за други.

И не само то, контејнери у којима би требало да буду те америчке ракете пресретачи других ракета могу врло брзо да се напуне другим пројектилима, односно балистичким офанзивним ракетама.

 

Дакле, Украјина је само завршетак дугогодишње политике опкољавања Русије базама НАТО-а. Ова игра сада је постала врло опасна по европски и светски мир. Улазимо у 2015. годину с новом руском војном доктрином, која се непрестано ажурира.

 

Мирослав Лазански

објављено: 28/12/2014

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/NATO-konacno-protivnik.sr.html

[grigorije22]

https://www.youtube.com/watch?v=ZIzE0fL8_J4

[Млађони]

 

НАТО коначно противник

 

Ипак, главна новост нове, усавршене верзије војне доктрине Русије свакако јесте по први пут одређивање НАТО-а као противника и претње данашњој Русији, навођење да је проширивање НАТО-а новим чланицама и истурање НАТО инфраструктуре ка границама Русије директна војна претња Москви, која не може да остане без адекватног војног одговора. Заправо, у Москви је коначно и јасно речено ко је главни непријатељ Русије. НАТО.

 

Kakva je lisica.... voli da se igra sa pojmovima pa je malo pobrkao termin pretnja - neprjiatelj....

[grigorije22]

NAJNOVIJI INTERVJU, LAZANSKI OTKRIVA ŠOKANTNE PODATKE: KO STOJI IZA STVARANJA EU I TERORISTIČKIH NAPADA U NEMAČKOJ I FRANCUSKOJ! (VIDEO)

 

Pogledajte šta je najpoznatiji srpski vojni i geoplitički analitičar, Miroslav Lazanski, rekao o trenutnoj srpskoj spoljnoj politici.

Možete i čuti njegovo mišljenje o tome kako i zbog čega je nastala EU, da li Nemačka može da vodi samostalno spoljnu politiku, ko i zašto  u svetu obara cenu nafte.

Takođe, Lazanski je dao svoj komentar u vezi trenutne situacije u srpskim medijima, te na kraju je da svoj sud o rešenju problema južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.

5 video zapisa možete pogledati ovde:    

http://web-tribune.com/tema_dana/najnoviji-intervju-lazanski-otkriva-sokantne-podatke-ko-stoji-iza-stvaranja-eu-i-teroristickih-napada-u-nemackoj-i-francuskoj-video#

[grigorije22]

 

Ni jedna zapadna armija, pa ni američka, ne može pobediti rusku vojsku 

 

 

Piše: Miroslav Lazanski

 

Tamo nastavljamo gde se stalo 1945: Hrvati su stali uz Kijev, Srbi uz Donbas

 

Lav Tolstoj je u svom romanu „Rat i mir” napisao „da je uoči 1812. godine došlo do koncentrisanja zapadnoevropskih snaga koje su krenule sa Zapada na Istok, ka granicama Rusije”. Ne znam šta bi rekao veliki pisac i mislilac da može danas da baci pogled na Evropu s početka 21. veka, ali kao da je još tada predvideo „natoizaciju” Evrope, opkoljavanje Rusije i političko-psihološke pritiske na neutralne države da se priključe NATO-u.

Ono što je u Evropi započeto 1999. raketiranjem i bombardovanjem SR Jugoslavije, sada se nastavlja tragedijom u Ukrajini. Neverovatne su slike srušenih zgrada i mostova, spaljenih kuća i leševa na ulicama, i sve to u Evropi 21. veka. I to nije film, već surova zbilja. Politička Evropa je ćutala na iste takve prizore u SR Jugoslaviji 1999. i sada je indiferentna na ljudske patnje u Ukrajini.

Politička Evropa je nametnula narodu Ukrajine izbor „ili, ili”, a time i rat. Sada, posle Minska 2 u Evropi, a još više u SAD, još ima onih koji misle da upućivanjem vojne pomoći Kijevu mogu vojno promeniti situaciju. Nikakve zapadne protivoklopne rakete ne mogu promeniti odnos snaga na terenu, jer vojnici Kijeva nisu obučeni da ih koriste, treba im najmanje šest meseci učenja i treninga, artiljerijski sistemi NATO-a nisu kompatibilni sa sistemima koje ima ukrajinska vojska.

Zapad može Ukrajini isporučiti obične oklopne automobile za prevoz pešadije, što su Britanci već i uradili, elektroniku za radio-veze i artiljerijske radare, što je sve već Kijevu i isporučeno.

No, ukoliko bi NATO isporučio Kijevu neko drugo naoružanje, ili poslao svoje stručnjake za obuku, i na strani Donbasa mogu da se pojave tenkovi T-80 i T-90, umesto tenkova T-72, pa da vidimo koja raketa šta probija. Ulazak bilo koje jedinice NATO-a u Ukrajinu doveo bi i do ulaska ruske armije u Ukrajinu. U konvencionalnom sukobu na tom prostoru niti jedna zapadna armija, pa ni američka, ne može pobediti rusku vojsku, jer ono što zapadni generali očito zaboravljaju jeste doktrina maršala Ogarkova, koja je i danas aktuelna u ruskoj armiji: postizanje pobede u prvoj fazi konvencionalnog rata kroz uništenje ključnih ciljeva duboko u pozadini protivnika od prvog trenutka rata, i brzo osvajanje protivničke teritorije napredovanjem kopnenih snaga.

 

To je potpuna pobeda u prvoj fazi rata, pobeda bez korištenja taktičkog nuklearnog oružja. Strategija ofanzive sa ciljem dubokog prodora u pozadinu neprijatelja bez upotrebe nuklearnog oružja bila je suština sovjetskog pogleda na rat u Evropi. Amerikanci su pokušali da pariraju doktrinom „Vazdušno-kopnene bitke 2000”.

Upravo zato ni SAD ni NATO neće slati svoje snage u Ukrajinu, jer u konvencionalnom ratu nemaju šanse za pobedu. Naime, u situaciji kada bi NATO, ili SAD trupe u Ukrajini bile pred porazom od strane ruske vojske, Brisel i Vašington bi morali da odluče, ili da priznaju poraz sa svim političkim i vojnim posledicama, ili da pribegnu upotrebi krstarećih projektila sa taktičkim nuklearnim oružjem.

U takvoj situaciji kada „ tomahavk” rakete mogu da pogode ciljeve u Rusiji za pet do šest minuta Kremlju preostaje užasno malo vremena da se odluči za nuklearni odgovor, da ga naredi i da ga započne. Ako ne odluči u roku od tri minute neće moći ni da ga izvede, jer bi u tom slučaju američke krstareće rakete već pogodile svoje ciljeve.

Drugim rečima, opasna je granica prelaska sa upotrebe taktičkog na strateško nuklearno naoružanje. Rizik eskalacije je stravičan, i jedna i druga strana upotrebu taktičkog nuklearnog oružja mogu da protumače kao uvod u korištenje strateškog nuklearnog oružja. A onda je planeti samo Bogu pomoći.

Prema procenama profesora Lauela Vuda iz Nacionalne laboratorije iz Livermora (SAD) iz 1982, poginulo bi između 500 miliona i 1,5 milijarde ljudi. A kako je tehnologija nuklearnog oružja u međuvremenu napredovala, broj poginulih bio bi daleko veći.

Da li o tome razmišljaju oni koji bi da internacionalizuju sukob u Ukrajini?

Javnost u Rusiji ovih je dana iznenađena pojavom građana Hrvatske na strani armije Kijeva, Desnog sektora i Nacionalne garde Ukrajine. Iznenađeni su samo oni koji ne poznaju istoriju. Vojnici iz Nezavisne države Hrvatske borili su se u Drugom svetskom ratu na strani Hitlera pod Staljingradom, na Istočnom frontu nije bilo Srba.

Nezavisna Država Hrvatska je na Istočni front poslala i svoju avijaciju, general Franjo Džal je bio jedan od pilota koji je obarao sovjetske avione. I u bivšoj SFRJ Hrvatska je imala odlične odnose s Ukrajinom, Srbija sa Rusijom. Koliko je tu i vera, u Ukrajini ima katolika i unijata, uticala duža je priča. Uglavnom, Hrvati su stali uz Kijev, Srbi sudeći po dobrovoljcima, uz Donbas.

Balkanizovali smo Ukrajinu, tamo nastavljamo gde se stalo 1945…

(Politika)

[grigorije22]

 

Lazanski: Ko je uzeo proviziju, gde nestade 800 tenkova?

8. март 2015. 17:40·0 comments

39

Piše: Miroslav Lazanski

U sadašnjoj situaciji svakom ministru odbrane Srbije vrlo je lako da propadne, a vrlo je teško da uđe u istoriju kao osnivač moderne srpske vojske

Gde leži danas moć Srbije u odvraćanju od bilo kakvih i bilo čijih političkih, ekonomskih i svih drugih vrsta pritisaka? Jer, stalno se sami sebi žalimo kako smo izloženi stranim pritiscima. Svako malo neko dođe u Beograd i pritiska nas.

Od tih silnih pritisaka ja, kao pojedinac i građanin ove zemlje, osećam se tužno i poniženo. Pritiska nas eto, i Maja Kocijančić, ne znam kako odoleti njenom pritisku.

Kada je pre neki dan pomoćnica državnog sekretara SAD za Evropu Viktorija Nuland rekla „da je u Donbasu veliki broj ruskih vojnika, oko 12.000”, Rusi su joj odgovorili da ona voli „velike brojeve vojnika”.

Isto to i ja mislim, odnosno, velikim pritiscima na Srbiju možemo se odupreti samo velikim brojem vojnika Srbije. Bez obzira šta o tome mislila Maja u Briselu, i sve ostale Maje u Srbiji.

Dakle, odakle početi? Od dolaska na vlast DOS-a 2000. godine kada počinje proces urušavanja borbene moći oružanih snaga Srbije? Ili od raspada Jugoslavije i Miloševićevog forsiranja policije na račun vojske?

 

Ko je smanjio brojno stanje vojske od 105.000 pripadnika 2000. godine na 77.000 oficira, podoficira i vojnika na početku 2002. godine?

Gde nestade oko 800 tenkova T-55, koliko smo imali na kraju NATO agresije 1999. godine? Ko je sve te tenkove stavio na livade da trunu punih 15 godina na otvorenom prostoru, da bi sada bili obična gomila železa?

Šta je bilo s aferama sa satelitom i kupovinom elektronske opreme, koja i danas čami u skladištima vojske? Ko je za to odgovarao i zašto građani Srbije i danas svojim parama plaćaju greške političara u aferi sa satelitom?

Ko je uzeo proviziju u toj aferi sa satelitom, a zna se ko je potpisao taj famozni ugovor.

Ko je svojevremeno dovodio strane generale kao savetnike u ministarstvo odbrane Srbije? Da li su to holandski generali bolji stručnjaci od srpskih oficira? U kojem su se to ratu dokazali holandski generali? U Indoneziji, na Istočnom Timoru? Jesu li oni, i britanski general bili savetnici, ili, zapravo, kontrolori u „reformi” vojske?

Dokle više taj naš kompleks inferiornosti prema strancima, pre svega prema stranim političarima sa Zapada? Je li to genski ostatak 500 godina života pod Turcima? Zašto su vlade DOS-a penzionisale skoro sve generale, istaknute ratne komandante iz rata 1999. godine? Ko je dao Amerikancima šemu kako je oboren F-117? Ili kako smo videli B-2?

Zašto su rasformirane armije kao najkrupnije samostalne strateške formacije vojske ove zemlje? Zbog smanjene teritorije države? Ma hajde, Kraljevina Srbija je ušla u Prvi svetski rat s armijama i sa manjom teritorijom od ove današnje.

Zašto je, zatim, ukinut i korpusni sistem i prešlo se na brigadni sistem organizacije vojske, gde samo jedna brigada kopnene vojske pokriva celu teritoriju Vojvodine? Pri čemu je poznato da u uslovima savremenog rata brigada ne može da reši nijedan strateški zadatak.

Zašto od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske? Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Neki kažu da nemamo para za više ljudi u sistemu odbrane? To su fantazmagorije, kako eto, ekonomski problemi sprečavaju Srbiju da ima jače i brojnije oružane snage. To su podjednako luckasta objašnjenja, kao i nekada stavovi da će Amerika pobediti u Vijetnamu zato što je bogatije društvo, ili da će bogatiji Atinjani poraziti siromašnije Spartance. Bogatstvo nije u direktnoj vezi sa vojnom moći, primer Rusije, Napoleona i Hitlera sasvim je dovoljan.

 

O sadašnjem stanju oružanih snaga Srbije već je dosta i pisano i rečeno. Ono je uglavnom nasleđeno, ali za mene je i dalje zagonetka zašto posle izbora 2012. godine nije došlo i do zaokreta u razmišljanju kada je odbrana u pitanju? Gde su prioriteti u izgradnji vojske?

Hoće li se pojaviti neki ubedljiv, višestruko argumentovan smeo i obavezno autorski dokument, u kojem bi bilo izloženo, na primer, „Doktrina ministra Gašića”, „Deset tačaka generala Dikovića”, „Pet teza generala Draganića”. Takvog dokumenta još nema.

Istina, ministar odbrane Gašić je najavio da će prioritet u godinama koje dolaze dobiti RV i PVO, nabavkama novih aviona i u modernizaciji aviona G-4. Kopnena vojska bi trebalo da dobije 12 oklopnih vozila „lazar-2” i šest samohodnih haubica „nora B-52”, domaće proizvodnje.

U principu stanje u vojsci se ne može popraviti za kratko vreme.Specifičnost izgradnje savremene armije ogleda se u tome što tvorac kvalitetno novih oružanih snaga može da vidi neke konkretne rezultate svog rada tek za 10 do 15 godina. Odnosno, nerealno je očekivati da bilo ko zaradi brz politički kapital u sistemu odbrane Srbije.

Odnosno, u sadašnjoj situaciji svakom ministru odbrane Srbije vrlo je lako da propadne, a vrlo je teško da uđe u istoriju kao osnivač moderne srpske vojske…

(Politika)

[Милан Ракић]

Ko je svojevremeno dovodio strane generale kao savetnike u ministarstvo odbrane Srbije? Da li su to holandski generali bolji stručnjaci od srpskih oficira? U kojem su se to ratu dokazali holandski generali? U Indoneziji, na Istočnom Timoru? Jesu li oni, i britanski general bili savetnici, ili, zapravo, kontrolori u „reformi” vojske?

 

 

Француски Мирославе, Француски...

[Grizzly Adams]

Он је човек песник, ти детаљи нису битни. Важно само да се римује...

[Милан Ракић]

Он је човек песник, ти детаљи нису битни. Важно само да се римује...

Добро. Морам да признам да у овом тексту поставља  добра питања... Ипак, члан жирија у њену на моменте превладава... "Трзн`о" на Коцијанчичеву и Нуландову, те остале Маје... Да л` није Боже м` прости на помолу љубавна афера са бившом балерином?